Нису све приче у овој књизи утемељене на нечему реалном: примери за то су, можда, Ноћни рапсод, Земља Сенар или Двојник. Супротни примери били би Тајна грала, Златно руно, Змија и лав... Када би ово прво био случај, задатак писца овог предговора био би далеко једноставнији и лакши: аутор би могао да каже да је ова збирка повести – прича, хроника, белешки и кратких записа – последица дугог и помног читања. Овако, он може да понови оно што је већ рекао за једног од јунака ових историја: у његовим речима се меша оно што је чуо и прочитао с оним што је доживео и искусио. И у једним и у другим има елемената које диктира реалност, која је, у одређеној мери, заједничка свима, као што је, у Земљи Сенар, помен извесног Набукодоносора или, још загонетнији, неког Шамаш-шуш-укина; али има и оних других, које му шапуће „неко трећи“, „невидљиви сањач“, у коме је све „декор његовог сна, чији нам смисао измиче“. Ко је он заправо? Писац би, као и читалац уосталом, то волео да зна.
Књига која сада лежи пред читаоцем писана је на махове, током дугог периода, почeв од 2008. године. У неколико наврата се чинило да је она завршена, или да се ближи свом крају. Та идеја је неколико пута демантована: током 2012., на пример, ако ме сећање на вара, када је једна њена верзија напросто нестала ишчезавајући са екрана рачунара. Писац би хтео да верује да је то за добро књижевности.
Књигу, овакву каква је сада, отвара нека врста пролога (Богови), и једна проза, под насловом Лавови с Калемегдана. У атмосферу је уводе Симболи Хипербореје. Потом се ређају суморне повести, каква је већ поменута Тајна Грала или Повест о Скитима. Суморне, јер се нижу набрајањем и наглашавањем појединих места из стварних извештаја, који, опет, могу бити и лажни. Повести се прекидају кратким белешкама, попут Страшног суда или Царстава – које немају већу амбицију, осим да забележе или поставе одређена питања, блиска или корисна аутору.
Сумњам да има смисла писати предговор осврћући се на сваки од елемената који је чини; читалац би већ требало да је схватио логику на којој се гради ова књига. Да бих разбио монотонију, додао сам јој и поглавља као што су, рецимо, Иран или Олош. Саставни део ове књиге је и један поетски циклус, циклус песама у прози, под насловом Девет светова. У том циклусу, Последња обала и Руке су, усуђујем се рећи, њен најбољи део. Последња обала има укус митских земаља, Руке му дају арому нечег – погрешно или истинито – личног.
Сачувај ме, Боже, дугих предговора, записао је Борхес у предговору за једну своју књигу.
Ако је предговор баш нужан, нека буде кратак.
Остављамо читаоца авантури читања једне књиге, која се може свршити срећно или несрећно.
Прометеј, Нови Сад, 2020
Предговор за Нове богове napisao/la Boris Nad dana
Pregled tekstova autora – Boris Nad →