Kome pripadaju moji organi? Više meseci je prošlo od kako je javnost uzburkalo donošenje novog zakona o transplataciji organa. Skupština Republike Srbije je u julu izglasala Zakon o presađivanju ljudskih organa i Zakon o ljudskim ćelijama i tkivima po kojem svaka punoletna osoba odmah nakon smrti postaje donor organa – ovako su svi mediji prenosili. Mnogi su se uplašili, pobunili i uspaničili da će sada početi ljude da ubijaju kako bi im vadili organe i prodavali ih, ili su uzviknuli „sve su nam uzeli, a sada hoće i naše organe“.

Brojni mediji su prenosili vesti o zakonu i burne reakcije koje je njegovo donošenje izazvalo, međutim danas niko više ne priča o njemu. Vest o tome da su ljudi automatski donori je bila senzacionalna i šokantna, ali više nije interesantna. Verovatno su mnogi zaboravili na ovaj zakon tokom proteklih meseci, ali ovaj tekst ne kasni. Namerno nije objavljen onda kada je vladala histerija oko zakona, jer to nije trenutak za kritički nastrojenu diskusiju. Kada emocije vladaju, nema mesta za razum i argumente i zato je moralo da prođe malo vremena.

Koliko je bila burna reakcija, skoro je iznenađujuće da se odjednom prestalo sa pričom o zakonu. On u medijima prestaje da se pominje još u avgustu iako je zakon izglasan u julu. Dakle, šta je to novo? Do ove godine je transplatacija organa funkcionisala po principu „dobrovoljnog davaoca“. Svako ko je želeo da donira organe nakon smrti se za to izjašnjavao tokom života, ali po novom zakonu je po smrti osoba automatski potencijalni donor organa. Naravno da postoji način da neko ko ne želi da bude donor „zadrži“ svoje organe. Donor neće biti svako ko se tome usprotivi tokom života, odnosno ako se tome nije izričito usprotivio neko od članova porodice. Ukoliko neko ne želi da bude donor, sve što treba da učini je da prijavi to usmeno ili pismeno Upravi za biomedicinu koja je nadležna za sprovođenje ovog zakona.

A što se tiče toga ko je potencijalni donor – samo određena manjina. Za transplataciju organa se moraju uzeti zdravi organi i zato su ti potencijalni donori samo osobe koje su pretrpele teške povrede mozga i kojima su ostali organi vitalni i u funkciji. Dakle, neće svi donirati svoje organe nakon smrti nekoj osobi, a neće čak ni svi ljudi koji spadaju u ovu kategoriju, jer po smrti porodica može da odluči da ne želi da osoba bude donor i u tom slučaju lekari neće smeti da obave transplantaciju.

Kada se ovako predoči stanje stvari, očigledno je da novi zakon nije ništa strašno niti „krađa organa“ kako su ga neki nazivali. Ono što je izazvalo paniku je bila izjava jednog političara, koji je pokušao da odbrani zakon od kritika tako što je rekao „čovek od momenta kada umre nije više vlasnik bilo čega, pa ni svojih organa“. Njegove reči su bile kao prosipanje benzina na plamen, a izjava i nepoverenje u državne institucije su više krive za histeriju nego sam zakon.

Ipak, rasprava se vodila, kao što i treba za bilo kakvo menjanje zakona. Mnogima se nije svideo, koliko laicima, toliko i ekspertima. Naravno da mesta za diskusiju ima, ukoliko je osoba kvalifikovana, no najveći problem sa ovim zakonom je bio u tome što su svi hteli da se uključe u raspravu, a mnogi od njih su bili potpuno neupućeni u temu. Mogli smo pročitati razne naslove u novinama poput „od sada smo svi donori organa“ ili komentare čitalaca „ovo nigde u svetu nema, samo kod nas“. Brojne ovakve tvrdnje nisu tačne, kao i ova da je našim političarima nešto novo izmislili.

Nisu izmislili toplu vodu; u svetu već dugo postoji ova procedura po kojoj se ljudi u određenim slučajevima automatski smatraju donorima. Ovakav vid doniranja organa se naziva opt out i karakteriše ga upravo činjenica da osoba treba eksplicitno da naglasi da ne želi da bude donor. Istina, kada se govori o bilo kakvom doniranju organa, češće se pomisli na opt in opciju, odnosno da se neko eksplicitno izjasni za to. Međutim, to ne znači da je ovaj način organizovanja transplatacija loš.

Podrazumeva se da nije u svim državama isti sistem. Dosta se razlikuje po pojedinostima, poput toga da li porodica može da se suprotstavi, ko je sve donor itd. No, zašto se uvodi ova opcija? Odgovor je logičan – povećava se broj transplatacija. Primera radi, u Nemačkoj koja koristi opt in opciju, 12% ljudi donira svoje organe, dok u Austriji koja koristi opt out sistem, procenat donora je 99%. Moguće je da postoje drugi faktori koji utiču na ovu drastičnu razliku, ali činjenica je da ove države imaju sličnu kulturu i privredu, te da je sigurno veliki udeo u tome što Austrija koristi opt out sistem.

Naravno da postoje razni razlozi zašto ljudi mogu biti skeptični po pitanju uvođenja ovakvog zakona. Možda kao razlog navode religiju, to da će bogati koristiti zakon da kupuju organe (iako ilegalna trgovina organima postoji i u opt in sistemu, a negde je čak i legalna poput Iraka gde se može bez ikakvih problema kupiti bubreg) ili jednostavno ne žele da država odlučuje o njihovim organima. Svako ima pravo na svoje mišljenje i o tome se treba diskutovati u medijima i skupštini. Čak i pošto je uveden ovaj nov način doniranja organa, treba diskutovati i o tome kako učiniti da bude što efikasniji – možda nije pametno to što porodica ima moć da kaže da ne želi da njihova preminula draga osoba bude donor iako je to ona htela. Možda ipak treba imati sposobnost da stavi veto. Dilema oko zakona ima mnogo, ali se one ne smeju mešati sa naučnim i filozofskim dilemama.

Grana koja se bavi ovim osetljivim pitanjima vezanim za život je bioetika i nju nikako ne smemo zaboraviti u celoj ovoj priči. Jedno je pravna regulativa, ali je drugo akademski i naučni svet. Ironično, ali upravo su se naši bioetičari najmanje pitali o ovom zakonu, iako je pitanje doniranja organa jedno od najpoznatijih tema bioetike. Naprotiv, mediji su hteli da eksperti prokomentarišu zakon i zato su pitali brojne lekare. Neki su kritikovali, neki su branili, ali mnogi su se pitali. Neki su svojim izjavama napravili još veće kontroveze od samog zakona izjavom da osoba koja ne donira organ ne treba ni da ih dobije ako mu zatrebaju tokom života.

Neki su se složili sa njenom logikom da nije etički korektno da neko ko se militantno suprotstavlja doniranju organa i ne zaslužuje da ih dobije, a nekima je ovo bila skandalozna izjava nekoga ko je položio hipokratovu zakletvu. Međutim, to je upravo samo izjava. Često kada su u pitanju naučne teme koje se dotiču politike javnost ignoriše ili ne prepoznaje šta to znači. Naučne i filozofske teme nisu u domenu rada skupštine, nego instituta, fakulteta, istraživačkih centara. U slučaju etičnosti automatskog podrazumevanja da ljudi budu donori organa postoji mesto za diskusiju, ali to mesto je u salama fakulteta i instituta. Naravno da kada je u pitanju primena zakona tome je mesto u skupštini, kao i u medijima, ali ne na način koji se praktikovao u ovom slučaju.

Mediji su hteli komentare eksperta i zato su pozivali lekare da daju svoje mišljenje. Javnost ne shvata da u filozofskim disciplinama kao što je bioetika nije bitno nečije mišljenje, već njegov stav i argumenti koji ga podržavaju. Osoba može da misli šta hoće, ali bez argumenata i preispitivanja tih argumenata je to mišljenje apsolutno nebitno. Naravno da ima mesta za diskusiju i debatu. To je osnova demokratije i jedini način na koji duštvene nauke i humanističke discipline mogu postojati, ali javnost mora da nauči razliku između diskusije i svađe. Između argumenata i mišljenja. Tek onda se može ozbiljno porazgovarati o zakonima kao što je ovaj i brojnim sličnim koji se nadovezuju na osetljive bioetičke teme, a ima ih dosta. Ipak u bioetiku spadaju teme poput doniranja organa, eutanazije, abortusa, prava životinja, modifikacije gena, smrtne kazne i brojnih drugih koje izazivaju jake emocije u ljudima.

Međutim, krajnji cilj ovog zakona je jasan i njega svi podržavaju. Njegov zadatak je da poveća broj uspešnih transplatacija i time sačuva živote ljudi. Previše je rano da bi se uradila bilo kakva statistička analiza i da bi se napravio presek da li je više transplatacija urađeno sa opt in sistemom ili opt out. Mora proći dosta vremena da bismo dobili pouzdane podatke i videli koje su mane u zakonu na kojima se treba poraditi. Slagali se građani sa zakonom ili ne, na kraju je bitno da što više ljudi dobije organe i nastavi svoj život.

Koliko to vredi možda najbolje ilustruje slučaj iz 2013. godine kada je brazilski milioner Čikinjo Skarpa izjavio da će po uzoru na egipatske faraone koji su se sahranjivali sa svojim dragocenostima da ih koriste u zagrobnom životu zakopati svoj Bentli. Mnogi su kritikovali gest kao iživljavanje, jer jedno je da kupi automobil vredan više stotina hiljada evera, ali da ga zakopa to je sasvim drugi nivo ludosti. Iznosili su da je to i užasno i sebično, jer ako ne planira da koristi auto mogao je da ga donira u dobrotvorne svrhe. Međutim, pre nego što je zakopao auto Skarpa je izjavio da ga neće zakopati i dodao:

„Ljudi su me osudili zato što sam pokušao da zakopam svog Bentlija. Činjenica je da većina ljudi zakopa nešto mnogo vrednije od mog auta. Ljudi zakopavaju svoja srca, pluća, oči i bubrege. To je apsurdno. Toliko ljudi čeka transplataciju i ti ćeš zakopati zdrave organe koje mogu spasiti toliko života. Ovo je najveće trošenje na svetu. Moj Bentli je bezvredan u poređenju sa organima koji omogućavaju život. Nema bogatstva vrednijeg od organa, jer nema ničeg vrednijeg od života“.

Nije pogrešio.

A, što se tiče onih koji misle da neki zakon koji ima dobre namere ne može uspeti da donese promene u Srbiji, zato što je ovo Srbija i zna se kako funkcionišu državne institucije – tako nešto je apsurdno reći. To je u suštini isto što i izjaviti „ne može nam biti bolje i zato ne treba ni da probamo da popravimo stanje“. Nešto se moralo preuzeti budući da je broj transplatacija koji se radio bi apsurdno mali, a samo će vreme pokazati da li je naš novi zakon bio korak u pravom ili pogrešnom smeru.

Za P.U.L.S.E Miloš Todorović

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Bioetika, doniranje organa, Politika, Srbija