Pa… upozorili smo vas – Frankenštajn

Pa… upozorili smo vas – Frankenštajn

Prazna pozornica. U kadar ulazi Edvard Van Sloun, u to doba već dokazani učesnik ogleda strave čuvene produkcijske kuće Univerzal (glumac u filmu „Drakula“ iz 1931. godine), bez ambijentalne muzičke pratnje, naoružan samo šeretskim osmehom i uhodanom zanatlijskom jezom. Skoro proročki upozorava da ono što sledi može da nas iznenadi i šokira, kao da zna da će narednih sedamdesetak minuta filmske trake promeniti Holivud, film i pop kulturu celog sveta zauvek. Povodom isteka dvestote godine od pojavljivanja antologijskog romana Frankenštajn autorke Meri Šeli, osvrnućemo se na dva najuticajnija, i po mišljenju mnogih, a i skromnom mišljenju autora ovog teksta, najbolja filma o jednom od najpoznatijih čudovišta – „Frankeštajn” (1931) i „Frankenštajnova nevesta” (1935) reditelja Džejmsa Vejla.

Koliko je zaista kolosalan uticaj ova dva svetska klasika filma pokazuje činjenica da je veliki deo publike upoznat sa mnoštvom njihovih elemenata iako nikad nisu gledali originalne filmove. Uzmimo samo pomenutu najavu za film „Frankenštajn”, više puta uključenu u vidu omaža u drugim antologijskim filmskim i televizijskim poslasticama kao što su „Zona sumraka“ (1958–1964), jedna od najboljih horor serija svih vremena, i lucidno satirični i beskrajno dovitljivi horor specijali serije „Simpsonovi“ (1989–). Ovo poigravanje sa gledaocima postalo je svojevrsni arhetipski stilski detalj žanra, vičan gradjenju osecaja nelagodnosti i iščekivanja.

Kako bi to Rod Serling rekao:

„Ono što ćete upravo pogledati je noćna mora“; a Homer Džej Simpson bi se nadovezao: „Ako među vama ima nekih religioznih seka persa, bolje da odmah ugasite svoj TV prijemnik“.

Ukazavši na sve ovo, moram da naglasim da originalne filmove zaista vredi pogledati! Iz više razloga.

Druga, a pogotovo treća decenija dvadesetog veka se zaista može nazvati prvom zlatnom erom horor filma, sa remek delima kao sto su „Fantom iz opere” (1925), „Drakula” (1931) i između ostalih naslova, naravno, dva filma čiju zaostavštinu evociramo povodom ove godišnjice. Takmac ovoj eri jedino mogu biti jednako plodonosne osamdesete, ali o tome ćemo pisati nekom drugom prilikom. Te 1931. godine izlazi i Vejlovo celuloidno tumačenje legende o Frankenštajnovom čudovištu koje će zauvek ustoličiti figuru čudovišta kao tragično mrmljajuće grdosije srca obuzetog tugom. Jednu od glavnih uloga, ulogu čudovišta (napomenimo da je Frankenštajn tvorac čudovišta, a ne sam monstrum), prvobitno je trebalo da igra već ostvareni glumac Bela Lugoši, Univerzalov Drakula, ali on je odbio jer mu se nije dopalo da mu tokom celog filma lice bude neprepoznatljivo i da nema ni trunku dijaloga. Na njegovo mesto uskače Boris Karlov, koji je tada već bio desetak godina u Holivudu, ali nije imao zapaženije uloge, i – ostalo je istorija. Iako bi mnogi možda rekli da tumačenje Frankenštajnovog čudovišta nije zahtevalo nikakve virtuozne glumačke bravure, pojava i manirizmi Borisa Karlova bili su jednostavno idealni za ovu ulogu. Inače, on je za potrebe snimanja ovog filma izvadio nekoliko zuba kako bi mu obrazi izgledali neuhranjenije i kako bi više asocirao na leš. Ko kaže da je Marlon Brando bio prvi metodski glumac? Ipak, mora se reći da je Kolin Klajv prava premija ovog filma u glumačkom smislu. Fenomenalan je u ulozi Henrija Frankenštajna, ni u jednom trenutku se ne stiče utisak da je on „turista” u svom fiktivnom okruženju i kontekstu, već ga u potpunosti nastanjuje i konstantno deluje prirodno. Iako ovaj film ima svojih nedostataka – neke od scena bez Frankenštajna i čudovišta su nespretno izvedene, gluma nekih sporednih likova je prenaglašena i neko bi možda mogao reći da su tehnički aspekti skoro komični u poredjenju sa danasnjim horor filmovima – ovaj film je istinski klasik pun prelepih prizora, od scena na groblju do scena u laboratoriji. Ono što je za ovakav film najvažnije jeste činjenica da on uspeva da na momente maestralno izazove strepnju. Zanimljivost je takođe da u filmu skoro uopšte nema muzičke pratnje, pa tako ni jeftinog prepadanja glasnim zvučnim efektima, što bi savremenom gledaocu svakako bilo osveženje i, makar privremeno, bekstvo od nepresušne septičke jame modernih jump scare horor ostvarenja (čast izuzecima). Posmatran u duhu svog vremena i nasleđa koje je za sobom ostavio, „Frankenštajn” moze izazvati samo divljenje. Must see za sve obožavaoce horor žanra.

Četiri godine kasnije, na vrhuncu moći Univerzala i popularnosti filmova o čudovištima, istovetni rediteljsko-glumački trojac ponovo udružuje snage i izlazi jedan od najboljih nastavaka u istoriji filma – „Frankenštajnova nevesta”. Aristotel je tragediju opisao kao proces dovođenja posmatrača do katarze izazivanjem straha i sažaljenja; tako se posmatrač rešavao ovih emocija i sticao višu svest o funkcionisanju univerzuma. I zaista, ima nečeg veoma tragičnog u liku Frankenštajnovog čudovišta u ovom nastavku. Za razliku od prvog filma, čudovište postaje produbljeniji lik koji čak dobija i moć govora; ono više nije bezumna ubilacka gromada, već poprima konotaciju, u suštini, nevine žrtve koja se nasilju okreće zbog srceparajuće usamljenosti, očaja i straha. U prvom filmu on iz neznanja ubija devojčicu, dok ovde drugu devojku spasava samo da bi se ona, videvši ga, iskonski zgrozila i dozivala pomoć. Posebno je razoružavajuća sekvenca gde čudoviste upoznaje i sprijateljuje se sa slepim čovekom koji zivi isposničkim životom u šumi i koji je možda jedina osoba koja je usamljena kao i on. Gledaocu brzo ne bude previše teško da saoseća sa čudovištem, što svakako dodaje jos jednu notu privlačnosti ovom filmu. Ogroman doprinos nastavku dao je i novi član glumackog ansambla, Ernest Tesidžer, besprekoran u ulozi naučnika koji učenog Frankenštajna primorava da opet stvori veštački život, kako bi čudovište imalo nekoga svog. Njegova izvedba je bila toliko dobra da je postao šablon za sve buduce slične uloge „ludih naucnika”, što je još jedno od pionirskih postignuća ove franšize. Dva naučnika tako stvaraju Nevestu, po kojoj se film i zove iako je ona u njemu svega nekoliko minuta, i koja zauvek izaziva masovnu zbunjenost oko toga ko je zapravo Frankenštajn, a ko čudovište. Vredi još pomenuti i upotrebu specijalnih efekata pri demonstriranju eksperimenata Doktora Pretorijusa, to jest Tesidžera, koji su bili fascinantni za tridesete godine dvadesetog veka.

Daleko od toga da se uticaj ovog romana koji je neiskorenjivo rasprostranjen u pop kulturi ogleda samo u ova dva filmska ostvarenja. Bilo je sijaset Univerzalovih nastavaka, nekih komičnih, na granici B filma, nekih sasvim pristojnih. Izmedju ostalog, Frankenštajnovo čudovište je 1994. godine glumio jedan Robert de Niro (poznat po filmovima „Kum 2”, „Razjareni bik” itd.), 2011. godine Tim Barton (režiser ostvarenja kao što su „Edvard Makazoruki”, „Ed Vud”) je u Diznijevoj produkciji napravio sasvim solidan animirani film „Frankenvini”, a ovih dana se u Narodnom pozorištu u Londonu, upravo zbog ove godišnjice, igra predstava „Frankenštajn” u režiji Denija Bojla (poznatog po režiji filma „Trejnspoting”). Ipak, iako sigurno ima vrednih stvari u svemu što je došlo posle, smatram da se vredi vratiti izvoru i tački gde je sve počelo, bilo da ste zaljubljenik u horor žanr ili uopšteno u film. Ova dva filmska ostvarenja i dan danas nepokolebljivo stoje kao jedan od najvrednijih delova legende o Frankenštajnu i njegovom čudovištu. I da, ove filmove možete pogledati isključivo uz jake živce i na sopstvenu odgovornost.

Uostalom… nije da vas nismo upozorili.