Budućnost je nenapisana

Ovo je tekst o Džonu Meloru, poznatijem kao Džo Stramer, što bi se u nekom lokalnom žargonu prevelo kao Džo koji drnda gitaru, Džo koji ne zna da svira. Džoa nema tačno dvadeset godina i planeta je od tada postala manje dobro mesto.

Svako je bar čuo za The Clash, bend koji među obožavaocima ima i drugo ime – „The only band that matters“, jedina važna grupa. Pesma „Should I Stay or Should I Go“ koja je proslavila bend, postala je klasik pošto se početkom devedesetih pojavila u reklami za Levi’s, u vreme kada je bend već uveliko prestao da postoji. Pesmu peva Mik Džons, lid gitara i glavni muzičar benda, moguće i da najavi sopstveni odlazak iz grupe koja će se ubrzo potom, posle samo nekoliko godina i albuma, ugasiti. Uprkos tome, verujem da je pesma koja najbolje odražava duh onoga što je The Clash želeo da radi sasvim druga. „Radio Clash“ kaže:

„Ovo je Radio Clash na piratskom satelitu, ovo nije Slobodna Evropa, niti mreža oružanih snaga, ovo je Radio Clash koji koristi audio municiju, ovo je Radio Clash – možemo li navesti svet da sluša?“

Tako je Džo Stramer, glavni tekstopisac i ikona pobune u muzici, zamišljao njenu ulogu.

Prvi novinski tekst o bendu (1976) beleži kako njihova pojava na bini podseća na spoj King Konga, odbeglog vatrogasnog vozila, atomske bombe, lavine i uragana. Decenijama kasnije ta energija ne nestaje čak ni sa remasterovanih audio zapisa, na kojima gotovo da nema ni odjeka vinila. Međutim, ovo nije tekst o muzici, ni o vremenu u kojem nastaje pank pokret koji se u istoriji benda vezuje samo za prve dve ploče. Iako je bez sumnje nostalgičan, tekst je zapravo o tekstovima koje je pisao i često pevao Stramer, čovek nadimaka – pre ovog koji će ga proslaviti, nosio je nadimak Vudi, što je direktna referenca na legendarnog socijalističkog američkog folk muzičara, Vudija Gatrija. Vudi je ostao u Strameru koji je pravio muziku o pobuni, muziku pobune verujući da ona može da probudi kritičko mišljenje u ljudima, da ih nagna da misle svojom glavom.

Joe Strummer, foto: Strummerville, Director’s Notes

Jednom prilikom Stramer je rekao da predstavlja, najbolje što može, grupu ljudi ili pre veliki deo populacije, koje je nazvao razvlašćenima (dispossessed) – ljudima koji su uskraćeni. To su mnogi za koje „večeras nema večere, za koje nema pravde“, „beli klinci, crni klinci koji bi mogli da pozovu Robina Huda i od njega traže raspodelu bogatstva“. Iako je doba takvo da bi i Hitleru, da sada dođe, poslali limuzinu – prva je godina Margaret Tačer na vlasti – pank i roots rege bendovi pretvaraju pobunu u keš ili lake note (Armagideon Time, White Man in Hammersmith Palais). Usklik „This is Joe Public speaking“, gde je javno govoriti istinu gotovo nemoguće jer je država policijska, jer je britanska vojska na svakom koraku, gde se na glavnoj radio stanici cenzurišu stihovi koji bi to mogli da ogole (Complete Control, Capital Radio), za Stramera ostaje jedini metod govora o nepravdi. U tom smislu, čak i kada budu punili stadione, The Clash ostaju garažni bend čija pojačala služe da pošalju poruku: jer samo oni koji su odrasli na ulici znaju istinu (Garageland).

Istina je jednostavna. Hipici koji su verovali u mir i ljubav su zatvarali oči pred činjenicom da su oko nas svuda samo mržnja i rat, da London gori od dosade, da nema prilika za zaposlenje, da je nuklearni rat stalna mogućnost, a da se uprkos svemu tome niko ne usuđuje na pobunu (Hate and War, London’s Burning, Career Opportunities, London Calling). Dok „crnci imaju mnogo problema, ali se ne libe da bace ciglu, belci idu u školu gde ih uče kako da postanu glupi, i svako radi šta mu se kaže… a sva moć je u rukama ljudi koji su dovoljno bogati da je kupe, dok mi hodamo ulicama previše preplašeni i da probamo da je dograbimo“ (White Riot). Radio Clash šalje drugačiju poruku:

„Let fury have the hour, anger could be power, do you know that you can use it?“ (dopusti besu da dobije svojih pet minuta, gnev može da bude moćan, znaš li da možeš da ga upotrebiš? Clampdown).

U poznatoj „Magnificent 7“, Stramer opisuje život na pokretnoj traci, besmisao zarađivanja sitnih para u postindustrijskom kavezu u kojem je svaki dan isti, gde se

„zabava svodi na pandure koji tuku Cigane na pločniku“ i propijanje nadnice, a ti se „znojiš, mučiš, ali zar ne primećuješ da za to ne dobijaš ništa“.

Svi smo izgubljeni u supermarketima, gde tražimo specijalnu ponudu – garanciju ličnosti (Lost in the Supermarket), dok korumpirane vlade svakodnevno proizvode ratove, jer „moraš da daš ljudima nešto dobro da čitaju nedeljom“ (The Leader).

Kao i Vudi Gatri koji je pevao da je „ovo vaša zemlja“, i Stramer je verovao u svet bez granica, protiveći se antiimigrantskom sentimentu. U „Something about England“ peva:

„Kažu da imigranti kradu ratkapne poštovanoj gospodi, i da će nastupiti zlatno doba kada će Engleska biti ponovo za Engleze“,

te priziva u pomoć starog beskućnika, ratnog veterana koga zatiče na drumu pokrivenog prljavim ogrtačem, da mu objasni taj stav. On mu priča priču o 20. veku – o žalosti i bedi posle Prvog svetskog rata, o nekolicini njih koji su se vratili iz Drugog šepajući oko Lester skvera, dok je „svet bio zauzet obnovom, a arhitekte obnove za njih nisu marile“. U tome nema slave, za to nema svrhe umreti (This is England). I premda nam se govori da ne puštamo strance, jer nam se ne sviđa da lunjaju oko nas, „u drugim delovima sveta ćemo ih raznositi“ napalmom (Charlie Don’t Surf).

Tolike armije planetu zemlju ne mogu učiniti slobodnom, pa je Stramerova nedvosmislena poruka da se treba oglušiti o poziv za regrutaciju:

„Na tebi je da se ne odazoveš – ne želim da umrem, ne želim da ubijem – jer onaj ko će umreti je onaj ko će ubiti“,

iako se na taj način odupireš svemu čemu si učen, planovima koji su za tebe namenjeni ko zna na kom mestu (The Call Up). Profetski, i takoreći niotkuda u ovoj pesmi štrči stih „Možda želim da vidim pšenična polja preko Kijeva dole do mora“. Ovaj štrajk protiv rata, štrajk protiv lažnih vrednosti u osnovi je pobune protiv nacionalne oblande oko velikog novca.

„Vidi auto, vidi kuću, vidi basnoslovni nakit, vidi svet koji si podigao na svojim čeličnim ramenima, vidi svet, ali on nije tvoj… i sve dok humanizovati ne znači izjednačiti, spusti oruđe za rad, svako lice sa svake strane, baci oruđe, ostani kod kuće, bitka traje, ne idi u rat“ (The Equaliser).

Tri stvari o kojima je pevao Džo Stramer: istina, strast i pravda, danas su ofucane, izanđale reči, no čini se ništa manje nego u vreme kada su opevane. Poruka je uvek ista: protiv laži, nepravde i otupelosti kojom nas svakodnevno hrane – da su naš najveći problem crnci, Romi, imigranti, da su ratovi moralno ispravni, da su velike sile u pravu, da je u redu da neki imaju sve, a neki ništa – neophodno je pobuniti se. Jer da bismo imali prava, prvo moramo znati da ih imamo samo tri – pravo da ne budemo ubijeni (osim ako to ne učini policajac ili aristokrata), pravo na socijalnu pomoć (ako nam ne smeta da se izlažemo poniženju) i pravo na slobodu govora („pod pretpostavkom da nismo glupi da to zaista i probamo“, Know Your Rights). Šta se promenilo? Jedino to da nam ovu poruku više ne dostavlja „public service announcement with guitars“ (javni gitarski servis).

Pa ipak, budućnost je nenapisana – the future is unwritten. To je poruka koja ostaje da živi.

Adriana Zaharijević

Peščanik.net, 01.08.2022.

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments