Samozatajni zanatlija Alan Džej Pakjula

Kada je za jubilej prikazan dokumentarac o „Svim predsednikovim ljudima“, Pakjula je već bio mrtav. Još se pitam da li je vozač kamiona s koga je gvozdena šipka polećela i probila šoferšajbnu i na licu mesta usmrtila reditelja pozvan na odgovornost. Kao da je čovek umoren namerno u Predskazanju. Znači, bio je mrtav i u tom dokumentarcu kao da nije ni postojao (kao Fergal Šarki iz „Andertounsa“ što nije postojao u “konačnom” dokumentarcu o tom bendu), već su Hofman i Redford naširoko i nadugačko hvalili film kao da su oni radli scenografiju, montažu i ton, a osobito je Redford svojatao završetak: 

„Kao što možete da primetite, na početku te završne scene, čuju se vesti s televizora uz blago kuckanje pisaće mašine, a onda svi zvukovi odlaze u fejdaut, a pisaća mašina postaje sve jača…“ (što ilustruje moć novinske reči, jelte).

Da li to beše Redford kome je smetala i režija Džordža Roja Hila u Buču Kasidiju i Sandensu Kidu: „Potera na konjima nam jaše iznad glave!“ Ili je to ipak bio Njumen. Umesto hvala da kažu čoveku. Eto, to je sudba samozatajnih zanatlija. Pakjula je u životu više voleo da čini dobra dela, pa su neki filmovi ostali nesnimljeni (kako bi to rekao Dušan Kovačević).

PRESUMED INNOCENT (1990)

ul.: Harison Ford, Greta Skaki, Brajan Denehi, Boni Bedelja, Raul Džulija, Džon Spenser, Džo Grifasi, Pol Vinfild. 

 „Nedokazana krivica“ se to kliče kod naših distributera. Loša frizura Harisona Forda, koji ne ume da plače – te utiske pamtim iz gledanja u Jadranu 1990-ih. (Tada sam s majkom pogledao nekoliko filmova u Beogradu koji je prvi put počeo da slavi Uskrs: “Radna devojka”, “Glengeri Glen Ros”, “Niske strasti”, “Mizeri”.) Raul Džulija je mogao tečno da govori engleski samo ako parla sporije nego uobičajeno i s akcentom koji je parao uši amerikanskim producentima. Kao Hektor Elizondo, na primer. Ovo mu je uloga života. Đavolski pogled Havijera Bardema, opaki osmeh Džona Kasavetisa. Najvažnije alatke amerikanskih odvjetnika su grafitna olovka, beležnice na kocke, ukoričeni tomovi sudskih presuda s naglaskom na presedanima.

Greta Skaki, kao i Lena Olin, kao i Beatris Dal – dugačak je niz – tužan je primer kako je kratkoveka karijera žene u Holivudu. Svim pobrojanima su vrata A produkcije zatvorena čim su malkice omatorile i sada mogu da snimaju samo u Evropi/Australiji (odakle su uglavnom došle). 

Pakjuli su često prebacivali „e ovo bi Sidni Lumet bolje uradio“, bio je uglađen i fin, više mu je priličila ležaljka u Veneciji u vreme kuge nego diskać „54“.

Skaki je igrala fatalnu sociopatkinju, više telom no umom, takav je bio scenario. Denehi i Ford su imali odličnu„hemiju“,u kojoj se pokazalo da su ambicija i generacijska zavist jače od etike. Ford se spasao onom frizurom, koja je bila toliko loša – kao Keriju Grantu u fazi majmunske mladosti u Hoksovom filmu – da je skretala pažnju od njegove glume, još drvenastije nego obično. 

Film ima mudar scenario, to jest dobra je knjiga po kojoj je on napisan: otud je ovo jedan od pametnijih sudskih filmova, koji se može gledati ponovo, i kada saznamo “da li su se udali”. Publici u Jadranu 1990-ih je iz nekog razloga imponovalo prezime glavnog junaka na -ić. 

U to se vreme, +- koja godina, u kinematografima prikazivalo prilično sudskih filmova (ili barem s opsežnim sudskim delovima): „Vašar taštine“, „Moj rođak Vini“, „Maskirani ubica /Jagged Edge/“, a proces je na ovom filmu najrealističniji, te zato i najdosadniji.

ALL THE PRESIDENT’S MEN (1976)

ul.: Robert Redford, Dastin Hofman, Džejson Robards, Džek Vorden, Hal Holbruk.

„Ja sam najbolji hitmen. A zašto sam najbolji hitmen? Zato što ljudi misle da jesam. Jednom da zaribam, ode ugled u propast i ljudi više neće misliti da sam najbolji hitmen. I samim tim neću biti najbolji hitmen“, rekao je neko, ne mogu da se setim ko u nekom filmu, ne mogu sad da se setim kom. 

Nekad su ljudi mislili da postoji profesionalizam u novinarstvu, da je uloga novinara da budu kritični prema svakoj vladi i da tako predstavljaju  „kontrolni faktor vlasti“. Nekad se mislilo da je knjiga svetinja i verovalo se u snagu pisane reči, pa je delegacija sovjetske ambasade odlazila u Zagreb da preti da se slučajno ne objavi Solženjicinov „Arhipelag Gulag“, a Zlatko je Crnković u svojim memoarima to, bez trunke taštine i želje da prepravlja biografiju, opisao ovako: 

„Oni tako potcjenjuju našu sposobnost samocenzure…! Ali, beskrajno nas je zabavljala činjenica da jedan čovjek jednom knjigom može zajebavati čitav imperij…!“ 

E, tako je bilo nekoć. Danas bi novičok i hitmeni, samo za nijansu pušteniji s lanca, završili posô, kakve, bre, pisaće mašine i kakvi arhipelazi i slični bakrači! 

Ovo što se dogodilo čika Niksonu je propust dežurnog i to se više neće ponoviti. Ali, onda, u doba nevinosti, dok je čika za IBM električnom pisaćom mašinom bio dasa, eto šta je sve moglo da ispadne kada se mala grupa mangupa ne reguliše na vreme. 

Film je vredan pre svega zbog toga što je based on a true story. Inače je zapanjujuće ravan, klišetiran, a često i dosadan. Sve klišee je izvozao: rivalstvo dva novinara koji na kraju počnu da se druže (a rivalstvo je nategnuto kao u današnjim kulinarskim šouima, kada se ortacima pišu scenariji kako da se kaobajagi svađaju dok kuvaju), zatim očinska uloga “dobrog urednika” Bena Bredlija (Robards), tipski bad guy u upravi Rozenfeld (Džek Vorden). 

Hal Holbruk kao „Duboko grlo“ glumi glasom i frizurom u silueti, kao da je Saša Zalepugin. Scenario je čak natuknuo ko bi mogao da bude to duboko grlo, naime u razgovoru u redakciji Robardsov lik pominje “nekog nezadovoljnika koji je u FBI očekivao da će da nasledi pokojnog Huvera”. Moguća opasnost kojoj su novinari možda bili izloženi prikazana je samo jednom Redfordom paranojom, koja je rezultovala bezrazložnim noćnim džogingom. U stvari, jedino što je ostalo od filma je dosetka: „Follow the money!“  Sve drugo je praznjikavo, takoreći nevidljivo: gledamo mi film, ali vidimo stiropor; osim nostalgije za bakelitnim telefonima i IBM pisaćim mašinama i isprobanih glumačkih sredstava Redforda i Hofmana, nema tu supstance: u nama radi predznanje, sve ono što smo saznali od ubistva Kenedija pa nadalje. 

PELICAN BRIEF (1993)

ul.: Džulija Roberts, Denzel Uošington, Sem Šepard, Hjum Kronjin, Džon Herd, Džon Litgou.

Još jedan bajkoviti špijunski film koji nas uverava da naivni pojedinci, bez treninga kao komandosi ili ubilački agenti, mogu da srede čitave tajne službe i skrše dalekosežne zavereničke planove. Ali, to je po romanu Džona Grišama, šta čovek drugo i da očekuje? Džon Herd je vazda igrao ljude koje tanka linija deli od heroja, ali on uvek mora pređe na tamnu stranu. Kameo Hjuma Kronjina trebalo je da podari nekakvu mistiku…

Sem Šepard, koga su gledaoci kanda zamišljali da će tokom čitavog filma pratiti Džuliju Roberts (Darbi Šo), kao što je incestuozno pratio Džuli Delpi u „Putniku/aka Homo Faberu“ dve godine ranije – gine, međutim, na samom početku u eksploziji bombe podmetnute pod automobil. Tako da je Robertsova prepuštena Denzelu Uošingtonu (novinar Grej Grantam). 

U stvari, ovo je nastavak paranoične trologije, ovo je već serija soft-pedaling paranojâ  (množina), u kojima nejaki pojedinac trijumfuje, a loši saradnici nagrabuse. Ali, tada su svi bili zaljubljeni u Džuliju Roberts, pa je film prošao s dobronamernim ćuškama u vidu „jes’ da je nemoguče, ali lepo je usnimljeno, slatkica je Džulija, a čika Pakjula nas nije zapljuskivao krvavijem scenama, lepo od njega“. 

Predrag Crnković

Izvor: Kritike iz kruga dvojke

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Alan Pekula, Film, Kritika iz kruga dvojke, Predrag Crnčević