Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

“Zmija” će platiti(?) ceh za sve…


Kraj dugog ćutanja?

Dik Marti je uspeo tamo gde većina u samoj Srbiji nije verovala da se to  možei, a saveznici OVK bili sigurni da je tako šta apsolutno nemoguće – dokazao je ne samo postojanje logora OVK u Albaniji, već i trgovinu organima. Ali, da li će ’forsiranje’ Hašima Tačija i izbegavanje Ramuša Haradinaja, biti dovoljno da se raskrinkaju nedela OVK, naročito sama trgovina organima? I  nije li medijska hajka na Zapadu protiv Tačija samo konačni znak da će “Zmija” morati da plati ceh svog odvajanja od Nemačke?

Na jednom od pet, pomalo izbledelih listova neobičnog dokumenta,  otkucanih pisaćom mašinom, pod brojem 138 (od 154), nalazi se ime Antona Bišakua. Spisak predstavlja popis ljudi, Albanaca, koji su tokom ratne 1999. godine umrli u Kukešu. Ovaj dokument, samo delimično potom obrađen u u excell-u, i koji KORENI ovom prilikom ekskluzivno objavljuju (vidi ilustraciju), sačinila je opština Kukeš. Navodno, na njemu su sve same izbeglice. No ime Antona Bišakua dokaz je da ovde nisu popisani samo ljudi umrli u izbeglištvu, već i osobe koje je teroristička Oslobodilačka vojska Kosova ubila u svojim ilegalnim zatvorima koje su tokom sukoba 1998./1999. godine i potom, držali u toj zemlji.

Trgovina organima 2

Naime, Anton Bišaku, Prizrenac rođen 1968. godine, koji je živeo od sumnjivih poslova sa narkoticima, našao se na ovoj listi. Iako je nakon višednevnog mučenja ubijen u logoru smeštenom u staroj fabrici u tom severnoalbanskom gradu. Njegove ubice danas imaju imena a jedno od njih je i Sabit Geci, kriminalac i terorista blizak podjednako Hašimu Tačiju kao i Ramušu Haradinaju, kome se sada za to ubistvo, i rukovođenje logorima, sudi u Prištini. Spisak je, ukratko, dokaz da je država Albanija lagala tvrdeći da na njenoj teritoriji nijedan građanin Kosova nije umro ili bio zakopan, niti da je tu bilo logora smrti. Ovo je, napokon, kao nepobitnu istinu, utvrdio i specijalni izvestilac Saveta Evrope, Dik Marti, tužilac sa dugačkim stažom i velikim iskustvom u gonjenju najtežih zločina i rešavanju najvećih tajni. I više od toga – i Martijev izveštaj koji je porodicama nestalih ljudi sa Kosmeta, i sam ovaj spisak, dokazuju ne samo to da su mnoge strane države znale i za zločine OVK, i za trgovinu organima u koju je deo OVK bio upleten, već i da ratna žrtva još zadugo neće biti samo pitanje civilizacije i humanosti, već i politički argument.



Priča o “žutoj kući” i mračnim tajnama:

Da se podsetimo – slučaj trgovine organima u organizaciji OVK prvi put je postao vidljiv nakon objavljivanja knjige Karle del Ponte, bivše glavne haške tužiteljke. Ona je krenula tragom Memoranduma koji su Haškom tribunalu uputili nekoliko novinara američkog NPR radija (redakcija American Radio Works) a koji su se još 2002. godine, u svojim istraživanjima dešavanja na Balkanu, susreli sa mogućnošću da je ovaj zločin počinjen.   Istraga koja je po objavljivanju knjige krenula, često praćena neprihvatljivim senzacionalizmom, dovela je do izvesnih rezultata, uprkos odbijanju vlasti na Kosmetu i u Albaniji da pomognu. Pre dve godine, Savet Evrope je odlučio da ispita navode bivše haške tužiteljke i za to ovlastio čoveka koji je dobio bitku sa moćnom CIA-om i američkom administracijom – Dika Martija.

Ono što se danas može reći o ovom zločinu je da je bio povezan sa klasičnim organizovanim kriminalom, da su indicije da se ovako nešto dešava postojale čak i pre 2002. godine, i da je njegova šema, kao i počinioci, manje više poznata.

Danas znamo zasigurno da je OVK, u prvom redu, imala čitav niz logora za zarobljenike u severnoj Albaniji. Uglavnom u se za ovu namenu koristili objekti uz baze te terorističke formacije. Baze i logori su se nalazili u Vljonu, Cahanu Vrani, Peškopiji, Tropoji, Kukešu, Bicaju, Bajram Curiju, nizu malih mesta uz granicu sa Srbijom. Bilo je i baza i logora u Draču (gde je bio i prijemni centar za dobrovoljce iz inostranstva), Tirani… Neretko, tu su se nalazili i  mudžahedini. Njihova inventivnost u mučenju zarobljenika, silovanja zarobljenih vojnika, do smrti, često su zaprepašćivala i pojedine pripadnike OVK. Zanimljivo je, sa time u vezi, da su u ovim bazama (uz koje su logori išli kao prateći element) takođe boravili brojni strani isntruktori i predstavnici stranih država saveznika OVK. Mada su oni često formalno bili relativno autonomni u odnosu na vlade država koje su ih tu poslale, što je tipično za takozvane “crne operacije”, morali su da povremeno pišu izveštaje svojim centralama. Bilo bi zanimljivo videti šta piše u tim izveštajima o događanjima u bazama. Neki od ljudi koji su bili direktno zaduženi za obuku OVK danas zauzimaju veoma visoko mesto u samom NATO.

U međuvremenu isplivala su i neka imena stvarnih počinioca na terenu. Bili su to, pokazali su brojni svedoci i izvori Korena: Besim Vokši “Kinez”, vlasnik preduzeća za fizičko tehničko obezbeđenje (pod ovim se zapravo krije obična, kriminalna, reketaška družina koja se uz to bavi i trgovinom ljudima, oružjem, povremeno narkoticima), Hekuran Hoda, Ismet Tara, i Džavit Eljšani. Svi oni su tesno sarađivali sa Dreničkom grupom, ali i sa  članovima ganga braće Haradinaj. Odgovorni su za niz ubistava, mučenja civila, zatim za brojne otmice, kako tokom rata tako i posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Na primer, orahovački Albanci su ih identifikovali kao otmičare njihovihsrpskih komšija. Sam Ismet Tara, upleten je do grla u trgovinu narkoticima (prema izvorima Korena iz regionalnih policija, i danas se bavi trgovinom narkoticima i oružjem, pod okriljem Redžepa i Sulejmana Seljimija “Sultana”)  i oružjem. Tara je, takođe, sa još dvojicom pripadnika OVK, držao svoj privatni logor smrti nedaleko od Tropoje. Besim Vokši je, inače, bio zapovednik logora u Burelju. Džavit Eljšani se bavio ne samo ubistvima i otmicama ljudi i tokom, a naročito posle rata, već i transportom do logora u Albaniji.

Ova četvorka svojim aktivnostima uvezuje u čvor više nivoe OVK, uključujući i komandante operativnih zona u Albaniji, poput Dželadina Gašija “Starca”, uglednog i moćnog pripadnika OVK. Naime, OVK je celu teritoriju ove zemlje isparcelisala na prave vojne operativne zone sa komandantima. Kako je disciplina u OVK bila veoma stroga, to niko od članova nije mogao da prelazi iz zone u zonu bez dozvole komandanata zona. Upravo te dozvole su trag koji vodi do vrhova u organizaciji logora pa i same trgovine organima.

Takođe, pomenuta četvorka vodi i do dvojice rođaka, Redžepa i Sulejamana Seljimija koji su bili najviši nivo ove mračne rabote, gospodari logora u Peškopiji. I vezani za “dreničku grupu”.

Još jedan važan detalj: pažljivim istraživačima bilo je odmah jasno da je ovo bio razgranatiji posao. Ono što smo saznali ukazivalo je na to da su pipci ove mreže rasprostrti preko cele istočne Evrope, do Saudijske Arabije, severne Afrike, zapadne Evrope i Skandinavije.

Martijev izveštaj:

Do svega ovoga došli su i istražitelji Dika Martija u dvogodišnjoj istrazi. Martijeva je istraga otišla dalje u jednom od pravaca, pre svega zahvaljujući dostupnosti izveštaja stranih obaveštajnih službi. Martiju je, dakle, uspelo da dođe i do čuvenog izveštaja nemačkog BND-a iz 2005. godine koji teško tereti Hašima Tačija (nemački mediji i politički analitičari su pre dve godine, prilikom hapšenja trojice agenata BND-a, sumnjali da je to bio nespretan Tačijev odgovor upravo na taj izveštaj), ali i dokumenata američkog FBI-ja, CIA, britanske Mi 6, grčkog EYP… Ispostavilo se da su ovi dokumenti i te kako vredni i za razjašnjenje moguće trgovine organima. Ne znamo šta je Marti našao u dokumentima grčkih službi, ali znamo da je upravo vojna tajna služba ove zemlje 2004. godine razotkrila i razbila veliki lanac trgovine organima maloletnika iz domova za nezbrinutu decu, ili decu sa posebnim potrebama u samoj Albaniji. Albanske vlasti su potom procesuirale neke od lekara upetljanih u ovu strašnu stranu medicine.

Do čega je Martijev tim došao? Pa, do nesumnjivih dokaza da je sistem logora OVK u Albaniji postojao. Kao ključna mesta, istražitelji ovog vrsnog tužioca i izvestioca Saveta Evrope, označili su Cahan, Kukeš, Bicaj, Burelj, Ribe, Drač (u alabanskoj transkripciji to je Dureš), Fuše-Kruje. U paragrafu 98. Izveštaja Marti daje jedan od najvažnijih zaključaka – da svi ti objekti,  logori, nisu bili međusobno izolovani i nepovezani, naprotiv!

 

Trgovina organima 3

Kao glavne ljude za logore u Cahanu, Kukešu i hotelu “Drenica” u Draču, Martij je označio pomenutog Sabita Gecija, Rizu Alija i Džemšeta Krasnićija. Oni su, po Martiju (ali i nalazima srpske policije i službi bezbednosti kao i inostranih), bili potčinjeni Dreničkoj grupi.

Specijalni izvestilac je utvrdio i da su neki logori, lokacije uopšte, nakon rata bivali napušteni a zarobljenici i aktivnosti pomerani su dublje u unutrašnjost. Tako je kuća porodice Katuci u selu Ribe nedaleko od Burelja korišćena od leta 1999. godine, do sredine 2000.g. Iskazi svedoka sa kojima su se susreli istražitelji iz Martijevog tima kažu da su u tu kuću, za razliku od većine drugih lokacija, dovođeni skoro samo Srbi. Doduše, iz Memoranduma američkih novinara od kojeg je krenula Karla del Ponte, znamo da su tamo dovedene i neke Albanke, prostitutke. Prema saznanjima svedoka iz OVK, I one su kasnije završile na ilegalnom tržištu organa.

Valja, takođe, naglasiti da istražitelji Dika Martija nemaju sumnje u to da je ova kuća bila korišćena kao jedna od lokacija važnih za organizaciju trgovine organima. Ali kao neka vrsta odmorišta za one koji su prethodno bili u logorima, mesto gde su im istovremeno vršena ispitivanja krvi i mokraće i gde su neki ljudi dovođeni na oporavak. Marti takođe tvrdi da ima dovoljno dokaza da je najmanje nekoliko Srba umrlo u kući Katucijevih. Ove tvrdnje izvestilac Saveta Evrope zasniva na saznanjima i svedočenjima o sahranama ljudi na obližnjem groblju, zatim izmeštanjima grobova (što je inače bila redovna praksa OVK kod mnogih masovnih grobnica) kao i činjenice da je OVK jedno vreme boravila u tom mestu i kući, te da je za ćutanje stanovnika sela plaćano što pristupom alkoholu i provodu sa prostitutkama koje su tu dovođene, a što velikim svotama novca (naročito čelnim ljudima sela). Sama porodica Katuci u tom periodu nije boravila u kući.

Kao ključnu tačku u trgovni organima, Dik Marti je identifikovao objekat u oblasti Fuše Kruje, jugozapadno od Burelja a severno od Tirane. Marti je do takvog mišljenja došao zahvaljujući svedočenjima, praćenju kretanja pripadnika OVK uključenih u ovaj zločin, potonjih zločina koje su isti vršili, kao i istraga o zločinima koje trenutno vrši EULEX.

Važno je napomenuti i to da su istražitelji zaključili da su to bile kadaverične operacije, tj. da su pripadnici OVK najpre ubijali žrtve, a potom bi telo prebacili u susednu prostoriju gde su čekali spremni hirurzi. I mada je ovaj deo izveštaja naišao na sumnju kod svih lekara koje poznajemo, sam Marti je objasnio da su se konsultovali sa svetski priznatim ekspertima za transplantacije koji su objasnili da je u uslovima kakvi su vladali na terenu u to vreme, taj način uzimanja organa bio najsigurniji i najjevtiniji.

Napokon, i krivci po Martiju – “drenička grupa”. Na prvom mestu, njen najistaknutiji član, Hašim Tači, kosovski premijer. Sam Marti kaže da se brojni izveštaji niza velikih obaveštajnih službi i policija sveta, koji odreda identifikuju Tačija kao najopasnijeg vođu OVK, nisu mogli ignorisati. Zatim, Tačijev ujak Azem Sulja, jedan od osnivača OVK, obaveštajno bezbednosnog dela OVK, čovek za koga u našim službama bezbednosti kažu da je srce početka i svih nedela OVK, danas posvađan sa svojim bivšim pulenima i poslovni čovek sa više nego sumnjivim poslovima u Albaniji. Tu je i Džavit Haljiti, takođe jedan od osnivača OVK i obaveštajno bezbednosnog krila te organizacije. Kadrija Veseljija zvanog “Ljulji”, Marti je označio kao ključnog organizatora mreže logora u Albaniji. Veselji je nakon rata zauzimao važne funkcije u privremenoj vladi pokrajine.

Kao glavnog lekara u nabavkama medicinske opreme pa i trgovine organima, Marti je imenovao doktora Šaipa Muju. Izvori Korena, iz jedne zvanične institucije, poodavno su ovog čoveka stavljali u centar sumnjivih medicinskih “poslova” OVK. Šaip Muja je takođe označen kao jedan od organizatora prebacivanja ogromnih svota novca iz raznih banaka na račune najpodesnije za ključne igrače “dreničke grupe”.

Šta se zaista znalo i zašto se nije ništa činilo?

Da budemo načisto –  halabuka koju je izveštaj podigao u zapadnim medijima deluje kao uvreda za zdrav razum i pametan svet. Najpre, zato što postoji značajna razlika između ignorisanja obaveštajnih podataka vlastitih (mislimo na službe zemalja članica NATO) službi pa i srpskih, i istinskog neznanja činjenica. A zatim, zato što dokumenti koje ovde objavljujemo (a neki su potpuno ekskluzivni) pokazuju da su KFOR i UNMIK o brojnim zločinima pa i logorima u Albaniji bili obavešteni na vreme. Napominjemo ovom prilikom da će Koreni u sledeće dve nedelje objaviti zbirku od više dokumenata koji se odnose na zločine OVK, saznanja UNMIK-a i KFOR-a o tome.

Ali najpre, ekskluzivni dokument sa početka ovog teksta o kome govori i Dik marti u izveštaju, dakle spisak ljudi umrlih u Kukešu, i slučaj Antona Bišakua. Ukoliko je jedan novinar mogao doći do ovog spiska, pitanje je kako to nisu mogle međunarodne vlasti u pokrajini. Tim pre što drugi dokument koji ovde prilažemo dokazuje da su UNMIK I KFOR znali za logore u Albaniji i nehumano postupanje sa otetim ljudima.

Reč je o dokumentu broj 2000 – 00225, tj. slučaju petnaestak zarobljenika OVK, mahom Albanaca, koje je nemački KFOR otkrio u staroj zgradi MUP-a u Prizrenu 18. juna 1999. godine. Većina zarobljenih su zapravo bili vraćeni na Kosmet da bi bili likvidirani kao neprijatni svedoci zločina OVK i tajnih logora.

 

Trgovina organima 4

Ovi su ljudi svedočili pred UNMIK-om o onome što su prošli, o logorima, o zatočenim Srbima. Za svoje stradanje optužili su Sabita i Ljimana Gecija, Fatmira Ljimaja, Azema Sulju, Pjotra Šalju (koji se pominje u nizu drugih slučajeva), Kadrija Veseljija i drugih boraca OVK. Izrečene su neverovatne i neprijatne reči za Miljaima Zeku, koji je izveštavao o aktivnostima OVK, a istovremeno učetvovao u skupljanju novca za nabavljanje pokretne bolnice za njihove potrebe. Sve je to pribeleženo najpre odmah po njihovom oslobađanju, a zatim godinu dana kasnije, pa 2003. godine, 2004. … Ovaj dokument je dokaz onoga o čemu je govorio i Marti u izveštaju – o nedopustivim odlaganjima istraga unedogled a što je proizvelo osećaj ogromne nesigurnosti i nepoverenje u međunarodne vlasti u pokrajini (na razloge za neverovanje njima vratićemo se nešto kasnije).

Tu je, takođe, i pismo upućeno generalu Majklu Džeksonu, prvom komandantu KFOR-a. U junu 1999. godine, pisao mu je tadašnji pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Srbije, general Obrad Stevanović, tražeći da se KFOR ne socijalizuje sa OVK već da zauzda tu formaciju koja je odmah po ulasku u pokrajinu počela sa strahovitim terorom, i da uspostavi kontrolu nad teritorijom. Takođe, general Stevanović je u pismu obavestio o prvim otmicama većeg broja Srba iz sela Dojince i Novo Selo kod Prizrena, zatim otmici Zorana Stepića sa površinskog kopa Belaćevac, i tražio da KFOR odmah oslobodi otete.

Na posletku, sam Tači. Ne trebaju nam najvalidniji dokumenti koje zapadne države priznaju – izveštaji njihovih tajnih službi o Tačijevoj kriminalnoj prošlosti, kao podaci o nedelima drugih gangova OVK, brojni su – možemo navesti slučaj jednog kidnapovanog Albanca, pripadnika Demokratskog saveza Kosova Ibrahima Rugove.

Ovaj čovek je otet 30, oktobra 1998. godine, zajedno sa još jednim članom stranke. U iskazu koji je dao 2000. godine a u koji su Koreni imali uvid, rekao je da su ga oteli Skender Hoti, Demuš Krasnići, Fehmi Krueziu, I Šefćet Mozreku. Oteti su u kancelariji OEBS-a u Dragobilju, I potom držani dvadeset osam dana u selu Sedlari kod Lipljana. Zanimljivo je da mu se prilikom hapšenja iz jednog od automobila kojima će oteti biti odvezeni, obratio čovek koji se predstavio kao Ibrahim Gaši. Nekoliko sati potom, isti čovek je uperio puške u dvojicu zarobljenika i kazao da se zove Sabit Geci! Nakon oslobađanja, ovaj svedok je razgovarao sa ljudima iz OVK koji su ga najpre uhapsili. Oni su mu tada rekli da je čovek koji se predstavljao čas jednim čas drugim imenom zapravo bio Hašim Tači. U to se oteti i sam nedugo potom uverio.

No, kad ga je zvaničnik koji mu je uzimao izjavu zarad pokretanja istrage pitao šta zna o otetim Srbima iz Orahovca, čovek je odgovorio da je 19. juula 1998. godine, kod autobuske stanice u Mališevu video “jednu kolonu sredstava, autobusa i kamiona i mašina napunjena sa civilnim licima, koji su bili Srbi. Kolonu je predvodio Gani Krasnići”. Zaustavila se u blizini mesta gde je ovaj svedok stajao i potom krenula prema Orlatu, u pratnji vozila u kome su se nalazile četiri osobe. Od svih njih poznavao je Fatmira Ljimaja. Tek kasnije, kada je saznao ko su Hašim Tači i Bislim Zurapi, shvatio je da su i oni bili u tom automobilu. “Kasnije sam saznao da su odvedeni u Klečku, gde su po naređenju Jakupa Krasnićija silovane sve žene, i svi ubijeni”, rekao je svedok.

I, kako je moguće da međunarodne vlasti u pokrajini nisu ništa znale? Nikako. Dik Marti je to sažeo u jednu rečenicu: zarad stabilnosti na terenu prećutati zločine svih vrsta. To se zove primena visoke politike na svakodnevnicu običnih građana. Karla del Ponte je bila konkretnija: “Nismo imali podršku NATO jer je on bio saveznik OVK. UNMIK nam nije davao dokumentaciju koju smo tražili. To je bio veliki problem.” Ipak, kako to da ona kao tužiteljka nije znala za uništavanje dokaza iz Burelja? I šta stoji u nekoliko santimetara debelom dosijeu o trgovini organima koji je u Hagu video jedan od službenika UNMIK-a koji je nakon objavljivanja njene knjige pokušao da sazna nešto o ovom zločinu a koji su njeni pomoćnici tokom razgovora držali pred sobom?

KFOR, u prvih nekoliko nedelja (kada po pravilima svih primirja u istoriji vlada haos), zaista nije mogao da uspostavi potpunu kontrolu i zaustavi zločine. Ali, šta može biti opravdanje međunarodnoj zajednici za potonje nečinjenje?  Odgovor na ovo pitanje možda leži u onome što sami Albanci poodavno pričaju – neformalne platne liste za strance, pa i najviše zvaničnike međunarodne uprave. Naime, Dik Marti kao prvi razlog za nedostatak volje međunarodnih zvaničnika u pokrajini, navodi skoro decidno zvaničnu politiku njihovih država kojima nije smetalo da za saveznike u najordinarnijem lopovluku (što otimanje Kosmeta jeste) uzimaju okorele zlikovce i ubice, ali im smeta da to javno priznaju. Ali kad kaže da su zaposleni u Kancelariji za nestala lica i forenziku, pa i u nekim drugim međunarodnim ustanovama u pokrajini, premalo plaćeni u odnosu na svoje kvalifikacije, Marti nam saopštava zapravo da je korupcija i te kako zahvatila strane zvaničnike. Toliko da se danas opravdano sumnja da je do uništavanja dokaza iz Burelja došlo zahvaljujući intervenciji upravo iz pomenute Kancelarije, jer je korupcija, navodno, prodrla u apsolutno sve pore međunarodne vlasti na Kosmetu.

O pričama o platnim listama I isplatama stranim zvaničnicima vrednim i do milion evra mesečno (kažu da je ovo bio slučaj sa nekima od prvih šefoca UNMIK-a) da se zažmuri na ilegalne carine, recimo Sabita Gecija, KFOR-u dobropoznate pošto su se obično nalazile stotinjak metara udaljene od punktova ove vojne sile, i da ne govorimo. Ali i o žurkama koje bi se završile orgijanjem sa maloletnicama a što bi bezbednosno potkovani pripadnici OVK uredno fotografisali, zlu ne trebalo…  Nije slučajno Dik Marti kazao da će se zbog izveštaja nasekirati neki šefovi UNMIK-a I KFOR-a.

Na kraju, ono što u ovom izveštaju ipak treba da zabrine srpsku stranu to je upravo forsiranje Tačija, a izostanak nekih drugih zločinaca, poput Haradinaja, Baljaja, Ruždija Saramatija (vođa velike kriminalne klanovske grupe, jedno vreme je upravljao delovima Albanije uz granicu sa Srbijom; prema podacima inostranih obaveštajnih službi do kojih su došli Koreni, i dalje se bavi kriminalnim poslovima)… Ništa ne može umanjiti užas i težinu onoga što je Tači počinio, bilo da je reč o brojnim ubistvima policajaca i vojnika, silovanjima i ubistvima žena u logoru Lapušnik, ili drugim zločinima. Sam Dik Marti je u izveštaju precizno objasnio sve razloge zbog kojih je smatrao da se Tači i njegova klika nisu mogli zaobići u tom dokumentu I da “zmiju treba tući odmah u glavu: postupanje sa svedocima u istragama drugih slučajeva ratnih zločina, ogroman strah koji u pokrajini vlada od takozvanih “nedodirljivih” u koje spadaju Tači i njegovi najbliži saradnici, što pravi gubitak vremena u svakoj istrazi…

Ali izostanak Ramuša Haradinaja i njegovog klana, kao i nekih drugih klanova, iako su imali makar indirektne veze sa samim logorima verovatno i trgovinom organima, pomalo bode oči. Naročito ako se to uporedi sa izveštavanjem zapadnih medija koji su odjednom, i histerično, počeli da otkrivaju zločinačku stranu Hašima Tačija. Kako sada stvari stoje, izgleda da će “Zmija” konačno platiti ceh hapšenja trojice agenata BND-a. Verovatno i davnog napuštanja skuta Nemačke. U diplomatskim krugovima Zapada se već mesecima šuška da je Angela Merkel zatražila od Baraka Obame i SAD, u cilju normalizacije odnosa, i Tačijev odlazak sa scene. Da li je to razlog pokazaće vreme. Ali bilo bi, možda, opasno po sam slučaj trgovine organima i svakako nepravda prema žrtvama da bilo šta, pa i politička prepucavanja sila bace senku na istragu jednog čudovišnog zločina. Zna to i Marti. Zato je toliko kritikovao međunarodnu zajednicu, i zato toliko apeluje da se pokrenu ozbiljne, velike istrage ovih zločina.

Milena Miletić

http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=2295

6 komentara na tekst “Zmija” će platiti(?) ceh za sve…

  1. Amika

    23/12/2010 at 23:24

    Samo za čitaoce koji tekst počinju od komentara:

    “… Ali izostanak Ramuša Haradinaja i njegovog klana, kao i nekih drugih klanova, iako su imali makar indirektne veze sa samim logorima verovatno i trgovinom organima, pomalo bode oči. Naročito ako se to uporedi sa izveštavanjem zapadnih medija koji su odjednom, i histerično, počeli da otkrivaju zločinačku stranu Hašima Tačija.
    Kako sada stvari stoje, izgleda da će “Zmija” konačno platiti ceh hapšenja trojice agenata BND-a. Verovatno i davnog napuštanja skuta Nemačke….”

  2. Bojan

    24/12/2010 at 21:39

    Amika, tacno tako, samo se plasim da Zmija ne bude lik na kojem se lome citava kola. Jer u njegov zlocinacki “rad” niko ne sumnja a ovo im je idealna sansa da kazu “ma to je sve on a mi nismo imali predstavu sta se desava dole”. Ovo je OGROMAN zlocinacki projekat, a on je samo (uz Haradinaja) najkompromitovaniji. Dok se mentori i promoteri i oni koji su na sve ovo okretali glave jedanaest godina for crying out loud, ne prozovu kao suodgovorni, citava stvar je puko zamlacivanje. A neki od tih promotera Tacija su u Briselu (Londonu, Parizu, Berlinu…), neki u Vasingtonu. Zanimljivo kako ih vise proziva poslednjih dana stampa po Britaniji (i nezavisni komentarijat u SAD) nego u Srbiji.

  3. Boban Savković

    25/12/2010 at 00:25

    Zločini, uglavnom, ostaju nekažnjeni. Tako će biti i sa ovim. Ovo je, verovatno, samo jedan od političkih poteza kojim se ostvaruju zacrtane namere onih koji su sve ovo znali i tada kada se sve ovo dešavalo.

  4. Amika

    25/12/2010 at 19:43

    Pandorina kutija je otvorena. Šta će izvući iz nje? Bojim se samo Tačija. Ostali će dobiti lekciju šta može da ih snadje, a mentori zločina oreole boraca za zapadne vrednosti i humanost.

  5. Boban Savković

    25/12/2010 at 20:19

    Ne bih da delim vrednosti ili “vrednosti”na zapadne ili ine. Nikakva kutija nije otvorena. Za ovo se znalo i onda kada se dešavalo. Ali ako prihvatimo da je sada “otvorena”, izvući će se ono što nekome odgovara. Čemu strah od Tačija?

  6. Amika

    26/12/2010 at 19:53

    Tači, ko je od tebe jači? Nadam se da će to videti, ali će se ostali – bojim se – izvući: sve je to radio Tači… U Pandorinu kutiju su se usudili ga gvirnu posle deset godina jer treba počistiti za sobom, i naći krivca. Kada će sledeći put gvirnutii? Kada dodju novi političari a stari pokušaju da još nešto počiste…?

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *