Erih Šlomović – povučeni asketa, kolekcionar umetnina

Tu i tamo, ime Eriha Šlomovića je provejavalo. Pojavljivalo bi se iznenada i istom brzinom je nestajalo, tek toliko da bude primećeno. Letimično prikupljena znanja, koja su iskrsavala, postepeno su golicala moju maštu. Dve knjige potkrepljene tekstovima, bilo je sve što sam uspela da napabirčim o njemu. Malo je reći da, bila sam fascinirana, naprosto, omađijana misterioznošću Erihovom. Ukućane, prijatelje, bombardovala sam prilično šturim i oskudnim podacima Erihove eksplozivno-pritajene ličnosti. Identičan osećaj ovom, bio je kada sam upoznala Anri de Tuluz Lotreka, njegove kan-kan plesačice i zavirila iza bogatih draperja Mulen Ruža. Čitavo jedno blago postepeno se otvaralo.

 

Dečak iz Dobračine 35, zaneseno zuri u nage Renoarove devojke. Opčinjen je detinjom čednošću i raskalašnom putenošću, Renoarovih devojaka i žena, erotizovan je umetnošću. Kad god bi se neko od ukućana primakao, ta vrcava putenost bi nestajala ispod hemijskih formula. Taj mladić je Erih Šlomović, Jevrej iz Beograda. A knjiga koja ga napaja „La vie et Loevrre de Pierre – Auguste Renoir“, štampana je 1919. u Parizu.

 

Ambroise Vollard, čuveni francuski galerista

Taj mali dečak, upalih, rahitičnih grudi, bledoputo-aristokratskog tena je u gradu Svetlosti, Šlomović je u Parizu. Lični asistent, savetnik, prijatelj znatno starijem galeristi čuvenom, Ambroazu Volaru. Asketski prefinjeni poznavaoc umetnosti postaje vlasnik, kolekcionar mnogobrojnih umetnina, pozamašne kolekcije, koja broji 400 dela evropskih umetnika. Tu su Sezan, Renoar, Dega, Matis, Pikaso. Svi oni bili su sjedinjeni, oslikavajući jedno pregolemo bogatstvo te raskošne bašte umetnosti. Možda je impresionizam, iznedrivši tolike majstore, bio najplodonosnija epoha u istoriji, a impresionisti najrevnosniji poznavaoci osećaja duša jednog perioda. Utrkivali su se sa vremenom ne bi li ovaplotili sve što je osećalo njihovo biće. Puni senzualnih doživljaja, predavali su se bojama, četkicama i platnima, nanoseći, za sva vremena, na hiljade sitnih, iznijansiranih impresija. I on, Šlomović, koji ih je sve, skupa ujedinio.

Milan Kašanin,  nekadašnje zdanje Muzeja kneza Pavla, danas Predsedništvo Srbije

Bez sumnje, mladić iz Beograda, osvojio je Pariz, taj epicentar kulturnih dešavanja. Prema dostupnim podacima, želeo je da Muzej impresionista, odnosno zapadno-evropske umetnosti podari svom Beogradu, koji se iz petnih žila trudio da zaliči na svoje evropske saputnike. Beograd suprotnosti. Između udžerica, nakrivljenih izbi, izlokanih trotoara, tu je i veliko zdanje Muzeja kneza Pavla Karađorđevića, na čelu sa Milanom Kašaninom. Muzej, koji je poput repetitora odašiljao slabašne signale kulture i umetnosti. Dva odvojena prostora povezana nevidljivom celinom, koja se zove Beograd. Erih je ponudio svoju kolekciju za pločicu na kojoj bi bilo ugravirano Kolekcija Šlomović, u tom novom muzeju impresionista ili zapadno-evropske umetnosti, čiji bi svetovni tvorac bio Le Korbizje. Ponuda je odbijena. Sa povelikim zavežljajem, Erih se uputio ka Zagrebu. Njegova dela ugledala su svetlost dana. Bila je to prva izložba u Zagrebu, 1940 godine, ujedno i poslednja, na kojoj su sva dela bila zajedno.

Ono što pobuđuje pažnju je ta tajnovitost, koju je nesvesno ispredao. Taj tihi, pasionirani sladostrastnik umetnosti oko sebe širio je veo misterioznosti. Čak se ni ne zna tačan dan i godina rođenja. Prema jednoj verziji, rođen je 1901. u Vinkovcima, a prema drugoj 10. marta 1915. u Đakovu. Tako ni o kraju njegovog ovozemaljskog života ne postoje tačni podaci. U jednom od Nemačkih pogroma nastradali su on, njegvov brat Eugen i njihov otac, Bernard. Neki podaci govore da je to bilo na Starom Sajmištu, drugi u Aušvicu. No, ono što sa sigurnošću možemo reći, pri razgovorima o umetnosti, on je oživljavao, a njegove oči su sijale, trepereći. Podsetio me je na „Pijanistu“, bez brčića, koji su natkrivljavali podrhtavajuću gornju usnu. Pun treperavih, podrhtavajućih nadražaja i senzacija

„Živeo je kao da na svaki način želi da izbegne svoju biografiju“ ( „Dosije Šlomović“, Momo Kapor 1984.).

 

Ali tlom Evrope odzvanjaju čelične potpetice crnih čizama. Jedna za drugom, evropske države padaju. I sa njima i čitav jedan svet, umesto knjiga, pesama i slika, palacaju plamenovi rušilačke moći. Teško olovo pada pod tek raspupelom Beogradu. Erih pakuje svoju kolekciju i sa porodicom zajedno, napušta Beograd. Pristanište Varvarin, varošica jugozapadno od Paraćina. No, naloženo im je da je sigurnije i bezbednije da se sklone u selo Bačinu. U dvostrukom zidu letnje kuhinje, jedne kuće u zabiti, Erihova kolekcija pronašla je svoje privremeno skrovište. Većina meštana nije mogla ni da zamisli koje bogatstvo se krije iza memljivih zidova. A i da su znali da li bi Sezan, Mondrijan, Pikaso, za njih imali bilo kakvu vrednost?! Život iščašen, koji nastoji da se vrati u kolosek. Širom otvorenih očiju upija pejzaž, drvored bagremova, lokvanje, natapajući razigrana umetnička dela, koja počivaju u tmini međ memljivim zidovima jedne kuće u zabiti, a on ih ne može, čak ni pogledati.

Selo Bačina, lokacija je, na kojoj su poslednji put viđeni zajedno Erih Šlomović i njegova kolekcija. Poput ljubavnika koji u javnosti ne mogu da otkriju svoja osećanja, tako ni Šlomović nije mogao pogledom da miluje svoja blaga, podmlađujući se sa tog bogatog izvora. Kolekcija tih relikvijskih znamenitosti, bila je smeštena u zadnjem vagonu voza, koji je saobraćao do Beograda. Do odredišta nije stigla, celovita. Većinski deo sada je u Narodnom muzeju u Beogradu, deo je pothranjen u sefu banke u Parizu, a deo tih umetničkih dela je nestao i za njim se još uvek traga.

Posle skoro više decenija, čuvenu kolekciju prekrio je paučinasti veo zaborava. Prašina se taložila, ostavljajući u izmaglici, ta  platna evropskih slikara. Šta je bilo sa delima, koja su poput dejstva mađioničarskog trika isparila? Na belosvetskoj sceni, iza kulisa, razni moćnici, hoštapleri, crnoberzijanci, njuškali su tražeći ta dela lepe umetnosti. I čini se, niotkuda, izronio je Perpetum mobile, koji je na međunarodnoj sceni katapultirao, izvlačeći iz zaborava, nedostajuća dela iz Šlomovićeve kolekcije.

Jedan antikvar srebrom iz Beograda, Milorad Živković zvani Bata, igrom slučaja došao je do skupocenog slikarskog materijala. Sarađivao je sa Ristom iz okoline Pančeva, koji je u improvizovanoj livnici, izlivao predmete od srebra, dodajući im patinu, kako bi i sami izgledali kao da su tek skoro izvučeni iz zaborava prohujalih vremena. I kao takvi izuzetno skupoceni. Gore spomenuti Bata u rukama je držao katalog dela kolekcije poznate po čuvenju. Imao je materijal, katalog i Ristu, koji se pokazao izuzetnim talentom. I odjednom k’o grom iz vedra neba, negde u nekom zaseoku, na tavanu, Šlomovićeva kolekcija bila je pronađena i izašla na svetlost dana. Bila je to prljava igra bande hoštaplera i falsifikatora, koja je radila tu u susedstvu, iza kulisa, stvarajući iznova izgubljenu Šlomovićevu kolekciju. Kako bi obezbedili dokumentaciju, koja im je bila neophodna, unajmili su uglednog svetskog eksperta iz Australije, izvesnog Gospodina Benka. Prevejani ekspert, kad su falsifikati prošli proveru,  nesluteći, potvrdio je Ristinu umešnost. I danas neka od tih „dela“, razasuta su po belome svetu. Prevara veka na kojoj bi pozavideli i članovi iz ozoglašene, ali elitne grupacije „Pink Pantera“.

Očigledno je, hoštapleri, mufljuzi, banditi, prevaranti, tu u blizini su, koegzistiramo u istom vremenu u različitim prostorima. Dva sveta, koja se tu i tamo, po obodima spajaju, mestimično. I pitam se ko ima pravo da plagira nečiji trud i delo? I da sa sigurnošću tvrdi da je to platno uistinu Renoarovo, iako zna da je sve to u sklopu igre ko će koga nadmudriti i ko će deblji novčanik dobiti.

Tu je i pitanje istine i šta to promiče sa one strane ogledala. Iluzionisti koji iznose laž na „bogatu“ umetničku trpezu. A gosti, ta aristokratska gospoda ili pak skorojevići, koji su tu i tamo upućeni u umetnost, gledaju u to izobilje, pritom se slasno oblizujući. I promišljaju kako će im se diviti i koliko za iste mogu i dobiti. Ako zagusti mogu ih se kutarisati i zadovoljiti svoje sitne, primitivne porive. Nesvesni da ono što ukrašava zidove njihovih aristokratskih salona, nije Pikaso, već samo dobra kopija, koja se, ipak, da unovčiti. Jedan od aktera ove priče je i jedan od autora ove knjige.

„Tajna se zove Erih Šlomović“, iskustvo je jednog od autora, Leona Pogelšeka. U vreme zbivanja, bio je tek student Istorije umetnosti i pasionirani zaljubljenik u umetnička dela. Naivan i mlad, sa oduševljenjem je posmatrao Matisa i Renoara, izistinski verujući da je reč o originalima. Tek na kraju, idejni tvorac će mu otkriti celu postavku predstave ko će koga nadmudriti i pritom veći profit za sebe privući.

Drugi autor je Slavko Pregl, novinar, izdavač, slobodni pisac i kulturni radnik. A ovo je priča sa one strane ogledala, gde ništa nije onako kao što izgleda.

Ono što je činjenica, deo kolekcije Eriha Šlomovića, razasut je i dalje negde po golemom, belome svetu. Ko skriveno blago, čeka da bude otkriveno. A Erih Šlomović, večita enigma, ko meteor zablistao je na nebu, sanjajući o gradioznom muzeju zapadno-evropske umetnosti u Beogradu. No, na nebu je i dalje vidljiv trag koji je za sobom ostavio. A njegov duh i dalje luta ovim, nakalemljenim, na krivo nasađenim svetom. Erih Šlomović kolekcionar, prvoklasni erudita, senzualnog čulnog opažaja i asketa, postavio nam je zagonetku, na koju, pitanje je da li možemo da odgovorimo.

za P.U.L.S.E: Aleksandra Čolić

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments