Ulogujte se / Kreirajte profil

Sid Baret – čovek koji je stvorio Pink Floyd

Bio je jedan od tri ili četiri velikana, uz Boba Dylana …

David Gilmour

U jednom čudesnom istorijskom trenutku , kako to već legenda kaže , izgledalo je da će rokenrol i andergraund pokret svojim revolucionarnim poletom i ritmom totalno izmeniti svet , odvodeći zapadnu civilizaciju ka novoj evolutivnoj fazi . Osoben umetnički zanos i društveno politička previranja izvirali su iz katakombi podzemlja na videlo dana, šireći svoj uticaj ka svim segmentima društva .

Roger Keith Barrett, student londonske Camberwell school of art, bio je među prvima koji su shvatali da se dešava nešto veliko. Svestrano talentovan i kreativan, kao student slikarstva i gitarista , nastupao je već tokom 1963 – 1965. u bendovima Geoff mott and the motors i Hollering blues, te potom i u duetu sa prijateljem iz rodnog Kembridža – vrsnim gitaristom koji je tih godina takođe tražio svoj put i lutao svetom, Daveom Gilmourom u klubu The Mill. U isto vreme , na arhitektonskom fakultetu u Londonu, trojica studenata i prijatelja (takođe iz Kembridža – čuvenog univerzitetskog mesta, poznatog i po mnogobrojnim ekscentricima Engleske, između ostalog): George Roger Waters, Nicholas Berkeley Mason i Richard William Wright, osnivaju bend Sigma 6 sa nekolicinom prijatelja, tražeći vremenom prava personalna rešenja i vlastiti zvuk i muzički izraz. Nakon niza promena (bilo je to doba eksperimentisanja u svakom pogledu) bend napokon dobija svoj konačni izgled (nakon što ga napušta originalni gitarista Bob Close): postavi se priključuje prijatelj iz Kembridža – Sid Beret, kao solo gitarista i pevač, Voters prelazi na bas, klavijaturista ostaje Ričard Rajt a bubnjar Nik Mejsn. Po Beretovoj ideji bend dobija novo ime – PINK FLOYD, na osnovu naziva albuma dvojice bluz legendi – Pinka Andersona i Floyda Councila.

Kratka biografija kultnog britanskog rokenrol benda Pink Floyd, koju je 1967. godine prezentovala njihova izdavačka kuća EMI govori sledeće:

Ne znajući šta ljudi podrazumevaju pod psihodeličnom pop grupom, Flojdi odbijaju taj izraz kao određenje njihovih nastupa. Njima nije cilj izazivanje halucinogenih efekata u publici; njihov jedini cilj je da zabave. Ali, oni priznaju da su muzički predstavnici novog pokreta koji naglo raste u Londonu. Taj pokret se sastoji u eksperimentisanju u svim oblastima umetnosti, uključujući i muziku.

Časopis Disc osvrće se sažeto na članove prve postave Pink Flojda :

Roger Waters: Uprkos progresivnosti muzike Flojda, još uvek je u velikoj meri bluzer. Često ga na nekim partijima možete čuti kako svira strane bluz numere na najobičnijoj izdrndanoj gitari 

Syd Barrett: Misteriozni čovek u grupi. Ciganin u srcu. Voli muziku, slikarstvo i razgovore sa ljudima. Totalno umetnički tip. Rođen i odhranjen pop muzikom. Bio je veliki obožavalac Bitlsa, Stounsa, Donovana i Dilana. Voli napadnu odeću. Veruje u totalnu slobodu – ne voli da sputava i kritikuje druge, isto tako, da ga drugi sputavaju i kritikuju. Ne interesuje ga novac i ne brine za budućnost. Mogao bi biti veliki slikar ili producent ploča 

Nick Mason: Veliki je obožavalac Džindžera Bejkera iz grupe Krim. Ambicija mu je da bude poznat i veoma bogat, kao i da piše scenarije za filmove 

Richard Wright: Glavni muzičar u grupi, ali takođe vrlo hirovit. Kada oseti da loše svira ima običaj da stane, pa makar to bilo u sred stvari. Neposredna ambicija mu je nabavka melotrona, što bi mu omogućilo dalje eksperimentisanje u njegovoj muzici. Krajnja ambicija mu je da bude Cole Porter, tj. veoma priznati kompozitor.

Kao pioniri britanskog andergraunda Floydi započinju proboj početkom 1966. godine u klubu Marquee. Sviraju unutar programa nazvanog The spontaneous underground klasike ritam i bluz scene, koristeći vlastitu elektronsku feedback tehniku, da bi već na jesen te godine dobili stalni angažman u London free schools sound and light workshop, unutar All saints church hall na londonskom Notthing hillu. To je ujedno i bilo mesto gde po prvi put prezentuju light show uz pomoć ljudi s instituta Thimoty Learyja. Pod uticajem droga – pre svega halucinogena (tih godina još uvek legalno svima dostupnih), zatim misticizma sa Istoka , te umetničkih i političkih previranja, tih godina započinje rađanje novog doba – ere frikova i psihodelije, raznovrsnih eksperimenata sa svešću i kreativnošću koja odvode čoveka ka novim duhovnim iskustvima.

Dva su znamenita događaja i datuma obeležili pionirsku fazu razvoja i uspona novog pokreta i benda Pink Floyd. Prvi se desio 15. oktobra 1966. godine nakon svirke Floyda u londonskom Roundhouseu – tog dana dolazi do osnivanja prvog evropskog andergraund časopisa – International times. Drugi događaj se desio 31. oktobra 1966. i vezan je za osnivanje udruženja Blackhill enterprises – firme koja će se brinuti o daljim poslovima Floyda.

The Piper at the gates of dawn

Sledeća stanica Pink Floyd freak show improvizacija i psihodeličnih eksperimenata bio je legendarni UFO klub, otvoren 23. decembra 1966. godine. Bilo je to stecište mladih, visokoobrazovanih ljudi i muzičkih entuzijasta, mesto novih umetničkih dešavanja na kojem su Floydi počeli sa prezentacijom vlastitih autorskih prvenaca, ostavljajući zauvek sa sobom rane bluz radove i otkačene verzije rok standarda poput Johhny B. Goode i Roadrunner.

Dana 27. februara 1967. Floydi snimaju debitantski singl: Arnold Lane – Candy a currant bun, impresivne psihodelične numere Syda Barretta. Pesma Arnold Lane, priča o perverznom travestitu, kradljivcu ženskog rublja, ponudila je sasvim nova umetnička rešenja koja će postati zaštitnim znakom rane faze grupe Pink Floyd i jednog jedinstvenog muzičkog pravca. Sid Beret, veoma kompleksna i kreativna ličnost, svojim je originalnim muzičkim izrazom pod uticajem halucinogena LSD postao predvodnik i jedan od simbola psihodelične umetnosti Britanije. On je komponovao izuzetno gusto aranžirane i strukturisane pesme (čudesne vizije njegovog unutrašnjeg, detinjeg sveta bajki, sveta međuplanetarnog misticizma i nadrealnih vizionarskih opsesija), da bi potom naizgled davao sve od sebe da uništi ono što je stvorio, razvlačeći ih u bilo kom pravcu koji bi mu se u datom momentu ukazao. Godina 1966. i deo 1967. bile su njegovo eksplozivno, neverovatno kreativno razdoblje, pre no što su droge i neki, nikad razjašnjeni unutarnji problemi doveli do njegove krajnje izolacije, kreativne krize i napadne ekscentričnosti, totalne blokade i neupotrebljivosti. Dok je stvarao, Beret je stare rokenrol riffove razvijao na nestandardan način, stilom čije korene možemo tražiti negde između Bo Didlija Henka Marvina i Pita Tausenda Taj više nego autentičan stil predstavljao je kombinaciju pulsirajućeg ritma sa nizovima akorda koji menjaju oblik i prerastaju u napete sklopove , prodorno visokih tonova. Čudesnu tehniku pratili su isto tako čudesni tekstovi, proizašli iz haotičnog i tajnovitog unutarnjeg sveta Sida Bereta – sveta nadrealnih vizija i duhovnih lomova čoveka koji je odbijao svet odraslih.

Sid je bio kontraverzna ličnost, čovek kojeg su stalni unutrašnji lomovi i dileme odveli u samoizolaciju i napuštanje Floyda. Godinama ispred svog vremena, kreativan i nedokučivo inovativan kretao se oštrom ivicom između genijalnosti i ludila koja je Floydima u ranoj fazi donosila prepoznatljivost i originalnost, prodornost u pionirskoj fazi stvaralaštva. Niko pre Sida nije uspeo da na takav način izrazi slike unutarnjeg sveta i šizofrenu krizu koja raspršuje njegove ideale. Stihovi:

Strašno je pažljivo od vas, zato što mislite da sam ovde , a ja sam obavezan da vam razjasnim da nisam tu, i razmišljam, ko to u stvari piše ovu pesmu? 

iz kompozicije Jugband blues, na očigledan način prikazuju sve mene i krize Beretove ličnosti, rascep između sveta materijalnog i spiritualnog, kao i mračne misli koje ga navode na pomisao da kroz psihodelične pop pesme rasprodaje vlastite ideale.

U londonskom Quen Elisabeth hall, 12. maja 1967. Floydi unutar programa Games for may predstavljaju novi light show program, kombinovan sa nekom vrstom rudimentarnog kvadrofonskog sistema ozvučenja. Bio je to uvod u nešto što će vremenom postati jedan od zaštitnih znakova benda – perfektna, grandiozna scenska prezentacija vlastitih umetničkih vizija i pesama, podržana od strane svih čudesa tehnike i elektronike. Njihovi scenski nastupi prerasli su vremenom u svojevrsne hepeninge zvuka, slike, pirotehnike i moćne elektronike, subverzivne tehnološke erupcije, dok su njihove turneje, sa tonama i tonama opreme ličile na iskrcavanje saveznika u Normandiji.

Ne dugom potom pojavljuje se drugi Pink Floyd singl See Emily play – Scarecrow, a 5. avgusta 1967. svetlost dana ugledaće vanvremenski debi album The Piper at the gates of dawn, apsolutni trijumf Sidovog kreativnog ludila i andergraunda šezdesetih. Pored toga što je odabrao naziv albuma – po jednom od poglavlja romana Wind in the willows, Beret se pojavljuje i kao autor 10 od ponuđenih 11 numera. Jedanaesta pesma je bila delo Rodžera Votersa – Take up thy stethoscope and walk .

Svirač na vratima praskozorja otvara jedno sasvim novo poglavlje u istoriji rokenrola – nikada pre a ni posle ovog albuma nije se našao autor ili bend sličnog senzibiliteta i kreativnih vizija. Album se pojavio niotkud i ostao kao neka vrsta monolita u nadrealnom svetu beretovske mašte.

Iz dubina andergraunda, suprotstavljenog dotadašnjim tabu temama i poželjnim slikama sveta, i na krilima višedimenzionalnosti svesti pogleda na život sprženog halucinogenom kiselinom izranja Astronomy domine, pesma koja otvara ovaj neponovljivi i briljantni album. Krećemo beretovskim intergalaktičkim plovilom na psihodeličnu kosmičku plovidbu – kako iznutra, njegovim svetom bajki, tako i spolja, na čudesni esid trip neistraženim predelima jedinstvene duše i univerzuma. Pesma donosi zloslutni nemir, zebnju , svest iscepkanu rastrojstvom čula. Praćeni pozadinskom bukom i glasovima odlazimo put sfera nesvesnog i nespoznatljivog. Lucifer sam zlokobno podrhtava, beretovski neurotična gitara ponire i izranja trepereći visokofrekventno, pulsirajuće i uznemirujuće, dok glas nošen ehom surfa na talasima potmule Mason – Waters ritam sekcije i uzleće nošen nezemaljskim zvukom klavijatura, uranjajući u gotovo liričnu Mathilda mother. Sve je u neprestanom pokretu , fluktuirajućem haosu neizvesnosti sledećeg trenutka, lomeći se na hridima beskraja kosmosa, beskraja naglašenog moćnim klavijaturama Ričarda Rajta i Beretovim vokalom. Mrak i jeza uvode nas u Flaming koja se potom naglo prelama i ponire u beretovski mistični svet bajki i čudesne mašte, prepun neuobičajene radosti , neobičnih zvukova , mašinerija i strepnje. Ništa manje stravična i uznemirujuća nije ni Pow R. Toc H., koja vibrira nošena klavirskom ritmičkom podrškom i uranja u horor pasaž, iz kojeg stravično ječe Beretova gitara i Rajtove klavijature , uvek na ivici nervnog sloma i totalnog duhovnog smirenja . Kraj se iznova pretvara u horor momenat.

Take up thy stethoscope and walk, Votersov autorski prvenac, tutnji i krši sve pred sobom, kakofonično , razarajuće, dovodeći atmosferu albuma do usijanja gitarskim vibracijama, kricima, zapaljivošću uvodeći album u B stranu i ,,hit – singl“, ultimativnu, nadrealističnu Interstellar overdrive, psihodeličnu himnu, razarajući kvazistelarni izvor čiste energije, prasak supernove koji rađa novo viđenje rokenrol muzike. Bio je to brutalni zvučni napad iz svih pravaca raspoloživih instrumenata, poniranje u nepoznate svetove i dimenzije, desetominutna kreativna ekspedicija Sida Bereta u samo njemu znane i dostupne sfere i tiho stvaranje embriona iz kojeg že watersovski izrasti budući rad Pink Floyd nadrealista, rad pod duhovnom palicom ništa manje neobičnog basiste i kreativca Watersa.

Intergalaktička plovidba u stilu kjubrikovske svemirske Odiseje, rastrojstvo čula , sasvim nove dimenzije, kosmički prodor i pogled iznutra, sasvim drugačijim očima, Beretova autentično napeta , pulsirajuća gitarska tehnika i avangardni Rajt koji vešto gradi atmosferu , gustu arhitektonsku strukturu za beretovsko uzletanje, razvlačenje, kidanje i poniranje u dubine onostranog čine ovaj album totalnim unikatom.

Nakon uzbudljivog ,,međuzvezdanog putovanja“ Pink Floyd krstaricom, izranjamo na kraju iz kosmičkog ambisa – bio je to čisti SF rock and roll … gde su planeta Zemlja i Chuck Berryjev Johnny nestali u dubinama prostorvremenskog beskraja i tame. The Gnome unosi preko potrebno smirenje i odvodi slušaoca u čudesni svet patuljka, bajkovit i nestvaran. Chapter 24 nastavlja u sličnom, gotovo lirskom raspoloženju, naglašena Watersovim bas dodirom i poniranjem, na koji se nadovezuje Barrettov specifični vokal. Tu je i neizbežni Wright koji tka strukturu pesme i okvir slike unutar koje se sve dešava. Lirsko smirenje nakon haosa putovanja i potrage za onostranim. Scarecrow je nova impresivna beretovska vizija, raspevana, ogoljena, psihodelični pop smiren i distanciran, drugačiji, nesaznatljiv, neobjašnjiv … Na samom kraju čudesne odiseje sledi opraštajna vožnja imaginarnim biciklom – Bike, ljubav na psihodelični način, kraj spiritualnog puta svetom mašte, bajki i nadrealnog. I kada se očekuje konačno smirenje i opuštanje kraj devojke koja se uklapa u čudesni beretovski svet, vraćamo se na sam početak priče i puta imaginarni svet prodornih i zastrašujućih zvukova i mašinerija , satova i koječega sve ne, mesto u glavi kreativnog genija Syda Barretta – zatvorivši pun krug na mestu gde je sve zapravo i počelo. Obiđen je pun kosmički krug mašte, put u nepoznato i neizvesno – na oštroj ivici između genijalnosti i ludila.

Stvarnost, ma kakva ona bila i ma šta pod njom podrazumevali, suprotstavljena je na ovoj briljantnoj ploči svetu beretovske mašte i ideala, materijalno je stavljeno nasuprot spiritualnom. Album je svojom inovativnošću i introvertnom magijom pokrenuo čitav talas britanske psihodelije, ostajući zauvek bar za korak ispred svih . Sjaj ludog dijamanta još uvek obasjava neistražene kreativne predele, nudeći nekim novim frikovima večnu inspiraciju i iskru koja bi iznova zapalila neko novo kreativno ludilo. Na nekom drugom međuzvezdanom putovanju.

Iako se delom uklapao u muzička i društvena stremljenja druge polovine otkačenih šezdesetih, album je svojom inovativnošću idejama, introvertnom magijom i originalnim muzičkim rešenjima bio prilično ispred svog vremena, pokrenuvši godinama kasnije niz neinspirativnih klovnova, ali i čitav jedan britanski psihodelični talas unutar društva i umetnosti. Bio je to visoko estetizovan sjaj ludog dijamanta, trenutak večnosti uhvaćen u punom stvaralačkom naponu. Monumentalan, neizreciv, više nego autentičan, album se pojavio gotovo niotkud brzinom svetlosti i poput monolita iz Odiseje obasjao šaroliki svet andergraunda šarenilom psihodeličnih, intenzivnih boja.

I dok se publika opravljala od prvobitnog šoka i pokušavala da pronikne u tajne beretovskog sveta misticizma i bajkovitosti, prvobitna postava Pink Floyda izdaje svoj poslednji singl. Bio je to Apples and oranges – Paint box, krajnja Sydova kreativna bravura i labudova pesma pred odlazak u neku samo njemu znanu ravan postojanja. Svet je ostao zatečen.

Madcap laughs

Andrew King ( član prvobitnog poslovnog Pink Floyd udruženja) na sledeći je način opisao Barretta i njegov krah pred odlazak iz Floyda:

Nije hteo ništa da uradi ako nije smatrao da radi na umetnički način. Bio je stoprocentno kreativan i veoma je mnogo zahtevao od sebe. Sydova inventivnost bila je prosto zadivljujuća. Sve pesme iz Pink Floyd faze napisao je za ne više od šest meseci (uglavnom 1966. godine dok je upotreba LSD halucinogena još uvek bila pod kakvom-takvom kontrolom). Jednostavno, čega god se dohvatio, polazilo mu je za rukom. U ranim danima, bio je jedan od najkomunikativnijih i najkreativnijih ljudi koje sam ikada sreo. Kasnije je postao užasno nesposoban da u razgovoru artikuliše svoja osećanja. Kada je grupa ušla u drugu polovinu 1967. godine( nakon izlaska debi albuma), Sydovi problemi su se umnožili 

Peter Jenner (prvobitni menadžer Floyda) video je Syda ovako:

Sydova spontanost činila ga je istovremeno nemogućim i briljantim. Držao je grupu na oštrici, i u ranim danima to je proizvodilo neverovatno dobru muziku. Svi su morali stvarno pažljivo da slušaju da bi sledili ono što on svira. Ali pred kraj, kada je tokom celog nastupa svirao samo jedan ton, na ostalima je bilo da isteraju svirku… Syd je komponovao briljantno kompaktne kompozicije, a oni su ih u svojim improvizacijama nosili ka novim visinama oslobađanja.

Problem koji je opsedao Syda Barretta (pored narkotika i moguće šizofrenije kao posledice konzumiranja istih) bio je njegov iskreni osećaj da prodaje vlastite ideale, koristeći ih za pisanje pesama, kao i činjenica da je šou morao da se nastavi i da se ponavlja u kratkim intervalima bez obzira da li ,,duh“ pokreće grupu ili ne.

Godine 1968. nakon odlaska iz Pink Floyda, Syd Barrett je sve više tonuo u ponor tame psihičkih problema, izvlačeći s vremena na vreme (uz pomoć prijatelja) sa dna nepostojanja, katatoničnog stupora i nekreativnosti. U naredne dve godine (zaključno sa 1970. godinom, kada će se pojaviti njegova dva solo albuma) Syd je na momente pokušavao da prevlada mentalnu, životnu i kreativnu krizu, da savlada životnu tačku preloma tako što će se iznova vratiti muzici. Na momente, činilo se da će Syd uspeti da se vrati.

Prvo ostvarenje Sydove mučne borbe sa opakom bolešću bio je solo album prilično simboličnog naziva Madcap laughs (januar 1970.).

Hendrix je bio perfektan gitarista, a to je sve što sam želeo da radim kao klinac; da sviram gitaru kako treba i skačem okolo, ali mnogo se ljudi našlo na mom putu. Za mene je uvek bilo suviše sporo sviranje tempo stvari. Hoću da kažem ja sam brzi sprinter. Problem je nastao kada posle nekoliko meseci sviranja u bendu to nisam mogao da postignem, tvrdio je Barrett nakon odlaska iz Floyda.

Album ,,Madcap laughs“, Sydov debi album, predstavljao je bizarni psihodelični kolaž i kolekciju pesama koje su mnogo više ličile na nikad dovršene skice, naznake jednog jedinstvenog talenta. Studijsku ekipu koja je pomagala Sydu činili su prijatelji iz Floyda – Roger Waters i David Gilmour, kao i muzičari iz kultnog britanskog progresivnog benda ,,Soft machine“: Mike Ratledge, Hugh Hopper i Robert Wyatt. Album je na neki način bio depresivna dijagnoza Barrettovog narušenog mentalnog zdravlja, donoseći numere u kojima se ogledao haos u duši kao posledica preteranog konzumiranja halucinogena.

Smeh vragolaste devojke otvara numera Terrapin u čudesnom, psihodelično–lenjavom bluz maniru, akcentovanom čistokrvnom engleštinom, dok slušaoc zbunjeno luta svetom dalekim, melanholičnim, miljama udaljenim od uobičajene predstave o pop pesmi. Čudesni bluz kao da izvire iz psihodelične ,,kuhinje duše“ ljubičasto-žute sobe s omota albuma i Barrettovog zagonetnog pogleda. No good trying nastavlja priču u distorziranom beretovskom pop psihodeličnom maniru, pržeći mozak poput kiseline. Love you minimalističkim stilom razdragano izvire iz katakombi melanholije i duhovne odsutnosti, nudeći nešto veselije tonove i kakvu-takvu svetlost i toplinu. Razarajuća napetost oseća se još uvek, nešto poput kontrasta naglom uzletu raspoloženja. No man’s land predstavlja lepršavo-indiferentni pop komad, delić rascepkane svesti i ubedljive instrumentacije. Rascepkanost se očituje naglim brejkom i potonućem u drugom delu pesme. Dark globe se nadovezuje kao grčevita tužbalica, odjek autorove usamljenosti, odsustva prave komunikacije sa ostatkom sveta, nagriženost unutrašnjeg čarobnog sveta ideala gorčinom kojoj nema pravog imena. Here I go novi je talas čudesne smirenosti, veselosti i opuštenosti autora, novi uzlazni talas koji se lomi na hridima stvarnosti i uzburkanih, nedorečenih emocija. Octopus koji sledi odjek je prvih Pink Floyd singlova i debitantskog albuma, puni sjaj dijamanta. Ubedljivo i dosledno beretovski – između krajnosti neobične smirenosti i suicidalne neurotičnosti, naglašeno odličnim muziciranjem ostatka ekipe (negde između čudaštva Pink Floyd i Soft machine). Negde između moćnih ,,Arnold Layne“ i ,, Jugband blues“. Golden hair je čisti ,,The Piper at the gates of dawn“ momenat Syda Barretta, novo drastično mračno potonuće u izmaštani svet ,,ludog dijamanta“. U kombinaciji s ,, Oktopodom“ sjajan pop-barrett singl. Long gone klizi kao briljantni nastavak jedinstvenog puta između Scile mašte i Haribde stvarnosti lomljivog sveta jednog jedinstvenog pop umetnika, s naznakom bluza i mirenja sa sudbinom koja nas lomi na hridima životaOna uranja u She took a long cold look, još jedan sjajan komad, jednu od onih stvari što rock and roll čini tako prijemčivim i dostojanstvenim, pre svega onima otvorenog srca i senzibilne duše. Feel je akustičan, impresivan pop ,, stih“, gitarski naglašen, ogoljen, vispren, otpevan u najboljem beretovskom maniru, tako unikatnom i vanvremenskom bez obzira na sve očitije autorove duševne probleme… Predivan ,, Osećaj“ s one strane mogućeg. If it’s in you je naglašeno, otegnuto, i euforično pop parčence, skica jedne nagrižene duše, duše tako senzibilne i lomljive. Ono se preliva u Late night , sekvencu koja zatvara jedan uzbudljiv krug stvaranja i razaranja, još jednu razlomljenu Barrettovu priču smeštenu između veoma udaljenih krajnosti njegovog unutrašnjeg sveta bajki i demona, s jedne, i stvarnosti jednog uzburkanog vremena kada su ljudi hrabro eksperimentisali sa sopstvenom svešću i savešću, s potrebom da promene svet i sebe – pre svega njegovom estetizacijom, razaranjem ograničavajućih normi i raspršivanjem svega onoga što je čula dovelo do totalne umrtvljenosti i duhovnog slepila…

Barrett – last waltz of painter

Ubrzo nakon debitantskog Barrettovog solo albuma ,,The madcap laughs“, usledio je još jedan solo album, pod jednostavnim nazivom Barrett (novembar 1970.). Bila je to na neki način znatno smirenija, manje ekscentrična i zaokruženija celina, nastala na ubrzanom, hirovitom i, ispostaviće se ovaj put opraštajnom, ,,interstellar overdrive“ barrettovskom putu. Postavu na ovom albumu, pored naravno Barretta kao pevača i gitariste, činili su David Gilmour na bas gitari, Richard Wright na klavijaturama i Jerry Shirley na bubnjevima.

Baby lemonade pesma je koja otvara opraštajno delo ekscentričnog umetnika Syda Barretta. Ona eksponira beretovsku pop melodičnost, psihodelični pop trip u ,,The Kinks“ londonskom stilu kasnih šezdesetih. Jedinstveno, lepršavo, autentično. Briljantan uvod u poslednje poglavlje. Love song nastavlja u lepršavom stilu, ležernom melodijom i glasom koji odiše smirenošću i blago naznačenom setom. Čista i razdragana pop melodičnost, gotovo neprepoznatljivo beretovsko iskustvo sreće. Dominoes se proteže nesaznatljivo melanholičnom emocijom i odsustvom prethodne energičnosti, bojeći svet tamnim tonovima. Sve se odvija u gotovo akustičnoj atmosferi sete i usamljenosti, sa tek prisutnim naznakama nade… Par džeziranih elemenata, odsjaj psihodeličnih tonova i seta, teška nezemaljska seta. It is obvious prigušene svetlosti i atmosfere, još jedan je od minimalističkih, skiciranih komada koji se kotrljaju šizofrenim beretovskim svetom… Pesma se vrti u začaranom krugu – ritmična, tajnovita, neodređena. Rats je komad unutar kojeg zloslutni pacovi unose dodatni nemir, raskol unutar duše, srca, svesti. Prodorni tonovi zasecaju u samu srž nemira, prerastaju u totalnu konfuziju, haos, beznađe, suicidalnost, mrak, ironiju sudbine. Pesmom Maisie bluzerski tonemo još dublje, naglašavajući još jednu u nizu mračnih skica – bez nade, životne energije, svetlosti, radosti. Totalno potonuće, mračni kroki. Iz bluz mraka ,,Maisie“ pesma Gigolo aunt izranja vedrinom i energičnošću, radujući se glasu koji se izdiže iznad ponora prolaznosti i kreativne krize. Odsvirana s ubeđenjem, veoma nadahnuto i inspirativno. Kontrast mraku i odustajanju. Tračak vere i nade u sebe i snove, svet mašte i kreacije. Waving my arms in the air – I never lied to you unosi još malo radosti i vedrine u Beretov konfuzni svet rascepa i nemira. Divna i razigrana pop melodija, otpevana s ubeđenjem nenadmašnog pionira britanske psihodelije. Mladić iz Kembridža pleni duhom vedrine i samouverenošću. Između krajnosti, dosledno i nemilosrdno. Wined and dined definitivno izvlači album iz područja sete i tame, mirno uplovljavajući u psihodeličnu pop luku jednog krajnje originalnog i jedinstvenog autora – pionira i tragičnog junaka jednog prelomnog vremena žrtvovanja. Beret u svom punom sjaju i kreativnosti – tako moćan i nenadmašan u odnosu na sve one koji su ga nemilosrdno i licemerno osuđivali i osporavali. Wolfpack lomi atmosferu pop poleta svojim neobičnim ritmom i rascepkanošću. Nesiguran korak, usporavanje, senka sumnje i tame na horizontu vedrine. Beretovo bluz survavanje, usporavanje, seta, gorčina, nemoć, neodlučnost. Pesma Effervescing elephant zaokružuje jednu jedinstvenu priču i pravi pun krug koji se pretvara u beretovsku, neponovljivu bajku, svet izmaštan u jednoj ranjenoj, hipersenzitivnoj duši, preosetljivoj na svet surovih užitaka i neiskrenih emocija. Svet bez mašte, ideja, empatije i čiste, dečije radosti stvaranja.

Smešten na pučini sveta kojem nikada svojom iskrenošću, neposrednošću, emotivnošću i kreativnošću nije u potpunosti pripadao, Syd Barrett se okrenuo sopstvenoj unutrašnjosti i izmaštao svet bajki i čudesne muzike – samo za sebe ili možda one dovoljno smele i genijalne da ga isprate na njegovom nezemaljskom, neponovljivom putu.

This is the end

Nakon dva solo albuma Syd Barrett se sve više povlači iz javnosti opterećen burnom prošlošću i podmuklom bolešću, na momente se još pojavljujući u javnosti – uglavnom u neproverenim pričama ili bar na snimanju Pink Floyd albuma ,,Wish you were here“, 1975. godine, upravo posvećenom sećanju na njega i legendi koja je uvek tu negde. Syd Barrett se povlači u sebe, vraća se u rodni Kembridž i naredne tri decenije ostavlja mesta za nastanak brojnih mitova. Godine 1988. svetlost dana ugledaće njegovi neobjavljeni snimci iz perioda 1968. – 1970. godine. Album na kome su objavljeni zvao se Opel. Bio je to poslednji muzički trag Barrettovog postojanja s obzirom na činjenicu da on nakon 1970. godine nikad više nije snimao niti svirao, opterećen mentalnim problemima. Život je nastavio u porodičnoj kući u Kembridžu, baveći se slikarstvom, čitanjem i baštovanstvom.

Album Opel (1988.) predstavljao je kombinaciju osam do tada neobjavljenih pesama i šest alternativnih verzija postojećih. Sa dosta akustike, u minimalističkoj produkciji, album je doneo nešto melodičniji zvuk, nalik studijskim snimcima sa dva solo albuma. Album se uglavnom kreće unutar i izvan graničnih područja psihodelije i pop feelinga, između grmljavine i šapata, akustike, smirenosti i vedrine, s jedne, i distorzirane napetosti i tame, s druge strane. Pre svih, tu su predivna, akustična i čudesno emotivna Dolly rocker , u savršenom dylanovskom maniru i specifično beretovskom dodiru. Sjajni britanski pop komad, ubedljiv, jednostavan, neposredan, rokerski elegantan. Word song, sagrađena na snazi reči, Clowns and jugglers u dobrom starom maniru kinksovske londonštine, čisti psihodelični pop komad na granici potonuća u frikovanje i kosmičko ludilo šezdesetih, Let’s split, vedra akustična skica, prepuna poleta i energičnosti, duh vedrine između dva Barrettova ponora tame, kao i Milky way sa svom onom lepotom koju su jedinstveni, kreativni genije i britanski pop dali svetu moderne muzike.

U suštini, većina snimaka nalikuje skicama koje otvaraju nesagledivo polje mogućnosti tumačenja jednog vanvremenskog talenta u kandžama opake bolesti i jednog paklenog vremena ,, Opel“ je još jedno bolno zatamnjeno ogledalo čiste detinje duše koja se našla u nepremostivom rascepu između želja, mogućnosti i prohteva gramzive industrije.

Na žalost, teret slave i život na oštrici burnog vremena bili su preteško breme za jednog mladog, neiskusnog, inventivnog i ekscentričnog umetnika. Kada su halucinogeni nepodnošljivo natopili njegov introvertni svet mašte, snova, bajki i kreacije, usledio je Barrettov duševni slom. Upućeni tvrde da se to desilo u nepunih godinu dana, između 1966. i 1967. godine, periodu pune kreativne ekspanzije i supersoničnog ubrzanja. Ostao je samo odblesak nekadašnjeg moćnog sjaja ,,ludog dijamanta“. Vremenom, Syd Barrett je zauvek nestao.

Syd Barrett će ostati upamćen kao jedna od najoriginalnijih i najkreativnijih ličnosti u burnoj istoriji rock and rolla, predvodnik čiji je osobeni, psihodelični pop stil obeležio čitavu jednu epohu svojom tajnovitošću, misticizmom, vizijom i neuhvatljivošću… Poput bljeska supernove iz čije će se smrti vremenom roditi mnogi, neponovljivi svetovi.

Sjaj ludog dijamanta zasenio me je svojom blistavošću i duhovnošću na putu ka sebi, ostavljajući zauvek neizbrisiv trag u srcu i duši… Sijajući kao sunce novog života s one strane dobra i zla… U svetu mašte, snova i muzike koja ostaje do samog kraja, kao jedini pravi prijatelj…

Remember when you were young, you shone like the sun.Shine on you crazy diamond…

Come on you raver, you seer of visions, come on you painter, you piper, you prisoner, and shine!

posvećeno uspomeni na jednog od najvećih stvaralaca unutar burne rock and roll istorije – Sydu Barrettu (januar 1946. – jul 2006. Cambridge)

za P.U.L.S.E: Dragan Uzelac

 

2 komentara na tekst Sid Baret – čovek koji je stvorio Pink Floyd

  1. Olivija

    23/08/2017 at 00:07

    Tako dobro napisano,ispisane riječi uvode u drugi svijet,njegova muzika odzvanja iz ovih redova..hvala autoru

  2. Uzelac Dragan

    23/08/2017 at 11:24

    Draga Olivija,na tako lep komentar nemoguće je adekvatno odgovoriti, osim da osećam neizmerno zadovoljstvo i svu onu lepotu koja se iskazuje samo ćutanjem…Istina,ovo je samo jedan deo od mojih bezbrojnih spisa, ali je rađen sa posebnim uživanjem i ogromnom količinom ljubavi, odležavši godinama pre toga u mom srcu…Ljubav prema Floydima, Beretu, andergraundu, bluzu i rokenrolu nešto je što čini moj život apsolutno ispunjenim – bez toga, teško da bih našao dovoljno motiva(osim ljubavi)da istrajem …Iza mene je dve decenije rada i skromna količina objavljenog rada(tj. uživanja, rad je samo obaveza), ali ovako lep komentar nisam do sada čuo … Očigledno da jedna vrsta ljubavi privlači drugu i da je to jedini pravi put – a priče o tzv. bogaćenju, titulama i prestižu prepuštam sa zadovoljstvom ambicioznima i uspešnima…Andergraund je moj prirodni milje…

    Draga Olivija, od srca Vam hvala!!!I uživajte u drugom svetu…ovaj je već prilično potrošen… SHINE ON YOU …

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *