Ulogujte se / Kreirajte profil

Kanudovo shvatanje specifičnosti filmske umetnosti

Ričoto Kanudo (1879 – 1923) francusko-italijanski sineasta, u filmskoj teoriji smatra se tvorcem prvog ozbiljnog teorijskog teksta, u kojem je filmsku umetnost nazvao sedmom. U tom nazivu, koji je do danas u upotrebi, krije se jedna od specifičnosti Kanudovog shvatanja filmske umetnosti, o kojem je pisao te 1911. godine, ali i kasnijih godina.

Ričoto Kanudo

Naime, Kanudo u tekstu „Teorija sedam umetnosti“ najpre govori o umetnosti uopšte, koja za njega predstavlja „ognjišta osećanja koja dopunjavaju život, uzdižu ga iznad prolazne stvarnosti, potvrđuju večnost stvari koje uzbuđuju ljude“. Svo svoje biće, odnosno plastične i ritmičke mogućnosti svog bića, čovek je prvo izražavao kroz Arhitekturu i Muziku, a zatim kroz Vajarstvo, Slikastvo i Poeziju. Međutim, kako Kanudo smatra, dvadeseti vek doneo je nove spoljašnje pa onda i unutrašnje svetove – „sveli smo sve račune praktičnog i osećajnog života“. Tako se „sklopio brak između Nauke i Umetnosti“ i tako je nastao Film. I ne samo da je, u sebi, nova umetnost pomirila naučna otkrića i umetničke ideale, već i sve ostale umetnosti – „Slikarska platna u pokretu, Plastičnu umetnost što se razvija po zakonima Ritmičke Umetnosti“. Ta umetnost „potpune sinteze“, „totalna umetnost kakvoj su odvajkada sve druge težile“, nastala je da bi se „uhvatili i zabeležili svi ritmovi svetlosti“.

Tezu o „ritmovima svetlosti“ Kanudo proširuje u tekstu iz 1922. godine, pod naslovom „Estetika filma: Vizuelna drama“, pa kaže da je film „zamišljen u funkciji svetlosti, a ostvaren svim naučno mogućim pronalascima, svim estetski mogućim igrama svetlosti“, te da se u filmu „ljudski likovi pojavljuju kao pokretne koncentracije svetlosti“.

Tako je u vezi sa svetlošću pokret, kao važan vizuelni kvalitet filma – ljudski likovi ne govore, već delaju, ne kažu ništa a izražavaju. Jedino putem pokreta, „drama pisana svetlošću“ u stanju je da zanese našu osećajnost. Kao da zaključuje, Kanudo kaže:

Izraziti čitav život, sa beskrajnom lestvicom njegovih osećanja, njegovih težnji, njegovih poraza, i njegovih trijumfa, služeći se večnom igrom svetlosti, poimajući bića i stvari jedino kao oblike svetlosti, usklađene i orkestrirane prema oživljavajućoj ideji akcije, eto to je tajna, slava vizuelne drame.

U „Filmskoj istini“, iste godine, nastavlja, pa piše kako ličnosti na ekranu ne smeju da izgledaju kao fotografisani glumci, već moraju da predstavljaju „svetlosne znake“. Isto tako i ekranist ne može da se zadovolji fotografisanjem ovog ili onog mesta, već mora da uhvati svetlost i da njome radi dok ne iskaže duševna stanja, a ne spoljne činjenice. Zato je Kanudo smatrao da filmovi kao što je, na primer, „Kabinet doktora Kaligarija“ svojim ekspresionističkim stilom postiže smisao filmske istine – da bi bila prikazana poremećena mentalna i emocionalna stanja, u tom filmu su velike senke i svetla vrlo stilizovana.

Dakle, shvatanje specifičnosti filmske umetnosti Ričota Kanuda odnosi se na shvatanje filma kao totalne i univerzalne umetnosti, koja može, putem svetlosti i svetlosno oformljenih pokreta, da izražava najdublje slojeve čovekovog bića i sveta koji ga okružuje.

Za P.U.L.S.E Ivana Miljak

Jedan komentar na tekst Kanudovo shvatanje specifičnosti filmske umetnosti

  1. stanislava kirovski

    26/03/2015 at 13:39

    moze

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *