Ulogujte se / Kreirajte profil

The Rolling Stones – Let It Bleed (1969)

Let it Bleed - Cover

Apokalipsa danas.

Beggars Banquet (1968), Let It Bleed (1969), Sticky Fingers (1971) i Exile on Main Street (1972) predstavljaju, po mnogim eminentnim kritičarima i muzičarima, najkvalitetniji kvartet back-to-back albuma u popularnoj muzici. Stoga, pretpostavljam da nije greška ako se drugi album iz tog kvarteta, Let It Bleed, posmatra kao parče jedne veće celine, celine posle koje su The Rolling Stones postali i definitivno najveći rock bend na svetu. I sa tog mesta se nisu mrdnuli do danas.

Pitao sam se kako bih nekom, ko nikad nije čuo Stonese i Gimme Shelter, objasnio kakva je to pesma. Rekao bih mu da zamisli sledeću situaciju: fudbaler si nekog nižerazrednog fudbalskog kluba iz Srbije. Nekim čudom trebaš da sa svojim klubom odigraš utakmicu na stadionu Camp Nou protiv domaće Barcelone. Barceloni treba pobeda kao nikad pre. Izlaziš sa saigračima na teren, 100.000 razularenih Katalonaca vrišti na tebe. Na tribinama gore baklje i sevaju topovski udari. Reflektori peku kao rerna. Dok se vi zagrevate, pečena svinjska glava, bačena iz sedamnaestog reda galerije, proleće tik iznad vaših glava. Pogledaš u najbližeg saigrača, on otvara usta i govori ti nešto. Ne razaznaješ šta. Utakmica počinje. Barca kreće sa centra. Njeni igrači, sa nogama vrednim od dvadeset do pedeset miliona eura svaki, te sabijaju u skute golmanu. U 2. minutu Barca izvodi četvrti korner, u desetom vodi 3-0. Bez daha, pogledom vojnika iz rova sa prve linije fronta, gledaš prema saigračima. Oni gledaju u tebe. Okrećeš se prema klupi i tražiš izmenu. E, to ti je, prijatelju, Gimme Shelter… Apokalipsa danas.

Gimme Shelter otvara album Let It Bleed, i u istom trenutku zamandaljuje vrata na šestoj deceniji dvadesetog veka. Ona budi i onog poslednjeg koji se još nije probudio iz sna u kome je ljubav važnija od rata, prijateljstvo bitnije od novca, a cvećem ukrašeni pončo lepši modni detalj od novog Porschea. Iako odavno punoletni, tek sa ovom pesmom Stonesi postaju “odrasli”. Kao da kažu “nema vise zezanja”. Richards je ovde at his best. Sa režećom gitarom koja bljuje hiljadu plamenova, Keith te kao besni doberman hvata za muda i nema nameru da pusti. Za to vreme, Jaggerov glas te hvata za gušu, a ritam sekcija ti se penje po grbači. Potpuno izgubljen u šumi najrazličitijih zvukova, iznenada nalećeš na božanski glas Merry Clayton, koji ti, kao kakav andjeo, pomaze da živ dočekaš kraj pesme. Ova stvar, i muzikom i tekstom, najbolje opisuje kako je izgledao svet na kraju te famozne šeste decenije 20.veka – rat, smrt, uništenje, očajanje, beznadje…horor…horor…

Stones_may_1969
Dok ti pokušavaš da shvatiš koliko je duboka provalija u koju si, zajedno sa tim usranim svetom, upao, oni ti serviraju – Love in Vain.

Obrada starog bluz majstora Roberta Johnsona, u njihovoj interpretaciji dobija, samo naizgled iznenadjujuću, country notu. Naime, Keith Richards je u to vreme razvio snažno zanimanje za country muziku, i, kako su i on i Jagger jako voleli tu pesmu, odlučili su da je dobar trenutak da je odsviraju i snime na svoj način. Krajnje jednostavno i svedeno. Uvod čine samo akustična gitara i vokal. Spori i teški udarci bubnjeva se uključuju gotovo neprimetno na početku druge strofe. Poseban šmek pesmi daje gostujući muzičar Ry Cooder, koji svira melanholičnu deonicu na mandolini. Ova svojevrsna tužbalica, o skrušenom čoveku koji se do poslednjeg trenutka nada da ga draga neće ostaviti, meni je i najlepša pesma na albumu.

