Ulogujte se / Kreirajte profil

Povratak mita

Protivurečni procesi „demitologizacije“ i „remitologizacije“ nisu nepoznati drevnim civilizacijama, u kojima stari mitovi katkad bivaju destruirani (demitologizacija) i zamenjeni novim (remitologizacija). Drugim rečima, ovde su demitologizacija i remitologizacija međusobno uslovljeni i zavisni procesi. Oni ne dovode u pitanje samu mitsku osnovu tradicionalne zajednice; štaviše, oni je održavaju večito aktuelnom i živom.

Mit, naime – sem u izuzetnim slučajevima krajnje degradacije i sekularizacije jedne tradicije i kulture – za nas nije fikcija primitivnih, praznoverica ni nesporazum, već krajnje sažet izraz najviših sakralnih istina i principa koji se, u meri u kojoj je to moguće, „prevode“ na konkretan jezik zemaljske stvarnosti. Mit je sakralna istina izrečena popularnim jezikom.

PSC: LOW-RES PROOF REQ? = 0

Gilgameš, reljef

Tamo gde se pretpostavke za njeno razumevanje gube, jedan mitski sadržaj mora biti odbačen da bi na njegovo mesto stupio drugi.

 Mit je, u tradicionalnim kulturama, i veliko polje antiteze, na kome se, kako to pokazuje kapitalno delo J. J. Bahofena ‘Matrijarha, sučeljavaju dva velika i nepomirljiva principa: uranski i htonski, patrijarhalni i matrijarhalni, projektujući se zatim na sve drugostepene modalnosti, od državnog i društvenog uređenja do umetnosti i kulture.

S pojavom indoevropskih, patrijarhalnih osvajača na tlu stare, matrijarhalne Evrope otpočinje borba dva oprečna principa čije pojedine epizode osvetljava Bahofenova studija.

Mit o postanju, pleme 'Gond', centralna Indija

Mit o postanju, pleme ‘Gond’, centralna Indija

U datom slučaju, stare matrijarhalne mitove i kultove smenjuju patrijarhalni, kroz paralelne i naizmenične procese de- i remitologizacije, a tragove ove borbe takođe nalazimo u pojedinim mitskim sižeima, koje je moguće razumeti i kao veoma sažetu religijsko-političku istoriju, na način na koji ih tumači Robert Grejvs, u svojim Grčkim mitovima. Nasuprot tome, demitologizacija koja u Grčkoj dostiže svoj vrhunac posle Ksenofana (565-470), potpuna je i radikalna. Za njom ne sledi nikakva remitologizacija, ona je posledica posvemašnje desakralizacije i profanizacije kulture, čiji je rezultat gašenje mitske i buđenje istorijske svesti, kada čovek prestaje da sebe doživljava kao mitsko, i počinje da sebe shvata kao istorijsko biće. Pojava koja ima analogije sa dva momenta u istoriji: najpre, sa demitologizacijom koju donosi rano hrišćanstvo. Za prve hrišćanske bogoslove, mit je suprotnost Jevanđelju, a Isus je istorijska ličnost, čiju istoričnost crkveni oci dokazuju i brane pred neverujućim. Nasuprot tome stoji stvarna remitologizacija srednjeg veka, sa čitavim nizom primera revitalizacije drevnih mitskih sadržaja, često međusobno sukobljenih i nepomirljivih, od gralskih mitova i mita o Fridrihu Drugom, do eshatoloških mitova epohe krstaških ratova i raznovrsnih milenarističkih mitova.

