Dirljiv, hipnotički zanosan, vibrirajući zvuk slajd-gitare Rej Kudera uvodi nas u duge, kontemplativne kadrove američke divljine, nepreglednih prostranstava veličanstvene prirode američkog Juga, američkog Teksasa. Niotkud, pojavljuje se čovek, izgubljen, sićušan, beznačajan i zbunjen, i iz dna veličanstvenog kadra kreće neodređeno da luta i nestaje u dubini mizanscena. Pročišćenim, sofisticiranim filmskim izrazom otvara se metaforična životna priča o čoveku i njegovim lutanjima, traženju, iskušenjima, nesmotrenostima, zaboravu i pronalaženju. Izgubljen identitet, razoren brak i dečiji snovi, lutanje i povratak domu, napokon pronađenoj iskrenoj emociji. Pariz, Teksas lagano izgara svojim senzibilnim, unutrašnjim emotivnim plamenom, traje unutar svoje veličanstvene vizuelne, hipnotičke magije, dugačak gotovo tri sata. Gledaoci prvi deo dijaloga čuju tek nakon prvih pola sata. Ovaj osobeni i neuobičajeni element filma (koji uglavnom većinski nastoje da privuku pažnju gledaoca svojom dinamikom upravo u tih ključnih tridesetak minuta) , da je drugačije uokviren, mogao je propasti da ga Wenders nije upotrebio s suptilnom umetničkom namerom da stvori tragičan osećaj melanholije kod gledaoca i na taj način ga uvuče u priču. To čini kroz duge kadrove likova koji hodaju po neplodnoj pustoši, vozeći se ulicama opranim vodom ili gledajući u vlastiti odraz u ogledalu cestovnog motela. U ovim trenucima tišine, direktor fotografije Robby Muller postiže osećaj nostalgije kroz tapiseriju čudesno senzornih slika. Paleta boja je prigušena, posuta svetlim, vodom opranim nijansama kako bi se likovi istakli u širokim, impresivnim fotografijama. Uz pomoć Robyja Mullera, Wenders stvara predivan i živopisan cestovni film na kojem su uvek prisutne boje crvena, plava i zelena. Neki kažu da su osnovne boje filma crvena, bela i plava, što je prikaz američke zastave i američkog sna. U početnom sledu, srušeni i izgubljeni Travis ističe se među prostranom bež pustinjom, sa svojom jarko crvenom bejzbol kapom.

 

Pariz, Teksas veličanstven je u svojoj jedinstvenoj, magičnoj, samosvesnoj tišini i misteriji. Neverovatno je kako je tišina sjajan lik u ovom nadahnutom filmu, koja se koristi za stvaranje napetosti i veliku alegoriju na velike prazne prostore, poput pustinje i horizonta – upravo tako se lik Travisa oseća iznutra, a takođe to je ono što ga privlači. Jedan od razloga zašto želi otići u grad Pariz u Teksasu je taj što je tamo kupio veliki komad prazne zemlje. Na neki način, horizont je nešto što Travis neprestano juri, kao da nikad ne može ostati na jednom mestu. Ovo je film koji se čini najdubljim kada govori o apsolutno najmanje, privilegovanoj ikonografiji nad psihologijom. Gledajući svet sve vreme filma kroz vetrobransko staklo, unazad, retrospektivno i na osoben način samosvesno i introvertno, zadržava se na autocestama, obilaznicama, velikim kanjonima, benzinskim stanicama, panoima, treperavim neonskim natpisima, deonicama usamljene pustinje, telefonskim kabinama i divovskim skulpturama dinosaurusa u Cabazonu u Kaliforniji. Krajolik se potom preusmerava (rediteljskom i snimateljskom magijom jedinstvenog umetničkog dvojca Wenders-Muller) iz sušnih prostranstava ruralnog Teksasa u brda Los Angelesa do stakla i čelika Houstona. Čak i kada su likovi unutra, skloni su da budu okrenuti prema prozorima, pozdravljajući zamišljenim, snenim pogledima ogromna prostranstva prošlosti iza sebe.