Sledeća pesma, Country Honk, je već punokrvni country. I bukvalno moze da se oseti miris New Orleansa i muljevitih močvara Louisiane (zvuči lepše nego Mississippi). Stonesi su ovde veseli i osećaju se kao na svom terenu. Prethodno su je odsvirali (i izdali kao singl) u blues-rokačina stilu, pod imenom Honky Tonk Women. Tekst je totalno švalerski, kako i priliči Jaggeru. Ah da, ova stvar se vozi na zvuku violine!

Posle ova dva kratkotrajna predaha, sledi standardni, basom vodjen (ovde ga je svirao Richards) rock’n’roll komad – Live with Me. Pesmu je solo deonicom dodatno obeležio vrsni saksofonista Bobby Keys, sa kojim su na taj način otpočeli dugogodišnju plodnu saradnju. Ovde se nema šta više reći – klasična Stones stvar.

Prvu stranu zatvara naslovna – Let It Bleed. Još jedan standardni Stones komad, “bugivugizovan” klavirom 6. člana, Iana Stewarta. Pesma nosi pomalo zagušljivu atmosferu, koja odlično leži uz stihove, nabijene referencama na sex i drogu. Složićemo se da to nikome ne stoji tako dobro kao njima (slutty and bitchy). Zašto je baš ova odabrana da po njoj album nosi ime? Ne znam, ali znam da postoje teorije da je to još jedno od mnogobrojnih zadirkivanja izmedju njih i “arhi-rivala” iz Liverpula (Let It Be). Dakle, strana se, u odnosu na početnu Gimme Shelter, završava u jednom manje-više relaksiranom raspoloženju. Ali…

Drugu stranu otvara još jedna mračna vizija, mini bluz-rok simfonija, Midnight Rambler. Stalne promene tempa i reski zvuk gitare koja se smenjuje u vodjstvu sa usnom harmonikom, su glave karakteristike ove pesme. Promene u tempu su takve da u jednom trenutku pesma potpuno stane, kao da je ostala bez pare, da bi se ubrzo ponovo vratila na “brzi kolosek”. Ovde je Jagger u ulozi ubice i silovatelja koji iz mraka, sa ledja, vreba žrtve. Ova pesma kao da služi da nas, posle relaksiranog završetka prve strane, podseti o čemu je zapravo ova ploča.

Zatim sledi Keithovih “malo manje od tri minuta” – You Got the Silver. Jer, ovo je prvi put da Richards kao glavni vokal otpeva celu pesmu. Ovde imamo jednu pravu bluz baladu, navodno posvećenu Richardsovoj tadašnjoj devojci Aniti Pallenberg. “Legenda kaže” da je ova pesma prvobitno snimljena sa Jaggerom na vokalu, ali je greškom tehničara izbrisana, pa je odlučeno da je ponovo snime sa Keithom.

Sledeći na redu je još jedan Stones standard – Monkey Man. Besna gitara i spooky klavir Nickyja Hopkinsa daju ovoj pesmi pomalo mračnu atmosferu, skoro kao da je, u tom smislu, Monkey Man nastavak Midnight Ramblera. Jagger takodje zvuči ljutito, a prilično konfuzan tekst deluje kao da Mick lamentira nad svojim životom (pošto je u tekst napisan u prvom licu). Mada, može vrlo lako biti da se radi o nekoj sasvim drugoj temi. Sve u svemu, jos jedna sjajna stvar, dušu dala za živo izvodjenje.

Konačno, album zatvara simfonična You Can’t Always Get What You Want. Ova pesma, na kvazi-filozofski način, govori o kraju jedne velike žurke na kojoj su se svakakve stvari izdešavale (šezdesete). Sledi mamurluk uz logičan zaključak da ne možeš da piješ a da te posle glava ne boli. Svi mi to znamo, a opet iznova činimo istu grešku. You Can’t Always Get What You Want počinje sa horom dečaka koji samo ponavljaju naslov pesme, i to je klasična Stones podmetačina. Niko to pre nije radio na taj način. U jednom intervjuu Jagger kaze da je to mamac za kritičare, da traže u tome “značenje”, a usput i da da pesmi “karakter”. Posle horskog uvoda sledi jos jedna klasična r’n’r stvar. Iz minuta u minut se pojačava ritam sve do finalnog kreščenda, baš kao u kakvoj simfoniji. Ova stvar je i veliki koncertni hit za bend, ponajpre zbog pevljivog refrena. Zamišljam da bi po njoj Bertolucci snimio ceo jedan film (slobodna ljubav, revolucija, otrežnjenje…ko je rekao The Dreamers?).

Mick_Taylor_a_new_stone

To je to, drugovi i drugarice, poslednja ploča smutnih šezdesetih. Bila je to teška decenija za bend, i to se vidi na ovoj ploči. Sex, droga, smrt, raznorazne afere, ali i slava i novac – sve je tu. Svojevrsna lična karta benda. U tom smislu, a u kontekstu na početku pomenutog četverca ploča, ovaj album najvise štrči iz te gomile. Svi ostali imaju znatno jasniju muzičku nit i koherentniju sliku, dok Let It Bleed izgleda kao mozaik nabacanih parčića, koji daju tri slike odjednom, a stilski se ne moze najpreciznije odrediti. Neke pesme deluju kao da su ispale sa Beggars Banqueta, a neke podsećaju na one koje će tek napraviti na naredna dva albuma. No, sve su to Stonesi, prljava produkcija, pomalo raštimovani, pomalo “ad-hoc”, ali pogadjaju tačno gde treba i kad treba. Treba još i reći da su u vreme snimanja ovog albuma ostali bez osnivača benda, Briana Jonesa (pojavljuje se u dve pesme), kao i da su zamenu našli u mladom bluz gitaristi Micku Tayloru (takodje učestvuje na dve pesme). Jones je napustio bend samo mesec dana pre tragične smrti, 03.07.1969.

Kao što rekoh ranije, ovom pločom su zamandaljena vrata na šezdesetima. Ostali su samo polupani prozori i razvaljeni štokovi. Samo par dana po izlasku albuma, dogodio se i ozloglašeni koncert u Altamontu, Kalifornija, kojim je ta kućerina i definitivno srušena. (ovde zamisliti muziku iz Grlom u Jagode) Već u februaru 1970. Black Sabbath izdaju debi album, u martu Konkord obavlja prvi supersonični let, u aprilu Nixon potpisuje zakon o zabrani reklamiranja cigareta na TV, McCartney objavljuje da su se Beatles i definitivno raspali, dogadja se drama sa Apollom 13, u maju Amerikanci ulaze u Kambodzu dok 100.000 ljudi demonstrira u Vašingtonu, Ulrike Meinhof pomaze Andreasu Baaderu da pobegne iz ruku policije, u junu The Stooges izdaju Fun House, u septembru Elvis posle 12 godina ponovo kreće na turneju, umire Jimi Hendrix, Nixon dolazi u Jugu, u oktobru umire Janis Joplin, Allende dolazi na mesto predsednika u Čileu, u novembru Bowie izdaje The Man Who Sold the World, pokušan je atentat na papu Pavla VI, u decembru Willy Brandt kleči u Varšavi… a ja sam tek tad upao u “četvorogodišnji plan”.

The Times They Are a-Changin’.

za P.U.L.S.E:  Simić Mihajlo

4 komentara na tekst The Rolling Stones – Let It Bleed (1969)

  1. Bojan

    04/12/2010 at 15:26

    Zar ovde nije bilo komentara, na ovom tekstu? Mada i nema sta, jedan od PULSE’s finest sto rece Boban tamo na FBZidu

  2. Uzelac Dragan

    15/04/2017 at 14:30

    Dana 03.07.1971. zatvara se pakleni krug ,,nerazjašnjenih”smrti ključnih aktera šezdesetih,u gradu Parizu,smrću još jednog prognanog Amerikanca,Džima Morisona, tačno i simbolički, na dvogodišnjicu smrti ključnog ,,kotrljajućeg kamena” – Brajana Džonsa…
    A onda,08.12.1980.odlazi i tvorac onoga što će u istoriji moderne muzike(i šire)ostati upamćeno kao dobri duh slobodarskih šezdesetih – Džon Lenon…
    Uz ovu malu digresiju i ,,sitno” vremensko zakašnjenje(sve je u krajnjem slučaju relativno),zahvaljujem se Mihajlu na izvanrednom osvrtu na šezdesete i kvartet najboljih albuma večnih Stounsa – u neprevaziđenoj postavi sa gitarskim tandemom snova Taylor-Richards!Za mene lično,u periodu 1965.-1971.,barem što se albuma tiče,gotovo sve bitno je rečeno – bio je to suštinski i najkreativni period rok muzike,zlatno i pionirsko doba inovacia i kreacija koje se graniče sa nestvarnim!
    Uglavnom, da rezimiram,sveti Mihailo još jednom je ubio aždahu, na veoma kreativan i lucidan način!!!
    Lep osvrt za sve ljubitelje šezdesetih i bertolučijevske SANJARE…
    Bilo jednom jedno vreme…

  3. Душко Јевтовић

    20/04/2017 at 12:31

    Признајем да нисам љубитељ Ролигстонса (највише волим њихов албум из 1966. године “После жетве” са којим сам се упознао средином седамдесетих), али је чланак изузетан, што потврђују и коментари који су уследили после неколико година.
    Наиме, прво сам прочитао коментар Узелац Драгана а затим и текст Симић Михајла (као и Бојаново чуђење из 2010. да коментара нема) и осетио сам у њиховом казивању милозвук година у којима ми се обликовала младост, уз неизбежан звук (у мислима) Honky tank woman и Мрког шећера који ме испуњава радошћу свих ових година, па сам одлучио да им се на овај начин придружим и потврдим заједничко одушевљење за уметност и године који су посејали клицу љубави у нама, која је постала извор надахнућа и препознавања лепоте, чак и у патњи, која живот чини вредним живљења.

  4. Uzelac Dragan

    21/04/2017 at 14:32

    Buntovne šezdesete su pravi mali Božiji dar za sve nas zanesenjake,sanjare i nepopravljive romntičare, heseovske ,,ludake” koji nikad ne odustaju…
    Nažalost,nisam imao tu čast da živim u toj zlatnoj deceniji ,,leta iznad kukavičjeg gnezda” i ,,cveta, pesnice i zverskog jauka” – ni kao bitnik ni kao komunista(my generation is generation x),deceniji rokenrola,povratka bluz korenima,andergraunda , Bukowskog,Tarkovskog,Kjubrika,Ligetija i trenutka kada je Seltik zaseo na vrh fudbalske Evrope,ali…Pamtim to kao da je bilo jučer…iza zavjese…i krucijalni,povratnički singl Stounsa – Jumping jack flash,24.maja 1968….singl sa kojim je sve najbitnije i započelo…
    A šta tek reći za nekoliko uvod taktova Čarlija Votsa u ,,Honky tonk woman”!
    Veliki pozdrav svim sanjarima,pre svega gospodinu Jevtoviću(dugujem Vam zahvalnost za lepe reči na moj tekst posvećen Džonu Lenonu by kulturniheroj)!
    Long live rock and roll!
    FREEDOM!!!

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *