Niče i Kjerkegard kao pioniri egzistencijalizma

Briljantni i nestabilni Nemac, Fridrih Vilhem Niče (1844-1900), profesor u Bazelu, izrazio je mnoga najšokantnija razmišljanja doba u kojem je živeo. Jednom prilikom, opisao je filozofa kao „štapin dinamita“ a u ostalim svojim delima „Tako je govorio Zaratustra“, „Geneologija morala“, „Sumrak bogova“ i „Volja za moć“ nastavio je sa rušenjem prihvaćenih stavova. Napadao je hrišćanstvo, demokratiju i prihvaćene moralne norme. „Moral“, objašnjavao je on „je nagon krda u pojedincu, a religija svet pun izmišljotina“.

Savremeno čovečanstvo bilo je za preziranje. Umesto njega, Niče je govorio „Ja vas učim Nadčoveku.“ „Vladajuće elite su uvek prevladale putem nasilja. Plavokosa zver, gladna pljačkanja i pobede, ne sme se pomešati sa nečim drugim.“ Veoma drsko je objavio: „Gott ist tot“ (Bog je mrtav), dodajući da „možda još uvek postoje pećine nad kojima se nadvija njegova senka.“ Božija smrt je trebalo da bude oslobađajući korak.

Izgleda da je Niče propovedao da život nema smisla bez vladavine jačih. Njegovi neprijatelji su ga videli kao proroka izopačenosti i kultivisane nerazumnosti. On je za filozofiju bio ono što je Kjerkegard bio za teologiju. Obojica su bili pioniri egzistencijalizma. „Hrišćanstvo je bilo rešeno da pokaže da je svet zao i ružan“, izjavio je Niče, „i napravilo ga je takvim“.

Egzistencijalno načelo se ponekad izražava tvrdnjom da je egzistencija pre esencije. Drugi način da se to izrazi bio bi da mi najpre znamo da stvar jeste a zatim šta jeste. Još jedanput, to znači stvaljanje pojedinačnog pre opšteg, ili Aristotela pre Platona. Kjerkegard stavlja volju ispred uma i tvrdi da u odnosu na čoveka ne treba biti previše naučan. Nauka, koja se bavi onim što je opšte, može samo doticati stvar spolja. Za razliku od toga, Kjerkegard priznaje egzistencijalne načine mišljenja koje zahvataju situaciju iznutra. Što se tiče čoveka, on misli da mi previđamo ono što je stvarno važno, ako mu pristupamo naučno. Specifična osećanja pojedinca mogu se razumeti egzistencijalno.

Za Kjerkegarda su etička učenja previše racionalistička da bi dopustila ljudima da prema njima urede svoj život. Specifični karakter moralnog delovanja nekog pojedinca ne uzima dovoljno u obzir nijedno od tih učenja. Osim toga, uvek je lako naći suprotne primere ili izuzetne slučajeve gde je pravilo narušeno. Zbog toga, Kjerkegard uporno zahteva da mi zasnivamo svoje živote više na religioznim nego na etičkim načelima. To je u skladu sa tradicijom protestantizma. Čovek je odgovoran samo Bogu i njegovim zapovestima. Nijedno drugo ljudsko biće ne može delovati da se promeni taj odnos. Za Kjerkegarda religija je stvar egzistencijalnog mišljenja budući da dolazi iz duše.

Međutim, dobro je imati na umu da je potcenjivanje uma podjednako opasno kao i njegovo precenjivanje. Recimo da je Hegel previše cenio um i upravo zato je upao u zabludu da um može stvoriti svemir. Kjerkegard ide u drugu krajnost i tvrdi kako nam um ne može pomoći da shvatimo ono specifično koje je jedino vredno spoznati. Takvo gledište poriče svu vrednost nauke i u skladu je sa opšte poznatim načelima romantizma. Premda Kjerkegard žestoko kritikuje romantičarski način kao nešto što je potpuno određeno hirovima spoljašnjih uticaja, on sam je, može se reći, pravi primer romantičara, jer je i samo načelo koje predstavlja egzistencijalne načine mišljenja smušena romantičarska zamisao.

Sa druge strane, ako se vratimo drugom pioniru egzistencijalizma, Niče je bio nadahnut idealima predsokratovske Grčke, posebno Sparte. U „Rođenju tragedije“ izneo je poznato razlikovanje između apolonskog i dionizijskog raspoloženja grčke duše, teme koja stoji u osnovama svih filozofskih razmišljanja. Mračna i strastvena dionizijska crta povezana je sa priznavanjem stvarnosti tragedije u čovekovom postojanju. Sa druge strane olimpijski panteon je neka vrsta vedre vizije koja ublažava surovu neudobnost ljudskog života. To potiče iz apolonske crte duše.

Niče pokušava da opiše grčku tragediju kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. O tome je slično mislio i Aristotel. Iz takvog tumačenja izvora tragedije, Niče je konačno preuzeo misao o tragičnom junaku. Za razliku od Aristotela, on ne vidi u tragediji pročišćavanje osećanja nego pozitivno shvatanje i prihvatanje života kakvog jeste. Dok je ranije Šopenhauer došao do pesimističkih zaključaka, Niče je prihvatao optimističku poziciju koja se prema njemu može razabrati u pravilnom tumačenju grčke tragedije.

To, ipak, nije optimizam u opšte prihvaćenom smislu. To je neka vrsta borbenog prihvatanja nemilosrdne i okrutne životne stvarnosti. Kao i Šopenhauer, Niče priznaje prvenstvo volje i smatra snažnu volju nadmoćnom crtom dobra čoveka, dok je Šopenhauer video u volji izvor svega zla.

Ono nad čime se Niče najviše gnušao bilo je rađanje novog tipa ljudskih masa koje su rasle zajedno sa novom tehnologijom. Za njega je prava funkcija društva da deluje kao kolevka za nekoliko velikana koji dosežu aristokratski ideal. Njega se ne tiče bol koji se može naneti gomili. Vrsta države, koju on predviđa, ima mnogo zajedničkog sa idealnom državom koju je zamislio Platon. Za tradicionalne religije smatra da su potrepštine robovskog morala. Po njegovom mišljenju, slobodan čovek mora uvideti da je Bog mrtav i da ono za čime trebamo težiti nije Bog nego viši tip čoveka. Glavni primer robovskog morala nalazi u hrišćanstvu, jer, ono je pesimistično u isticanju nade za boljim životom na drugom svetu i ceni robovske vrline kao što su poniznost i saosećanje. Sa druge strane, njegovo junaštvo ili „junaštvo“ kako god, bilo je praćeno žestokim antifeminizmom koji je podržavao istočnjački običaj da se na ženu gleda kao na pokretnu imovinu. Biće da u tome ima puno Ničeove vlastite nesposobnosti da se odupre ženama.

Sa sociološkog stanovišta, Ničeovi stavovi su se mogli posmatrati kao gađenje jednog intelektualca prema masovnoj pismenosti i masovnoj kulturi uopšte. Oni su vezani za međunarodni status umetnika i pisaca koji su želeli da ojačaju barijeru između takozvane visoke i niske kulture i, prema tome, da očuvaju samo nametnutu ulogu aristokratije ideje. Našli su odgovarajućeg partnera u modernizmu, kojeg je najprivlačnijim činilo to upravo to što je bio nerazumljiv običnom svetu sa ulice. Može se reći da je masovna kultura proizvela Ničea kao opoziciju samoj sebi, kao svoga neprijatelja, a ogromna popularnost njegovih ideja među intelektualcima ranog dvadesetog veka samo je pokazala na paniku koju je pretnja mase podigla.

U sasvim drugom pravcu od onog što je, verujem, Niče propovedao (da – propovedao je prava reč) na jednom opštem nivou sagledavanja stvari, imamo izrazitu i šokantnu ogorčenost preziranja masa. Jeste da je Niče pisao da „Mnogo, mnogo njih je rođeno i oni predugo vise na svojim granama…..velika većina ljudi nema pravo na postojanje“, ali setimo se da je , samo par decenija pre holokausta, u jednoj Engleskoj Edvardovog doba, D.H.Lorens pisao: „Da je po mom, izgradio bih smrtonosne komore velike kao Kristal Palas sa vojnim orkestrom koji nežno svira i kinematografom koji živahno radi; onda bih otišao u zabačene i glavne ulice i doveo bih ih, sve bolesne, hrome, osakaćene; vodio bih ih nežno, a oni bi se osmehivali u znak zahvalnosti…a orkestar bi lagano svirao refren Aleluja“ a H.G.Vels, socijalista i jedan od najuticajnijih pisaca svoje ere, bio je vatreni pobornik eugenike, nauke stvaranja poboljšanog čoveka koje je zahtevala eliminaciju slabih inferiornih i nepoželjnih. On se pitao „I kako će se Nova republika odnositi prema nižim rasama, prema crnima, žutima, Jevrejima i ostalim termitima civilizovanog sveta?“ Ceo dvadeseti vek je prepun primera pokušaja odgovora na to njegovo pitanje.

Napisah negde na početku ovog teksta da je Niče, recimo, veoma drsko objavio „Bog je mrtav“. A negde, na nekoj ogradi , urbana legenda kaže Beograda, u šta sumnjam, neko je jednostavno ispisao „Niče je mrtav – Bog“. Nisam siguran ko je u pravu.

za P.U.L.S.E   Boban Savković

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  Boban Savković, egzistencijalizam, Filozofija, Kjerkegard, Niče, Religija