holy-grail-the-vision-1

U pitanju su, bez sumnje, samo reaktuelizacije mnogo starijih mitskih sadržaja i njihovih „opasnih intuicija“, koje nadilaze svoje povode i svedoče o živom prisustvu mitskih sila unutar istorijskog sveta, koje nikakva demitologizacija ne uspeva da zatre ili ugasi. Potrošačka mitologija. Ponoć istorije Drugi primer radikalne demitologizacije je demitologizacija koja nastupa s epohom iluminizma da bi svoj vrhunac doživela u „tehnološkom univerzumu“. Ona je (kao i prethodne) neposredan izraz degradacije i pada modernog čoveka, koji više nije mitsko ni istorijsko biće, već puki „potrošač“ unutar „potrošačke i tehnokratske civilizacije“ ili naprosto dodatak tehnološkom univerzumu. Herojski impuls koji je pokretao čoveka kao mitsko, pa i istorijsko biće, utrnuo je. Destruktivne snage demitologizacije neprestano čiste i odstranjuju mitske primese iz prostora potrošačke civilizacije i ljudske memorije uopšte, zatirući „opasne intuicije“ koje su u njima sadržane. Unutar tehnološkog univerzuma, koji je samo krajnja faza pada (modernog) čoveka, konačno se zatvara horizont ljudskog, jer ovde čovek raspolaže samo jednom moći i samo jednom slobodom: moći da troši i slobodom da kupuje i prodaje.

Barbara Kruger

Barbara Kruger

Ta sloboda i ta moć svedoče o smrti čoveka (kakvog poznaju mit i istorija), jer unutar tehnološkog univerzuma i potrošačke civilizacije sve što nadilazi „potrošačku životinju“ jednostavno ne može da postoji. „Smrt umetnosti“ o kojoj govore istorijske avangarde je jednostavna posledica smrti čoveka, najpre kao mitskog, potom i kao istorijskog bića. Naravno, proces demitologizacije nikad ne može biti završen, iz prostog razloga što destrukcija ne dotiče same mitske sile. One se i nadalje pojavljuju i vraćaju kroz istoriju, bilo pod maskom „istorijskog“, bilo kao nešto što se suprotstavlja istoriji. Ovo važi i za jednodimenzionalni univerzum tehnokratske utopije. Usled toga, u potrošačkoj civilizaciji realni mitski sadržaji bivaju zamenjeni simulakrumima mitskog: samoniklim subkulturunim ideologijama i „mitovima“, odnosno „potrošačkom mitologijom“, čiji su junaci ličnosti comic stripa, poput Supermena. Ali, iscrpljivanje dugotrajnih i destruktivnih procesa demitologizacije, ne znači povratak u mitsko vreme. „Stojimo u ponoći istorije; otkucalo je dvanaest i mi gledamo ispred sebe u mrak u kome se naziru buduće stvari. Taj pogled prate jeza i teške slutnje. Stvari koje vidimo ili koje mislimo da vidimo još nemaju ime, bezimene su. Ako im se obratimo, ne pogađamo ih tačno i izmiču omči naše vlasti. Kad kažemo mir, može doći do rata. Planovi o sreći pretvaraju se u ubilačke, često preko noći.“ Ukratko: „Grubi upadi koji na mnogim mestima pretvaraju istorijske krajolike u elementarne skrivaju promene tananije ali prodornije vrste“ (Ernst Jinger: Kod zida vremena). U osvit istorije U spisu „Kod zida vremena“ Nemac Ernst Jinger govori o prelazu iz mita u istoriju, o trenutku u kome mitsku svest smenjuje istorijska. Istorija, naravno, ne postoji koliko i čovek: istorijska svest odbacuje kao neistorijske ogromne prostore i epohe („praistorija“), te narode, civilizacije i zemlje, jer „neka osoba, neki događaj mora imati sasvim određene osobine da bi bio istorijski“. Ključ za taj prelaz, prema ovom autoru, pruža upravo Herodotovo delo, kroz koje čovek danas „prolazi kao kroz zemlju obasjanu zracima zore“: „Pre njega (Herodota) je postojalo nešto drugo, mitska noć. Ta noć, međutim, nije bila tama. Bila je pre san i znala je za drugačije povezivanje ljudi i događaja od istorijske svesti i njene selektivne snage. To unosi zrake zore u Herodotovo delo. On stoji na vrhu planine koja razdvaja dan od noći: ne samo dve epohe, već i dve vrste epohe, dve vrste svetlosti.

Drugim rečima, u pitanju je trenutak prelaza iz jednog načina postojanja u nešto sasvim različito, što nazivamo istorijom.

Herodot i Istorija

Herodot i Istorija

To je trenutak smene dva ciklusa, koje ne možemo poistovetiti sa smenom istorijskih epoha – u pitanju je pre duboka promena u načinu postojanja čoveka. Sakralno na način prethodnih epoha se povlači, drevni kultovi nestaju a na njihovo mesto stupaju religije, koje i same, ubrzo potom, postaju a-istorijske ili antiistorijske, čak i kad pokreću događaje i istorijske zaplete. Krstaški ratovi, na koje poziva zapadna crkva, produbljuju podele i raskole a na kraju porađaju reformaciju, koja započinje s religijskim zanosom i željom za povratkom na „biblijske početke“, da bi se okončala istorijskim pokretom koji otvara put nesputanom razvoju industrije i tehnike – nesputanom normama (hrišćanske) tradicije i slobodnom od čovekovih nadanja i želja. Grimasa užasa Istorijski svet, čije obrise naziremo kod Homera, koji se uobličava kod Tukidida i koji svoj zenit doživljava negde krajem pretprošlog i početkom XX veka, s nejasnim granicama i u vremenu i u prostoru, ali s jasnom svešću o svojim zakonitostima i uređenju, počinje da se urušava; ogromno zdanje istorije postaje nestabilno, kao znak prodora dotad nepoznatih, stranih sila. Te sile imaju titanski, elementarni karakter, najpre vidljiv u tehničkim katastrofama, koje odnose na stotine i hiljade žrtava a potom, u kataklizmičkim zbivanjima XX veka, u svetskim ratovima i revolucijama, na milione poginulih i osakaćenih. Oslobađanje nuklearne energije, radijacija i ekološko uništenje kojima su izloženi ogromni predeli, svakodnevni danak u krvi, bilo da se podnosi „progresu“ u mirnodopskim uslovima, bilo da je neposredna posledica vojnih intervencija i sukoba, predstavljaju nešto što izlazi van utvrđenih okvira istorijskog sveta. Naravno, istorija se tu ne završava, kako je to očekivao Marks ili Fukijama.

Pre je primetno stvarno ubrzanje istorijskog vremena, koje zgušnjava događaje i skraćuje rastojanja između ključnih preokreta istorije. Reč je, međutim, o tome, da ovde više ne deluju samo sile koje smo nazvali istorijskim, i da se uloga čoveka u tim događajima suštinski menja: on više nije u stanju da deluje ravnopravno s bogovima, da ih sledi, da im se suprotstavlja ili da ih čak potčinjava, kako je to predstavljao mit. On više nije ni aktivni učesnik istorije, rukovođen strastima ili sopstvenom voljom, kako se to dešava u zreloj istorijskoj epohi.

Pad Vavilona

Pad Vavilona

On postaje igračka nečeg nepoznatog, uključen u zbivanja koja ga nadmašuju, protiv njegove volje i mimo njegovih zamisli. Izraz vedrog samopouzdanja postepeno smenjuje grimasa užasa. Čovek koji se do juče smatrao suverenim i gospodarom, spoznaje svoju slabost. Sredstva u koje se pouzdavao, pokazuju se nemoćnim ili se u odsudnom času okreću protiv svog tvorca.

Tehnološki sistemi i socijalna uređenja imaju svoje naličje, svoje automatske crte, koje ne obuzdavaju već podstiču destrukciju, što čoveka stavlja u položaj čarobnjakovog šegrta, koji je oslobodio sile kojima je nedorastao.Korupcija, kriminal, nasilje i teror pre su posledica nego uzrok.

Politički odgovori, bez obzira na boju i predznak, ne nude rešenja nego uvećavaju rasulo. Da nije nastupio čas panike, čovek bi makar stekao svest o sopstvenom padu. Sve to je bilo nezamislivo u zrelo istorijsko doba jer je čovek tada još vladao sobom, a time i istorijom; istorija zato i nije mogla imati drugi smer ni smisao sem onog koji joj sam čovek daje, sopstvenim delima i mislima. Svaki koncept „smisla istorije“ je koncept nastajanja čoveka, dok u klasično istorijsko doba čovek ne nastaje već jeste. Pitanje o „smislu istorije“ zato je bilo besmisleno, i ono se zaista i ne može naći kod klasičnih pisaca, počev od Herodota. Pitanje o „smislu istorije“, koji se uvek pronalazi van čoveka, postaje moguće tek onda kad se i težište istorije pomera van samog čoveka, bilo u sferu socijalnih, bilo u sferu tehnoloških odnosa. Moderni čovek prekasno otkriva svoju slabost; ali njegov slom ne optužuje mit ni istoriju već upravo slabost i kukavičluk modernog čoveka. Svet „civilizovanih vrednosti“, istorijski svet uopšte, koji je on sam stvorio, pokazuje se mnogo slabijim nego što smo navikli da verujemo – slabiji strukturalno, duhovno i etički. Na prvi znak uzbune, on počinje da se ruši, razotkrivajući, u stvari, unutrašnju spremnost na kapitulaciju modernog čoveka. Reč je o „ponoći istorije“, koju će uskoro smeniti nešto različito, a taj momenat prelaza obeleževa razmah titanskih sila, koje zahtevaju žrtvu u krvi. Ka postistoriji: buđenje mita Istorija, ponovimo to, ne traje koliko i čovek na zemlji. Ali svest o tome se javlja kasno u istoriji, možda tek na njenom kraju, kad se menjaju granice i vremena i prostora: na jednoj strani, otkrivanjem daleke prošlosti čoveka, s iščezlim civilizacijama, potom prošlosti planete i kosmosa, i sa druge, kosmičkih prostranstava, okeanskih dubina ili unutrašnjosti same zemlje, kroz arheološke i geološke slojeve, na gotovo vernovski način. Nove perspektive izazivaju vrtoglavicu.

Praistorija i postistorija dobijaju na značaju tek kad zdanje istorije postaje trošno. Ali okretanje čoveka od istorije ka nečem što još nije u stanju da odredi ni jasno sagleda sada podseća na bekstvo. Na ovaj ili onaj način, tehnološki univerzum i potrošačka civilizacija doći će do svog kraja, kao što se klasična istorijska epoha okončava tehnokratijom, totalitarnim poretkom u svom dovršenom vidu, koji ne nastaje iz hrabrosti ni snage već iz kukavičluka, slabosti i straha. Nemoguće je reći koliko dugo će to trajati. Nevažno je i da li će do toga doći usled unutrašnjeg iscrpljivanja, prenaprezanja ili katastrofe, ili svega toga zajedno. Ali, u svakom od ovih slučajeva, slom je tek posledica nemoći čoveka da nadalje obitava unutar istorijskog sveta, da njime vlada i to kao suvereno biće. Povratak mita, međutim, nije moguć u smislu povratka na stanje „pre istorije“.

Mitske sile ostaju prisutne, kao što je to bilo tokom celokupnog istorijskog perioda, ali one ne mogu da uspostave prethodno stanje jer za to nedostaju pretpostavke; u prvom redu, nedostaje „supstrat“, plodno tle.

Boris Dragojević 'Vavilonska kula'

Boris Dragojević ‘Vavilonska kula’

Moderni čovek je za to preslab, u duhovnom, psihološkom pa čak i u „fiziološkom“ smislu. Zajedno sa istorijom, postepeno nestaje i kultura u svom sadašnjem značenju, koja je u osnovi samo instrument socijalnog inženjeringa. U tehnokratskoj utopiji (za razliku od kulture u istorijskom periodu), masovna kultura je samo jedan od načina kojim se kanališu energije i usmeravaju utopijske fantazije i želje masa; elitna kultura, koja neprekidno luta između komformizma i negacije, između negacije i skepse, između skepse i ironije i nazad ka komformizmu, u suštini ostaje sredstvo demitologizacije i zatiranja opasnih intuicija koje su sadržane u mitu, čime se omogućuje manje ili više bezbolno integrisanje u tehnološki univerzum, uz iluziju slobodne volje. Pojava i buđenje tih opasnih intiucija i pritajenih arhetipova, na marginama tehnokratskog socijalnog mehanizma, stvara konfliktne situacije i dovodi do zastoja u njegovom funkcionisanju. U prostorima s one strane tehnokratske utopije, kultura će morati da preuzme mnogo tradicionalniju ulogu nego što je ona koju ima u potrošačkoj civilizaciji.

Raspad istorijskog sveta u njegovoj poznoj fazi, kome upravo prisustvujemo, dopušta nam da nazremo ponešto od toga. Tokom najvećeg dela istorijskog perioda, kultura je povlašćeno područje sveštenih i mitskih sila. To je i jedan od puteva kojim mitske sile ponovo prodiru u istorijski svet, ovaploćujući se u istoriji, za razliku od tehnološkog univerzuma, u kome se one uglavnom ispoljavaju kroz folklorne stihije potkulture, i to najčešće izobličene do neprepoznatljivosti, kao simulakrumi mitskog a ne kao njegov verodostojan izraz. Oni pre svedoče o večitoj i neutaživoj potrebi čoveka za mitskim sadržajima nego što predstavljaju znak njihovog realnog prisustva. Kultura u posttehnokratskoj eri biće upravo u tesnoj vezi sa remitologizacijom, u smislu prepoznavanja i buđenja istinskih mitskih sadržaja, u znaku revitalizacije i inovacije drevnih i tradicionalnih formi, umesto, kao dotad, njihovog egzorcizma. Smisao i svrha demitologizacije, nasuprot tome, mora biti ograničena na onu koju je imala u tradicionalnim društvima: na čišćenje degenerisanih, „folklornih“ mitskih formi, kako bi na njihovo mesto stupile one koji verodostojno predstavljaju tradiciju.

Za P.U.L.S.E: Boris Nad

Arktogeja

3 komentara na tekst Povratak mita

  1. Katarina Ristich Aglaja

    08/04/2013 at 18:22

    Postistorijska dekonstrukcija mita, u smislu postupka katarzinog osvetljavanja mračnih tačaka u njoj, stvara novu estetiku življenja i stvaranja, otvora Horizont Nade – za svo palo čovečanstvo.
    Distanciran povratak pejzažu, azbuci njegovog reljefa, iz koga se mogu iščitati svi palimpsestski slojevi tananih struna ljudskih misli kroz istoriju, zimski dar anime mundi.
    Distanciran osvrt na etno-simbolističku zalihu sadašnjih i drevnih naroda, sa novom oplemenjujućom rasvetom tamnih ćoškova u njoj – koji je koče da plovi napred kroz ogromne tokove vremena, preispituje se i preobažava u duhu nove samosveti stvaralačkog duha – prestupnika, apostata u njoj samoj, koji je jedino pravilno sagledava i iz perspektive njene vulkanske dubine i neminovnih tehtonskih pomeranja, te osluškivanja žalopeva izlivene lave u zemljinim bolnim napuklinama. Dakle, tek taj prestupnik joj podaruje otvorenu budućnost multiverzalnog noćnog neba, koga simbolizuje muzičkim intrumentom krunisana Boginja Milosti (Nuith-Hathor), što je svojevoljno napustila svoj zemaljski tron – smelim svetlodavnim skokom u nedoglednu visinu (vršnu tačku putovanja, ponoć zelene suze) poput gipke divlje mačke.

  2. Katarina Ristich Aglaja

    08/04/2013 at 18:35

    Tamna mesta određenih tradicija – onda kada prestanu da budu predmet budnog razmatranja – ispovrću svoj poslednji nus-produkt: sliku izolovane sadašnjice, koja zaboravlja proces koji ju je izneo; briše trag pramajke, čija je nit povesnog tkanja prošla kroz presek paralelnih svetova.
    *
    Lukavstvo starog samodršca, Saturna, beše u tome da – nakon što je uništio otkrivače mape njime patvorene preistorije – postavi samog sebe kao merilo pravdonosne promene.
    *
    “Novi svetski poredak” je tako nastao kao falsifikat prastanja – stanja koje je poricalo premoć vladara, te začelo novinu u vlastitom tumačenju. On znači potisnuće, iz dubine Zemlje izronelog, okidača društvene promene.
    *

  3. Boris Nad

    25/09/2014 at 22:54

    Hvala Katarina.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *