Kad predstavnička demokratija izneveri

Ulogujte se / Kreirajte profil

Kad predstavnička demokratija izneveri

.

Become a Patron!

.

Kao što svi znamo, demokratija se prvi put javlja u antičkoj Atini. U ovom gradu–državi se po prvi put u istoriji javila ideja da jednaki, slobodni ljudi treba da vode državu u kojoj žive. Atinjani su se zajedno borili kao hopliti i u borbama su se uzdali u čoveka koji se nalazio pored njih – formacija im je bila jaka onoliko koliko i kako su se držali zajedno, bez obzira da li je pored nekoga bio siromah ili bogataš. Svi su bili jednaki a vremenom se i u politiku prenosi ova ideja.

Atinjanska demokratija se dosta razlikovala od demokratije koju mi danas poznajemo. U odlukama nisu učetvovale žene, deca i robovi, već samo punoletni slobodni muškarci koji su bili zemljoposednici. No, najveća razlika nije bila u tome ko učestvuje, već u tome kako su se donosile odluke. Demokratija koja se pojavila u Atini je bila direktna demokratija – svaki slobodni punoletni muškarac se pitao o vođenju države.

Slobodni građani bi se okupljali i glasali direkno za ili protiv neke odluke koju je izneo neko. Nije bilo političkih partija za koje bi glasali ljudi na izborima svakih nekoliko godina, već bi se sami građani okupljali, glasali o nekoj izmeni i otišli kući svojim poslovima. Svaki put kad bi se okupili i glasali – bili su direktno uključeni u vođenje Atine.

Ovakvo državno uređenje dosta odstupa od mnogih prethodnih, tadašnjih i kasnijih. Nisu svi grčki polisi bili demokratski uređeni – neki su bili diktature, a neki monarhije. Nisu ni svi Atinjani voleli ovakvo uređenje – iz Platonovih dela vidimo da filozofi poput njega i Sokrata nisu bili odušeljeni demokratijom. Uvideli su brojne mane: dva najveća doprinosa klasične Grčke su po mnogima demokratija i filozofija, a ta dva doprinosa su uglavnom bila suprotstavljena jedan drugome i ne baš u najboljim odnosima. Međutim, demokratija nije dugo poživela u samoj Atini i ostala je samo kao kuriozitet.

Vekovima se nije ponovo javila demokratija kao državno uređenje – primera radi, Rim je u doba Cezara bio republika, ali ne i demokratija. Obrazovani ljudi su o toj Atinskoj demokratiji čitali u delima Platona, Aristotela i drugih autora koji nisu bili njeni pobornici, već kritičari. Generalno,  nije viđena kao dobro uređenje države sve do doba Prosvetiteljstva.

U 18. veku se obrazovani ljudi aktivno zalažu za odvajanje države od crkve, veća prava, ali prevashodno za jednakost. Borba za slobodu i jednakost uspeva u Americi koja se oslobađa od Britanije i 1776. godine se osnivaju Sjedinjene Američke Države, prva moderna država koja je imala demokratsko uređenje još od osnivanja. Kasnije će se ovo državno uređenje proširiti i postati najbrojnije uređenje na svetu, ali se ovaj savremeni oblik demokratije dosta razlikuje od njenog antičkog prethodnika.

U Atini je živelo svega nekoliko hiljada ljudi koji su se pitali oko stvari vezano za državu. Atina je bila polis, grad–država, i u njoj su se skoro svi međusobno poznavali ili su barem znali kakav je neko. Bila je savršene veličine kako bi se mogla praktikovati direktna demokratija: grad u kome je lako s vremena na vreme okupiti građane da glasaju o odlukama. Kako to izvesti u državi u kojoj žive desetine ili stotine hiljada ljudi na velikoj terotiriji?

Nemoguće je sprovesti takvo uređenje i zato se umesto direktne demokratije javlja predstavnička demokratija. U njoj narod glasa za ljude koji će ih predstavljati u parlamentu. Pošto ne može svako svog predstavnika da izglasa, ljudi koji žele da se bave politikom nalaze svoje istomišljenike i sa njima osnivaju političke stranke koje vode određenu politiku. Narod na izborima ima mogućnost da bira između različitih partija koje imaju različite programe, a ona koja dobije najviše glasova pobeđuje.

Tokom godina su se pojavile različite kritike na ovakvo demokratsko uređenje. Političke stranke su u brojnim državama postale interesne grupe, cilj im je više da dođu na vlast nego da sprovode politiku za koju se zalažu, politika se previše meša sa biznisom, stranke postaju kult ličnosti… Tu su i ljudi koji se bave politikom, jer neretko to nisu najbolji i najmoralniji. Ali, da li postoji način da se ovo zaobiđe? Da se izbace ovakve mane, a da se i dalje zadrži demokratija?

Cezar Hildago sa Masačusetskog tehnološkog instituta (MIT–a) je razvio jednu revolucionarnu ideju koju je predstavio na svom TED talk–u. On smatra da nam je savremena tehnologija omogućila da prevaziđemo pomenute probleme i u potpunosti izbacimo ideju o tome da su nam potrebni političari – i oni se mogu automatizovati. Hildago smatra da je u današnjem visoko tehnološkom svetu moguće vratiti se na direktnu demokratiju u kojoj bi svaka osoba imala svog digitalnog avatara koji je zastupa u virtuelnom parlamentu. Umesto da milione osoba predstavlja jedna osoba, u ovom sistemu bi jedan avatar predstavljao jednu osobu i u potpunosti bi predstavljao političke stavove ove osobe.

Sistem je zaista vrlo jednostavan: osoba se uloguje i napravi svog avatara. Kako bi avatar maksimalno oponašao osobu, ona može da unosi svoju čitalačku naviku ili da ga poveže sa svojim profilima na društvenim mrežama, ali i da polaže psihološke testove i političke testove, kako bi se tačno videli stavovi osobe. Krajnji rezultat bi bio da postoji parlament koji čine svi građani, odnosno njihovi avatari.

Ukoliko ljudi žele najdirektniju moguću demokratiju, mogu stvarno kontrolisati svoje avatare i glasati prilikom donošenja svake odluke. Ali, ukoliko ne žele toliko da se opterećuju, mogu avatara podesiti na autopilot i on će glasati u skladu sa političkim stavovima osobe koju predstavlja. Može i kombinacija ova dva metoda da ponekad osoba učestvuje ukoliko želi, ali kad nema vremena da prepusti sav posao svom avataru.

Naravno, ovakav novi sistem stvara niz pitanja. Kako istrenirati algoritme koji su odgovorni za glasanje? Kako osigurati da ova platforma bude bezbedna? Šta je sa ljudima koji nemaju pristup ili ne koriste internet? Na postavljanje ovih pitanja Hildago odgovara da se treba čuvati pesimista, jer oni imaju problem za svako rešenje. Jasno stavlja do znanja da nema sve odgovore, jer ovo nije razvijen sistem koji je negde primenjen.

Proširena demokratija (engl. Augmented democracy), kako je Hildago naziva, nije rešenje za sve probleme. Ona ne treba sutra da zameni trenutnu demokratiju, već da sada podstakne debatu kako implementirati ovakav sistem. Da li da u početku avatari glasaju o zakonima koje političari iznose? Ukoliko ovo uspe, onda je moguće napraviti algoritme koji će pisati zakone koje će većina glasača, avatara, podržati. Zvuči kao naučna fantastika, ali je teorijski moguće. No, Hildago ne želi da započne revoluciju u kojoj ćemo odmah osloniti na ovakve algoritme i penzionisati sve političare.

Mora se krenuti polako. Potrebni su testovi na maloj skali – primeniti ovakav sistem na manjim organizacijama kao što su univerziteti ili nevladine organizacije. Ovde se ispravljaju greške i uče lekcije da bi se ovakav sistem mogao implementirati na mnogo većoj skali. Tako bi se rešili svi problemi i ljudi bi se postepeno upoznali sa ovakvom idejom koja za sada zvuči zastrašujuće ili čak suludo. Zbog ovoga Hildago i njegov tim nude nagradu za timove koji mogu da razviju takav sistem proširene demokratije.

Naravno da smo godinama, možda čak i generacijama, daleko od ovakvog sistema. Svi ovi i brojni drugi problemi se moraju rešiti. Međutim, čak i kad tehnički deo bude rešen, ostaju kritike koje filozofi poput Sokrata upućuju direktnoj demokratiji koja se primenjivala u Atini. Zašto da svako odlučuje o svemu? Zašto bi se diplomata ili ekspert za međunarodnu politiku pitao šta se uči na časovima muzičkog? Nema razlog isto koliko nastavnik muzičkog u Britaniji nema zašto da se pita da li Britanija treba da napusti Evropsku Uniju – niko nije stručnjak za sve oblasti i to nije mana.

Takvi fundamentalni problemi ostaju. Ali, kao što je Vinston Čerčil rekao:

„Niko se ne pretvara da je demokratija savršena (…) Zaista, demokratija je najgori oblik uređenja države ako izuzmemo sve ostale.“

Ona je puna mana, ali je najbolja opcija koju imamo, a proširena demokratija koju Hildago predlaže bi bila najčistija moguća demokratija. Ne bi bila savršena, ništa nije savršeno, ali teško da ćemo naći bolje uređenje od direktne demokratije koja će zbog našeg tehnološkog napretka biti ostvariva.

Za P.U.L.S.E Miloš Todorović

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments