Ulogujte se / Kreirajte profil

О лику Медеје кроз антички мит, Еурипидову трагедију и филмове Пјер Паола Пасолинија и Ларса фон Трира (I deo)

Овај рад представља приказ лика Медеје од његовог зачетка  у миту, преко Еурипидове трагедије, до нашег савременог доба и филмских екранизација (за боље разумевање овог рада потребно је погледати Пасолинијев филм ,,Медеја“ из 1969. године,  као и екранизацију истоименог мита данског редитеља Ларса фон Трира из 1988. године). Ради бољег разумевања мита и трагедије, као и самог њеног настанка, уводни део рада обавештава нас о геополитичкој слици Еурипидове Атине. Иако је реч о великом временском раскораку између античког доба и данашњег времена, примећујемо да је Медеја успела да сачува своје главне, првобитне карактеристике у делима сва три аутора. Кроз различите рецепције и интерпретације античког мита пружа се увид у трагичност и свевременост Медејине судбине.

Кључне речи: мит, трагедија, антика, филм, Медеја, положај жене, златно руно, чедоморство, Пјер Паоло Пасолини, Ларс фон Трир.

Као предуслов настанка свих највећих дела античке књижевности  треба навести благостање и просперитет који у том тренутку владају у државама у којима песници стварају своја дела. Алфред Вебер у свом делу ,,Трагично и историја“ каже да се дела Софокла и Еурипида никако не могу одвојити од геополитичке слике тадашње Атине, којом је владао Перикле, и управо свргавање Перикла са власти и његова смрт довешће до деградирање културне сцене Атине. (О томе види: Вебер, 1987: 250, 251) Еурипид је своју трагедију ,,Медеја“ написао око 431. године пре нове ере, тако да се у мотивима ове трагедије може и наслутити мрак који је тада харао Атином. Атину је пустошила куга, били су у деценијском  рату са Спартом (нови рат је био на помолу – Пелопонески рат), а и сам Перикле, заражен кугом, преминуће 429. године п.н.е, тако да његовом смрћу можемо означити крај златног доба Атине. Колико је ово доба било значајно за уметност говори и податак да су три највећа хеленска трагичара, Есхил, Софокле и Еурипид, стварали у ово време.

Medeja

Medeja

За време тридесетогодишње Периклове владавине ,,Атина је ношена осећањем великог панхеленског задатка и још на врхунцу нипошто озбиљно угрожене моћи, била кадра да без битног трвења у себи поднесе мноштво супротности на свом отвореном простору, који је требало да представља један магнетски центар. Непрекидан прилив и одлив не само бродова, роба и људи, него и мишљења и идеја, изазивао је тада вреву у граду“ (Вебер 1987: 251). Шаренило људи и мишљења (јонски филозофи и софисти) (О томе види: Вебер, 1987: 250. и Ђурић, 1998: 342) створило је погодан простор за битку старих и нових поимања, за разрачунавање мита са савременим добом. Мит у доба писања ,,Медеје“ није више недодирљив, јер утицајног свештенства више нема, а власт је у рукама народа. За време Перикла глас је имало око 30 000 људи који су били ратно способни, док глас није имало само 20 000, такође ратно способних, али знатно сиромашнијих становника. Овакав вид демократије, где је на челу државе био велики број непросвећених људи, лако је подлегао корупцији и манипулацији. Сетимо се само Платона и ,,Државе“ у којој тврди да је владавина народа најгори облик власти, и управо ће тај народ чекати да буде пуштен са ланца после Периклове смрти, владара који  је ипак успевао  да га својом моћи и ауторитетом заузда.

Еурипидову ,,Медеју“ можемо сврстати у ,,Тесалско-орхоменски круг митова о Аргонаутима, с Пелијом и његовим ћеркама, нарочито Алкестидом, с Атамантом, Фриксом и Хелом, с Јасоном и Медејом, и Хипсипилом“ (Ђурић 1998: 16). Еурипид је имао тежак задатак, јер митски извор грађе је скоро пресушио, и требало је наћи неке нове окидаче који ће учинити да његова трагедија буде актуелна и иновативна, а пре свега да има катарзично дејство. Сама чињеница да се трагедије нису могле изводити у било које доба године, већ само о ,,извесним празницима и свечаностима“ (Ђурић 1998: 13), говори да су оне имале врло снажан религијски утицај на становништво, што је и разумљиво ,,ако се узме на ум да је трагедија и постала од хорске песме певане у част бога Диониса“ (Ђурић 1998: 13). Композиција Еурипидове ,,Медеје“ имала је устаљену форму развијене хеленске трагедије, што значи да се састојала од пет делова:

.

Пролог = почетни, први чин

Парода = улазна песма

.

II Прва еписодија = други чин

Први Стасим = прва стајаћа песма

.

III Друга еписодија = трећи чин

Други стасим = друга стајаћа песма

.

IV Трећа еписодија = четврти чин

Трећи стасим = трећа стајаћа песма

.

Ексода = завршни, пети чин

.

Иако се Еурипид користио општом формом  хеленске трагедије, он је у њу својим радом унео многе новине. Три битна фактора хеленске трагедије са Еурипидом доживљавају преображај.

Еурипид се одриче старе и постојане вере, он бежи од традиционалних схватања и богова ,,те место теономије и теодикеје изграђује антропономију и антроподикеју, додуше надограђену, али основану на божанству у срцу човекову, на човековој љубави према добру, на величини, чистоти и необоривој племенитости људске природе. Разлика између старије трагедије и Еурипидове може се обележити овако: у Есхила и Софокла протагонист је бог, у Еурипида човек“ (Ђурић 1998: 343). Други битан фактор који се са Еурипидом мења је психологизација ликова. Еурипид не одбацује својим критичким ставом само богове, већ и читав мит, пошто за њега мит више не представља идеалну узорност. У ликовима Еурипидове ,,Медеје“ не води се борба између обичних нагона и воље, него се нагони унутар ликова тару и сукобљавају. ,,Еурипид је први психолог“ (Ђурић, 1998: 343) и он својим базирањем на проблеме и недаће које захватају људску душу отвара један потпуно нови хоризонт античком човеку указујући на људске слабости, које су пре њега биле тумачене деловањем божијих сила. И трећа битна промена, која настаје Еурипидовим стваралаштвом, јесте уношење реализма у трагедију, ,,зато је Софокле и рекао да Еурипид приказује људе какви јесу, а не какви би требало да буду“ (Ђурић 1998: 345). Када узима митску грађу и митске личности, Еурипид има мисију да кроз људе племенитог рода прикаже све оне страсти које су карактеристичне и за обичног човека, а самим тим и за читав људки род. У Еурипидовој ,,Медеји“ можемо тражити судар два типа стварности. Једну и даље одликује неприкосновени мит и веровање у митско, док другу, млађу струју, карактерише жеља за рационалним објашњењем света, а оба ова виђења сударају се на уском простору, на простору тадашње Атине.

За разлику од Еурипида, који трагедију почиње од несклада и немира који влада у Јасоновом дому, италијански редитељ Пјер Паоло Пасолини ће почетак свог филма ,,Медеја“ сместити у митски простор. Пасолинијев филм почиње разговором Хирона и Јасона (извор за овакав почетак Пасолини је нашао у хеленском миту). (О томе види: Роберт Гревс, 2008: 498) Пасолини ће у уводним сценама филма урадити управо оно за шта се трудио и сам Еурипид –  деградираће мит. Када Хирон буде назвао златно руно ,,овчијом кожом“ и када буде рекао да богови више не постоје, то нам је јасан сигнал да редитељ упућује на непостојање митског и сакралног, а Пасолинијев начин да потпуно укине митско је да Хирон изгуби своје тело кентаура и да се јави у облику обичног човека. Насупрот Хирону и Јасону, који се налазе под атинским утицајем, Пасолини нам даје слику Медеје, која се налази у варварској  Колхиди. Колхида треба да представља прави митски простор, а Медеју можемо посматрати управо као типичног представника мита. Она је Хекатина свештеница, Хелијева  унука и још ће поврх свега бити погођена Еросовом стрелом.

И Ларс фон Трир ће започети свој филм истицањем Медејине демонске и митске природе. У уводној сцени Медеја је приказана на обали у тренутку плиме и осеке, а знајући да је Хеката била троструко божанство и да је једна од сфера њених моћи била да господари над Месецом, јасна је индикација да и њена следбеница Медеја господари Месецом, док ће другу погодност служења Хекати Медеја активирати при сусрету са Егејом. Пошто је Хеката на земљи била божантсво плодности и омладине, Медеји неће бити никакав проблем да излечи Егејеву јаловост, а за узврат ће добити сигурно уточиште и склониште у тренуцима изгнанства. Интересантно је да су и Еурипид, и Пасолини, и Трир одабрали различите тренутке мита за почетак својих прича. Трир свој филм започиње од Медејиног сусрета са Егејом, а знајући да је сценарио за Трирову ,,Медеју“ написао, тада већ преминули, прослављени дански редитељ Карл Теодор Дрејер (За боље упознавање опуса и стваралаштва овог редитеља погледати филм ,,Ред“  из 1955. и ,,Јованка Орлеанка“ из 1928), увиђамо да разни тумачи овога мита желе да нам укажу и истакну чињеницу да ће прича о Медеји, одакле год да је започнемо, бити једнако потресна и трагична.

Све ове чињенице Медеју карактеришу као једно митско, демонско биће. Да би учврстио статус Колхиде као митског, варварског и демонског простора, Пасолини приказује приношење људских жртава у Колхиди. ,,И пракса и смисао жртвеног  ритуала удаљили су се од људи наше цивилизованости, као и од људи такозваних високих религија“ (Павловић 1987: 9). Ове речи Миодрага Павловића упућују на расцеп савременог човека са обредом приношења крвних жртви. Такође, ове речи можемо применити и на разлику између Колхиде и Атине – Атињани су прибегавали приношењу крвне жртве само у време велике немаштине и неплодности, док је у варварским земљама обред крвног приношења жртве био чест.

Још једна сличност се јавља између Пасолинија и Еурипида, а то је да се митске личности и њихове особине своде на особине свакодневних људи. Тако нам Пасолини даје слику брода Арга као најобичнијег сплава, а Аргонауте представља као хорду пљачкаша. Пасолини већ од првог Медејиног сусрета са Аргонаутима слика њено проклетство и расцеп између простора где је мит још увек сакралан и простора где се мит доводи у питање. Медеја отрована Еросовом стрелом слепо ради Јасону на корист. Замађијана  Еросовим чарима, она крши један од  главних принципа који су владали у Атини и античком свету, а то је принцип мере. Када је Ерос буде устрелио, она ће доживети прекомерну љубав, а таква љубав се у античком свету не прашта, и сама Медеја је тога свесна, а речи дадиље из Еурипидове трагедије то и потврђују:

Већ и стара каже пословица: права мера свугде побеђује, скроман живот – срећа и спасење;      прекомерност срећу не доноси, већи јади на кућу се руше, кад се на њу богови разгневе.

(Еурипид 2010: 484)

Еросова стрела довешће Медеју до отуђења од свог завичаја и убиства свог брата Апсирта:

О, оче, о, земљо, изгубих вас ја кад рођеног брата ружно погубих.

(Еурипид 2010: 485)

Пасолини ће на крајње потресан и свиреп начин приказати Медеју док касапи свог брата Апсирта у двоколицама и разбацује одсечене делове његовог тела, како би умакла краљу Ајету и потери која је кренула да поврати златно руно. Све ово Медеја ради занесена нељудском љубављу, али врло брзо ствари ће се изменити и она ће схватити да није смела тако олако да напусти свој дом  и завичај:

Тај град је ваш и ту вам родитељски дом, ту благо вам и пријатељи, сродници, а ја сирота, сама, муж ме одбаци, из варварског краја он ме уграби,     без мајке сам, без брата, нигде никог свог,  да главу ма где од олује  заклоним.

(Еурипид 2010: 489)

Пасолини ће чак истаћи да ни златно руно више нема никаквог смисла сада када га  је Јасон уз помоћ Медеје донео пред краља Пелију. Оно је имало смисла и неку вредност само док је било недостижно и вешто чувано у Колхиди. Узето из своје постојбине, руно губи своју митску вредност и значај и постаје само обична ,,овчија кожа.“

.

Za PULSE / Ivan Bazrđan

.

Литература:

  • Вебер, Алфред (1987). Трагично и историја. Превела: Олга Кострешевић. Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада – Дневник.
  • Гревс, Роберт (2008). Грчки митови. Превео: Бобан Веин. Београд: Фамилет.
  • Ђурић, Милош Н. (1998). Изабрани огледи. 1, о хеленској трагедији. Ниш: Просвета.
  • Есхил, Софокле, Еурипид (2010). Грчке трагедије. Превео: Милош Н. Ђурић. Београд: Дерета.
  • Павловић, Миодраг (1987). Поетика жртвеног обреда. Београд: Нолит.
  • Павловић, Миодраг (1990). Читање замишљеног. Нови Сад: Братство – јединство.
  • Софокле (1990). Антигона. Сарајево: Свјетлост.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *