Ulogujte se / Kreirajte profil

“I na nebu i na zemlji” – jedna beogradska priča

.

Become a Patron!

.

[wpedon id=”90510″ align=”center”]

Sa svojom jedinstvenom terasom koja je pružala nesmetan pogled na glavnu poletno sletnu stazu, Surčinski aerodrom je bio jedinstven u Evropi tog vremena. Simbol rastanaka i dočeka, suza radosnica i onih koje zastaju u grlu, terasa je predstavljala nezaobilazno mesto posle čekiranja i predaje prtljaga za još jednu kafu pred polazak. Familije i prijatelji su naslonjeni na ogradi pratili pogledom sletanje letelice koja je dovozila njihove najmilije ili ih odvodila u neki lepši i napredniji svet. Bilo je to vreme kada se mahalo maramicom čak i onda kada bi avion već uveliko hvatao visinu i gubio se u treperavoj izmaglici, kad nisu postojali točkići na koferima i kad je odlazak na aerodrom bio porodični događaj, kad Surčin još nije imao fingere pa se do aviona dolazilo pistom pešice i svi želeli da se slikaju sa stjuardesom za uspomenu.

Na aerodrom nisu dolazili samo putnici. Često smo četvrtkom u popodnevnim časovima dolazili da posmatramo atrakciju bez premca, sletanje Quantas-ovog džambo džeta, jedinog širokotrupnog aviona koji je imao liniju za Beograd. Ali, mi nismo bili jedini. Svaki dolazak iz Sidneja sa terase je pratila masa radoznalog sveta dočekujući ga aplauzom, tada vrlo popularnim vidom izražavanja kad je vazduhoplovstvo bilo u pitanju. Neretko bi poručili neki sok i strpljivo čekali po nekoliko sati da se Boing 747 pripremi, primi putnike i zarula ka svojoj sledećoj destinaciji, podrhtavajući od grmljavine njegovih motora i prateći njegova blještava svetla kako zaranjaju u mrak beogradskog neba. Pored osećaja divljenja, imali smo utisak da obavljamoi neki mnogo važan zadatak ovim ritualom dočeka i ispraćanja, tajno maštajući da se i sami jednog dana provozamo njime i osetimo na svojoj koži uzbuđenje koje pruža najveći putnički avion na svetu.

Ne sećam se da li su u to vreme Karavele već bile penzionisane, ali to je bio prvi avion u mom životu koji nas je vodio na more i sretno vraćao kućama. Onda su se pojavile legendarne DC devetke i najduže se zadržale, revnosno obilazeći evropske vazdušne luke. Skeneri nisu postojali pre ulaska u avion, pa se kontrola prtljaga obavljala tako što bi po nekog zaustavili da otvori svoj, uglavnom brižljivo spakovan kofer, koji bi detaljno ispreturali i gurnuli u stranu. Pre ulaska u avion, svaki putnik je morao da pokaze svoj prtljag, da bi bio utovaren u avionski prtljaznik. Na povratku iz zapadnih zemalja bili su mnogo temeljniji i sećam se kolektivne strepnje pred svako sletanje. Kontrole su trajale unedogled i dugo se čekalo, zbog čega bi lepe impresije sa putovanja ili boravka kod rodbine trenutno bledele, i bivale potisnute ljutnjom, besom a često i suzama. Onaj ko je imao sreću da ga preskoče u ovom čistilištu, radosno bi vukući svoj kofer pun utisaka, poklona, novih farmerki, audio uređaja, najnovijih LP ploča, i raznih drugih uspomena sa Zapada, krenuo pravac na aerodromsku terasu da proslavi dolazak kući sa društvom koje ga je strpljivo čekalo još mnogo pre nego što je avion sleteo.

A onda je jednog dana neko odlučio da renovira aerodrom „Surčin“, promeni mu ime, preuredi ga tako da izgleda svetski a ne palanački, nakači one čudne izraštaje koji se zovu fingeri i koji vas kao kroz levak uvedu u avion. Setkanje po pisti je ukinuto jer nije bilo po svetskim normama. Nekako u to vreme i stjuardese su prestale da se smeškaju i počele da se ljute kad im tražite vodu. Niko više nije želeo da se sa njima slika.

Sve smo to mogli da prihvatimo, navika je čudo. Ali, zašto nam zatvoriše terasu sa koje su dečaci u naručjima svojih očeva zadivljeno prvi put gledali velike ptice, devojčice sa zebnjom mahale svojim momcima koji su odlazili da provedu jednu školsku godinu u Americi, Beograđani oduševljeno dočekivali filmske zvezde iz celog sveta, sa koje se vikalo „Sretan put“ deci i unucima dok se ukrcavaju na let za Split, na kojoj se čekao avion iz Nemačke sa rođacima ili Quantas-ov Boing iz čistog zadovoljstva. Mesto kolektivne spontanosti i radosti iščekivanja, rastajanja i sastajanja, sa pogledom u nebo i jedan novi svet.

Kada smo se prvi put našli na novom i preuređenom Aerodromu Beograd, pitasmo službenika zašto više nema terase. „Nije po međunarodnim standardima, “ reče nam i mi ćutke krenusmo ka izlazu A4.

Za P.U.L.S.E Lola Kilibarda

Donacije

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.