Атомска с лева

 Атомска с лева

Сви смо данас заражени изузетним егоизмом. А то није слобода; слобода је да научиш да захтеваш само од себе, не од живота и других; она је и знати како да пружаш: жртвовање у име љубави.

Из филма Жртвовање Андреја Тарковског

Први цитат су речи лика који у атмосфери општег примордијалног страха од непознатог паљењем сопствене куће, жртвује материјално, да би тако спасао човечанство од нејасне бучне опасности, која прети да га сатре у корену. Мноштво је могућих тумачењана тог наизглед сулудог поступка: метафора за немогућност појединца да учини ишта осим да сопственом жртвом укаже на погубност одсуства духовног, превласти не-љубави, ауторитарног режима, свеприсутности људске похлепе, осиромашења културе, приближавања нуклеарне катаклизме, бесмисао уништавања природе…? Или, можда, све скупа? И још понешто?

Dobrodošli kući – autor Gordana Borković

Други цитат је, у сасвим јасном значењу, исказ празног лика ослобођеног од сваке људскости, који високопарним речима позира као дубоки мислилац у друштву скројеном баш по правилима таквог погледа на човека. За разлику од неоспораване дубине поетике Тарковског, уз Ајзенштајна најслављенијег руског мајстора уметности покретних слика, Стоун се у својим филмовима бави приземнијим темама, блиским реалном и обичном животу. Руски режисер је на самом врху у малој групи великана филмске уметности, амерички режисер јесте одличан, али не достиже нити дубине, нит висине дела Тарковског. Не треба му, наравно, замерити, јер је врло мало оних који то могу. Од живих режисера Звјагињцев први пада на ум у таквом контесту. Није то успело ни слављеном, али помодно прецењиваном, Ларсу фон Триру, који је своју Меланхолију очито обликовао с Жртвовањем као инспирацијом. Иначе занимљив стваралац, са добрим филмовима, као и Стоун, али превише позира, снимајући филмове према давно зацртаном плану какве филмове треба да сними да би изградио резиме великог режисера. Такав приступ односи из његових дела аутентичност, коју би иначе, вероватно, могала да имају у много већој мери.

Но овде неће бити реч о филму, нити о испразном надметању о томе који је стваралац бољи, по мом суду. Они који у овом тексту очекују анализу лепог, причу о уметности, могу већ овде да зауставе читање. Усудићу се, наиме, да у виртуелни простор између слојевитих призора руског и једнозначнијих сцена америчког режисера, који, свако на свој начин, говоре о ономе што је сада, убацим нешто што нит говори о лепом, нити користи поетику речи, али у многоме одређује да ли ће их и какве ће бити. Јер лепота, поетика, духовност и љубав не стоје окачене негде у зраку где увек чекају да их уберемо, како и кад нам је воља. То је осетио на својој кожи и Тарковски, који је живео управо за духовност, љубав и лепо стварајући при том врхунска уметничка дела, јер је последњих година свог живота био у практичном изгнанству из совјетске стварности; прво у Италији, где је снимио свој – могуће – најслабији филм, а после у Скандинавији, где је у наредном, и свом последњем, филму пуном бергмановских призора и атосфере, успео да опет досегне ниво уметничке вредности на који нас је годинама тако обилато навикавао.

У данашњем реалном свету око нас, у којем је совјетска трагедија добила свој завешни чин, спремају се неке драстичне промене. А та наша свакодневица необично је блиска погледу Хенрија Милера на њено претходно отелтворење, од пре, још мало па, целог столећа. Бескомпромисни аутор је сурово цепао свет око себе својим модерним романима, јер је тај свет био препун похлепе, лицемерја, страха од истине о себи, подмуклости и лажи нашминкане малограђанштином, да се представи лепша него што јесте. Већина његових савременика згражавала се над његовом отвореношћу, тако да је по свом нахођењу углавном обитавао у поткултури боемског Париза. О својој домовини Америци, која данас пали и жари по читавом свету, ширећи друштвени систем на којем је заснована, забележио је и следећу реченицу: “Цео континент је страшна мора која исијава несрећу за велику већину људи. Оно што је Милер видео и осетио у својој земљи био је тек скромни почетак онога што је сада – химера на стероидима. Зато ћу, дакле, овде, надаље, да покушам да, без много алегорија и метафора, исцртам лако разумљив кроки приземног хаоса пост-националног капитализма, који више одређује како ћемо живети, него што то, увијени у себе и уметност, хоћемо да признамо. А у том реалном свету Олимп се пре четири деценије преселио у њујоршки Wall Street, одакле, својим хировима, богови посађени за радне столове у небодерима, одрећују судину смртницима на планети преко алгоритама и компјутера, ретко марећи да се прикрију високо-мисаоном погледима на човечанство, као онај Стоунов анти-јунак.

Похлепа изражава суштину еволуционарног духа. Похлепа, у свим својим облицима, похлепа за животом, за новцем, за љубављу, знањем је обележила узлазну путању човечанства.

Из филма Wall StreetОливера Стоуна

Преговарајући о рушењу Берлинског зида и читаве Гвоздене завесе, због које су деца у учионицама деценијама вежбала како да се у случају атомске експлозије брзо баце под клупе, Горбачов је са својим противницима склопио џентлменски спразум, јер је од елите Западних политичких лидера добио уверавања да НАТО неће прећи границе тадашњег ДДР-а, ни увлачити у своје редове земље ослобођене од совјетске доминације. Као да није знао да преговара са сенилним каубојем на челу хорде, која дели превише ДНК са камелеонима, унајмљене од правих газда да управља масама; хорде праћене гомилом генерала жељних напредовања у служби. Џентлмена у том мноштву не би ни од корова. Очито није знао ни за мудру тезу Ал Капонеа, да су преговари и договор с конкурентским гангстерима добра ствар, али да су они много ефикаснији, ако се воде уз напуњен револвер притиснут уз слепоочницу противника.

Тако се племенита намера наивног светског лидера претворила у фијаско за Русију, али је бар срушила једну монструозну људску творевину – Варшавски пакт. А она друга – НАТО пакт – се, пак, проширује и даље, а неке земље тлачене суровошћу совјетске идеологије, из пуке освете и страха од повратка угњетавања, оберучке су прихватиле вазалство под новим господарима и понуду за изградњу још више војних база Атлантског пакта. Када се рањени руски медвед нешто опоравио од пада у провалију, осећајући се све више животно угроженим, због забадања туђег прста у око, почео је да ради оно што је чинио вековима, да гризе – парче, по парче суседских територија.

Пропаст Совјетског Савеза била је комбинација самоурушавања због сопствене економске неефикасности, тешких војно-економских притисака Запада и десет година подношења терета великих војних, људских и финансијских губитака због сулудог експанзионистичког рата у Авганистану. До пред сам крај империје нико није могао да предвиди њену тако брзу пропаст; а тешко је било повеоровати да се заиста дешава и кад су точкови увелико почели да отпадају с гусеница тог идеолошког тенка, који је под геслом Пролетери свих земаља… хтео да освоји свет. Тридесет година после, једина преостала империја је такође у дубокој кризи, мада се њени лидери управо диче цветајућом економијом и неоспорно најубитачнијом армадом, какву је икад видела Планета. А видела је многе.

Dom pored reke… automobila – autor Gordana Borković

Тврдња да су САД-е у кризи не потиче овде од мистичних предвиђања о апокалипси света, попут оних из Библије или пророчанства Маја о крају људског календара у 2012. години, нити из данашњих свеприсутних шарлатанских прича типа оних о светским заверама масона, Илуминати клике или лихварских Јевреја са антихристом Сорошом на челу. Не потиче ни из осећања израженог изреком што је баби мило… – мада би ми, ево признајем, било мило – ни из једноставне истине да су све империје дочекале свој крај, па ће, тако, и ова садашња. Египатска цивилизација трајала је миленијумима. Римска империја није доживела ни један цео. Касније, K. und K. и Британска империја су потрајале пар векова, а ова садашња хара светом седамдесетак година – од последњег великог рата. Знање се током миленија и векова све лакше преноси од једног човека на следећег, са генерације на генерацију, из једног дела света у други; материјалне промене се стога збивају све брже. И точак што доноси друштвене промене као да се знатно убрзао од спорих времена градње пирамида, па и много каснијег вековног писања једне те исте књиге – Библије. Економске чињенице, дакле, а не визионарство, просто указују да сада доминантној империји свећа већ догорева. Но, исто је тврдио и Маркс за капитализам још пре 150 година. Тада је, међутим, била реч о крају читавог друштвеног система, овде је реч о крају једне конкретне империје. Пре него што се ближе позабавимо тиме, прво да још мало поставимо економију у кроки политичких околности, јер су она и политика нераздвојне другарице у свету људског.

Осећајући се одавно од бога изабраним, посебним и надмоћним, амeрички лидери и институције не притискају више, на све начине, само своје противнике, него, политички и економски, и своје савезнике и вазале. Тако већ две године колају Европом њихови захтеви да европски савезници умногоструче финансијска давања за наоружање, посебно оно произведено у САД, а сада за одржавање њихових и база НАТО пакта захтевају и покривање свих директних трошкова – плус 50%. Није то лоша годишња профитна стопа за инвестирање у ревносну одбрану од давно пропалог комунизма и евентуалне инвазије из Свемира. И Бондстил укљештен надмоћном силом на територију Косова доћи ће на ред у овој причи о сулудости човека.

Оно што је за већину империјализам, то је за повлашћене – лидерство слободног света. Седамдестогодишње константе у политици САД, ма које од два лица једне те исте партије било на власти, нашминкано демократско или арогантно републиканско, су: повећање војног буџета, смањивање пореза корпорацијама и агресија према противницима. Упркос сталном бусању у прса да имају најефикаснију привреду, САД су прошле године уложиле у војне трошкове 610 милијарди долара, што је више од једне трећине свеукупних трошкова у свету. Врло ефикасно! То је такође 2,7 пута више него Кина, а чак 8,9 пута више него Русија. Па ипак се, посебно Русија, али и Кина, приказују као ратоборни агресори и захтевају све већи и скупљи системи да би им се парирало. И после срамних и изгубљених ратова у Вијетнаму, Лаосу и Камбоџи или победе над непостојећим непријатељем са непостојећим страшним оружјем у Ираку, деификација њихових војних трупа траје и даље. Нико у САД не може постати ни законодавац, ни председник, ако са Библијом под мишком, не изјављује да њихови најбољи људи носе војну чизму. Conditio sine qua non – не само за политичаре, него било коју јавну личност. Ветерани, који су бацали напалм и наранџасти агент на прашуме Индокине или они који су побили стотине хиљада Ирачана, сада су јунаци и патриоте, који су подносили највеће жртве за добробит човечанства.

Може се на јефтиним речима бити против прошлих ратова, али обуздавање војних буџета и противљење новим инвазијама или хуманитарним бомбардовањима – то никако. Њихова поносна војска, наравно, и даље подноси жртве бранећи њихову ненадмашну демократију и када бомбардује или напада и окупира неку скоро заборављену земљу да другој страни земаљске кугле. Војно-хушкачки националистички менталитет и подизање међунардних тензија неопходани су и да би се подстакла продаја њиховог оружја у свету, јер оно је једна од најважнијих ставки у њиховом извозу; уз пољопривредне производе и холивудске блокбастере, у којима амерички војници свеопштом пуцњавом увек одбране свет од инвазије Руса и Марсоваца. Бриљанта пропаганда Leni Riefenstahl их се не би постидела.

Убрзано наоружавање скоро увек води ратовима, а САД већ деценијама воде ратове без предаха. Један од ситнијих водиле су из кокпита и удаљене НАТО базе Авиано, наводно да сузбију нашу, иначе неоспорну, колективну лудост. Дезинфиковани ратни театар без смрада разнетих тела, давао је представе како у њиховим командним центрима, тако и у кабинету на Дедињу. Чикати највећег распаљеног силеџију у школском дворишту, као што је то деведесетих радио наш мали, упорни и поремећени вођа из Пожаревца, није никад баш најмудрија животна стратегија. Међутим, када се изађе из театра, мали проблем са следећим великим ратом, за који се помно спремају у својим ратним симулацијама, је што земља која побије више туђих људи, него што противник побије њених, неће више моћи да се прогласи победником. Неће имати ко, осим, можда, оних стабилних војних генија скривених у атомским бункерима укопаним у дебеле планине са залихама за живот на шест месеци.

Амерички лидери, тренутно на власти, не верују у глобално отопљавање и антропоцен, не верују да је спаљивање милијарди тона фосилних горива сваке године икакав проблем за Планету, не верују да су океани на издаху под притиском гигантске хрпе пластике у њиховим недрима и хиљада бродова што даноноћно риљају њихово дно у потрази за све мање рибе, не верују да нерегулисана употреба хемијских средстава у пољопривреди штети целокупној природи, па и човеку у њој, не верују да имају економских проблема, које не могу решити обарањем руке конкуренције…Њихова деца сада вежбају како да се брзо баце под клупе у случају да се зачује пуцњава из аутоматског оружја неког ментално лабилног тинејџера, докрајченог чаробним пилулама за лечење депресије. Ношење оружја је свето право америчких грађана забележено и у уставу од читаве две странице. Војно-индустријско-банкарски комплекс је све снажнији и не убија само милионе непријатеља ненадмашне америчке демократије у свету около, убија и њихове обичне људе по кућама и школама. Зато није никакво чудо што се масовно мисли да је и евентуална нуклеарна зима на планети обично претеривање, левичарска завера против њихове славне армаде. Пратећи ту бриљантну логику и сопствене нарцистичке пориве, садашњи председник САД је, у својој чувеној џентлменској отмености и елоквентности, показао средњи прст билатералном споразуму о ракетама кратког и средњег домета још из времена Совјетског савеза, Париском споразуму о клими, међународном договору о нуклеарном програму са Ираном, Мексиканцима, јер прелазе границу да беру парадајзе за прегршт долара, Кинезима, јер праве јефтиније паметне телефоне, Терези Меј, зато што преговара са бирократијом ЕУ, Макрону, зато што не испаљује топовске салве у славу његовог доласка, Ангели Меркел, јер је шкрта баба и призива муслимане и црнце у срце беле Европе…

Лидери САД улажу стотине милијарди лажног новца у све новије технологије да се уништи непријатељ, па и у ракетне системе за пресретање непријатељских нуклеарних пројектила. Ако би та технолошка чуда и успела да постигху изузетну ефикасност од 75%, па оборила већину од неких 6-7 хиљада противничких нуклеарних пројектила, испаљених за одмазду за 6 хиљада њихових превентивних, и то пре него што досегну њихову територију, мисле – могли би да прославе победу. Оних 25% који прођу, били би уврштени у прихватљиву, неопходну и неизбежну колатералну штету у постизању коначног војног циља. После би све било добро, јер не би више било противника – слободи.

Kenia

Полуписмени десетари ЈеНеА су, исто тако, некоћ терали своје војнике у колони да се на команду Атомска с лева! одмах бацају у јендек крај пута. Ако си се зезнуо, па у магновењу скочио у лево, мртав си. Ако се бациш у десно – добар си. Одбранио си се. После два минута с главом у трави јендека опасност прошла. Формирај колону!” Када се топљење нуклеарних реактора у Чернобилу, Острву Три Миље или Фукошими посматра као небитно штуцање технологије, онда се експлозија 6000 нуклеарних глава – таман и да Руси, приносећи жртве Танатосу, гађају сами себе – не мора посматрати као крај човечанства, него победа у спортском надметању. У противном, не би се толико људског талента и толике паре бацале у бесмисао нових војних технологија, него би се водили преговори да се та опасност макар смањи, ако не и елиминише.

За совјетском империјом тугује само шака преосталих задртих комуниста и за њом остављена остарела сиротиња са мизерним пензијама, али је њен нестанак имао трајан утицај на политичку сцену света. Левица је десткована и практично избачена с ње, тако да се политичка лепеза оштро померила у десно. Кина је само у ригидној реторици једине партије, за домаћу употребу, остала комунистичка. Сада и у земљи бехара шљиве цвета глобални капитализам, а власт га само усмерава и користи за јачање нациналистичке политике, која није сасвим успаљене главе као она америчка, него, у конфуцијанском духу, гледа бар две генерације унапред. Марљиви радници у њиховим фабрикама за глобално тржиште немају услове рада и живота ни близу оним на Западу, укључујући наднице и здравствену заштиту. Чак би и наши, искоришћавани и осиромашени, раденици одбили целодневно ринтање за мизерну плату, спавање у баракама одвојени од породица, које обилазе једном годишње за лунарну Нову годину.

Русија је, после пропалог покушаја изградње комунизма, прошла кроз првобитну акумулацију капитала, у којој су они најбескруполознији од хохштаплера, путем тамо одувек распрострањене корупције, будзашто приватизовали државо власништво и тако постали светски моћни тајкуни. Следећи сличан поступак, и код нас, у много мањем простору за раст, обогатили су се домаћи тајкунчићи, бивши самоуправни директори ООУР-а. И тамо и овде следе се назнаке на познатом путу породичног развоја у капитализму, чије је елементе описао још Теодор Драјзер: отац -десперадос, отимач без скрупула, па, одмах после, с напуњеним џеповима – поштовани бизнисмен, медијска звезда и цењени политички стратег, који жустро брани демократију; смерно нашминкана мајка, остављена због секретарице или млађе трофејне жене, обилази Икеу, удубљена у Cosmopolitan, док брижно надгледа добро збринуту следећу генерацију; а ту све сам уметник без уметности или умишљени трут-бонвиван ослобођен кулука рада. Седе за покерашким или стоје за столом за билијар, дрогирани погубним породичним успехом.

До недавна снажне партије левице у Француској и Италији спрчвиле су се у безутицајне групице. Вили Брант, некада перјаница европске социјал-демократије, зато није могао да опрости Горбачову што је, непитајући, растурио Совјетску империју, иако са њом идеолошки баш и није био тако близак. Наиме, одмах је схватио да је нестанак Совјетског блока одузео моћ политичком притиску радничке класе на Западу, да капиталисти праве уступке повећањем надница и побољшањем радних и животних услова. Комунистичка политичка алтернатива је много више плашила власнике предузећа него уступање нешто од профита. И био је Вили у праву: оно што је остало од социјал-демократа сада више служи за ударање штамбиља на одлуке ојачане политичке деснице, него што се бори за бољи живот својих чланова. Чак и у бастиону среће за малог човека, земљама Скандинавије, готово све погодности, за које су се масе избориле у другој половини прошлог столећа, сада су на удару пост-националног глобализма новог века. САД су отишле толико много у десно, да се недавно овлаш дискутована нова схема опорезивања личних прихода најбогатијих, стопом од 70 до 90%, у јавности успешно напада као анти-америчка, екстремистичка лудорија монструозних демократа-социјалиста-комуниста-антихриста; а управо таква је била примењивана у америчком златном добу педесетих, и у време владавине председника Ајзенхауера, републиканца. Колективно памћење не допире много дуже од последњег дневног циклуса вести.

Тако је класична политичка подела на левицу и десницу, која потиче још од раних дана француског парламента, потпуно изгубила свој смисао. Левица је негде потпуно, негде делимично, потиснута у заборав, а њени усамљени пропоненти као што су врсни савремени мислиоци Ноам Чомски, Јанис Вароуфакис или Славој Жижек имају утицај само у врло уским академским круговима. Прва двоијца од њих сада пропагирају удруживање светске левице, да би се парирало очитом порасту популистичке деснице у Европи и САД, која јасно, и често отворено, испољава и фашистичке тенденције. Нови идеолог америчке крајње деснице, Стив Бенон, кружи светом и сасветује се са блиским партијама и политичким покретима у Јапану, Француској, Италији, Шпанији… Ови покрети не само да сарађују, него користе исте људе. Фирма ”Кембриџ Аналитика” из Велике Британије одиграла је кључну улогу да и преко утицаја друштвених интернет мрежа на 63 милиона гласача, познатог брбљивог шарлатана са телевизије уведе у Белу Кућу. Иста фирма је коришћена и од британске популистичке деснице да се утиче на изгласавање Brexit-а. Тако се подрива ЕУ, коју америчка десница види као непожељно јаког економског конкурента, а Британци ће најзад морати да се суоче са истином да одавно нису надмоћна светска империја.

Двополни центар светске економије и политике из доба хладног рата је такође нестао. Сада се говори о мултиполарном свету у којем се истичу економски центри у САД, ЕУ, Кини, Индији, Јапану, Југоисточној Азији, док значај Русије потиче пре из њене војне, него економске моћи. Економски центар се са Запада полако помера према Истоку, ка азијско-пацифичкој регији. Кина је претпрошле године престигла бруто друштвени производ САД, са процењених 19 трилиона америчких долара, према 17 трилиона. БДП ЕУ је био углавном близу паритета са САД. После изласка Велике Британије из Уније, то више неће бити случај. Тј. ако се они због Шкота не буду сада правили Енглези, па се предомисле, јер за улаз су платили динар, а на излазу им траже два.

Nafrakana lepotica – autor Gordana Borković

Француски економист Томас Пикети је у књизи “Капитал у двадестпрвом столећу”, објављеној 2013., емпиријски утврдио да је економско-финансијска неједнакост у Европи и Америци вратила на ниво истоветан оном са самог почетка двадесетог века, када су поједине породице поседовале више богатства него многе државе. Сада то нису само традиционалне богате продице, него и новопечени милијардери власници корпорација базираних на технологији интернета. Први свестски рат, финансијски крах из 1929 и увођење економских заштита радничке класе под притиском појаве западних социјалистичких покрета и револуције у Русији, довеле су до тога да су имовина и доходак почели да се распоређују са знатно мање драстичним разликама. Та се тенденција окренула у назад од експоненцијалног порста значаја великих транснационалних корпрација и банака у последњих четрдесетак година. Маркс је био у праву у својој бриљантној економској анализи, кад је предвиђао да капитализам, какав је био у деветнаестом столећу не може дуго да опстане, да води економском краху. Потценио је, међутим, способност система да се прилагоди околностима и драстично промени, улепша или само намаже, па тако одложи свој крај, а његова визија о комунизму као следећем и завршном друштвеном систему више не завређује дискусију о оном што долази.

Кејнзијанска револуција у економији је неоспорно омогућила те промене неопходне да би систем опстао. Пикетијева емпиријска анализа не указује, међутим, да смо се вратили на исто и да су, због тешко појмљивих гигантских разлика у дохотку и богатству, нужно опет пред нама велики друштвени преломи. Радничка класа у Европи и Америци је постала средња класа. Радничка класа сада ради у кинеским фабрикама са пратећим спаваоницама, у бездушним радионицама Индије и Бангладеша, у Вијетнаму и другим забитима. Они који раде на Западу више не гладују у хладним, туробно сивим уџерицама око рудника угља и високих пећи. Бачена им је у пластични тањир и понека коска, а већина становништва заправо економски пристојно живи. Маркс је сматрао да је Велика Британија у деветнаестом столећу већ била на нивоу економског развоја, који је омогућавао комунизам, да се расподела дохотка и богатства вршила по егалитарном принципу. Није ни сањао да ће његову идеју о комунизму у најразвијенијим привредама касније бољшевици у сиромашној Русији обрнути наглавачке.

У последњим деценијама се хране и робе производи у свету толико, да би прилично лако сви могли да буду нахрањени и одевени, а здравствена заштита колосално унапређена. Тај кључни степен у развоју човечанства остао је потпуно непримећен. Забележен само раширеном глађу, епидемијама и ратовима у несрећнијим деловима света, као да се ништа ново није догодило. Европска сиротиња није више изгладнела, као она у Африци. Америчка сиротиња је сада предебела од ждрања јефтиних хамбургера заливаним брендованим кабезама. Не бије класну битку; бије се само међу собом: ко ће пре да се дограби кинеских телевизора и паметних телефона на распродаји, тако да ће пре да зева у ријалити верзију стварности на својим екранима, него што ће отићи на ново-бољшевичке протестне зборове за промену света на боље. То још пасионирано раде само лево настројени студенти, млади интелектуалци и понеко од школске деце згрожено оним што му претходна генерација оставља у аманет. Не постоји више ни јасна класна подела, још мање класна свет, а тиме ни револуцинарни набој у класној борби. Капитализам неће, дакле оборити атомска с Лева. Оно што ће довести до краха система су прилично једноставни економски закони, који делују унутар њега.

Јанис Вароуфакис, који је, уз најцитиранијег америчког професора Чомског, израстао у водећег мислиоца у области политичке економије, сматра да је јасно видљива паралела садашњице са периодом између два рата у Европи. У кратком периоду, када је био министар финансија у новоизабраној грчкој влади, преговарао је са бирократијом ЕУ и ММФ-а, како да се преброди европска криза узрокована огромним финансијским дуговима. Укратко, предлагао је да се грчки дуг доспео за наплату претвори у дугорочне обвезнице, на које би они плаћали скромну годишњу камату. Тако велике немачке и француске банке не би морале да отпишу дуг, а ни Грчка да га у неко догледно време врати. Захтевао је да им се дозволи да, уместо погубних мера драстичног кресања плата и пензија, воде финансијску и економску политику подстицања привредног раста. Односно, да се за последице махинација политичара и банкара не плаћа само осиромашењем народа. Обећавао је да ће упорно да решава проблем корупције и широко распрострањеног избегавања плаћања пореза, што је био основни допринос кризи с грчке стране проблема. По овом другом приступу животу, Грци су нам већа браћа него и по вери, јер је избегавање плаћања пореза и код нас национални спорт омиљенији од фудбала. Упозоравао их је да ће, ако се не прихвати његово решење, ускоро морати да се боре са порастом утицаја крајње деснице и дизањем фашизма из пепела. Ту у том упозорењу крије се паралела са тридесетима, коју он сада истиче.

Политичари, бирократе и банкари нису могли да прихвате такво решење, иако је економски много логичније, јер би тиме признали да је основни повод за кризу потекао из њихових сопствених финансијских махинација, а левичарску Сирицу су сматрали смртним непријатељем, којег треба сломити, без обзира на одсуство револуционарних програма и на њихову про-европску наклоњеност. Осим тога плашили су се да би то дало крила сличном решењу и за презадужене, а много веће привреде (и дугове) Шпаније и Италије. Требало је показати да ће и оне најe.aти к’o Грчка, уколико се дрзну да доведу на власт растући покрет Подемос или левичарске партије у Италији. Сличан бескомпромисан приступ испољили су и у преговорима око изласка Британије из ЕУ. Треба осталима показати шта ће их дочекати, ако се не покоре политици Брисела. Ни Сирица, ни Подемос нису захтевали револуцију; настали су, слично актуелном покрету жутих вести у Француској, из широког бунта против осиромашења, незапослености и осталих погубних последица светске финансијске кризе из 2009/2010. Та криза, настала због махинација америчких банкара, претила је потпуним крахом читаве светске привреде. Тражили су да сиромашнији део народа не буде тај који ће да сноси баш све последице кризе, али нису схватили да је и за испуњење тако скромних захтева потребна права револуција.

Packard factory Detroit

Оно што, пак, банкари, политичари и бирократе нису схватили је да се систем мора променити да би могао да остане исти. Тако су убрзо лако шкартирали Јаниса, јер су му при преговорима држали онај Капонеов револвер прислоњен уз слепоочницу, овде у виду одбијања уобичајених зајмова за ликвидност и опстанак грчких банака, а Сирица је прва трепнула оком у том недметању. Грци су драстично осиромашили, њихов државни дуг је све већи, европска бирократија и банкари управљају свиме од економског значаја у земљи. Решење проблема се једноставно одложило до следећег доспећа за наплату новог, већег дуга. А Мађари, Словаци и остали Европљани Грке сада мрзе као ленштине, због којих они морају да испаштају, не схватајући да новац, који су они морали да уплате није отишао Грцима за пензије и плате, него великим француским и немачким банкама да покрију своје губитке.

Европска привреда није далеко од стагнације, а капитализам је једноставно не дозвољава, без уласка у економску кризу. То је уткано у суштину система, јер у њему се ништа не производи за задовољавање потреба људи, него за убирање профита. Ако појединац живи добро, па се ништа не промени, он ће и после деценија још увек живети добро. Ако корпорација, међутим, већ у једном кварталу не прикаже раст вредности производње и профита, то је већ разлог за узбуну. Ако се то догоди у неколико квартала узастопце, цена њених акција на берзи драстично пада, стеже се кајш на свим трошковима, призводња се обично смањује, радници и службеници отпуштају, руководиоци смењују. Због тога је руководство корпорације пре свега оријентисано на постизање добрих краткорочних резултата, па се у случају стагнације, коришћењем креативног књиговодства, не ретко подешавају бројеви да би се лажно приказао раст производње и профита. Слична пракса била је велики проблем и у совјетској привреди, где су се рачуноводствене књиге с бројевима кувале да би се лажно приказало постизање задатих норми из петогодишњег плана.

Суштински економски проблем капитализма, на који је указао Маркс, остао је непромењен, јер је у самој природи система, а то је мања вредност потражње од вредности понуде. Најједноставније се ово запажање може објаснити крајње поједностављеним моделом у коме постоје само два предузећа. Једно производи сировине и машине за друго, које уз њихову помоћ прави потрошачку робу за раднике оба предузећа. Уколико профит не би постојао, понуда и потражња би биле избалансиране, под условом да прво предузеће производи управо онолико робе, колико друго потроши у својој призводњи, а друго производи онолико потрошачке робе, колико је потребно радницима и службеницима оба предузећа. Произвођачи су у овом моделу наравно истовремено и једини потрошачи. Пошто у стварност постоје и капиталисти, који из процеса извлаче профит, баланс се ремети, јер је профит несразмерно већи од потребе капиталиста за потрошном робом. Што је профитна стопа већа то више укупна потражња заостаје за укупном понудом.

Реалност је, наравно, многоструко компликованија и комплекснија, тако да је ову једноставну истину тешко уочити, али суштина је једна те иста. Управо због тога овај проблем се без прекида решава тако што се потражња увећава увођењем разних врста кредита или одложеног плаћања, а потреба за робом појачава или ствара маркетиншким ујдурмама. Колико су ове активности узеле маха видљиво је, и без сувопарних економских анализа, готово у сваком тренутку наших урбаних дана; од прања зуба пастом с називом познатим из ТВ реклама, преко облачења одеће с распознатљивом етикетом неке корпорације, вожње трамвајем омаланим рекламом за неку другу, дуж улице начичкане неукусом нападних огласних табли и плаката, са фасадама скривеним под неонским порукама, уз читање новина преплављених огласима и флајерима…и то је тек почетак. А онда увече упалимо телевизор марке Сони, комп марке Леново са Интел процесором или се дохватимо паметног марке Самсунг, па тако отворимо врата на брани, да нас запљусну привиди стварности рађени уз примену свих знања бихејвиоралне психологије и виртуозних техника маркетинга. Наш се мозак брани од хиљада свакодневних напада на наша чула, посебно визуелног, тако што већи део те гигантске којештарије и не примећујемо. Не свесно. Монотоно понављане поруке, слогани, једноставни тонови и песмице неопажено, међутим, улазе у нашу подсвест и мешају се и у току ноћи са нашим сновима. То је глобалнији напад на суштину човека од планетарног глобализма. Тако бучну стварност смо ћутке прихватили, хтели то или не, као да је природни део постојања. Нешто као непримећен цвркут јата џивџана.

Tržni centar SAD

У време писања Марксове критике капитализма целокупна стварност, и сама суштина човека, није била толико гушена комерцијалзмом, као што је то данас случај. Пролетаријат се борио за пуко опстајање – довољно хране, кров над главом, угаљ за ложење. То утолико пре истиче Марксово визионарски генијално писање о отуђењу човека од производа његовог рада, човека од човека у систему створеном да материјално обогати неколицину, експлоатацијом многих. Неколико је додатних појава у развоју пост-националног глобалног капитализма, које експоненцијално убрзавају долазак његовог краха. Оне су постале значајније и од основног проблема неједнакости понуде и тражње, која се већ у деветнаестом веку кориговала периодичним економским кризама. Навешћу, овде, у кратким цртама само оне најзначајније.

Већ поменута оријентација руководства корпорација на краткорочне резултате преласком на глобално тржиште изазива непомирљиву противречност између микроекономских интереса капиталиста и макроекономских интереса државе. Када корпорација позатвара своје фабрике у САД-а и производњу пресели у Мексико или Кину, па робу пласира углавном на америчком тржишту, то је рационална и мудра одлука са становишта постизања профита. Укупни трошкови производње јој се смањују, посебно они за радну снагу, мање је проблема с прописима и синдикатима, порези се смањују, а профит може и да се прикрива у квази-државним пореским рајевима, уз малу накнаду. Огромна америчка привреда може да поднесе такав потез без великих турбуленција, осим за раднике, који су изгубили посао, и град у којој је фабрика затворена. Када, међутим, велики број корпорација учини исто, чак и донедавно највећа светска привреда почиње озбиљно да трпи.

Откад је прагматични кинески вођа Денг Хсиао Пинг одлучио да није важно које је мачка боје, ако хвата мишеве, па је отворио врата капитализму, прво у специјалним економским зонама, а онда и у целој земљи, задржавајући комунизам само на речима за домаћу догматску упоребу, амерички капиталисти су преселили значајан део призводње робе из САД у Кину. То је десетковало америчку индустрију, посебно у такозваном појасу рђе у Средњем Западу око Великих језера. Детроит, Питсбург и многи други градови су се од поноса америчке индустрије претворили у апокалиптичке љуштуре прошлог, налик на посткатастрофалне призоре из Чернобила или Зоне, која испуњава истинске људске жеље, из Сталера Тарковског. А показало се да су жеље капиталиста баш оне из кратког трактата Стоуновог јунака о похлепи, као водиљи човечанства на узлазном путу ка бољем животу; без самилости према другима и по цену уништавања свега и сваког око себе.

Као што се у генијалном филму Сталкеров учитељ обогатио на лутрији после уласка у Собу у срцу Зоне, тако су се и капиталисти баснословно обогатили премештајући индустријску зону у Кину, остављајући пустош у сопственој земљи. Сталкеров се учитељ, међутим, убио схвативши сопствену испразност, јер је Андреј, упркос свему фактичком, задржао веру у човека. Амерички богаташи су задржали само веру у магичну моћ својих банковних конта у Швајцарској и Кејманским Острвима, упркос томе што су остатак света довели на руб пропасти. Потражњу својих бивших радника за скромним аутомобилима, фрижидерима и осталом робом, којом мали човек задовољава своје потребе, заменили су потражњом за Масератијима, великим јахтама, дворцима и сликама чија ће цена расти на тржишту. И потреба за уметношћу прочишћује се и префињује кроз поглед на лепоту тржишта.

Премештање идустријске производње у Кину, осим губитка посла и дохотка за америчке раднике, чиновнике и све оне, који су живели од њихових куповина, снажно је појачало дебаланс између укупне понуде и потражње у целој зељи; десетковало je порески доходак градова, држава и федералнe владe, а драстично повећало њихова давања, јер је армија ново-незапослених тражила своја законом потрврђена права на финансијску помоћ. Процес се наставља и даље, а и нова индустрија информативне технологије већину своје производње отвара ван граница САД; програмери из Мексика, Индије и Кине преко интернета раде за своје америчке газде. Ово се не може зауставити без кључних промена у систему, а њих преко поткупљивања законодаваца усмеравају управо они, који би на њима изгубили. Тако се осим бучних реторичких свађа и празних претњи ништа ново у самом систему не догађа.

Ништа се, осим козметичких дотеривања, суштински није догодило ни са нужним промена у постојећем банкарском систему, ако се жели да капитализам опстане, чак ни после изласка из дубоке економске кризе пре десет година. Банкари и даље према сопственим хировима, и предосећајима у желуцу, пребацују трилионе долара с једне стране земаљске кугле на други. Акције и даље расту и падају због њихових, и махинација корпорација у потрази за све већим профитом. Тај сплет казина отворен је уз помоћ интернета 24 сата на дан, а уведено је толико нових игара с картама загонетних назива за неупућене – тржиште капитала, тржиште новца, тржиште уговора за будуће куповине, примарно и секундарно тржиште… – да се, онима који у њега не залазе, чини као да је то тешко схватљив комплексан систем заснован на стварној економији, који је најбоље оставити власницима казина да њиме управљају.

Када су ови вајни стручњаци преварантским потезима шачице банкара, који су продавали муда за бубреге – у облику безвредне смесе ненаплативих дугова за некретнине, са другим напалтивим дуговима, назване новим инструментом сигурног ивестирања и финансијског раста – довели читаву светску економију до руба пропасти, отворила се могућност да се ова сулуда игра заустави. Нова администрација тек изабраног председника, који је на сва уста обећавао промене у систему и због тога био изабран, била је у мат позицији, која се могла решити променом и контролом правила игре. Обама је имао идеалну прилику да с речи о заштити средње класе, пређе на дела, које би је заиста заштитиле – могао је да разбије банке-конгломерате, које не смеју да пропадну, јер би у пропаст повукле и читав систем, на саставне делове, а новац, који је Конгрес створио ни из чега, усмери грађанима, који у кризи нису могли да отплаћују кредите. Уплашен енормношћу проблема и снагом противника, који нису ни раније презали од убистава и ратова, окружен саветницима потеклим из банкарских кругова, легао је на руду и новац предао пропалим банкама да спашавајући себе спашавају и поклеклу привреду. Решавање кризе препуштено је банкарским хохштаплерима који су је и изазвали.

Непостојећи новац из празних државних кофера додељен је највећим банкама, а оне су га вишеструко увећале, јер им је законом дозвољено да позајмљују много више новца него што га фактички имају на рачунима и да за ту услугу наплаћују камате. Такво решавање финансијске кризе неупућенима делује као празна и досадна прича, али је управо оно што се догодило. Новац никад није био ништа друго него рачуноводствена књига у чију се ажурност верује. Папирни новац је страница исцепана из те књиге. Данас је велика већина новца само електронски податак на компјутерском рачуну, који нека банка уз одобрење државе води за своје клијенте. Ако држава одобри банкама да уплате новац на свој рачун, уз њену гаранцију, ту се фактички ради само о промени електронских података. Америчкој влади је све то било могуће само зато што је њихов долар стабилна светска резервна валута, односно, сви у свету верују да за њега могу нешто и да купе. Да тога није, прошли би горе него Грчка, јер не само да им је државни дуг тренутно око 109% вредности њиховог БДП за целу годину, него само у трговини са Кином и Мексиком константно бележе дефицит од око пола трилиона долара годишње. Грчки државни дуг у време преговра је био негде око 132% њиховог БДП, али је укупни амерички дуг сада, вероватно, процентално већи и од тога, јер се код њих у много већој мери користе кредити за некретнине. Тамо се већ готова кућа направљена за непознатог купца, купује на тржишту уз помоћ кредита. У Грчкој је пракса ближа нашој: кад дођеш до прве плоче на коњу си, после полако, годинама, кад дођеш до пара – друга плоча, па кров, дрвенарија, малтерисање… Разлику свако може да уочи већ после пет минута вожње кроз америчко село, ако није заборавио како изгледа наше.

Бузлуджа, Бугарска – Станислав Трајков

На рачун вредности своје валуте Американци већ деценијама живе на много већој нози, него што им то приходи дозвољавају. Клинтонка је, некоћ, генијално арогантно изјавила, прекоревајући Европљане због драконских мера штедње, да је излаз из светске економске кризе дошао преко грбаче америчких потрошача.Они су се, дакле, предано жртвовали, за добробит осталих, тиме што су, упркос кризи, и даље куповали кинеске телевизоре и немачке аутомобиле, па им за узврат слали америчке електронске доларе.

После изласка из кризе банке су преузеле власништво над кућама и становима од свих власника, који нису могли да плаћају рате за кредите, а нагло пале цене некретнинама нису покривале ни вредност кредита. Тако је, под притиском постојећег, реторички борац за добробит средње класе, председник Обама, председавао највећем преносу имовине обичних људи у руке банака у историји капитализма. Уз то је наставио да приближава НАТО границама Русије и подстиче пораст исламског фундаментализма подржавајући, путем акција тајних служби, арапско пролеће, које је донело нове ратове, милионе избеглица и глобални терор. С таквим пријатељима средњој класи нису потребни нови непријатељи, а Нобеловој награди за мир већи миротворац. Коме би се, на нивоу људског, могло замерити што се уплашио пред првом и по сопствени живот опасном гигантском препреком? Као светски лидер Обама је, међутим, био обична напухана нула, додуше елоквентна и симпатична, као и Горбачов. Тј. у односу на алтернативу. По силаску с престола, у години незадовољства, за наследника је подржао избор оне арогантне жене, са стотинама костура скривеним у њеном плакару, која је сплеткама и скривеним ујдурмама прво скршила новог борца за средњу класу, а онда је опште незадовољство, уместо ње, изабрало карикатуру човека за лидера слободног света.

Тако можемо да приведемо крају ову подужу причу, која би готово у бескрај могла да меандари странпутицама садашњице, а она ће се нужно променти. Најмање је вероватно да ће амерички народ спалити сопствени империјални дворац и војне бараке, због љубави према човечанству и тако повести свет у мирније воде, пут неког скандинавског решења. Оно можда није довољно револуционарно за неке теоретичаре, али је у пракси донело добробит радничкој класи у далеко већој мери, него што је то совјетско икада могло. Када ускоро пукне нова економска криза, неће опет бити могуће једноставно дати непостојећи новац банкарима. И крајња десница реторички сикће против корпорација и банака, али у пракси све чини да им удовољи. Зато ће народ залуђен њиховом пропагандом све то пре помлатити, него позлатити. А добро је наоружан брзометним пушкама. Ако се, пак, испостави да је она злослутна бука, која је узнемиравала Ерланда Јозефсона у Жртвовању, заправо пев јутарње међуконтиненталне ракете у лету, са оним каубојем ‘- из Кјубрикове пародије Др Стрејнџлав – што ју је зајашио и виче Јииихаа!, онда ће, у стварном сусрету ликова из дела великана Истока и Запада, свака уметност, у пар кратких минута, постати сасвим неважна и безвредна.

За ПУЛСЕ Јарослав Марко

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments