Ulogujte se / Kreirajte profil

Rim i Kartagina

Nizu posebnih i užih određenja kojim se služi geopolitika prethodi jedna podela na nivou globalnih geopolitičkih kategorija: podela na talasokratske i telurokratske države, na pomorske sile i kontinentalne imperije, odnosno na pomorske i kopnene civilizacije. Države koje svoj moć zasnivaju na kopnu, „večite“ imperije u znaku elementa Zemlje, po pravilu proishode iz dubine kopna, najčešće iz samog središta kontinenta. Nasuprot tome, ostrva i priobalna područja obično pripadaju suprotnom, talasokratskom polu i predstavljaju pravu domovinu trgovačkih i komercijalnih sila, čiji je dominantni element Voda. Prelazak od jednog ka drugom elementu, kako podvlači Karl Šmit opisujući englesku preorijentaciju na more s početka XVII stoleća, ima suštinski značaj, u smislu temeljne i radikalne konverzije.

Ove dve fundamentalne kategorije – More i Zemlja – znatno su starije od same geopolitike kao nauke: one ne samo da su bile poznate od najranijih vremena, na primer u nizu mitoloških i teoloških koncepcija, već su, takođe, igrale značajnu ulogu i kada je reč o tradicionalnim državama, njihovim interesima, savezima i (spoljno)političkim orijentacijama. Geopolitičke kategorije odvajkada obrazuju realnost koju nije moguće zanemarivati ni ignorisati. Izgleda da se, isto tako, i sami osnovni oblici državnih tvorevina malo menjaju kroz istoriju: Kartagina kao primer naročite, talasokratske, kolonijalno-trgovačke sile čini obrazac koji će se u osnovi ponavljati sve do današnjeg vremena. Rim predstavlja suprotan primer izrazito imperijalne i kontinentalne, telurokratske moći.       rome6

Levijatan i Behemot: rat Mora protiv Zemlje

Sagledavajući istoriju sveta kao sukob dve oprečne i nepomirljive sile, kao „rat mora protiv zemlje“, odnosno kao „istoriju borbi pomorskih protiv kopnenih sila i kopnenih protiv pomorskih“, Karl Šmit vaskrsava jednu staru i plodonosnu tradiciju. Ovaj nemački mislilac podseća nas na jedan srednjevekovni kabalistički mit, kojeg iznosi rabin Isak Abravanel (1437-1508) i koji predstavlja jedan od najpoznatijih opisa tog „elementarnog suprotstavljanja Mora i Zemlje“. Kako primećuje Šmit, sukob Levijatana (morske nemani) i Behemota (kopnene životinje) o kome govori rabin Abravanel, evocirajući osnovni motiv istorije sveta, zapravo je mitska transpozicija blokade kopnene od strane pomorske sile, koja nastoji da prekine linije njenog snabdevanja: „… kabalisti kažu da Behemot nastoji da rastrgne Levijatana zubima i rogovima, dok Levijatan sa perajama zatvara čeljusti i nozdrve kopnene životinje, tako da ona ne može ni da jede ni da diše.“

Isti motiv, preimenovan u nešto drugačije termine, iznova će se javiti u radovima niza gnjopoliičara: tako već Fridrih Racl, osnivač političke geografije, ukazuje na značaj antagonizma pomorskih i kontinentalnih sila. Dualizam kopno-more, takođe, u osnovi je Makinderovog geopolitiškog modela, u mnogo čemu fundamentalnog za sva kasnija geopolitička istraživanja. Ovaj antagonizam preuzeće kako atlantistička geopolitička doktrina (upravo Makindera s pravom možemo smatrati „ocem“ atlantističke strategije ovog veka), tako i tradicija kontinentalne geopolitike, čiji je ključni pojam kontinentalnog bloka, suprotstavljenog kolonijalizmu pomorskih sila.

Ipak, za mnoge autore, ove elementarne kategorije Mora i Kopna označavaju ne samo dva različita principa na kojima počiva državna moć već i dva oprečna modusa čovekovog postojanja. Aleksandar Dugin u njima prepoznaje „dva fundamentalna aspekta (ljudske) egistencije“; ta dva elementarna pojma ujedno su u osnovi ljudskog doživljaja planetarnog prostranstva. Oni, najzad, podrazumevaju i dva suprotna shvatanja sveta, među kojima je upravo kontinentalno hijerarhijsko i vertikalno. Pojmovi tla i prostora kvalitativno su sasvim različiti od mora, koje se uvek doživljava kao stihija. Kako onda izbeći da i pojam Kopna (Zemlje) ne dovedemo u vezu s prostorom kao takvim, sa trajanjem, kao što se kategorija Mora (Vode) obično poistovećuje s vremenom i prolaznošću?

rome2

Gravitaciona polja   

Iako svaka od ovih sila poseduje polje svog pretežnog uticaja, vlastito gravitaciono polje, pokušaj da se odrede geografske granice njihovog ispoljavanja može da ima samo približnu i uslovnu vrednost. Ali, ostaje činjenica da su velike telurokratske imperije obrazovane upravo u dubini evroazijskog kontinenta. (One se takođe povezuju sa sredinom stepe, ravnice, pre nego sa šumom ili planinskim predelima.) Talasokratske sila, međutim, vezane su za Atlantski okean, te za ostrva i kopna koja ka njemu gravitiraju. „Talasokratija i atlantizam“, primećuje Dugin, „postali su sinonimi i mnogo pre ekspanzije Velike Britanije i portugalsko-španskih osvajanja.“ Kroz istoriju, njihova osvajanja započinjala su iz „centara u zoni Atlantika“, dakle, „od Gibraltara ka Bliskom Istoku, a ne obratno“.

Nadalje, ova slika se usložnjava a da se ne dovodi u pitanje njena osnovna podela, razlikovanjem više različitih prostornih zona, geopolitičkih zona i blokova. Između ruske Središnje zemlje i ostrvskog kompleksa – kojeg, uz Britaniju, čine Australija, Okeanija i severnoameričko „ostrvo“, „u službi pomorskih i trgovačkih sila“ (H. I. Makinder) – prostire se svojevrsna međuzona, zona perifernih zemalja, koja predstavlja područje s mešovitom kulturom. Nemačka, kao evropski hegemon i središnja evropska sila, ima onaj značaj u Evropi koji pripada Rusiji u odnosu na celokupni evroazijski kontinent: ona zastupa Evropu kao kontinentalni blok. Na krajnjem evropskom Zapadu, koji gravitira ka Atlantiku, nalazimo nekoliko sila čije interese možemo poistovetiti s interesima prekookeanskog Zapada – Sjedinjenim Američkim Državama. (Upravo su SAD, sa svojom pomorskom vojnom moći, idealan primer savremene talasokratske sile.)

Mnogi balkanski narodi i zemlje, najzad, označavaju manje ili više precizne analogije velikih geopolitičkih celina. Srbi, sa svojom tradicionalno proruskom orijentacijom, te pravoslavnim i vizantijskim nasleđem ovde očigledno predstavljaju evroazijsku komponentu. (Vizantiju, Drugi Rim, kroz njenu istoriju, odlikovala su mnoga obeležja prave evroazijske sile.)

Ipak, ovaj niz sekundarnih podela jasno ukazuje na jedan dublji, temeljni antagonizam, geopolitički i kulturni antagonizam Atlantida – Evroazija, koji relativizuje (stvarni ili pretpostavljeni) dualizam Evropa – Azija ili Zapad – Istok.

rome4

Povratak Evroaziji

Za Makindera i njegove sledbenike, Evropa i Azija su različiti koliko i neprijateljski entiteti: „evropska civilizacija“, smatra Makinder, „plod je vekovne borbe protiv azijske najezde“. Tako se, po ovom autoru, i prve velike kulture i civilizacije, poput vavilonske i egipatske, nalaze u nepomirljivoj suprotnosti s načinom života naroda stepe, kao i u stalnoj opasnosti od najezdi nomadskih naroda iz centralne Azije, u kojima Makinder vidi jedino „gomile nemilosrdnih konjanika bez ideala“. Reč je, međutim, samo o novoj, geopolitičkoj formulaciji atlantske teorije, u oštroj opoziciji prema onom što se može nazvati evroazijskom doktrinom.

Neke poznate istorijske činjenice, kao i pažljiva istorijska i arheološka istraživanja, mogu da dovedu u pitanje takvo mišljenje. Makinder je, na primer, polazio od pretpostavke rasnog jedinstva stepskih naroda Evroazije, ali Skiti su, nasuprot tome, bili Indoevropljani, dok turski narodi Sibira, u rasnom smislu, nisu homogen narod. Osim toga, Džingis kanova imperija posedovala je sopstvenu imperijalnu ideologiju. Da bismo, međutim, razumeli pojam Evroazije i genezu evroazijske ideje, potrebno je da se, u najkraćim crtama, podsetimo na pojedine ključne događaje ruske istorije.

Posle oslobođenja od Tatara i raspada mongolske države, unutar Moskovske Rusije javlja se ideja o Moskvi kao Trećem (i poslednjem) Rimu (ona će, u kasnijem periodu, postati osnova ruske imperijalne ideologije Trećeg Rima). Ali, već u vreme ponovnog sticanja nezavisnosti Rusija je, na izvestan način, bila otrgnuta od Zapada. S evroazijskog stanovišta, upravo je preiod tatarske okupacije bio istorijski plodonosan jer je, približavajući Rusiju Aziji, omogućio rusku sintezu uticaja Istoka i Zapada. Osvajanje Sibira, u tom smislu, ima bar jednak značaj kao i sama mongolsko-tatarska invazija (Sibir je „sveto tle“ Ruske Imperije).

Stoga, u kulturno-istorijskom smislu, Rusija poseduje i evropska i azijska obeležja, kao treći kontinent koji „spaja elemente i jedne i druge i svodi ih na izvesno jedinstvo“ (P. Savicki). Sva kasnija približavanja Zapadu, poput onog koje je preduzeo Petar Veliki, nisu mogla da je učine integralnim delom Evrope već jedino da učvrste njenu evropsku komponentu. Periodične oscilacije između dva pola, tipične za rusku istoriju, takođe su posledica njenog suštinski evroazijskog karaktera.

Kada je reč o ruskoj imperijalnoj svesti, Rusija je baštinik imperijalnih tradicija Džingis kanove imperije – naslednik velikih kanova, nastavljač dela Džingis kana i Timura, ujedinitelj Azije“ (P. Savicki). Druga, isto toliko važna komponenta jeste vizantijsko nasleđe, zajedničko uostalom za sve istočnohrišćanske narode.

Sve te činjenice, kao i geografski položaj Rusije, predodredile su Rusiju za vodeće mesto među zemljama Evrope i Azije, koje poseduju kontinentalni mentalitet. Istorijski i geopolitički, one su suprotstavljene ostrvskim zemljama atlantističkog bloka koje predvode SAD, „savremena Kartagina“ (K. Leontjev), koje su ujedno i predstavnik okeanske civilizacije neofeničanskog tipa ali, kako je to isticao Leontjev, u svom uprošćenom i preterano pojednostavljenom vidu.

Drugim rečima, dok je upravo Rusija Evroazija, simbolički i stvarno predstavljajući interese svih evroazijskih naroda, SAD su, nasuprot tome, savremeno društvo Atlantide, novi geopolitički centar i uporište atlantizma i atlantističke ideologije.

rome3

Zajednička baština     

Ne poseduje li, međutim, ovaj evroazijski mentalitet i svoje dublje arhetipove i svoje „kolektivno nesvesno“, kao i svoje precizne istorijske analogije koje možemo slediti već od najranije prošlosti kontinenta?

Za pojedine geopolitičare, Rusija je savremeni nosilac turanizma, imperijalno-nomadskog mentaliteta, koji ima nadnacionalni karakter i koji prethodi ne samo Džingis kanovoj imperiji već i samom doseljavanju ili etnogenezi Slovena. (U tom slučaju, prve tragove geopolitičkog dualizma Atlantida – Evroazija trebalo bi tražiti u znatno ranijem periodu od antičkog doba.) Ali, s evroazijskog stanovišta, smisao ruske istorije počiva u činjenici da je upravo Rusiji uspelo da ponovo pronađe zajedničku baštinu Evroazije, obnavljajući na taj način izgubljeno jedinstvo evroazijskih naroda.

Ovakvom mišljenju možemo dodati još jedan argument: naime, najstarije civilizacije nisu pomorske niti su nastale u perifernom pojasu, nego su, naprotiv, kako to potvrđuju brojna arheološka istraživanja, ponikle upravo u središnjem delu Evroazije, na teritoriji današnje Mongolije i u Istočnom Sibiru. Ovde bi, po svemu sudeći, trebalo tražiti i centar migracija indoevropskih naroda, odnosno ishodište iz kojeg su se, od istoka ka zapadu, širile indoevropske kulture.

Stoga i evroazijsko rešenje odbacuje jednostavni dualizam Istoka i Zapada, videći u tradicijama naroda Evrope i Azije, koje povezuje i iskustvo istorijskog obitavanja na zajedničkom prostoru, pre potencijalno jedinstvo nego nepomirljiv antagonizam. S druge strane, savremena dominacija Zapada iznačava hegemoniju izrazito atlantističkih SAD, koje se prema zajedničkom nasleđu naroda Evroazije odnose kao strano telo. (Podstimo se da je pojam Zapada nastao u Americi na početku pretprošlog stoleća, ne kao naziv za zajednički prostor Evrope i „Novog sveta“ već, upravo suprotno, da bi označio američku posebnost u odnosu na Evropu.)

Rešenje kome teži evroazijski orijentisana geopolitika usmereno je dakle u pravcu evroazijske konsolidacije, ka stvaranju kontinentalne alijanse na osovini Berlin – Moskva – Peking – Tokio, zasnovane na pragmatizmu koliko i na konvergenciji istorijskih i nacionalnih tradicija Evroazije.

rome7

Boris Nad

1997.

Esej „Rim i Kartagina“ objavljen je i u knjizi „Vreme imperija“, Rivel ko, Beograd, 2002.

Arktogeja

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *