Ulogujte se / Kreirajte profil

Tесла и Пупин

Мало позната преписка двојице српских научника открива неспоразуме о којима истраживачи њиховог дела и данас нерадо говоре, јер је њихов однос био оптерећен сукобима и спорењима пред судом, све до пред крај Пупиновог живота, када је дошло до необичног сусрета двојице некадашњих опонената у њујоршкој болници, уз слатко од поморанџине коре, али до данас је тајна о чему су тада разговарали.

Када је господин Драгослав Љ. Петковић, новинар „Политике“, упитао Теслу о односима са Пупином, он се намрштио и мало замишљен, почео је да му прича:

„Кад сам дошао из Француске у Америку, пре четрдесет и две године, као инжењер код г. Едисона, г. Пупин је био предавач у школи и приватно је подучавао ђаке. Кад сам га упознао, српски је говорио врло рђаво, јер је у Америку дошао врло млад. Пошто је од директора енглеске телефонске компаније добио посао, дошао је к мени са молбом да му помогнем у раду, јер се он заплео некако и не може даље. Учинио сам то врло радо и од свег срца извео тај посао. После тога, кад сам га срео, ја сам му рекао: ’Господине Пупин, мени је било особито пријатно да сам могао да Вам помогнем’, а он ми одврати скоро наљућен да је он и сам то знао и умео и да ништа нисам учинио за њега. Болело ме је то његово понашање, тим више што смо били из једног краја, али сам ипак прешао преко тога, па га доцније пуштао исувише близу к себи. Доцније, приликом једног предавања на Колумбија универзитету, у коме сам изнео теорију примењену на моме трансформатору за преношење сила на велику даљину (радио) и објашњавао какву ће корист учинити човечанству у свима применама, г. Пупин је у друштву својих пријатеља звиждањем ометао то предавање, те сам једва умирио заведене слушаоце и довршио своје излагање. У том ми је помогла чињеница, да ја немам непријатеља у целом човечанству, изузев два-три завидљива човека. А приликом процеса кога сам повео противу г. Марконија, за украдене ми патенте и нацрте из Патентног одељења, г. Пупин – позван да сведочи као мој земљак – био је уз Марконија, те сам га тек после трогодишњег јурења по суду, најзад, под заклетвом натерао да призна, да је преношење сила на велику даљину (радио) мој изум. Али, нека их, нека се радују у садашњости (мислио је на неколико својих непријатеља) од које ћу примити само оно што сам силом своје сопствене снаге могао да отмем, а нека будућност каже истину и сваког оцени по раду и заслузи. Њихова је садашњост, а моја будућност, за коју сам и радио.“

Разговор г. Петковића са Теслом, о Марконију и Пупину, објавила је „Политика“ 1927. године. Новинар Петковић био је у посети Тесли поводом његовог седамдесетог рођендана.

У писму од 19. децембра 1891. године Пупин пише:

„Драги мој господине Тесла,

Ваше писмо од 17. овог месеца је преда мном. Не мислим да би требало да ми замерите што о Вашим открићима нисам дао потпуније образложење. Пре свега, мало је преурањено да се говори о практичним ситницама у расправи која је намењена најопштијим основним принципима вишефазних система. Друго, о Вашим моторима знам онолико колико сам чуо; никада нисам имао задовољство да ми их неко покаже. Тражио сам Вас два пута у Вашем хотелу, а једанпут сам Вам и писао, јер сам био веома знатижељан да добијем од Вас неколико података колико мислим да бисте свакако могли да ми пружите – и изнад свега – желео сам да видим Ваше машине. Али сва моја настојања била су узалуд. Мислио сам да мора да сте веома љути на мене што се тако понашам, и стога кад год сам било шта поменуо о Вашем раду, морао сам да будем крајње обазрив и дубоко уверен да је оно што сам рекао било сасвим тачно, не знајући како бисте прихватили било коју моју детаљну расправу која се тиче Ваших проналазака. Ако постоји ишта на овом свету у шта дубоко верујем, то је свакако једна ствар, а то је, да заслуга за приказивање практичне важности наизменичних струја (и двофазне и вишефазне) за рад мотора припада сасвим Вама. То сам уверење сам исказао у самом првом делу моје расправе. Разлог због кога сам у јавности изнео немачки мотор, има да захвалим чињеници да је то једини мотор са наизменичном струјом великих димензија, који сам икада видео.

Ферарисову обману су до срамних размера омогућили Ваши конкуренти. Како ја сада схватам целу ствар, осећам сасвим поуздано да се лако може показати да постоји огроман корак од Ферарисовог обртног поља до Теслиног обртног магнетског поља. Ове две ствари мени изгледају битно различите, треба то истаћи и приказати у правом светлу.

Уместо да ми доставите ради информација детаљни опис Вашег патента, дозволите ми да предложим да би било боље да ми усмено пружите нешто мало објашњења. Уверавам Вас да ћете наћи у мени веома достојног и крајње заинтересованог слушаоца. Моји ускршњи празници су управо почели и бићу Вам на располагању у било које време.

Ваш одани,

М.И. Пупин“

Тесла је био уздржан и према Пупину, што се види и из тона којим је написано писмо датирано 28. септембра 1904. у којем пише следеће:

Валдорф Асторија, Њујорк

„Драги мој Пупине:

Примио сам Ваше писмо прошле ноћи баш када сам журио да задовољим потребе свог желуца, пошто сам се вратио из околине града прилично исцрпљен. Тек сам овог јутра приметио на коверти Ваш захтев да одговорим. Захваљујем Вам на лепом мишљењу, као и на утешном поверењу. Понадаћу се са већим задовољством да сте у праву, пошто су се дивљење и пријатељства према мени често манифестовала на необичан начин.

На моје велико жаљење, нећу бити у могућности да се окористим Вашом гостопримљивошћу у среду. Чак и кад бих могао да дођем, био бих веома нерасположен јер сам окупиран озбиљним мислима.

Са најбољим жељама за успешно вече и уз најлепше поздраве,

Ваш одани,

Никола Тесла”

Од 1926. године до 1937. године југословенски генерални конзул у Њујорку био је господин Радоје Јанковић. У чланку „Тесла и Пупин – према породичним сећањима“, Видосава Јанковић подсећа да је генерални конзул у неколико махова посредовао између Тесле и Пупина који су били дуги низ година у опреци због познатог неспоразума:

Тесла се углавном осећао повређеним, али му то није сметало да се ипак за Пупина макар и преко посредника интересује. А Пупин је са своје стране, у више наврата током тих година, покушавао да њихово узајамно отуђење некако премости. Тако је преко Јанковића као посредника, Тесла био упознат са Пупиновим нарушеним здрављем, што се види из писма генералном конзулу од 12. јануара 1935. године. Тесла каже:

„Што се тиче посете господину Пупину коју сте ми саопштили у Вашем писму… једини разлог би био моја жеља да му помогнем. Како сам вам већ прије казао, он је отрован мокром киселином, тако да му је читаво тело као пршут и услед тога добио је улцер у стомаку који ако га занемари може постати најгора врста рака јер је површина од улцера велика. Ја сам осведочен да ако има вољне силе он би се могао подобро излечити. Ну, бојим се да нема доста вољне силе ради велике спољне прекомерности, а кажу ми да увек једе и пије као да је здрав и, дакако, иде од горега до горега. Са одличним поштовањем“ итд.

Такође, у једном раније писму, од 28. децембра 1934. године, опет у вези са Јанковићевим предлогом да Тесла посети Пупина, Тесла пише: „Више сам пута мислио да посетим господина Пупина, јер сам осведочен да би му могао помоћи. По свој прилици он се је отровао са мокром киселином. Едисон је исто тако пострадао. Његови доктори нису знали како да га лече и он је умро од глади. Чинио сам све што је било могуће да му се живот продужи, али доктори нису хтели да ме слушају. Ваш одани“ итд.

На предлог Михајла Пупина да помогне Тесли, јер је сазнао да је запао у велике материјалне тешкоће, Тесла преко тадашњег конзула у Њујорку, г.Радоја Јанковића у писму од 26.децембра 1934.године, одговара Пупину:

„Драги и многоцењени госп. Јанковићу,

Молим Вас јавите одмах (двоструко подвучено) госп. Пупину прије него се велико зло догоди (и ово је подвучено) да ја нећу ни да чујем о његовом предлогу ако премда му захваљујем. Таково што ја би сматрао као највећу увреду кад би примио помоћ од ових компанија. Сав свет би мислио да је мој рад окончан и сви моји велики пројекти били би пропали. Био би убијен као из пушке.

Мени не треба помоћ него тешкоће. Чим теже тим боље. Ја најбоље радим у борби. Кад год хоћу могао би продати своје проналаске овим компанијама и они би радо платили велику своту и гарантирали добар годишњи приход. Ну, ја нисам такова луда. Моји проналасци ће контролирати ове компаније, и ако ми не плате што заиштем, могао бих их уништити. Само мало причекајте па ћете видети да сам ситуацију сасвим добро схватио.

Захваљујем Вам на Вашој доброј намери и остајем,

Ваш искрени пријатељ, Никола Тесла

У преши.“

Због тога што је Пупин тешко увредио Теслу, сведочећи у корист Марконија, он је од њега одбио било какву помоћ. Такође, због свог поноса и чврстог личког карактера није могао да прихвати ничију помоћ, а понајмање од Пупина.

Почетком марта 1935. године, Јанковићку је хитно позвала телефоном Пупинова кћер Вава, рекавши јој да одмах потражи Теслу и да га упркос свему из прошлости у њиховим односима замоли да без одлагања дође до болнице у којој је лежао Пупин, јер по њеним речима: ’Папа не жели да умре пре него што се види са господином Теслом.’ Замолила је моју мајку да то учини јер је знала да је генерални конзул отсутан из Њујорка и да је отишао у Београд на реферисање. Моја је мајка тај њен захтев одмах спровела у дело. Јавила је службенику конзулата, Милошу Тошићу, да одмах најави њену посету Тесли и да потом дође по њу таксијем. То је урађено, па ју је Тесла примио у свом апартману у хотелу Њујоркер. Преневши Пупинову жељу Тесли, она је стрпљиво чекала његову одлуку док је он шетао тамо-амо по одаји са рукама укрштеним на леђима. Био је озбиљног израза лица, и погнуте главе, па како су минути одмицали, Јанковићка је изговорила: ’Знам да Ви господине Тесла нећете одбити молбу једне даме.’ Тесла је климнуо главом и рекао ’хајдмо’. Журно су ушли у такси који је чекао пред хотелом. Успут, улицом Бродвеј, па током вожње, моја мајка је дошла на идеју да замоли Теслу да причека у колима док она сврати у наш стан да нешто узме. Из стана је понела торбу са прибором за слатко и теглицу са слатким од поморанџине коре коју је Пупин изузетно волео. Када су стигли до болнице, сачекали су их у предворју болесникове собе ћерка Вава, Пупинов секретар Кајгановић, дежурне сестре и још неко из тог одељења. Моја мајка је хитро на малом послужавнику изнела слатко, потражила воду од болничарке и тако подешено по нашем обичају, унела послужење у Пупинову собу. Тесла је ушао за њом. Ословила је Пупина речима: „Ево, професоре, донела сам Вам мало слатка које Ви волите, а ту је и господин Тесла да Вас посети.“ Док је послужила Пупина приметила је да има сузе на образима, а Теслине очи су такође засузиле. После тог традиционалног српског послужења као увода у овај сусрет помирења, моја мајка је изашла из собе оставивши Пупина и Теслу саме. Остали су тако њих двојица отприлике пола сата, а шта су један другоме рекли остаће заувек тајна. Пупин је убрзо после тог сусрета умро.“

[youtube ofDvsq2t2VM]

Жељко Сарић

Аутор је виши кустос у Музеју ПТТ Србије

Politika online

oprema teksta P.U.L.S.E

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *