Jozef K. iz našeg sokaka

Pred Zakonom. Sjajna parabola Franca Kafke, u početku objavljena kao kratka priča, a kasnije savršeno inkorporirana u kultni „Proces“.

Voleo bih da su ovi redovi posvećeni analizi parabole, poput analize Jozefa K. i sveštenika, nakon što je sveštenik pripoveda, ali, nažalost, nisu. Ovde se radi o adaptaciji kafkijanskog birokratskog košmara u domaće državne organe. Državni službenici, činovnici i nameštenici bili su veliki beneficijari pandemije i ponašanja koje iz nje proizlazi. Više nema pandemije ali ponašanje je ostalo isto. Verovatno se nikada nije ni menjalo. Podvig je izvaditi čak i izvod iz matične knjige rođenih.

Ovi redovi nastaju kao inspiracija događajem, koju je potpisnik ovih redova, baš kao Jozef K, doživeo i doživljava iz dana u dan.

Pred vratima Ministarstva pravde stoji službenik. Detektor metala, telefon na sto pored. Standardna bezbedosna provera. Službenik broj 2 i pitanje posla u zgradi. Nakon toga dozvola za dalje. To dalje, zapravo je nekoliko (po Vuku, od dva do pet) koraka napred, blago ulevo, prijavnica, gde uzimaju podatke sa lične karte i na razumno obrazloženje, službenik broj 3 upućuje opet dalje. To dalje, više od nekoliko koraka napred (znači, više od pet) na prijemni šalter gde se po treći put obrazlaže poseta službeniku broj 4, (još uvek ulazni hol) kad se dobija četvorocifreni broj telefona koji bi trebalo nazvati te uput do samog telefona. Ako do sad nismo bili na teritoriji Jozefa K. dok baulja hodnicima u “Procesu“, sad jesmo. U istom hodniku, na zidu ka još jednoj prijavnici i službeniku broj 5, nalazi se telefonska slušalica (sic!) gde se ukuca dobijeni broj telefona. Namera da se dobije informacija o predmetu realizovana je tako što se dobije broj pod kojim je predmet zaveden. Zove se iz zgrade u kojoj se obrađuje predmet interesovanja, a do samih obrađivača se ne može doći. Zapravo, moglo bi se pozvati i iz sopstvene kancelarije, ili iz bilo koje druge pozicije, osim iz Ministarstva pravde. Poziv je poziv, još se uštedi napor dolaska do same zgrade.

Kafkijanska genijalnost navedenog? Radi se o regularnom putu da saznate nešto. Ovakve i slične institucije postoje radi toga. Ali bez uspeha, što znači da one ne postoje radi saznanja, nego upravo obrnuto. Da vas spreče da saznate bilo šta. Osim broja predmeta.

Slavoj Žižek u dokumentarnom filmu „Perverznjakov vodič kroz ideologiju“, na primeru filma „Brazil“ Terija Gilijama, govori o tome šta birokratija predstavlja. Kad se pokvari grejanje u stanu, korisnik Džonatan Prajs, zove distopijsku totalitarnu inačicu infostana da mu pošalju nekog da kvar otkloni. Dolaze dvojica službenika, popunjavaju gomilu papira i naravno, ne urade ništa. Problem neočekivano rešava krajnje subverzivna figura u liku Roberta De Nira. U strogo totalitarnom birokratskom društvu, čovek koji rešava problem je najveća uvreda za birokratiju.

Uzaludnost napora da se samo sazna nešto povodom predmeta, nagrađena je brojem predmeta i ničim više. Susrevši se sa nekoliko službenika, koji bi svi mogli biti jedna osoba sa Kafkinim vratarom, ali ih je više (ipak je državna uprava!), doživljava se filmsko i literarno iskustvo gde Franc Kafka i Džordž Orvel sreću Terija Gilijama.

U zaključku, u ovakvim uslovima je nemoguće otići dalje od ulaznih vrata bilo koje institucije koja tu postoji radi građana i realizacije njihovih prava. Pandemija je odavno minula da posluži kao izgovor. Videćemo koji je sledeći?

Filmski reditelj, Daren Aronofski (Rekvijem za snove, Crni labud), jednom je rekao da je 99% njegovog posla birokratija. 1% je umetnost. Koji li je odnos pred zakonom?

Za P.U.L.S.E: Hajrudin Aginčić

  birokratija, Hajrudin Aginčić, Jozef K