Ulogujte se / Kreirajte profil

Tuga “Tremeja”

Treme

Jednom rečju, slabo. Slabije nego što sam i mogao pretpostaviti…

Mislim da je George Pelecanos sa devetom epizodom jedini dostigao nivo prema kome je zanemarljiv ostatak serije. Vidim da je tu epizodu režirala osoba koja je radila samo nju u prvoj sezoni “Tremeja”. Daniel Attias inače je radio “Margin of Error”, onu epizodu možda najizrazitije fešte i rituala iz “Žice”. Priču o tri dana Izbora, što počinje u crkvi citatom “Starog zaveta” i polako vodi do obrednog trijumfa arhetipskog junaka romanse: Carcettija. Naravno, priroda njegove pobede krenuće stopama Pira ili Urizena, ali to je “Žica” – to nije slabašni “Tremej”.

Treme 1

“Tremej”, počinjući podnošljivo, brzo počinje da slabi i, negde u petoj epizodi, dotiče dno i ostaje loš u: šestom, sedmom i donekle osmom nastavku. Celu seriju polako pribira i preuzima sudbina junaka koji paradoksalno i simbolično još jedino sopstvenom žrtvom može spasiti dramu prve sezone. Ironija je u tome što književnik čak i u svojoj smrti nosi više života od parade patetičnih polulikova, koji beskonačnim podnošenjem i kompromisnim (dramski lakim i plitkim) preinačenjima sebe u jeftine kanone socijalizacije polako nestaju u beskonačnim ciklusima: što odavno zaboravljaju na čoveka i pojedinca, i u svemu vide ljude i zajednice. Poput onog pogleda Levi-Strosa što sa svojih jurodivih visina tako bezosećajno gleda na ljude kao na mrave i kritikuje Sartre čijim odlascima trenuci naših života kao da nešto nepovratno gube u rđavoj beskonačnosti pokušaja detronizacije čoveka.

Ali, to je valjda ono surovo lice sveta koje računa sa žilavošću ljudi i gorko i bezdušno manipuliše sa njom. Ono dno uličnih noževa, razbijenih flaša i kafanskih tuča zgubidana razapetih između smrti od pomahnitalih hajduka i samoubistva u požaru registrature sa kojom će izgoreti i poslednji trag o postojanju i tih nekih novih, sada već i njih starih i mrtvih pojedinaca, koje je istorija ponovo obrisala.

Muzika to ne razume. Ona samo traži da se uštimuje i ukomponuje u totalitarizam zakona novih ili budućih utopija. I, tako pomogne: da ljudski prkos dobije oduška i bude podložan lakšoj manipulaciji ili da se, rugajući čoveku, njegova najzanosnija pesma – onda kada svu radost življenja uspe toliko prkosno snimiti kao da ju je vlastitim noktima urezao na gramofonsku ploču – spremi u poseban svemirski brod Voyager i pošalje u duboki svemir da se odande više nikad ne vrati.

Muzika će zameniti roman, mislio je Levi-Stros. “Žica” je bila kao roman, primećivao je David Simon… Tako je valjda i lik književnika morao umreti i potvrditi pravilo tolikih rasplinutih radnji tokom celog dvadesetog veka: smrt kao glavni obrt spasava od svih nedostataka drame do tada. Ako je to smrt književnika ili vizionara, tim bolje. Ostaje gorka slika serije što beži toj Levi-Strosovoj ideji o muzici, koja tako okrutno računa sa smrtnošću čoveka i besmrtnošću manipulacije čovečanstvom.

Tako, kao Kovačićev junak u požaru, odlazi u potopu jedini posmatrač u čijem se oku krije duh jednog neobičnog, stranog i, posle gledanja prve sezone “Tremeja”, još više nepoznatog i tendencioznim i plitkim slikama zamagljenog grada.

Ipak, nije sve tako crno. “Tremej” je samo još jedan promašeni proizvod televizijske industrije koja ga paradoksalno reklamira praktično nenagrađenom i zbog emitovanja “Očajnih domaćica” u jednom trenutku čak i produkcijski ugroženom “Žicom”. A, sam grad će vremenom proći i taj propratni uragan belosvetskih dušebrižnika i naći povratak sebi na jedini način na koji je to stvarno moguće – tom tajnom i autentičnom sopstvenom snagom. Inače, ostaće živi leš i novi mrtvi muzej u globalnom svetu. Onakav kakvog ga to jedino pravo oko posmatrača nije želelo gledati, pa od devete epizode leži tamo skupa sa svima čija tela ostadoše pod vodom, u hladnjačama i pod zemljom. A, čija imena nestadoše sa izgubljenim registrima civilizacije koja, uprkos svom tom svom humanizmu, baš i ne mari previše za čoveka.

Treme 2

Isto kao što mu i život ostade istrgnut, isto tako ću istrgnuti i par redova iz replike tog junaka: “Ovo nije feministički manifest. Ovo nije knjiga o Edninoj emancipaciji od muških autoriteta. I, kraj knjige nije kraj.”

Valjda je priču o tugi “Tremeja” najlogičnije završiti falsifikovanim testamentom.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *