Pismo Verneru Hercogu: Pohvala zanosnoj istini

Dragi Vernere, 

Učinio si mi izuzetnu čast time što si mi posvetio svoj novi film, Susreti na kraju sveta. Budući da se neizmerno divim tvom radu gotovo četrdeset godina otkako smo se upoznali, nema potrebe da objašnjavam koliko mi znači ovaj gest. Nakon što sam pogledao film na festivalu u Torontu, poslao sam ti pismo zahvalnosti u kojem sam se zapitao da li bi bio sukob interesa da napišem prikaz filma, iako je jasno da si snimio film koji ne mogu da ne volim. Pomislio sam da je možda najbolje rešenje da ti jednostavno napišem pismo. 

Ipak ću napisati prikaz filma, prijatelju, kada stigne u bioskope, na putu da se emituje na Diskaveriju. Napisaću prikaz i i da vidim ko će moći da ospori moj hvalospev. 

Napisaću prikaz jer volim sjajne filmove i moram da podelim svoje oduševljenje. 

Ovo nije taj prikaz. Ovo je pismo. Ovo je pismo čoveku čiji su život i karijera oličenje vizije filma koja gledaoce podstiče da se zapitaju ne samo o filmovima, već i o životima. O svojim životima, o životima ljudi u tvojim filmovima, i tvom sopstvenom životu. 

Režirao si najmanje 55 filmova ili televizijskih programa, ne računajući opere, a da nijedan nisi snimio iz čisto komercijalnih razloga, i to uvek bez pouzdanih izvora finansiranja, bez uplitanja studija i oligarhiija koje odlučuju šta sme da se snima i prikazuje. Radio si neprekidno, jer si se oslanjao na svoju maštu umesto na budžet, zvezde i marketinške kampanje. Imao si zamisli i snimao filmove i verovao da će ih ljudi pronaći, i oni ih jesu pronašli. Slobodno se može reći da ti se dive kao nijednom drugom živom filmadžiji — naravno, oni koji znaju za tebe. Oni koji ne poznaju tvoje i radove tvojih saboraca u svetu nezavisnog filma, uskraćeni su za doživljaje koji bi mogli da ih uzdrmaju i nadahnu.

Nisam odgledao sve tvoje filmove, niti me sećanje savršeno služi, ali verujem da nikada nisi snimio film koji se oslanja na seks, nasilje i scene jurnjave. Da, ima nasilja u Lekcijama tame, filmu o kuvajtskim naftnim poljima u plamenu, ili Čoveku-grizliju ili Bekstvu u zoru. Ali nema zabavnog nasilja. U neku ruku ima i scena jurnjave u I patuljci počinju mali. Ali nema nikakvih romansi. 

Pretpostavljam da si izbegavao ovakav sadržaj, zato što previše koketira sa obrascima, a ti želiš da svaki film bude potpuno jedinstven. 

Izbegavao si i sve neizostavne scene, uključujući i veštačke hepiendove; i specijalne efekte (svi znaju da je brod u Fickaraldu pravi, da su čopori pacova u Nosferatuu pravi pacovi, a da tvoj snagator u Nepobedivom zaista diže tegove). I ne diriguješ muzikom naš doživljaj sadržaja. Umesto toga, radije biraš muziku koja evocira raspoloženje: koristiš klasičnu muziku, operu, oratorijume, rekvijume, aboridžinsku muziku, zvuke mora, krike ptica i, naravno, Popol Vuh. 

Sve ove odluke proističu iz tvog ubeđenja da publika mora da bude sposobna da veruje onome što vidi. Ne istini toga, već onome što to zaista jeste, ekstatičnoj istini. 

Često kažeš da ovaj savremeni svet vapi za slikama. Da nam mediji iznova utuvljuju u glavu iste, bedne ideje, a da bi trebalo da naučimo da gledamo mimo njih. Kada u prvoj sceni Susreta na kraju sveta pratiš marinskog biologa pod santama leda na Južnom polu i slušaš nezemaljske zvuke bića koja tamo obitavaju, vodiš me na mesto na mojoj planeti za koje nisam znao, i tako postajem bogatiji. Ti si iznimno radoznao čovek; nalik pripovedačima iz davnina koji se vraćaju izdaleka sa očaravajućim pričama. 

Sećam se festivala u Teljurajdu, pre deset-dvanaest godina, kada si mi rekao da imaš snimak svog najnovijeg dokumentarca. Našli smo TV u hotelskoj sobi i gledali Zvona iz dubine, film u kojem tumaraš Rusijom i proučavaš neobična verovanja.

U filmu su prikazani ljudi koji žive blizu dubokog jezera i veruju da na dnu postoji grad naseljen anđelima. Da bi ga videli, morali su da čekaju zimu kada bi voda postala kristalno čista, a zatim bi puzali po ledu raširenih ruku i nogu. Ako bi led bio previše debeo, ne bi videli dovoljno dobro. Ako bi bio pretanak, mogli bi da se udave. Čujemo led kako krcka pod njima dok se upinju da ugledaju opsenu.

Zatim upoznajemo monaha koji liči na Raspućina. Otkrio si da ima na stotine takvih „Raspućina”, od kojih su neki, putujući kroz Rusiju sa svojim propovedima i upozorenjima, tvrdili da su Isus Hrist. Opčinili su me ovi ljudi, njihov intenzivan fokus i muzika koja evocira drugi svet (kao što je uvek slučaj sa muzikom u tvojim filmovima); pričali smo neko vreme o filmu i onda si rekao: „Ali znaš, Rodžere, sve je izmišljeno.” Nisam te razumeo. „Nije stvarno. Sve je plod mašte.” 

Nisam znao da li da ti verujem u vezi sa tvojim sopstvenim filmom. Ali znam da si pobornik „ekstatične istine”, istine koja prevazilazi čistu činjenicu, istinu koja ne beleži stvaran svet, već svet onako kako ga mi sanjamo.

Tvoj dokumentarac Let iz Laosa (Little Dieter Needs to Fly) počinje stvarnom ličnošću, Diterom Denglerom, koji je zaista bio zarobljenik Vijetkonga i koji je zaista pobegao kroz džunglu i bio jedini Amerikanac koji je uspeo sam da se izbavi iz zarobljeničkog logora. U prvim scenama vidimo ga kako ulazi u kuću i kompulzivno otvara i zatvara prozore i vrata, kako bi bio siguran da nije zaključan. „To je bila moja zamisao”, rekao si mi. „Diter ne radi to zaista, ali to oseća”. 

Varljiva je linija između istine i fikcije u tvom radu. 

Neki od dokumentaraca sadrže fikciju, a neki od igranih filmova sadrže činjenice. Da, ti si stvarno preterao brod preko planine u Fickaraldu, iako bi bilo koji drugi režiser koristio maketu ili specijalne efekte. Postavio si kanape i čekrke i organizovao radnike usred Amazonske prašume i preterao brod u džunglu. Kasnije, kada je izgledalo kao da je brod zaglavljen u brzacima koji bi mogli da ga razore, zaista je tako i bilo. I to u igranom filmu. Publika će znati da li su snimci stvarni, rekao si, i to će uticati na njihov doživljaj filma. 

Razumem to. Ono što je istina, mora biti istina. Ono što  ne mora biti istina, može se poistiniti uobraziljom. Tvoji filmovi, iz kadra u kadar, sadrže nešto nalik zanosnoj istini koja prevazilazi datosti svakodnevice. Ipak, kada pronađeš nešto istinito, ti to i prikažeš.  

Zasnovao si Grizli-čoveka na snimcima Timotija Tredvela na Aljasci tokom leta provedenog sa divljim medvedima. Na Antartkiku, u Susretima na kraju sveta, razgovaraš sa stvarnim ljudima koji su odlučili da svoj život posvete radu u istraživačkoj stanici. Neki od njih su „lingvisti na kontinentu bez jezika”, kako si zapazio, drugi su „doktori nauka koji rade kao kuvari”. Kada marinski biolog izbuši rupu u ledu i zaroni, on ne koristi uže da se vrati malom otvoru na bezgraničnom grebenu iznad  njega, jer bi to sputalo njegovo istraživanje. Kada krene da izranja, samo se nada da će pronaći otvor. Ovo je sve tačno, ali je i ekstatična istina.

Stvarajući svoje životno delo nikada nisi izgubio smisao za humor. Tvoje naracije u dokumentarcima ključni su činilac njihove dopadljivosti, a tvoje divljenje ljudskoj prirodi ključno je za tvoje igrane filmove. U jednoj sceni predviđaš kraj života na zemlji, dok nam u drugoj prikazuješ kantri muzičare kako sviraju gitare i bendžoe na krovu bungalova na Južnom Polu. Na samom početku filma nas uveravaš da nisi otišao na Antarktik da bi snimao slatke pingvine. Ali jesi snimio jednog slatkog, izgubljenog pingvina, koji je odlučno koračao u potpuno pogrešnom pravcu – ka ledenom prostranstvu veličine Teksasa. „I ukoliko bismo ga pravilno usmerili”, kažeš, „sam bi se okrenuo natrag i nastavio u pogrešnom smeru, dok ne umre od gladi.” Prizor tog pingvina kako se radosno gega prema svojoj propasti bio bi srceparajuć, da on nije tako uveren da je u pravu. 

Ali počeo sam da lutam poput pingvina, prijatelju. 

Počeo sam sa namerom da pohvalim tvoj rad i na kraju sam ga opisivao. Možda je to isto. Ti i tvoj rad ste jedinstveni i dragoceni, i ti uzdižeš film, kada ga mnogi unizuju. Odvažno veruješ da ako napraviš film o bilo čemu što te zanima, zanimaće i nas. To si i dokazao.

Sa divljenjem,

Rodžer

***

Autor: Rodžer Ibert
Naslovna fotografija preuzeta sa: http://www.dazeddigital.com
Prevod sa engleskog: Tamara Nikolić i Vladimir Pavlović
Lektura: Lucy Stevens

Ovaj prevod je posvećen Aleksandru Srećkoviću.

Izvor: Pismo Verneru Hercogu: Pohvala zanosnoj istini

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments