Prag – Nusle | PULSE Magazin

Iako je samo na kilometar od šireg centra Prag – Nusle je izvan interesovanja turista. Možda zato što je topografski pomalo skrajnut – okružen brdima Vinohrada, Višehrada i Pankraca, rekom Botič i železničkom prugom, i tako opstoji kao gradić za sebe

. Nusle je autentična praška četvrt. U njemu nema turističkih zamki niti gomile salona tajlandske masaže, kao ni skupih restorana. U njegovim barovima retko ćete naići na grupe posetilaca iz SAD-a, Nemačke, Velike Britanije. Njegove ulice su manje čiste od onih u starim Vršovicama, i mnogo manje čiste od paradnih ulica u Vinohradima. Češće se nailazi na pseći izmet na trotoarima, automobili se ovde kreću brže. U Nusli ima više klošara nego u Vršovicama; redovno se mogu sresti u tramvajima od Nuselske do Vinohrada i Albertova. U Nuselskoj ima i jednostavnih jednospratnica iz osamnaestog ili prve polovine devetnaestog veka, bez ornamenata, sivih fasada. U jednoj od sporednih ulica se nalazi blok kubističkih četvorospratnica sa trostranim uglastim erkerima. Ovaj deo grada me podseća na beogradski Dorćol.

Ekonomski standard Nusli je niži nego u susednim Vinohradima. Zato ovde ima više radnji sa proizvodima za kuću, servisnih radnji poput onih za popravku odeće, kao i lokalnih pekara.

Sa uzvišenja ispred sokolskog doma, kroz maglu vidim Havličkove sadi i gornje Vršovice.

Između stajališta Ostrčilovo Namesti i Divadlo na Fidlovačce je ničija zemlja, iznad koje je Nuselski most, a pored koje protiče Botič. Tu je i tunel ispod pruge koji povezuje Nusle sa Višehradom. Nusleski most, u kojem se nalazi tunel na metro liniji C, nalazi se iznad doline Nusli (Nuselske udoli), doline Botiča. Nedaleko je stara, napuštena zgrada železničke stanice Višehrad s početka prošlog veka, decenijama prepuštena propadanju, s dopola oljuštenom fasadom, na čijem krovu rastu korov i kiselo drveće, u kojoj se gnezde golubovi i borave beskućnici. Noću, takva, osvetljena jednom uličnom svetiljkom deluje sablasno.

Nusle ima tri metro stanice – Pankrac, Pražskeho povstani i Višehrad. Kroz njega prolazi šest tramvajskih linija, a osim toga graniči se sa železničkom prugom. Reka u jednom delu grada je veza sa dalekom prošlošću. Reka je mnogo starija od svih zgrada pored kojih protiče. Ona je stoga identitetsko težište, pa opet, ’ne možeš dvaput zagaziti u istu reku’.

Botič u Nusli protiče i pored Nuselskog pivovara – osnovanog krajem sedamnaestog veka – sa njegovom izbledelom oker fasadom, crvenim kosim krovovima i tri vitka dimnjaka od cigle. Tramvaj se tu probija kroz krivine pre uspona od botaničke bašte do Karlovih Namesti.

Po skretanju iz Nuselske tramvaj vodi uzbrdo od bloka devetnaestovekovnih zgrada, preko art nouveau građevina, zatim zgrada iz međuratnog perioda, sve do Pražskeho povstani (praški ustanak), gde se nalazi široka, visoka zgradurina, i još jedna znatno niža – obe izgrađene sedamdesetih u stilu brutalizma, ili betonskog futurizma, pod nazivom Budova (zgrada) Centroteks. Pražani ih zovu krava i tele. Nisam bio iznenađen saznanjem da je izgradnju sprovela jugoslovenska građevinska firma (Ingra). Zato mi je ovaj kompleks delovao poznato. Isturene, sive apstraktne betonske forme – beton brut. Ispod je metro stanica, a stepenište na njenom ulazu je neposredno pored veće od ove dve povezane zgrade, koje me, sa njihovim rebrastim elementima, podsećaju na grejalice.

Ulice na padini ispod Nuselske vode do podnožja na kojem se nalazi železnička stanica Nadraži Vršovice. Nusle sa Vršovicama spaja betonski pešački prolaz ispod nje. Da nije pruge koja ih deli ova dva dela grada bili bi jedno naselje.

Belehradska (Beogradska) ulica povezuje Nusle s Vinohradima. U njenom podnožju je saobraćajno čvorište Nusli, Namesti Bratri Sinku – koje lokalci zovu Sinkač – tramvajska raskrsnica okružena renoviranim fin de siecle stambenim zgradama.

Jednog nedeljnog popodneva pre nekoliko godina krenuo sam na okupljanje u čajovni Hedvabna (svilena) hobotnice. U to vreme sam se pri odlasku na nepoznate lokacije oslanjao na uputstva koja bih sebi zapisao, a ne na fotografije putokaza sa gugl mapa. To sam činio kako bih dao sebi priliku za kreativno traganje.

Kako bih pronašao tu čajovnu, trebalo je da najpre dođem do Namesti Bratri Sinku, koje se nalazi nešto dalje od dna rupe Vršovica. Ono je na jednom od izlaza iz rupe. Uhvatio sam tramvaj u Vršovičkoj, prošao ispod železničkog mosta, i izašao u Otakarovoj. Na Namesti Bratri Sinku, međutim, dalji put je postao nejasan. Video sam da tu postoji pet-šest ulica kojima se odatle može krenuti. To nisam očekivao. Kuda sad?, pitao sam se. Krenuo sam jednom od njih i došao pred zgradu opštine i Češkog svaza bojovnika za svobodou. Interesantno otkriće, pomislio sam, Češki savez boraca za slobodu. Da nisam koristio moj metod zapisivanja ne do kraja preciznih i detaljnih instrukcija za pronalaženje lokacije, ko zna kada bih došao do njega. Ima li tu još uvek onih iz šezdesetosme?

I dalje je, međutim, trebalo naći ulicu Petra Rezka i čajovnu Svilena hobotnica, do koje je, ispostavilo se, bilo teže doći nego što sam mislio. Kako sam unapred znao da odatle do Petra Rezka nema mnogo, napisao sam bio sebi uputstva dovde, a kad stignem tu gde sam se upravo nalazio, planirao sam da, prosto, pitam nekog od prolaznika za dalje smernice. Zaustavio sam troje-četvoro ljudi, birajući namerno starije, očekujući da oni bolje poznaju ovaj deo grada, pa i Prag uopšte. Neki su bili čuli za tu ulicu, znali su da je tu negde, ne daleko, ali kada je reč o uputstvima za dolazak do nje nisu bili saglasni. Kuda sad? Svilena hobotnica mi je, nekako, izmicala. Odlučio sam da poslušam jedan od predloga koje sam dobio od prolaznika, i da krenem Boleslavovom. Ubrzo sam se našao između šestospratnog jednoličnog bloka i rastinja koje je činilo ivicu nekakvog parka. Gde sam to, kog đavola? Čitav ovaj prelaz od Vršovica do Nusli je tako konfuzan i nepregledan, rekao sam sebi. Već kad se ode dalje od železničkog mosta put postaje nejasan. A, kada sam napustio onaj poslednji blok zgrada u rupi, kod stanice Otakarova, definitivno sam se našao u problemima. Tu sam napravio grešku. Gledajući unazad, to mi je bilo jasno. Već par stotina metara dalje sam zalutao. To mi je lekcija za to što sam se usudio da se otisnem dalje od podnožja Vršovica, njihove sigurnosti, njihove poznatosti, jednom rečju – tog utočišta.