Ulogujte se / Kreirajte profil

Noćne zveri

Nakon filma „Samac“, koji je osvojio prestižne nagrade, Tom Ford se vraća u ulozi režisera, odlučivši se opet za adaptaciju književnog dela i to romana „Toni i Suzan“ Ostina Rajta. „Noćne zveri“ su neopravdano prošle nezapaženo na ovogodišnjoj dodeli Oskara, koju je, više od filmova, obeležila sumnjiva zamena koverti i greška prilikom proglašenja pobednika za najbolje filmsko ostvarenje.

Džejk Džilenhal je odličan, kao što smo dosad i navikli. Ejmi Adams je za trunku zanimljivija nego u „Dolasku“, a posebno sjajnom izvedbom se izdvajaju Aron Tejlor-Džonson i Majkl Šenon, koji je nominovan za Oskara za najbolju sporednu ulogu.

Možda smo počeli da posežemo za neinventivnim mjuziklima zato što naša svakodnevica postaje triler ili prosto ne volimo više da se neugodno meškoljimo dok gledamo nešto što je trebalo da predstavlja razonodu, ali „Noćne zveri“ baš zbog toga treba ispratiti. „Noćne zveri“ nisu „tralala“ plesanje pod zvezdama, ali jesu, između ostalog, i ljubavna priča, ali ona prava, sirova, životna, koja se istovremeno kosi sa egzistencijalizmom i u kojoj često sebe stavljamo na prvo mesto. „Noćne zveri“ počinju tamo gde se naša zona komfora završava.

U filmu postoje dve priče, tačnije, postoji priča unutar priče. Suzan Morou (Ejmi Adams) je žena koja naizgled ima sve – ugledan posao galeristkinje i zgodnog, uspešnog muža, ali kako obično biva, to je samo ukrašena fasada koja krije neuspešan brak u kom više nema ljubavi, ako je ikada zaista i postojala, kao i nezadovoljstvo sopstvenim životom i neispunjenost. Suzanina jednolična svakodnevica se menja kada joj bivši muž Edvard (Džejk Džilenhal) pošalje rukopis svog novog romana, uz poruku da je ona uvek bila njegov najbolji kritičar. Suzan kreće da čita „Noćne zveri“, a gledaoci zajedno sa njom bivaju uvučeni u još jednu priču koja prati radnju Edvardovog romana.

U Suzaninoj mašti, glavni junak Toni (takođe Džilenhal) izgleda kao njen bivši muž, dok je Tonijeva žena (Ajla Fišer) crvenokosa poput nje. Nešto što je započelo kao idiličan porodični odmor završilo se silovanjem i ubistvom na pustom američkom putu. Banda neiživljenih, sitnih kriminalaca predvođena Rejom (Aron Tejlor-Džonson) napada Tonija i njegovu porodicu, muče ih psihički, a na kraju i fizički i oduzimaju mu ženu i ćerku. Detektiv Bobi Andes (Majkl Šenon) čini sve što je u njegovoj moći da pomogne Toniju i uhvati ubice. Čitajući roman, Suzan je šokirana nasiljem, a neugodna i neizvesna atmosfera prenosi se i na gledaoce. Krvavi zločini sa sobom povlače i krvave osvete. Toni je čovek koji više nema šta da izgubi. Edvardov roman je prepun tragedije pa shodno tome, tako se i završava. Ubrzo shvatamo da je njegova priča poput nekakvog izvitoperenog ogledala, jedna alegorija odnosa sa Suzan i simbol njihovog kraja.

Zaokupljena romanom, Suzan se vraća u prošlost, u svoje dvadesete godine koje je provela sa Edvardom. Saznajemo da je osećajni Edvard, tada tek mladi pisac u pokušaju, bio jedan od retkih koji se trudio da je razume i podrži u svemu. Za razliku od njega, Suzan je i te kako imala svoje momente nepoverenja prema njegovom pisanju, ali i sopstvenim sposobnostima. Sama je rekla da je previše cinična da bi bila umetnica, zato se i okrenula poslu u galeriji gde je mogla da pomaže umetnicima, ali da ne bude jedna od njih. To je bitan momenat za tumačenje Suzanine ličnosti. Edvard ju je prozvao noćnom zverkom jer nije mogla da spava, a to se dešavalo jer je uvek previše razmišljala. Nije nju cinizam sprečio da bude umetnica, već nemogućnost da se izrazi i da oslobodi svoje emocije. Suzan je sve držala unutra i upravo je tako stvorila hladnu fasadu koju kasnije pronalazimo i u enterijeru njene samotne kuće u čijem mraku tumara noću, iznova u nemogućnosti da zaspi. Nesposobna je za katarzu, za razliku od Edvarda kome je u mladosti zamerala što piše o sebi, ali koji sada, pišući o sebi, stvara maestralno delo u kome oslikava bol i bes prouzrokovan Suzaninim odlaskom sa drugim muškarcem koji je mogao da joj pruži finansijsku sigurnost, ali ne i da joj ostane veran. Osim užasa i potrebe da pronikne u sebe, Edvardov roman u Suzan budi i nostalgiju. Njen život je prazan, usamljen i bez ikakvih uzbuđenja. Seća se ljubavi koja joj sada toliko nedostaje, seća se Edvarda kakav je bio, ali zamišlja i ovog novog, koji joj je poslao priču koja ju je uzdrmala. Uzbuđena i puna neke nove nade, predlaže mu da se vide i on pristaje. U prilici smo da vidimo novu ženu, ispunjenu titravim iščekivanjem. Izgubila je konce nad sopstvenim životom, ali nije li Edvard jedini koji je uvek bio u njenoj moći? Čak i posle toliko godina, ona ostaje njegova muza. Posvetio joj je roman, a to sigurno nešto znači. Ona stiže u restoran, naručuje piće i čeka ga. Kako vreme prolazi, tako i nama, nemim posmatračima, postaje neprijatno, jer Edvard neće doći.

I to je njegova osveta. Uspeo je da probudi u Suzan staru strast na koju ne planira da odgovori. Ona tek sad ostaje sama i poražena. Možda njegov nedolazak ne zvuči preterano ozbiljno, ali psihički efekat koji ostavlja je i te kako dramatičan. Ovog puta je on taj koji je bez milosti. Suzan ne treba žaliti. Njeni izbori su je doveli do toga da bude sopstveni dželat. Oni nešto optimističniji mogu verovati da Suzan tek tad, na kraju, dobija mogućnost da se probudi, ostavi prošlost za sobom i započne novi život, ali nije li stalno bežala od problema, umesto da se suoči sa njima, nije li već jednom započela nešto novo i tako predivno sve uprskala? Unutrašnji nemir i nezadovoljstvo ostaju. Edvard je dobio svoj kraj i uspeo je da se zaleči pomoću umetnosti. Suzan je tražila lažni sjaj i ušuškanost neispunjenih obećanja koji iza sebe ostavljaju samo prazninu i kajanje. Hoćemo li naučiti da volimo, da podnosimo sebe i kad smo sami ili ćemo ostati noćne zveri, nesposobne da zaspe pod teretom sopstvene savesti?

Za P.U.L.S.E Marijana Ristić

TwitterGoogle+

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *