Шта је естетски тероризам?

Значење појма „естетски тероризам“ треба изводити из значења самог појма тероризма. Ако тероризам представља онтолошку побуну против ентропије политичке рационалности (асиметрични и симболички одговор онтологије идентитета на политичку конструкцију идентитета), онда естетски тероризам представља израз онтолошке побуне против феномена турбо-фолка као ентропије технолошки засноване естетике (асиметрични и симболички одговор на ничим спутану примјену високоразвијене технологије у естетици). Стога, естетски тероризам (а не естетички, будући да је први догађај побуне у равни предметног (дјела) а не у равни рефлексије о дјелу), има се разумијевати као реакција на редуктивну технолошку структурацију естетике која конструкцију предмета естетске осјетљивости врши на хибридан начин који јој унапријед одузима могућност самосталне репродукције. Естетски тероризам започиње са графитом и израста из графита.

Међутим, док графит представља метафору смрти умјетности, не у смислу да умјетности више нема, него да је природа умјетности имплодирала у властитом изразу усљед системске политичко-економске колонизације, при чему је од умјетности која је имплодирала у властитој експресији остала само експресија која је најпослије и проглашена њеном новом природом; дотле естетски тероризам не опстоји као питање експресије (техничко питање) већ као питање садржаја – он се појављује као анархичан (ан-архе) облик онтологизације (десекуларизације, деколонизације) умјетности који кроз побуну као властити садржај, враћа садржај самој умјетности. А садржај или сврха (телос) саме умјетности, изражаван посредством умјетничког дјела, јесте развој личности (екстаза и хипостаза). Умјетник стварајући екстазира – у експресији слободе и стваралаштва излази из себе у сусрет другом (будућем посматрачу), опредмећује своју слободу стварајући дјело које је за другог (посматрача) и тако обогаћен и оплемељен другим (будућим посматрачем) хипостазично (узрастајући) враћа се у себе. Посматрач, прихватајући есктазира – у импресији слободе и стваралаштва излази из себе у сусрет другом (умјетнику), опредмећује своју слободу прихватајући дјело које је од другог (умјетника) и тако обогаћен и оплемењен другим (умјетником) хипостазично (узрастајући) враћа се у себе.