Jungova Senka: svačije tamno “ja”

“Kako drugačije bi čoveku palo na pamet da podeli kosmos po analogijama dana i noći, leta i zime, na svet svetlog dana i svet tamne noći naseljen mitskim monstrumima, ukoliko nije imao prototip takve podele u samome sebi.” (Karl Jung – “Psihološki aspekti arhetipa majke”)

Od svih susreta koji prožimaju čovekovu egzistenciju, najbolniji, najdramatičniji, najpotresniji je – susret sa samim sobom. Ovo nije eterično buncanje neke pseudo-nauke, već jedan od prvih postulata najvažnijeg događaja za života pojedinca – individuacije (samoostvarenja).  Između ličnosti kakva jeste i kakvom se predstavlja leži prostran bezdan ispunjen tamnim tonovima jedinstvene seni osobina. Osobina kojih se svest odrekla.

Arhetipski pojam Senke u Jungovoj kosmogoniji simbola, zlokoban je i opresivan samo ukoliko ga tumači i pokreće ograničena, sputana psihologija. Istina je, doduše, da su u njoj zamandaljene i pohranjene sve one karakteristike koje se ne usuđujemo prepisati sebi – a vrlo nam pripadaju. Nagoni, želje i crte karaktera od kojih, zaziremo, strahujemo – i, ergo, preziremo – crte koje, pokatkad, iscrtavaju našu bit konturama kojih se sramimo. Kada se govori o čovečijim “mračnim stranama” – zapravo su posredi šaptaji o Senci.

“Sve psihičkog porekla ima dvostruko lice. Jedno gleda ka napred, jedno ka nazad. Ambivalentno je i, stoga, simboličko, kao i sva živuća stvarnost” (Psihologija i alhemija)

Svoju dominaciju svesni ego brani od nasrtaja svega što prepoznaje kao deo sveukupne ličnosti, a što je vredno prezira i osude. Nije reč samo o minornim, beznačajnim falinkama na građi ličnosti već i o praiskonskim (svesti nepoznatim) težnjama i nagonima, pozornicama za istinske drame srca, veće od onih koje održavaju u teatrima, kako je govorio sam Jung. Senka je drugi ego, antipod, “zli blizanac” Persone – svesnog, prihvaćenog dela ega, takoreći veštački očišćenog raznim mehanizmima projekcije od svih negativnosti koje bi narušile idealizovanu sliku o nama samima. U Personi je sadržano sve ono sa čime se ego drage volje poistovećuje.

Prepoznavanje Senke u drugome inicira vrlo interesantan emotivni odgovor. Sve one neželjene osobine koje ego prepozna kao svoje u drugojosobi uzokruju vrlo snažan stav  antagonizma ka toj osobi. Da li ste već osetili da ste, bez nekog očevidnog povoda, iziritirani samim postojanjem određene individue u vašem životu? Vaša podsvest je u njoj detektovala svoju Senku – svoje objekte gnušanja i “ustupila” joj vlasništvo nad njima.

U stvarnosti, kada se govori o Senci ne može biti reči samo o zloćudnoj sklonosti ličnosti kojoj se mora stati na put pri izbijanju na površ. Nesumnjivo, kako Marie-Louise von Franz sudi, Senka uzima oblik sitnih slabosti, ali i “mučiteljskih duhova” – agresije, neobuzdane želje za prestižom, zavisti…No, mimo toga, reči može biti o prosto neprilagođenim energijama koje su inače opšteprihvaćene kao benigne – energije kreativnosti koja je neusmerena, na primer. Koliko i realnost, i snovi i vizije su plodno tle za susret sa Senkom.

Odnosom ignorisanja ili poricanja Senke čini se “medveđa” usluga psihološkom sastavu ličnosti. U prvom slučaju, njen demonski dinamizam će kročiti kroz otvorene vratnice svesti. U drugom će se množiti, ostavljena bez nadzora, potcenjena. Senka ima tendenciju da se ispolji vrlo neprijatno, naglo i silovito kada je ličnost pod velikim psihičkim opterećenjem, u trenucima zaslepljenosti sujetom ili besom. Određen sled događaja i stimulusa mogu biti okidač takve (re)akcije. Takva ekspresija – parapraksa, u društvu “proslavljena” kao “frojdovska omaška” – je navala nesvesne želje ili misli koje su vapile za artikulacijom, radeći iz pozadine na vrednosnom i misaonom sistemu individue. U naivnosti mladosti, Senke su daleko transparentnije negoli u odraslom dobu, kada teške maske umešnih obmana kojima ovladamo mnogo uspešnije kamufliraju zrele Senke.

“Sve u sebi nosi senku, a što je manje integrisana u svesni život, to je crnja i gušća” (Psihologija i religija)

Žarko Trebješanin ustvrđuje da, “što je radikalniji, ekstremniji stav to je ekstremnija i Senka, suprotan stav u nesvesnom” (Rečnik Jungovih pojmova i simbola). Ovaj “tamni, otcepljeni deo ličnosti, formiran u podsvesti” je sistem karakternih crta koje, tek kada se implementiraju u ličnost upoznavanjem sebe, daju raskošnu emulziju svih dimenzija sopstva: svest spoznaje istinu dvojakosti u svemu, proširuje se sa samopravičnosti na težnju ka objektivnosti; okoštalosti nestaje i postepeno je zamenjuje fleksibilnost, novostečena otvorenost i potpunija spiritualnost.

Ovaj arhetip je globalna činjenica makar koliko i lična. Nesumnjivo je lako dijagnostikovati kolektivnu Senku svake nacije, rase, etničke klase ponaosob – pa čak kompletne ljudske vrste. Kada je Garrison Keillor rekao da je konflikt ono u čemu nalazimo umetnost, pogodio je u srž i stvaralaštva kao takvog i kao ogledala naše psihe koja u naboju suprotnom od svog nalazi privlačnosti prvog reda. Svedoci smo sve otvorenijeg i masovnijeg iskazivanja Senke u obredima popularne kulture koji ne priznaju granice, poput maskarade Samhaina (Noći veštica). U visokoj kulturi, bavljenje njome je i načinjanje dramatičnih tema i večnih pitanja straha od konačne kazne, poput triphiha slikara Hijeronimusa Boša. Doktor Faust podaje se svojim egoističnim mehanizmima neutažive želje za znanjem i zadovoljstvima sklapajući sporazum sa samim donosiocem svetla i tame, prometejskim kradljivcem vatre, đavolom. Istorijski slučajevi spaljivanja “opasnih” književnih i umetničkih dela nije ništa drugo do opresije onoga što određena ideologija i autokratija vidi kao pretnju – kao vlastitu Senku ka kojoj se bes, po pravilu, ispoljavao na neistomišljujućem.

“Ne postaje se prosvetljen zamišljanjem figura od svetla, već pravljenjem tame svesnom.” (Filozofsko drvo)

Za P.U.L.S.E Andrej Vidović

Um i Spoznaja na portalu P.U.L.S.E

  Andrej Vidović, Jung, Psihologija, senka, Um i spoznaja