Ulogujte se / Kreirajte profil

Najskuplja reč budućnost, a ne Kosovo

Najskuplja srpska reč je budućnost, a ne Kosovo, izjavio je u intervjuu FoNetu predsednik SANU, profesor Vladimir Kostić.

Kako kaže, najviše ga plaši da bi “atmosfera straha” i “spirala nasilja” na ovim prostorima, iako “ne samo ovde i iako nismo samo mi isključivi krivci”, mogla da se “okrene u neku vrstu završnog konflikta među nama samima”. 

Napominjući da govori u lično ime, kao pojedinac, a ne ispred SANU, akademik Kostić je u serijalu Kvaka 23 novinarki Danici Vučenić rekao da “ne razume šta tačno znači razgraničenje”. 

On je postavio retoričko pitanje “kako je odjednom ‘razgraničenje’, koje je pomenuto uzgred, u govoru prilikom jednog svečanog otvaranja, postalo tema oko koje se razvijaju nove teorije i objašnjenja i šta bi to zaista moglo da znači”. Ukoliko dve zajednice, Srbi i Albanci, “u progresivnom smislu ne prihvate jedni druge, i sa ovim i bez tih granica, rat će se dogoditi”, upozorio je Kostić i predočio da smo, “hteli, ne hteli, mi komšije i ne možemo da ‘odveslamo” iz ovog prostora”. 

Zato bi, prema njegovom mišljenju, pored granica, trebalo uzeti u obzir čitav niz drugih elemenata, pa i taj da između dve etničke celine postoji jedna “diluvijalna strašna mržnja, koju sutra neće sprečiti ni granice”. Kostić tvrdi da rešavanje problema “mora da sadrži ozbiljne elemente, poput kooperacije obe strane, u smislu zajedničkih projekata, od zajedničke granice, možda i zajedničkog tržišta”, ali u ovom trenutku nema želje koja bi vodila u pravcu pomirenja ni na jednoj strani. 

“Jedna od prepreka je i iracionalnost koja dovodi do partokratskog obračuna, viđena pre neki dan i u Skupštini Kosova”, ukazao je Kostić.  On misli i da “mi i taj narod na Kosovu albanske etničke pripadnosti predstavljamo samo korisne idiote u igrama moći velikih”.  “Lepo govore iz Evrope da se gade podizanja zidova koji prekidaju svaki oblik komunikacije”, ocenio je Kostić, ali je upitao “zašto to nisu rekli i gospodinu Trampu, koji danas gradi zidove i razdvaja Meksiko i SAD”. 

Kostić tvrdi da danas u svetu “nema konzistetnosti”, jer su “političke odluke diktirane isključivo onim što je vojna i ekonomska moć”, koju smo, u jednom trenutku, i mi osetili kroz surovost koju su bomabrdovanjem pokazali prema ovoj sredini. On je ukazao i na mogućnost “meke izolacije” onih koji se suprotstave “ekskluzivnostima” da se na Balkanu ništa ne menja. 

Prema stavu Kostića, međunarodna zajednica ne dopušta “neku vrstu ozbiljnijeg razgovora, niti nešto što bi bila nova konferencija na kojoj bi se po novim principima razgovaralo o tome kako prekomponovati, ne mape, nego suštinu Balkana”. 

Uz podsećanje da je svojevremeno Evropska unija (EU), isključivo iz svoje političke konjukture, primila u članstvo one “koji nisu ispunili ni početne zadatke”, Kostić je prokomentarisao da je gotovo “karikaturalno da oni koji su prešli sve rubikone govore danas o principijlenosti”. U taj kontekst on je smestio i izjavu kancelarke Angele Merkel koja se izjasnila protiv ideje o razgraničenju između Srbije i Kosova i konstatovao da je “ovde poremećeno pravo da se govori o svetosti granica, jer su one presečene na svim nivoima, zato što je jedna sila, u kompleksnom smislu reči, to htela”. 

“A mi, imajući iluziju da nas neko štiti, u naučenoj bespomoćnosti, čekamo da nam neko donese rešenje, da nam donese oslobođenje ili konačno ropstvo”, procenio je Kostić i priznao da ga muči “nekoliko strahova”. 

Kako je objasnio, posebno strah da je “ovaj prostor možda kroz istoriju postao nekakav ‘korisni idiot’, na kome ćete oštriti svoju principijelnost, biti prema njemu, ako je potrebno, i surovi, ukoliko je to bitno za jedinstvo oko određene ideje”. 

“Neka sutra pljuju po meni, ali hoću da kažem da se plašim da ne postanemo prostor za podmirivanje izvesnih političkih računa sa jednom nezadovoljnom Turskom, ili možda nekakvo eventualno zaleđe američkog uticaja ili neka vrsta rezervoara za pripremu onih kojima će biti dozvoljeno da, u ideji koncentričnih krugova u Evropi, iz migrantske kvote pređu u civilizovane sredine”, precizirao je Kostić. 

Ukazujući da mu se ideja o koncentričnim krugovima EU gadi i da je taj izraz rasistički, on je, s druge strane, uočio da “na ovim prostorima realnost odavno nema šta da traži i da neprekidno živimo u vrsti gipsanog odela”. “Primetio sam da navođenje realnosti, i to ne samo po pitanju Kosova i Metohije, čak i kod mojih dragih prijatelja proizvodi anksioznost, pa i ljutnju”, rekao je Kostić, uz slikovit opis ovdašnjeg vaspitanja koje je proizvelo da sebe vidimo kao “najbolje, najveće, najznačajnije, arhetipske junake koji znaju šta treba da urade kroz istoriju”. 

Kostić je opisao tri problema koja su, po njemu, dominantna u našem društvu, među kojima je na prvo mesto stavio “suludu partokratsku isključivost”, koja nije imanentna samo današnjoj Srbiji, ali je dovela do to toga da “verbalni građanski rat traje ovde jako dugo”. 

Prema njegovom objašnjenju, drugi problem je “personalizacija svake vlasti”, koja je “oličena u figure vođe, po principu ‘zna baja šta radi’, uz prateće ritual podaništva, vidljivog i danas”. 

“I ovim što ću reći ne oslobađam nikog, pogotovo ne one koji su lideri i koji imaju istorijsku odgovornost, ali u svojoj hipokriziji mi ovde ‘zakonito’ stvaramo lidere i kreiramo takav sistem, koji bez obzira da li nekog smenimo, proizvodi političku naviku da bude zloupotrebljen, uvek na isti način, ukoliko ne dođe neko ko će tome moći da se suprotstavi”, ocenio je Kostić. 

Kao treći problem, on je označio “nekritičko precenjivanje sopstvenih dometa, koje gotovo histerično nekada upada u samoruženje i samoporicanje, kao da smo najgori narod Evrope”, što je besmislica. U tom kontekstu, Kostić smatra da je jedino lekovito “pokušaj da se govori istina”. 

Kostić je, govoreći o različitom odnosu u društvu prema Kosovu, naglasio da “ne može da prihvati ni stavove onih koji kažu da sve treba precrtati, jer tamo imamo ljude i istorijske i kulturne spomenike, ali da mu, s druge strane, nisu jasni ni ljudi koji će zažmuriti i reći da je Kosovo naše, jer je reč o iluziji”. 

Budući da je pre tri godine izjavio da Kosovo ni de fakto, ni de jure više nije u rukama Srbije, Kostić objašnjava da ni tada nije rekao “dajte Kosovo, već da dostojanstveno napustimo iluziju da možemo povratiti političku kontrolu nad tom teritorijom”. On ističe da je “najskuplja srpska reč budućnost, a ne Kosovo” i podseća “da smo već jednom bili surovo kažnjeni kada nismo shvatili da je srušen Berlinski zid”. Kostić se boji da ni sada ne razumemo okolnosti, “zgađen hipokrizijom, i našom i međunarodne zajednice”, i poziva da napustimo “naše mantre” i “pokušamo da razgovaramo čak i o stvarima koje nam se čine gotovo neverovatnim”. 

Prema njegovom objašnjenju, SANU nije poput Vojske i Crkve hijerarhijski ustrojena, niti je politička stranka da bi imala jedinstven stav o bilo kojem pitanju, uključujući i Kosovo. Akademija je “skup ukletih, usamljenih pojedinaca i ne mogu i ne želim da ih teram da glasaju za jedan stav”, rekao je Kostić, ali je istakao stav akademika da “žele da učestvuju u diskusijama i da su ohrabreni da kažu šta misle”. 

Predsednik SANU ne zna da li je njegov stav o Kosovu u okviru Akademije “manjinski”, ali primećuje da danas “taj stav izgovara svaki državni službenik u mnogo dramatičnijem i gorem obliku”. Na pitanje da li najviši državni predstavnici pitaju ili se konsultuju sa SANU o aktuelnim državnim i nacionalnim pitanjima, Kostić je odgovorio negativno, ali je naglasio da je “važno uspostaviti komunikaciju”. 

Kako je rekao, “pre svega je važno da se uspostavi dijalog na nivou parlamentarnih stranaka, jer su akademije institucije koje, u političkom smislu, moraju na izvestan način da budu eksteritorijalne, ne da nemaju stav, već ne mogu da budu za ili protiv ovih ili onih”. Kostić je, međutim, uočio da se “društvo nalazi u jednoj gotovo šizofrenoj disocijaciji” i podsetio da su “u jednom periodu desne stranke otimale mantre i ideje levih stranaka ili građanskih”, dok ga danas čudi da “neke građanske i leve stranke gotovo preuzimaju vokabular desnih”. 

On je za sekularnu državu i veruje da je budućnost jedini zavet, ali ne može da prihvati ni to da se Crkvi osporava da izrazi stav, pogotovo što je u pojedinim periodima na Kosovu bila zapravo “jedina nacionalna institucija koja je ostala uz taj narod”. 

Upitan da li je ta budućnost u EU, on je odgovorio “ok, ako je moguće”, ali je pozvao da se “sakupimo” i razmotrimo naše greške, iluzije i alternative, jer je Srbija u ovom trenutku “usamljena” i nalazi se u “najstrašnijem geopolitičkom okruženju”. 

“Moramo da nađemo način da izađemo iz te usamljenosti”, naglasio je Kostić i poručio da “ne smemo biti zemlja okružena nepoćudnim susedima, na neki način agresivno raspoloženim, a ni mi nismo miroljubivi”. “Zato često ponavljam reči moga oca: ‘Ako u razredu od 20 đaka pomisliš da si jedini pametan, idi kod lekara'”, zaključio je Kostić, koji je inače svetski priznati naučnik i neurolog.

B92

Hampel: Ne držim mnogo do ideje o razdvajanju naroda

DW: U poslednje vrijeme razvila se rasprava o novom prekrajanju granica na Kosovu u koju se umešala i nemačka kancelarka. Ona striktno odbija bilo kakvu promenu granica i razmenu teritorija. Kakav je stav vaše poslaničke grupe?

Armin-Paul Hampel: Mi i dan-danas ne odobravamo što je tada uopšte došlo do strane intervencije na Kosovu i da je Kosovo, koje je prema međunarodnom pravu sporno, pod uticajem zapadnih sila odvojeno od Srbije. Naše je mišljenje da su još tada načinjene velike greške koje osećamo i danas. Setite se samo Krima za koji Rusi uzvraćaju istom argumentacijom. Dakle vidimo koji su tu uticaji na ukupno političko stanje u Evropi.

Kosovo odvojiti od Srbije je, prema mom mišljenju bila greška. Trebalo je duže pregovarati i videti može li možda Kosovu da se dodeli neka vrsta autonomije. I mi jednostavno moramo da uvidimo da ono što je sada nastalo na Kosovu zapravo funkcioniše isključivo uz vojnu zaštitu Zapada. Kosovo samo za sebe nije postalo funkcionalna država. To nam nije pošlo za rukom. I rukovodstvo Kosova po sastavu ne odgovara pojmu političara kakvim ga shvatamo ovde, već tu veću ulogu igraju interesi klana, pa i kriminalne veze. To je situacija koja brzo može odvesti do novih eskalacija.

Zato ne držim mnogo do ideje o razdvajanju naroda. Kakva je to zapravo poruka da kroz etnička preseljenja – da se blago izrazimo, inače se to može nazvati i proterivanjem – stvaramo status kvokako bi ta tvorevina zvana Kosovo postala sposobna za preživljavanje. Ja ne mislim da će Kosovo ikada biti sposobno za opstanak i mislim da bi sa Srbima i Kosovarima trebalo sesti i pronaći neko rešenje kako da ta dva naroda ponovno nađu zajednički jezik.

Smatrate li i Vi da bi promena granica između Srbije i Kosova mogla da ima negativnog odjeka i drugde na Balkanu gde se često koketira sa stvaranjem novih država?

Naravno da opasnost postoji. Mi znamo da je celokupni Balkan, ne samo Kosovo, i to ne samo poslednjih 20 nego poslednjih 100 do 150 godina, bure baruta. Vrlo nestabilno i kad su u pitanju granice. Možda danas nekome zvuči čudno, ali Austrija je relativno dugo delovala kao umirujući faktor na Balkanu. Zapadne sile koje su nakon Drugog svetskog rata preuzele glavnu reč nisu uvek delovale umirujuće. Možda zato što je Francuzima ili Britancima nedostajalo razumevanje za Balkan, za razliku od Austrijanaca koji su susedi. Zato bi rešenje o kojem se sada govori za Kosovo pokrenulo čitav niz drugih pitanja: šta je s Bosnom i Hercegovinom? Koje bi tu granice trebalo da važe? Šta je sa srpskom manjinom? Da li je odvajanje opcija? Sve bi to išlo ka promenama koje ne bi po svaku cenu doprinele miru na Balkanu.

Smatrate li da je Nemačka poslednjih godina na Balkanu igrala konstruktivnu ulogu?

Vratio bih se na događaje u devedesetima kada je izgledalo da se zapadne sile vraćaju svojim nekadašnjim saveznicima: Hans Ditrih Genšer je tada brzo priznao Hrvatsku, dok su Francuzi i Britanci bili naklonjeni Srbima. Sećam se jednog razgovora s tadašnjim predsednikom BiH Izetbegovićem koji se žalio na britanskog generala Rouza i optužio ga za prevaru.

Zašto sve ovo pričam? Zato što ono što se događa danas ima svoje korene. Nemačka se baš nije proslavila poslednjih godina na Balkanu. Na Kosovu ekonomskim i vojnim sredstvima nismo postigli situaciju kakvu smo hteli. Spomenuo sam već da je Kosovo politički nestabilno. Političko rukovodstvo i država nisu u stanju da samostalno opstanu. Oni moraju da se oslanjaju na druge države, što u sebi krije potencijal za nove sukobe. Nemačka je morala bolje da iskoristi pozitivni bonus koji ima u regionu, ako na stranu stavimo neke iritacije između Nemačke i Srbije. Mi smo svoje iskustvo na Balkanu mogli bolje da upotrebimo u cilju stabilizacije tog regiona.

Od mnogih političara se može čuti da je rešenje problema na Balkanu ulazak u Evropsku uniju. Da li vaša stranka deli to mišljenje?

Evropa je nestabilna za nova proširenja. Ali mi moramo ozbiljno da shvatimo stremljenja zemalja Balkana za članstvo u EU. Ipak tu postoje i međurešenja, između punopravnog članstva i jače kooperacije, ili povlašćenog partnerstva. Isto predlažemo i za Tursku, čije članstvo u EU bi nas u potpunosti opteretilo. Mi možemo da pojačamo ekonomske odnose sa balkanskim zemljama i da ukinemo carine. Ali punopravno članstvo ne vidim u dogledno vreme. To bi naškodilo i nama i njima.

Paul Armin Hampel je poslanik Alternative za Nemačku (AfD) u Bundestagu. Po profesiji je novinar. Intervju sa njim deo je serije razgovora sa poslanicima nemačkog parlamenta s temom: Kosovo i Srbija – kako do rešenja?

Dojče vele

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.