Ulogujte se / Kreirajte profil

Amadeo Modiljani – ludački život i spokojna umetnost

Tuberkulozni alkoholičar, zavisnik od žena, hašiša i etra, nepriznat, siromašan i mrtav već u trideset šestoj, sa poslednjom slikom koja se sušila na štafelaju: Amedeo Modiljani (1884-1920) bio je romantičarski izuzetak u sve apstraktnijoj umetnosti 20. veka.

Akt, 1917, privatna kolekcija ©Tate Modern

Čak i njegov nadimak, Modi, je šala na račun francuskog izraza “peintre maudit” (pentr modi) ili “ukletog slikara”, fraze skovane pola veka pre nego što se rodio. Počeo je kao autsajder, Jevrejin u katoličkoj Francuskoj, došljak iz Italije koji je recitovao Dantea na Monmartru a završio kao probisvet, pokušavajući da zaradi koju paru slikajući portrete uglađenih Parižana. Kako je jedan tako napaćen život iznedrio tako spokojna dela? Na ovo pitanje pokušavaju da nam daju odgovor dve izložbe posvećene Modiljaniju, u Galeriji “Tejt modern” u Londonu i Jevrejskom muzeju u Njujorku.

Daleko veća i atraktivnija je postavka u Londonu koju čini 12 aktova i stotinu portreta, među kojima su neka od njegovih najboljih dela nastala tokom 14 godina boravka u Parizu.

Na prvi pogled, svaki Modiljanijev portret ili akt je zapanjujuće divan i – sličan: duguljasto lice, blago nagnuta glava, vitko telo. “Nemoguće da su baš svi imali obrve u obliku V i upale, bademaste oči?”, pitate se. Međutim, ovi manirzmi jednog mladog umetnika pokušaj su da se ostavi trag i obeleži prisustvo stilom prepoznatljivim već na prvi pogled. Priča se da je Žan Kokto, pesnik i slikar, ostavio svoj portret u Modiljanijevom ateljeu.”Slika i ne liči na mene, već na Modliljanija, što je bolje”, konstatovao je, misleći, pri tom, na stil, a ne na izgled naslikane osobe.

Portret Pola Gijoma, 1915, Musée de l’Orangerie, Paris. Collection Jean Walter et Paul Guillaume

Ruku na srce, umeo je Modiljani da naslika i osobenije portrete, koji samo što ne progovore, poput lika svog nervoznog, gizdavog patrona Pola Gijoma ili nekadašnjeg cimera iz ateljea, veličanstvenog i moćnog Dijega Rivere, čija se energija preliva iz platna. 

Stručnjak za Modiljanija i kokustoskinja izložbe u Londonu, Simoneta Frakveli, kaže da se nada kako će posetioci moći da otkriju više o umetniku nego što su mislili da znaju.

– Svako ima osećaj da je Modiljani uvek isti, ali kada prošetate po celoj postavci vidite postepeni razvoj, uvođenje novih elemanata o kojima možda niste razmišljali. Postoji jedna zajednička nit na svim radovima, ali kada dođete do kraja primetićete sitne modulacije i nijanse među njima – ističe Frakvelijeva.

Foto: Andy Rain / EPA;
Eksponati u Tejtu

Modiljanijevi rani radovi, sa svetlim koloritom i grubim potezima, pokazuju kako je proučavao Sezana i Tuluz-Lotreka. Ubrzo je, međutim, postao fasciniran primitivizmom, afričkim maskama, egipatskim statuama i kmerskim budama iz Kambodže. To ga je inspirisalo da se okrene skulpturi između 1911. i 1913, pa je sedam duguljastih kamenih glava bilo izloženo na Jesenjem salonu kubističkih slika 1912. u Parizu a neke su i sada u “Tejtu”. Modiljanijev patron Pol Aleksandr pisao je: “Kada bi neka figura progonila njegov um, crtao bi je grozničavo, neverovatnom brzinom, nikada nije retuširao, već deset puta počinjao iznova, kraj svetlosti sveće. Isto tako je i vajao. Dugo bi skicirao, a onda direktno ‘napadao’ kameni blok”. Legenda kaže da je, u stanjima pijanstva, grlio te skulpture i nazivao ih svojim “stubovima nežnosti”.

Na drugoj izložbi, “Modiljani bez maske” u Njujorku, niz skica karijatida prate stilizovani crteži glava čija je facijalna geometrija skoro opsesivno smirena, nedokučivi ideal.

Foto: Profimedia
Amedeo Modiljani

Kustosi obe izložbe ističu da žele da preprave mit o umetnikovom životu kao jednoj divljoj, nepromišljenoj i samodestruktivnoj vožnji. Ali možemo li da odvojimo ta dva: život od mita? Ako ništa drugo, hronološka postavka u Tejtu samo podvlači kontrast između čistoće njegove linije i haosa njegovog života. Ovo postavlja staro pitanje da li poznavanje umetnikovih mana nekako devalvira njegovu umetnost? 

“U Modiljanijevom slučaju, mislim da nije tako. Istina, on je svojevoljno i ponosno igrao ulogu modernističkog napaćenog sumetnika; muški je objektivizovao žensko telo; usvojio je elemente primitivne umetnosti bez tručnice nelagode. Dane je natapao apsintom i hašišom. Prijatelji su ga posmatrali u eksplozivnim naletima nasilja ili sklupčnog uza zid od očaja. Ali, kako je samo stvarao!”, ocenjuje Dženi Uglou u svom prikazu izložbi u “Njujork rivju of buks” (The New York Review of Books).

Foto: ©Tate Modern / Promo
Beatris Hejstings, 1915, privatna kolekcija

Kroz njegove portrete možemo pratiti i buran ljubavni život umetnika: visoku, lepu rusku pesnikinju Anu Ahmatovu koja je stigla u Pariz 1910. i postala mu ljubavnica, kako se odmara na svom kauču, ili britansku književnicu Beatris Hejstings, sa tamnom kosom, napućenim ustima i prefinjenim stavom.

Te senzualne slike, sa krivudavim linijama ramena, grudi i bedara, sa referencama i na stare majstore i savremene stilove, bili su smeli komercijalni poduhvat. Poljski pesnik Leopold Zborovski, Modijanijev galerista od 1916, predložio mu je taj obrazac, obezbeđivao slikarske materijale, prostor za studio i modele.

Foto: Andy Rain / EPA;
Eskponati u Tejtu

Decembra 1917. izložio je neke aktove na svojoj prvoj (i jedinoj) samostalnoj izložbi u Parizu. Dan kasnije je zabranjena jer je jedan policajac bio šokiran prizorom pubičnih dlačica. U današnje vreme teško je shvatiti zašto je izložba bila skandalozna ili kako je to Modiljani bio radikalni slikar: njegov “modernizam” onoga vremena danas deluje tako staromodno. Međutim, Modiljani jeste modernizovao akt. Matisov “Plavi akt, suvenir iz Biskre” i Pikasove “Gospođice iz Avinjona” 1907. su divljački dekonstrusale ženski oblik. Apstraktni “Akt koji silazi niz stepenice” Marsela Dišana iz 1912. još je dalje otišao u eksperimentisanju sa ovim konceptom. 

U impresionističkom Parizu akt nije bio najvažnija tema, ali posle 1900, piše istoričar umetnosti Kenet Klark, “kada se umetnost ponovo više bavila konceptima umesto senzacijama, akt je bio prvi koncept koji je umetnicima padao na pamet”. Modiljani je, međutim, ostao u sferi osećaja.

Foto: ©Tate Modern / Promo
Ležeći akt, 1919, Museum of Modern Art, New York

Opirao se konceptualnim igrama kubista u korist elegantnih stilizacija renesansnog klasicizma. Njegove vijguave figure sa uvrnutim kontrapostima podsećaju na Botičelija i Parmiđanina, melanholično sagnute glave vraćaju nas u Sijenu 14. veka, a tada zaboravljena poza sa rukama znad glave u njegovim najveštinijim erotskim slikama su omaž Đorđoneovoj “Usnuloj Veneri” i antičkoj arhitekturi. Čitav njegov opus određuje ideal lepote za kojim je večito tragao. Kada je imao 16 godina i oporavljao se od tuberkuloznog izliva krvi, shvativši da neće dugo živeti, posetio je Rim i otkrio svoju misiju:

“Sa najvećom lucidnošću pokušaću da formulišem istine umetnosti i života koje sam primetio razbacane među lepotama Rima. Tragaću za otkrivanjem i preuređivanjem njihovih kompozicija da bih od njih stvorio sopstvenu istinu života, lepote i umetnosti”.

Nensi Ajerson, kokustoskinja izložbe u Londonu, nada se da će posetioci videti više od puke golotinje.

– To su izvanredna dela. Imaju divnu senzualnost a u isto vreme govore o vrlo važnom trenutku za mlade žene. Ženska istorija se menjala – objašnjava Nensi.

Te slike nastale su tokom Prvog svetskog rata kada je većina mladića bila u rovovima a žene sticale nezavisnost i dobijale priliku da više rade.

– Možda se nikada neće udati. Možda će umreti same. Možda neće imati decu. Iako to nije bio feminizam kakav dans pozanjemo, mislim da je zanimljivo da na njegov modele gledamo kao na žene koje su imale izbor – rekla je Ajersonova.

Poziranje je tada bilo unosan posao i dvostruko više plaćen nego rad u fabrici.

Foto: Andy Rain / EPA;

Neke žene su nervozne, druge savršeno samouverene.

– Osećate da te žene predstavljaju svoje karaktere. Da, one su samo modeli, ali često je njihov izbor frizure ili šminke bio vrlo smeo za to vreme – navodi Ajersonova.

Njihova tela jesu idealizovani seksualni oblici, ali lica su lica individualnih žena: neke gledaju otvorenih očiju, ili gvire zavodljivo ispod dugih trepavica, treće žmure ili puštaju da im se glave oklembese kao da im je dosadno. Jedna Alžirka, model Almaisa, zadržala je na sebi ogrlicu; uspravna Elvira zadržala je dostojanstvo. Kao da je sam Modiljani pronalazio smiraj u njhovoj nepomičnosti, daleko od njegovog grozničavog života, daleko od masovnh grobnica i ratnih pustošenja.

Foto: ©Tate Modern / Promo
Žan Ebitern, 1919, The Metropolitan Museum of Art, New York

Četiri meseca posle zabrane izložbe, aprila 1918, Modiljani je napustio Pariz i otišao na jug Francuske, zajedno sa slikarom Haimom Sutinom i svojom mladom devojkom Žan Ebitern. Slikao ju je besomučno, sa smeđom kosom i upalim, praznim očima a kada se njihova ćerka, takođe nazvana Žan, rodila, delovalo je da je konačno našao malo mira i posvećenosti.

Sa juga Francuske vratili su se u Pariz 1919. Rat je bio gotov, a njegovo zdravlje kao da se popravilo. Zborovski mu je pronašao studio i skromno mesto na Monparnasu gde će da živi sa Žan (njeni roditelji, dobrostojeći posvećeni katolici, odrekli su je se jer je bila u vezi sa Jevrejem i uz to propalim umetnikom). Zahvaljujući virtuelnoj realnosti, posetioci u Londonu mogu da uđu u njegov poslednji studio, sednu ispred štafelaja sa poluzavršenim platnom, dok parisko sunce probja kroz otvorena okna a poslednja cigareta gori u pepeljari.

Foto: Wikipedia
Amedeo Modiljani 1919, pred kraj života

Modiljani se ubrzo potom opet ozbiljno razboleo, ovoga puta fatalno: preminuo je januara 1920. u 36. godini od tuberkuloznog meningitisa izazvanog prekomernom dozom alkohola. Dva dana kasnije, u poodmakloj trudnoći sa njihovim drugim detetom, 22-godišnja Žan je izvršila samoubistvo.

Foto: Wikipedia
Žan Ebitern

Njihove smrti napravile su od Modiljanija večni mit. Ali, pored sveg tog mučenja, njegove slike su ostale za buduća pokoljenja, vijugave i graciozne. Iako izložba baca novo svetlo na Modiljanija, ne možete pobeći od činjenice da je bio pravi boem, loš dečko, ženskaroš koji je obožavao rum, apsint, opijum hašiš i kokain. Simoneta Frakveli kaže da izložba istražuje njegov rad, a ne mit.

– Između svih tih napada pijanstava i švrljanja naokolo, mora da je radio nešto vredno pomena, jer ova dela koja su nam ostala to dokazuju – zaključuje kustoskinja. 

Izložba “Modiljani” u Galeriji “Tejt modern” u Londonu traje do 2. aprila a “Modiljani bez maske” u Jevrejskom muzeju u Njujorku do 4. februara.

Miona Kovačević

Blic online

 

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.