Ulogujte se / Kreirajte profil

‘Oduvek sam volela da otvaram zabranjena vrata’

U stvari, očekivala sam uspeh kao što se očekuje pupoljak zasadjene biljke. Još više: ja sam ga želela. Ne zbog toga što me je interesovao novac, zavist drugih ili spoljne manifestacije koje se zovu popularnost. Oduvek sam volela sve što je predstavljalo neku teškoću, oduvek sam imala volju da otvaram zabranjena vrata. Svi su govorili da jedna pozorišna glumica ne može postati i filmska, a ja sam, eto, došla iz pozorišta. Svi su govorili da je za uspeh na filmu potrebno imati lepe obline i lice fotogenično kao Martin Karol. Ja sam bila mršava i imala sam lice kakvo i sada imam. I tako sam primala sve uloge u filmu koje su mi nudili, ne pitajući ko je reditelj, ko je partner i koliko će mi platiti –  rešena samo da postignem uspeh. I čekala sam ga sve do 1958. Došao je sa filmom ‘Lift za gubilište’.

Uspeh u filmu primila sam kao nešto što mi je sledovalo. Uspeh je kao neko oslobodjenje. A lice uspeha znate, to je pitanje navike : kada se na njega navikne, na kraju se pronadje da je prirodno i – lepo. Ja ne verujem da uspeh može naškoditi čoveku, kao što mnogi govore. Verujem, naprotiv, da je neophodan talentu, ako ne zbog drugog, a ono da bolje izrazi talenat. Mislite li da grešim?  Ja sam ćerka seljaka čiji su roditelji, takodje bili seljaci, i jedne Engleskinje iz Lankašira koja je bila balerina u Foli- Beržeru. Ni jedno ni drugo nikada nisu bili bogati. Posle krize 1936. postali su siromašniji nego što su bili i ja sam odrasla u tom siromaštvu. Kao moj otac i ja volim unutrašnjost i gledam na velike gradove kao provincijalac, ali kao što je moja majka postala balerina, da bi otišla iz Lankašira, tako sam i ja oduvek pokušavala da postanem neko…

Završila sam osnovnu školu i gimnaziju kao stipendista i ništa drugo. Ali počela sam vrlo rano da čitam. U trinaestoj godini čitala sam Zolu i već tada moja opsesija bila je literatura. Bila sam bolešljivo dete osudjeno na duge dane oporavka i nije mi ostalo ništa drugo nego da čitam. Stalno, neprekidno, često – isto. Moja ljubav prema glumi odatle i potiče, kao i želja da naglas ponavljam tekstove. Učila sam napamet Rasina i Anuja i recitovala sam ih svojoj majci, koja je kontrolisala prateći tekst. Ustvari nosim u sebi još mnoge komplekse iz tih dana: strah od ljudi, na primer, zastidim se kada me ljudi posmatraju. Ako se desi da mi zakažu sastanak u kafani, često ne mogu da se rešim da udjem. U bioskop ulazim i izlazim kada su predstave već počele, kada je mrak. U osnovi : plašim se svetla. Gomile. Javnosti. Moj otac bio je vrlo strog :  učio me je da ne pravim egzibicije. Moja majka je bila vrlo korektna žena. Učila me je da se kontrolišem.

Svakako ja sam onakva kakva jesam, ali nikako ne u smislu legende. Ja verujem i svesna sam da me publika gleda više onakvim očima kakva sam u filmovima, gde interpretiram razne osobe ali ne one koje su svakodnevne. Moj privatni život je ipak malo drugačiji. Moj privatni život…ne, nikada ne govorim o mom privatnom životu! Ne zbvog toga što volim da živim u misteriji, već zbog toga što neću da se drugi interesuju za moj privatni život.

Nisam konformista. Živela sam, recimo, u slobodi, ili bolje rečeno, u ilegalnosti. A ljudi ilegalnost mešaju sa emancipacijom i modernizmom. Jedna žena ni danas, nažalost, ne može da radi ono što može svaki muškarac. Žena je rob samim tim što je žena, iako se koristi društvenim položajem identičnim sa onim koji imaju muškarci. I takozvana sloboda…, i sloboda je jedna forma robstva. Žena i muškarac su stvoreni da žive jedno uz drugo, a negirati pravilnost te zajednice znači činiti još nešto gore od rasizma. To mislim vrlo ozbiljno jer, brak je veoma ozbiljna i važna stvar. Znam to iz iskustva. Imam sina od petnaest godina koji je stalno živeo sa mnom i koji često vidja svog oca sa kojim sam i danas u najboljim prijateljskim odnosima. Medjutim, ja verujem u veliku ljubav, ili bolje rečeno u velike ljubavi i smatram da kada se neko voleo, onda se voli kroz čitav život. Ja ne mogu da shvatim da se neko može zaboraviti i da se, kad prestane ljubav, ta osoba čak može i mrzeti. Za mene čovek koga sam volela postaje kao brat. Nekome ovo može da izgleda čudno, čak amoralno, ali ja sam još iz rane mladosti prezirala neprijateljstvo bivših ljubavnika ili supružnika. Osuditi nekoga kome ste bili privrženi, znači osuditi sebe samoga…

Pitaju me zašto posle Rima nisam otišla u Holivud. Holivud malogradjani i danas smatraju definitivnom potvrdom svega. Uspeha pre ostalog. Dobijala sam pozive, ali nikada nisam želela da odem.

U Americi sam bila svega jedanput, sasvim privatno sa svojom prijateljicom. Njujork me je zaplašio. Dva dana sam sedela u hotelu i gledala televiziju. Vezana sam za Evropu. Uopše uzevši, više se zabavljam upoznavajući ljude i čitaju knjige, nego kad putujem. Upoznati se sa nekom osobom ili pročitati neku knjigu, zar ne znači putovati?

Pitaju me da li volim svoje kolege, svoje koleginice. Nije da mi se glumci ne svidjaju. Ipak mogu reći : manje ili više svi liče jedni na druge. U društvu intelektualaca mnogo se više zabavljam. Volim da se smejem, da diskutujem, a to je daleko lakše sa svim drugima nego sa filmskim glumcima. Jasno da ima izuzetaka. Na primer, fascinirao me je Orson Vels, uzbudio me je Felini. Ali oni su intelektualci, pravi, oni svoju intelektualnost ne glume.

Rodjena sam 1928. i nikada mi nije palo na pamet da u bilo kojoj prilici prepravim godine rodjenja. Posle malog šoka na prelazu iz 29. u 30. godinu nisam na godine više ni mislila. Ostati mlad danas nije teško. Dovoljna je solidna nega tela, a ja o tome mnogo vodim računa. A zatim, iako se godine skrivaju, uvek će se naći neko ko će nas predstaviti čak i starijim nego što smo. Ma, neka idu dodjavola! Živi se jednom, a na sitnice ne treba obraćati pažnju…

Henri Miler, Theatre Arts, 1964.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *