Ako je neko napisao muzičku podlogu ili saundtrek za onu zreliju i suvisliju fazu mog života bio je to Brus Springstin (Bruce Springsteen). Uz Springstinovu 4th of July, Asbury Park (Sandy), puštenoj sa famoznog Winampa, sam izgubio nevinost. Kada sam se vratio iz Japana, hroniku i feljton u Danasu o tom iskustvu naslovio sam Gazdinom Thunder Road, pošto je ona bila intimni motiv mog gromoglasnog puta po tom vatrenom pojasu Pacifika. Uz njegovu Oskarom nagrađenu Streets of Philadelphia mi je striptizeta Džej-Džej (pravo ime Jarmila, moliću bez pitanja kako znam) izvela moj prvi lapdance, trljajući si genitaliju sa pirsingom o preuske mi farmerke. Put na Springstinove koncerte u Beču i Pragu bio je moj prvi istinski evropski road-trip. Uz muziku dotičnog muzikanta sa zvučnika usledila su i potonja kotrljanja točkova mog Mercedesa u Toskanu, u Hamburg, i u Pariz. A i doktorat sam (na)pisao isključivo uz Springstinove albume u pozadini. Zatim, Darkness on the Edge of Town je mentalno pratila sve preljube kojih se (ne) stidim. Jer Svako ima svoju tajnu, Soni. Springstinov bahato uramljeni Working on a Dream poster mi ponosno stoji iznad kreveta, gde i ja sam sanjam o tom nekom boljem svetu ili se nesanično prevrćem ispod jorgana. Na Springstinovom koncertu u Circus Maximus u Rimu sam iskusio jedan od najmagičnijih, najintimnijih i najvažnijih trenutaka u životu. A kada sam letos bio u Nju Džersiju, kao i na ulicama Grinič Vilidža i Filadelfije, bilo je to lično hodočašće. Jer, kao da sam nekako oduvek bio Born in the USA, pa sam se onda najzad vratio kući.

Na početku, Brus iznosi niz motiva o svojoj kući iz detinjstva, drvetu u dvorištu, ulici, crkvi, mešanom italijansko-irskom i nadasve katoličkom poreklu Amerikanca sa Istočne obale. U pitanju su otvoreno provincijski, palanački koreni, gotovo isti kao među potomstvom vojvođanskih paora koji su posleratno naglo ugurani u prigradske fabrike. Lokalno antipatriotski, piše i o umrtvljenom svetu i grobu varošice iz koje potiče (Frimont, Nju Džersi), ali i o tome da se nije susreo sa rasizmom sve dok nije bio upoznao srednju klasu. 

Nisam imao prijatelje koji su završili fakultet. Moj Esberi Park bio je ostrvo plavih okovratnika i provincijalaca koji se nisu uklapali. Pametnih, ali ne knjiški pametnih. Ili, Taksista, radnik za pokretnom trakom, zatvorski čuvar, vozač autobusa, vozač kamiona, bili su to samo neki pod poslova mog oca. Odrastao sam u radničkom kvartu, krcatom fabričkim radnicima, policajcima, vatrogascima, kamiondžijama. Nikada nisam video da čovek izlazi iz kuće u sakou i kravati, a da nije nedelja ili da nije u nevolji. Ako je neko pokucao na vrata u odelu, taj je odmah bio sumnjiv!

Kada je imao 19 godina, njegovi roditelji su bez njega otišli u Kaliforniju da za sebe započnu novi život. Sestra mu se bila udala, a on je sam samcijat ostao u Džersiju. Ipak, ubrzo je napustio svoj rodni grad i otišao na famozni Jersey Shore, u kultni Esberi Park, sa neodoljivim osećanjem lakoće i slobode o kojem takođe nadahnuto piše. I sad, letos sam i ja posetio taj prokleti Džersi, i unutrašnjost i obalu mu, živeći kod moje sestre. Bio sam i na nepreglednim plažama Atlantika sa belim peskom i pogledom u slobodu za provincijske šljakere, kao i za dobronamerne, porodične ljude. Uz besne talase koji su me terali napolje iz vode, slinavili mi uhogrlonos i svlačili kupaće gaće. Sve na zgražavanje pristojnih, ali i kurcobolju nepristojnih Amerikanaca. 

Decenijama kasnije, na izboru za Rokenrol Dvoranu Slavnih 1988. godine, stajao je na bini između Džordža Harisona i Mika Džegera i sa njima odsvirao I Saw Her Standing There. Skroman kakvim ga je američka provincija dala, veli 

Pitao sam se šta nije u redu sa ovom slikom? Kako je klinac iz Džersija završio na bini sa ovom dvojicom, čiji je rad toliko uticao na mene? Ovo su bili bogovi. Ja sam bio samo jedan gitaroš. 

Kada je sa Stonsima uvežbavao Dead Flowers, osećao se isto, pevajući uz Džegera, opisujući ga i kao čoveka čiji je glas ovlažio milione gaćica (kao da njegov sopstveni to nije). U tom smislu, Springstinova autobiografija je i omaž velikanima rokenrola i soula, uz detaljne i ponizne posvete spomenutima. Jednako kao i Džejmsu Braunu, Van Morisonu, te panku i generaciji njemu sličnih muzikanata i vizionara, lokalnih i globalnih ličnih heroja. Nastojao je da ispoštuje one koji su ga nadahnuli, da ostavi trag, da kaže šta ima, i da inspiriše one koji će preuzeti štafetu kada njega više ne bude.

Kada je i sam (iz drugog pokušaja) dohvatio gitaru, muzičkim pejzažem su dominirali hipiji i rok, kakav je bio i njegov prvi kafanski bend, okosnica buduće E-Street bande. Tada je pekao zanat i neumorno svirao po mesnim zajednicama Nju Džersija pred par desetina ili stotina ljudi, odnosno tezgario je po svadbama, vatrogasnim stanicama i mentalnim bolnicama. Verovatno zato i danas njegovi koncerti deluju kao koncerti nekog svadbarskog benda, sa sve naručivanjem pesama ili muzičkim željama na radiju. Istovremeno, provodio je vreme u njujorškom Vilidžu, sa hipijima i gejevima i dilerima droge, dugo sedeo i kontemplirao po klupama Vašington Skver Parka (prvi dan faksa je otišao tamo, a ne na predavanja!). Beše epifanično skapiravanje da sam na istim klupama i ja sam prošle godine gubio vreme među studentima, hipsterima, beskućnicima, uličnim performerima i ostalim turistima. Odatle potiču Incident on 57th Street i New York City Serenade, romantične vinjete o Njujorku, priče koje sam i ja osetio letos, uz nekog koga volim.

Ali, to i dalje nije bio njegov glas. Jer, 1968. godine bio sam pozerski hipik (slobodna ljubav mi je bila okej!) pošto je cela ta kontrakultura bila u suprotnosti sa mojim konzervativnim iskustvom plavih okovratnika. I tada je malo otkrio, a malo izmislio samog sebe. Raspičkao je (hard) rok estetiku, skratio kosu, i pronašao soul i ritam i bluz. Tajni sastojci bili su du-vop, soul i Motaun. Ovo je bila muzika koja učini da vam preskoči srce. Bile su to rane 1970-e, ali i stvari i melodije koje su bile veoma uticajne i slušane na obalama Džersija. Otuda i novi zvuk, muzika za ples, moj rok i soul zvuk. I, nije više bilo demokratije i “imena bendova” za njega. On je bio nedvosmisleni frontmen, eponimija, neko ko vodi ceo bend, ko i svira, i piše, i peva (Najpametnija odluka mog mladalačkog života!). Ja sam bio gradonačelnik, sudija, porota i šerif. Džejms Braun je postao njegov otac, bog i heroj kao vođa benda. Bend svira dobro, konzistentno i zategnuto zato što muzičari vole svoj posao, ali i zato što ih je on naterao na to. Rođen je The Boss. Sviđao mu se taj nadimak ili ne, a šatro mu se ne sviđa.

Ubrzo je objavio svoj prvi studijski album, Greetings from Asbury Park, N.J. (1973), a kada je čuo svoju stvar na radiju, bio je to san koji se ostvario. U knjizi detaljno opisuje logiku, motive i inspiraciju iza stvari koje toliko volim, raskrinkavajući ih kao svoju muzičku autobiografiju (Growing Up, It’s Hard to be a Saint in the City, Lost in the Flood, potonja Rosalita itd.) i otkrivajući mi te neke tajne o kojima sam se toliko zapitkivao. Naprosto, pričao je priče, zbijao šale, dramatizovao. Međutim, tu i tada još nije bilo pravih hitova za radio. Ipak, nije posusta(ja)o, niti pravio politikantske kompromise i istorijska pomirenja. Celoj toj stvari je bio pristupio suvislo, racionalno i znalački razumno. Elementi rokenrol pesme su: glas, muzika i reči. Pošto nije imao neki glas, niti bio naročiti virtuoz na gitari – preostalo mu je samo to da piše bolje pesme (od svih). Da priča priču. Poput plemenskog šamana ili rimokatoličkog propovednika, od početka sveta do danas. Za pećinskom vatrom ili na MTV-ju, svejedno. Po uzoru na (naravno) Dilana, kaže,

 želeo sam da budem glas koji je refleksija iskustva i sveta u kojem sam živeo. Uz nešto skromniju opasku: Naravno da sam mislio da sam lažnjak i prevarant – to je taj neki umetnički fazon – ali sam takođe mislio da sam najiskrenija stvar koju ste ikada videli. Imao sam veliki ego.

S druge strane, Brus Springstin i E-Street Band (Ljudi bez doma, života, redovne plate ili bilo kakvih praktičnih veština ili talenata u stvarnom, strejt svetu) su u londonskom Hamersmitu odsvirali i otprašili jedan od svojih najboljih i najčuvenijih, istinski antologijskih koncerata. Zbog čega je i poručio: Uostalom, čikam neki mladi bend da iznese i iz sebe izbaci džersijevski kotlić ovakvog rok i pank soula! I baš zato ova grupa prekaljenih svadbarskih muzičara sa vizijom i pozivom neumorno svira kako svira (a to je nepojamno fantastično) već četiri decenije. Tri električne gitare, harmonika, saksofon, truba, klavir, bubanj, perkusije, violina, mandolina, sintisajzeri i sveopšte ludilo od 20+ muzičara ili rokenrol filharmonije koje razvaljuje živo meso i kida kao vivisekcija.

 Mi smo filozofija, kolektiv, sa profesionalnim kodeksom časti. Dajemo sve od sebe, sve što imamo, tu noć, da vas podsetimo na sve što vi imate, na nešto najbolje, reći će Brus. Mi ne skrivamo svoje karte. Mi ne sviramo kul. Mi smo lokalni kafanski bend.

Još jedna velika rokenrol tajna koju nam otkriva Springstin je sledeća: Ljudi ne dolaze na koncerte da bi naučili nešto. Dolaze da bismo ih podsetili na nešto što sami već dobro znaju i što osećaju duboko u svojoj utrobi. Kao neki “narodni” sociolog, etnograf i antropolog, Brus primećuje snagu okupljanja, ritmičkog svezivanja, plesa urođenika oko zajedničkog totema. Poput Emila Dirkema u njegovoj raspravi o kolektivnoj uzavrelosti, i Springstin otvoreno svedoči da postoji nešto totemski magično u zbližavanju i uzdizanju ljudi uz muziku, neko učvršćivanje zajednice kada se ljudi okupe i mrdaju zajedno u prostoru i vremenu, jedni sa drugima. U pitanju je nešto transcendentno jer, na kraju krajeva, kaže prvosveštenik E-Street bande, rokenrol jeste izvor jedne religijske i mistične moći.

Takođe, Springstin se autobiografski razotkriva i kao patološki radoholičar, u toj neprevodivoj ili na srpski retardirano prevedenoj frazi. Da, poznato je da njegovi koncerti redovno traju između tri i četiri sata – nisu to jebeni Pepersi u Inđiji – ali jednako minuciozni pristup odlikuje svaku njegovu stvar, svaki njegov album, o čemu u knjizi takođe ne štedi reči. Jedini odnos koji ima prema svojoj muzici i svom izvođenju iste je Lenjinova maksima: raditi, raditi i samo raditi. U tom smislu, Springstin je i neobično strejt. Nema tu partijanja, halucinogena i grupi devojaka, već samo proleterske marljivosti i protestantske štedljivosti. Kada se susreo sa drugaricama seksualnim radnicama u Amsterdamu i Hamburgu, pobegao je u sobu (Ne ulazim ja unutra!). Njegova autobiografija nije hronika hedonističke rokenrol dekadencije, već svedočanstvo o bogougodnoj posvećenosti tom jednom pozivu. I drugi bogotac sociologije, Maks Veber, bi bio ponosan. A i njegov prvi menadžer mu je rekao da ga je uzeo pod svoje “zato što se ne zajebava unaokolo” i jer kod njega “nema droge, cuge i cura, samo težak rad i muzika.”

Naime, Springstin otvoreno i bez blama piše i o tome da nikada nije konzumirao droge, a da je alkohol prvi put okusio u 22. godini života

(Svirao sam po kafanama i bio okružen cugom ceo svoj život, ali nikada nisam bio u iskušenju da probam tu stvar. Moje iskustvo sa očevim napijanjem bilo mi je dovoljno. Zastrašujuća, sveprisutna figura u koju se tada pretvarao ubedila me je da ne krenem ovim putem. Dobrota i blagost koje je imao u svom srcu bile su izbrisane u samosažaljujućem gnevu i okrutnosti koja je naš dom pretvarala u minsko polje straha i zebnje).

Najzad, nije baš ni jurio za devojkama, niti deluje kao da su mu one bile naročito bitne. Isuviše stranica autobiografije posvetio je muzici, instrumentima, bendovima, zvuku, a tek sporadično uleti neka luda preplanula surferka koja mu zavrti glavu. Ali, već na sledećoj stranici ili u sledećoj pasusu je nema, i onda opet nastavlja o muzici, o radu, i o radu na muzici.

Neposredno nakon Born to Run, Springstin je otkrio kantri, ali ne kao američke narodnjake, već kao muziku koja se bavi zrelim motivima, odnosno temama odraslih ljudi, za razliku od (naj)većeg dela rokenrola. Ovo je bio moj život, moje komšije, i nisam više želeo da pobegnem, da to izbrišem, zaboravim ili odbacim. Želeo sam da razumem. Koje su to društvene sile bile? Zašto je bilo tako teško? Poželeo sam da budem prosvećeni, sažaljivi glas razuma i osvete. Bio je to glas klasne svesti i besa ravan Karlu Marksu, te je sveto trojstvo sociologije i društvenih nauka – Marks, Dirkem i Veber – time zaokruženo. Otuda albumi Darkness on the Edge of Town (1978), dupli The River (1980) i Nebraska (1982). U ovako bogatoj zemlji, Springstin se zapitao otkud onda njegov toliko siromašan, bedan, šljakerski komšiluk? Moja muzika je trebala da bude i muzika identiteta, potraga za smislom i za budućnošću. Bilo je tu i malo Gazdinog lukavstva uma: Moraš prikupiti stvari koje ti nešto znače, da bi one značile nešto i tvojoj publici. Tu leži dokaz. Tako znaju da se ne šališ. Springstinovi albumi oduvek su pokušavali da budu ili da predstavljaju zvuk nekoga ko nastoji da razume gde da smesti svoj um i svoje srce. Kada mu je sestra, zaglavljena u nesrećnom braku, za njegovu pretužnu, bolnu, egzistencijalnu stvar The River rekla “To je moj život”, bila je to najbolja kritika koju je ikada dobio. 

Ipak, od 1980-ih do danas, Springstin se sve više uključivao u političke, socijalne, ali i lične dileme svog doba, na svoj idiosinkrazijski način. Sa sjajnim, vrhunskim i neprikladno zapostavljenim albumom Tunnel of Love (1987), a koji mi kao original (kupljen u Amsterdamu) uporno stoji u automobilu za upotrebu kada sam i ja sam u sličnoj egzistencijalnoj i emotivnoj krizi. Sada otkrivam da se čova i autor tada posvetio sličnim krizama:

Borio sam se da otkrijem ko sam to ja, i kako da dospem do nelagodnog mira sa vremenom i smrću. To je bilo iskustvo oko toga kako sam se zaista osećao sam sa sobom, kako se osećam u najmračnijim trenucima svog srca, a gde zaista obitavam.

Neposredno pre toga Springstin je bio raspustio E-Street bend i krenuo solo, pustinjom bespuća onog Francuza Bodrijara – ali i putem sopstvene depresije, o čemu će još bivati reči.

Ipak, tu negde se i smuvao sa svojom (drugom) suprugom i članicom benda, devojkom iz Džersija i soulmejtom, crvenokosom Peti Skijalfa (zvanično se uzeše 1991. godine). 

Dozvolio sam da me Peti upozna kako nikom drugom nisam. Ovo me je plašilo. Verovao sam da mnogo toga u vezi sa mnom nije zgodno za saznati. Moja usredsređenost na samog sebe, moj narcizam, moja izolacija. Peti je i sama bila usamljenik, što joj je pomoglo da me prihvati, ali da li će me i dalje voleti ako me upozna? Bila je snažna i pokazalo se da može da se izbori sa mojim autodestruktivnim ponašanjem. Peti je promenila moj život na način na koji to niko drugi nije. Inspirisala me je da budem bolji čovek. Smanjila je moje bežanje, a i dalje mi je ostavila prostora da se mrdam. Brinula se o meni i više nego što sam to bio zaslužio. Zvuči poznato, bar za sve nas introvertne cerebralce i samotnjake?  

Kada je ponovo okupio bend, Springstin je hteo novu i modernu ploču. Kako sam kaže, bez balzamovanog roka, želeo je album za novi digitalni svet, tj. za stanje stvari u kojem pažnja ne traje duže od par minuta. U tome mu je – mudra odluka – pomogao lik koji razume mlade, genijalni 30-godišnji producent Pearl Jam i Rage against the Machine, ali mu pomaže i traumatično iskustvo tragedije od 11. septembra 2001. godine. U pitanju je bio The Rising (2002). Tog odvratnog dana, na naplatnoj rampi ga prepoznaje neki čova, i moli ga da pripomogne, rečima Trebaš nam. Zato je i glavni motiv naslovne numere, The Rising, bio vatrogasac koji se na taj zloglasni datum pentra uz stepenice Svetskog trgovinskog centra, dok svi ostali i “normalni” ljudi beže i trče dole. I, naravno, vatrogasac gubi život, pritom maštajući o pecanju somova što se praćakaju u vodi. Ovo je možda i najbolja metafora Springstinovog pogleda na muziku, Ameriku, život i svet. Jedan osećaj dužnosti, uz nepojamnu hrabrost, i religijske slike uspona na zvezdano nebo. Neverovatna je to stvar. Ali, bilo je na tom albumu i antikolonijalnog sluha za glas palestinskog bombaša samoubice (stvar Paradise), čisto da sve ne bude patriotski, jer jednom se već bio opekao.

Istu dužnost i isti poziv, kao odistinski glas svojih suseda i prijatelja, osećao je i u Nju Orleansu nakon uragana Katrina, i nakon rata u Iraku, i nakon recesije ili raspada američke ekonomije. Bili su to vrhunski, savremeni i naprosto brutalni albumi Magic (2007), Working on a Dream (2009) i Wrecking Ball (2012). Sanjao sam snove izbeglice i stranaca. Ovi snovi su nekako bili i moji. Osećao sam njihove strahove, njihove nade, njihove čežnje, našao sam se i sam na jednom metafizičkom autoputu u potrazi za životom i rokenrolom. Bio je to protest protiv Džordža Buša (koji je nekako bio i ostao laka i jeftina meta), ali i nešto mnogo više. Jedna muzičko-radna etika, kao i priča o društvenoj nepravdi raspojasane deregulacije i jednog capitalism gone wild. Jer, deindustrijalizacija jeste teško pogodila njegov kraj i njegove ljude, proletere sa plavim kragnama i ekipu oko koje danas lešinare Donald Tramp i slični populisti i nacionalisti. Deluje šašavo, ali postoje ozbiljne veze ili duboke paralele između američke i srbijanske provincije ili palanke. Sve su to isti pejzaži napuštenosti, bede, isključenosti i beznađa u čitavim zajednicama koje je nekada doslovno hranila po jedna fabrika, a koje danas više nema. Ili se u njoj nose pelene. Kako poput političkog analitičara i sam rezignirano tvrdi, 

pisao sam o američkoj postindustrijskoj traumi i radničkoj klasi 35 godina. Pokazalo se da je tanki veo demokratije bio samo plitka maska za narastajuću plutokratiju koja je zapravo oduvek tu.

Najzad, ogroman deo Springstinove autobiografije sačinjava njegov – otac. U pitanju je snažna frojdovska figura veća od života, ali i tip koji je bolovao od alkoholizma i dijagnostikovane paranoidne šizofrenije. Hladan, depresivan, distanciran, nezgodan i zajeban. Nisam bio ćaletov omiljeni zemljak, otvoreno kuka Brus Springstin. Međutim, jednom prilikom, dotični ćale je vozio 700 kilometara da bi sa sinom podelio pivo u njegovoj kući i tada mu priznao: “Brus, bio si dobar prema meni i tvojoj majci. Ja baš i nisam bio dobar prema tebi.”  Kaže Gazda: To je sve što mi je trebalo. Kratko priznanje istine. Springstin detaljno i emotivno opisuje očevo umiruće telo u bolnici, i otkriva možda najveću istinu svoje autobiografije. Da je sve radio zbog njega, i po uzoru na njega, uz dašak glume i šmiranja. Čekajte, polako, zaista? Springstinovi albumi nisu toliko revolucionarni glas proletera u klasnoj borbi, već Springstinova lična, psihološka borba sa mentalnom, socijalnom i klasnom egzistencijom sopstvenog oca. 

Tragao sam za glasom unutar sebe koji će se stopiti sa mojim kako bih ispričao priču. I ja sam majstor koji popravlja stvari. Ja, koji u životu nisam radio više od nedelju dana nekog fizičkog posla (živeo rokenrol!), oblačio sam uniformu fabričkog radnika, odeću mog oca, i išao na posao. Vidi, tata, taj momak na sceni, to si ti. Ja te ovako vidim.

A piše Springstin i o svojoj deci, o rođenju sina koje ga je ispunilo kako arogancijom, tako i skromnošću. Jer život je ipak jači od umetnosti. O svojim klincima koji ne slušaju njega, već Lejdi Gagu i Džastina Timberlejka, kada mu ne kritikuju albume. Ali, bez staračke mudroserije, kaže: 

Kršteni su u toj svetoj reci rokenrola, od strane svojih sopstvenih heroja, na svoj način, u svoje vreme, i to je u redu.

Najzad, emotivno i nadahnuto govori i o članovima E-Street benda kao o svojoj drugoj porodici. U pitanju su njegovi višedecenijski prijatelji i  drugovi, zemare iz Džersija, te braća po muzičkom oružju koja dele njegov zanat i viziju. O njihovoj borbi sa alkoholizmom i drugim bolestima, te o tragičnoj i preranoj smrti Klerensa Klemonsa (saksofon) i Denija Federičija (harmonika). Ali i o hegelijanskoj borbi za priznanje ili ničeovskoj volji za moć unutar nedvosmisleno autokratskog režima koji se zove Brus Springstin i E-Street bend.

Istovremeno, Gazda isrpno govori i o očevoj nakaradnoj genetici, odnosno o virusu depresije koji vrluda i njegovim sopstvenim krvotokom. Otkrivajući sve karte, bez bulšita, baš kao na svojim koncertima.  Piše o svom dugogodišnjem psihijatru, o tome kako je bio na antidepresivima poslednjih 15 godina života, bez zaverašenja o farmaceutskoj mafiji (Lekovi su mi podarili život koji ne bih imao da njih nije bilo). Kako je bio doslovno slomljen od 60. do 62., i onda opet od 63. do 64. godine života, u nemogućnosti da napusti krevet. Opisuje svoj hod ka ambisu, uz prateće erektilne disfunkcije (Dođavola, nije mogao ni da mi se digne!  Hm, biće da ima nade ako 60-godišnjak kuka zbog toga?) i neprekidne, konstantne suze i plač. Ali, uprkos popularnom miljeu antinaučnog i njuejdž nadrilekarstva od kojeg boluju mnoge superzvezde, uzroke za svoju depresiju Brus pronalazi isključivo u svom fizičkom, a ne metafizičkom nasleđu: u prostom hemijskom disbalansu, bez naivnog i jeftinog psihologiziranja. 

Ova STVAR koju sam proučavao i protiv koje sam se borio najvećim delom tokom prethodnih 65 godina. Ona dođe u mraku ili usred dana… To je bilo u meni, hemijski, genetski, i znao sam da moram da se pripazim. Jedina odbrana bila je ljubav. 

I, jebiga, kao i toliko puta u svojim pesmama, u pravu je čovek i u ovoj poeziji u prozi.

A čemu sve to? Zašto pišem i urlam? Nije li i to krajnje apsurdno, besmisleno i nekako prozaično pred ličnim depresijama i dilemama, pred ozbiljnošću ispitnih rokova i preispitivanja, naučnih radova i doktorata, odnosno pred raznim druženjima i sporadičnim prndačenjima? Pred izazovima bega iz ove puste zemlje (ili ostanka u istoj), kupovine i opremanja stana, sklapanja braka i proizvodnje dece i ostalog? Radim to zbog sledećeg. Sve što i sam pokušavam da pišem i kažem, sve je to takođe jedna velika laž u službi velike istine.

I upravo zato, Born to Run jeste vanserijsko književno delo koje pred čitaoca, slušaoca i muzičkog fana neprekidno postavlja pitanja Ko sam ja? Čemu ja?, kako to najbolja književnost (u)radi. Jer, svi smo počasni građani te primalne šume, u kojoj smo nakaradno izgubljeni i nevešto preplašeni pred babarogama života. Ipak, kaže Springstin, Mi ostajemo. Moj klan, moja krv, moje mesto, moji ljudi. Verovatno zato on i danas živi na 10 minuta vožnje od svog rodnog grada-varošice, a na 20 minuta od Jersey Shore plaže. Kako to? Pa, tako što čak i davno posečeno drvo u njegovom dvorištu iz detinjstva nutka svedočanstvo o svom trajanju, bar u vazduhu i praznom prostoru iznad koji o(p)staju i traju. I zato i mi sami ostajemo kako u tom vazduhu, tako i u prašnjavim korenima i dubokoj zemlji. Predstavio sam svoju dugu i glasnu priču, moj mađioničarski trik, nadajući se da će vam prodrmati dušu. Idite i ispričajte je dalje. Evo, Brus, važi.