Lužički gradovi Citau i Gerlic

Vikendom često imam potrebu da se sklonim iz Praga, barem na jedno popodne. Postane mi teskobno u velikom gradu s njegovim metežom. Želja za odlaskom u manji grad je i izraz želje za povratkom u ranije vreme, jer u provinciju trendovi uvek dolaze sa zakašnjenjem.

Prema Hegelu, lakomislenost i opšti osećaj dosade u sadašnjosti – veoma prisutni u našem vremenu već godinama – su predznaci epohalne promene. To, kao i predosećanje nečeg nepoznatog.

Nadam se da će se pokazati da je bio u pravu, jer živimo u debilnom, infantilnom vremenu.

Nisam imao nikakav razlog da posetim Citau, sem dosade i pristupačnosti – nalazi se na samo pola sata vozom od Libereca, koji je na sat i po od Praga.

Vozna karta Evro-Nisa (Euro-Neisse) omogućuje mi pristup celoj oblasti Lužičke Nise, koja se prostire na teritoriji tri države. Istorijski regioni su mi interesantniji od unutardržavnih, jer istorijski regioni opstaju uprkos promenama državnih granica. Šlezija je, na primer, deo i Nemačke i Češke i Poljske.

Trileks – a ne Deutsche Bahn – vozovi saobraćaju ovim rutama između Libereca i lužičkih gradova. U vozu jedna nemačka devojčica veoma ljubazno traži od kondukterke dečju kartu, i od nje, koja deluje naviknuto i spremno na takve molbe, dobija list iz bloka papira sa malim pečatiranim datumom.

Ovog toplog sunčanog dana početkom juna, rekao bih da se u Citauu ništa ne događa. Zapravo, to bih verovatno rekao i bilo kog drugog dana u ovom gradu. Skrenete dvaput od centralnog trga i skoro da ste sami na ulici. Ovo je jedno od onih mesta u koja čovek dođe kada se umori od sveta.

Primećujem da uskokolosečna pruga prolazi kroz grad. Nedaleko od železničke stanice je stara cilindrična zgrada gasometra. Tu su i istočnonemački Ampellmännchen s šeširom na semaforima. Šetam po kružnom putu oko starog grada, u senci krošnji, pored starih vila.

Odmah izvan centra je naselje sastavljeno od besprekorno renoviranih Gründerzeit kuća. Ovog subotnjeg popodneva tu mogu neometano da hodam i sredinom ulice.   

Narednog dana putujem u Gerlic, grad koji se nalazi na obe strane reke Nise, granice između Nemačke i Poljske.

U obilasku rodnog grada Pavla Jurišića Šturma, iznenađen sam brojem zaštićenih građevina, kulturnih spomenika, tornjeva i trgova u ovom mestu od svega četrdeset hiljada stanovnika.

Ovaj dan, ovo sunčano junsko popodne, ove stare ulice i odsjaj sunčevih zraka na površini Nise…

Znakovi na nekoliko zgrada s kraja devetnaestog veka upozoravaju na Dachlawinen – lavine sa krovova. Tipično nemačko preterivanje u opreznosti, rekao bih, ovde primetno na nivou jezika – kako su krovovi ovih zgrada prilično kosi, zimi može doći do pada izvesnih količina snega sa njih na trotoar, ali, lavine?

Prolazim kroz park između preostalih delova duplih zidina nekadašnjeg utvrđenja, na koje upućuje i nekoliko visokih masivnih, srednjevekovnih cilindričnih tornjeva.

U nekim ulicama izvan centra postoje prazne parcele između zgrada – na kojima rastu kiselo drvеće, korov i zova – pretpostavljam da su to mesta retkih zgrada koje su u Gerlicu porušene u Drugom svetskom ratu. –  Takva mesta za mene čine ovaj grad interesantnijim. Zgrade su numerisane  1,2,3,4. umesto 1,3,5… 2,4,6. Pažnju mi privlači mural veoma zasenčene ženske figure iz profila, sa tobolcom strela na leđima, u bojama okolnog industrijskog areala, oker, crnoj, braon.

Sa nemačke obale posmatram reku, staromestski most i poljsku stranu. Obala Nise je na ovoj strani uzvodno od mosta utvrđena kamenom, dok je na poljskoj zemljani nasip obrastao vegetacijom. Nizvodno od mosta, Nisa deluje divlje, tamo nema utvrđenog bedema i rastinje i sprudovi koje se pružaju sa obala joj na nekim mestima sužavaju tok.

Toplog popodneva, nakon dugačke šetnje, sedim na trouglastom prostoru između dva bloka starih zgrada. Ne čuje se ništa sem klavira s prvog sprata jedne od njih…. skoro pa zen trenutak.

Odsedam u privatnoj sobi u omladinskom hostelu koji se nalazi u zgradi iz sredine devetnaestog veka. Dok ispred čekam domaćina, razgovaram sa putnikom koji je stigao par minuta pre mene. Fransoa, vijetnamsko-francuskog porekla, putuje iz Pariza motociklom u Finsku. Posle petnaestak minuta stariji Nemac, u dobroj formi, pristiže na biciklu.

’Hodočasnik najčešće dolazi sam’ piše na početku brošure na stolu u sobi. ’Sve svoje brige prebacite na njega, jer on brine o vama’, Petar, 5: 7. – uramljeno je iznad kreveta. Razmišljam nakratko o toj misli… i, nalazim da deluje umirujuće. Tu je i Biblija na noćnom stočiću. Uobičajeno za penzione u nemačkoj provinciji.

Osvetljenje, arhitektura, renesansna zgrada opštine sa tornjem na kojem je astronomski sat sa dva brojčanika čine stari grad u Gerlicu noću nalik onom u Pragu, samo što je ovaj mnogo mirniji, bez mnoštva turista, suvenirnica i salona za masažu. Stari grad ovde još uvek pripada njegovim građanima.

Mostom preko Nise prelazim na poljsku stranu grada – koju Poljaci zovu Zgorželec. Iz germanskog jezika u slovenski, u drugu valutnu zonu. Veliki natpis ’Zigaretten’ na bočnom zidu jedne zgrade s desne strane govori mi zbog čega stanovnici nemačkog dela grada verovatno obično prelaze na drugu obalu. Na promenadi vidim nekoliko dvojezičnih radnji. Tu nailazim i na kuću u kojoj je stanovao Jakob Beme. On je pre više od četristo godina kupio ovu gradsku dvospratnicu na divnoj lokaciji uz reku Nisu za tričavih trista nemačkih maraka. Inflacija…

Noću je mirna voda Nise poput ogledala na kojem se reflektuju krošnje, svetiljke i tornjevi katedrale.

za P.U.L.S.E: tekst i fotografije Bojan Viculin

Putopisi na portalu P.U.L.S.E

  Bojan Viculin, Citau, D.O.M.I.N.E, Gerlic, putopisi