Ulogujte se / Kreirajte profil

Prvi svetski rat – rat dugog trajanja

Sarajevski atentat, Srbija i duh 1914

U obimnim istorijskim istraživanjima o Julskoj krizi iz 1914. i uzrocima Prvog svetskog rata, sarajevski atentatori i kraljevina Srbija igraju tek marginalnu ulogu, ako se uopšte i spominju. Reprezentativni primer tog pogleda na istoriju je knjiga Fritza Fischera „Posezanje za svetskom moći“ iz 1961, koja je u Nemačkoj izazvala čuvenu Fischerovu kontroverzu.1 Na 700 strana ove knjige uopšte se ne spominje ime atentatora Gavrila Principa; ono nije vredno čak ni fusnote, a ime premijera srpske vlade Nikole Pašića navodi se samo jednom, onako uzgred. Sličan stav imaju i pripadnici Fischerove škole. Zašto su olako prešli preko atentata i ignorisali ulogu Srbije? Zato što su bili uvereni da bi i bez atentata, pre ili kasnije (i neizbežno!) došlo do velikog rata. Atentat im nije bio potreban kako bi objasnili uzroke rata. A budući da atentat nije igrao nikakvu ulogu u tome, onda nije bilo važno ni to da li je zvanična Srbija bila umešana u pripremanje ovog (ne)događaja, da li je bila upoznata sa planovima za atentat i da li je morala/mogla da spreči atentat.

Rovovi iz Prvog svetskog rata, Belgija, foto: AP/Virginia Mayo

U poslednjih nekoliko godina (ne samo sa knjigom Christophera Clarka)2 ovaj determinizam – moralo je da bude tako kako je bilo – doveden je u pitanje, a s njim i oštra podela između povoda i razloga. U opštem prikazu Prvog svetskog rata iz 2003. Michaela Salewskija, Principovo ime doduše nedostaje u registru, ali se zato pojavljuje na jednom mestu u tekstu, u sledećem komentaru:

„Dvadeset osmi jun 2014. je verovatno najsudbonosniji dan 20. veka, bez obzira na sve već utvrđene strukturne neizbežnosti i uzročnosti – dakle ’prakatastrofa’. Često se tvrdi: da nije bilo ubistva austrijskog prestolonaslednika, neki drugi događaj bi izazvao rat, a i procena ’zrelosti za rat’ upućuje na isti zaključak. Međutim, suštinsko pitanje glasi drugačije: kako da znamo da li bi posle 27. juna uopšte došlo do događaja sličnog onome od 28. juna? Mi pretpostavljamo, žongliramo verovatnoćama i ignorišemo stvarnost. Prosto ne možemo da znamo šta bi se dogodilo da nije bilo ovog gnusnog dvostrukog ubistva.“3

Salewski optužuje Gavrila Principa i Crnu ruku za deo odgovornosti za rat i milione žrtava. Možemo da raspravljamo o oceni Salewskog, ali ne možemo da raspravljamo o tome da li zaista znamo šta bi bilo kad bi bilo. Možemo da navodimo indicije, upoređujemo verovatnoće, ali „šta bi bilo kad bi bilo“ pripada carstvu virtuelne istorije. Vredi razmisliti o tome šta se nije desilo a moglo se dogoditi, i ispitati alternative, ali treba biti svestan činjenice da u virtuelnoj istoriji ne postoji izvesnost.

Nije sporno da je čin Gavrila Principa i njegovih istomišljenika povod, a ne uzrok Prvog svetskog rata. Uzrok, ili skup uzroka, toliko se razilaze da se čak postavlja pitanje da li je moguće jasno razdvojiti povod i uzrok, kao što su to učinili Fritz Fischer i njegovi sledbenici. Isprva je atentat bio samo povod da „ratna strana“ u Beču, u šovinističkoj atmosferi odnese prevagu nad ostalima. To je bilo moguće, jer je najistaknutiji protivnik eventualnog rata, nadvojvoda Franz Ferdinand, bio mrtav i zato što su neki koji su se do tada protivili ratu promenili mišljenje. Atentat je prokrčio put onima koji su već duže vreme želeli rat i čekali priliku. Ubijeni prestolonaslednik je često i oštro govorio protiv vojne akcije (sa jednim izuzetkom krajem 1912). Ne zato što je bio pacifista; on je rat smatrao legitimnim sredstvom za sprovođenje političkih ciljeva, a naročito ne zbog toga što je gajio simpatije prema Srbiji – već pre svega zato što je bio zabrinut za unutrašnju stabilnost Habsburške monarhije, zbog čega se zalagao za očuvanje statusa kvo. Barem u doglednoj budućnosti.

Austrougarska je još od nagodbe iz 1867. postala jako neobična država, koja je podsećala na Jugoslaviju iz 80-ih godina 20. veka, ili na današnju Bosnu. Bila je to država kojom se teško vladalo. Prestolonaslednik je bio svestan tih problema i želeo je da izbegne rat, barem tada ili u bližoj budućnosti. Tek su njegova smrt i licemerna tuga i bes zbog njegove smrti zapalili iskru u „buretu baruta“. A kao što Franz Ferdinand nije bio pacifista, tako ni vlade mnogih drugih zemalja nisu sledile pacifistički kurs. Da li je vlada u Beogradu bila izuzetak? Da, kaže Mile Bjelajac u svom eseju objavljenom 2014:

„Srbija i Crna gora su posle Balkanskih ratova bile materijalno iscrpljene zemlje sa desetkovanim stanovništvom. Bio im je potreban višegodišnji period mira… Zato su srpska vlada i srpska vladajuća dinastija činili sve kako bi ostali u što boljim odnosima sa Austrougarskom. Premijer Nikola Pašić je želeo da smiri situaciju izrazivši u svom ekspozeu iz oktobra 1913. želju za mirom… Treba podsetiti da je zvanična Srbija krajem 1912… izjavila da želi da živi u miru i prijateljstvu s Austrijom.“4

Doduše, i vlade drugih zemalja su u svojim službenim izjavama tvrdile da žele mir. Šta to dokazuje? Bila je to samo jedna strana medalje. Druga strana je bila to da su širom Evrope uticajni političari i vojni zapovednici bili uvereni da se nacionalni ciljevi mogu ostvariti i ratom i da je rat legitimno sredstvo ostvarivanja tih ciljeva. Niko od odgovornih nije mogao ni da pretpostavi kako će izgledati eventualni svetski rat. Razlike među stavovima vlada su se ogledale jedino u proceni kada je „pravi trenutak“ za početak tog rata. U toj tački su se razilazili stavovi političara i vojnih lica u Beču (i u Berlinu) na jednoj strani, i vlade u Beogradu na drugoj. Dok su u Beču i Berlinu smatrali da vreme ne radi za centralne sile i da ne bi smelo dugo da se čeka, Srbiji 1914. (posle balkanskih ratova i velikih materijalnih i gubitaka u stanovništvu) rat nije odgovarao. Zvanična Srbija u tom trenutku nije želela rat. To možemo prilično ubedljivo da tvrdimo. Međutim, da je Srbija na duži rok nameravala da živi u „prijateljstvu“ sa Austrijom, to verovatno ni Bjelajac ne bi rekao.

Početkom januara 2014. srpski mediji su detaljno izveštavali o pronađenom pismu, koje je guverner Bosne i Hercegovne Oskar Potiorek 13 meseci pre atentata napisao austrougarskom ministru finansija Bilińskom. U njemu Potiorek objašnjava da se Austrougarska „za samo nekoliko godina mora spremiti za neizbežni… rat (protiv Srbije)“. To je bilo 13 meseci pre događaja u Sarajevu (odnosno neposredno po završetku Drugog balkanskog rata, u kome je Srbija gotovo udvostručila svoju teritoriju). Srpski mediji i većina političara, ali i neki srpski istoričari – o Emiru Kusturici da ne govorimo – zaključili su da se sada predistorija Prvog svetskog rata mora napisati iznova, jer se pojavio dokaz da je rat bio planiran pre atentata, tako da atentat postaje nevažan.5 To što je reč o kopiji pisma čiji original još nije pronađen nije problem, jer je pismo sigurno verodostojno, što je potkrepljeno mnogim drugim izvorima.

Na zajedničkoj sednici saveta ministara 7. jula 1914, ministar finansija Biliński, koji je zamenio Potioreka na mestu guvernera Bosne i Hercegovine, primećuje: „General Potiorek već dve godine (a ne tek 13 meseci!) smatra da moramo da odmerimo snage sa Srbijom kako bismo zadržali Bosnu i Hercegovinu“.6 Zapisnik je odavno dostupan; objavljen je još 1966. U medijskoj kampanji u Srbiji neobična je okolnost da se nešto već poznato prodaje kao senzacionalna novost. Očigledno je da srpski mediji nisu upoznati sa „mejnstrimom“ istraživanja na zapadu, na koja su veliki uticaj imale Fischerove teze.

Ključna teza koju zagovaraju srpski istoričari o početku rata je nesumnjivo tačna. Tačno je da su vodeći političari i vojna lica Austrougarske monarhije dugo pre atentata zagovarali „preventivni rat“ protiv Srbije. Tačno je da nikada nije dokazana direktna odgovornost ili saizvršilaštvo vlade Nikole Pašića za atentat u Sarajevu. I tačno je da je navodni „odbrambeni“ austrougarski rat bio u stvari agresija, kojom je „ratna strana“ u Beču pokušala da nadomesti unutrašnje slabosti monarhije nadajući se da će tako očuvati status velike sile. Svi argumenti su, kao što sam rekao, tačni (tačni u najpozitivnijem mogućem smislu), to jest „činjenicama“ se nema šta prigovoriti, naročito na njihovom izboru i tumačenju. Posle svega što danas znamo (ili barem verujemo da znamo), malo je verovatno da su Pašić i njegova vlada bili umešani u pripreme atentata. Ostaje nejasno da li su imali konkretne(!) informacije o tome. Izjave političara su protivrečne. Ako je vlada imala konkretne informacije i ako nije želela rat u tom trenutku, onda sledi zaključak da je izgubila kontrolu nad tajnom organizacijom Crna ruka, vojnom tajnom službom i delovima vojnog rukovodstva (što je takođe poznato).

U (naizgled beskrajnoj) raspravi o povodu i uzroku Velikog rata suprotstavljene su dve teze: jedna koja se odnosi na aktere, i druga koja je povezana sa sistemom vrednosti toga vremena. Prva spada u oblast „klasične“ diplomatske istorije. U njenom središtu su Julska kriza iz 1914. i pitanje šta su političari, vojska i diplomati uradili, to jest šta je ko kada kome rekao i šta je ko odlučio. Druga teza se odnosi na suštinsku i ukorenjenu predstavu o pravu i pravdi, o „legitimnim“ i „nelegitimnim“ ciljevima. Ove teze su međusobno povezane, ali sa bitno drugačijim težištima.

Druga teza se bavi smislom i „legitimnošću“ političkog i vojnog delovanja. Tada i danas. Prema njoj postoje države koje su se borile za „pravedne“ i one koje su se borile za „nepravedne“ ciljeve, to jest postoje „dobre“ i „zle“ države. „Ključni pojmovi“ koje iznosi srpska strana u ovom kontekstu glase: „demokratska Srbija“ i „tamnica naroda“ Austrougarska; moderno pravo naroda na samoopredeljenje protiv kolonijalizma/imperijalizma velike sile; „pacifisti“ protiv „huškača“; „dugogodišnja“ pretnja Srbiji od strane Austrougarske; neravnopravna borba između Davida i Golijata uz ogromne žrtve, koja je Srbiji i habsburškim južnim Slovenima donela slobodu u Prvom svetskom ratu.

U raspravi o Prvom svetskom ratu se često mešaju moral i odgovornost država/vlada. Smatram da je neophodno i smisleno praviti razliku između morala i odgovornosti. Što se tiče morala (a time i davanja smisla i legitimnosti događajima), Srbija zbog pozivanja na pravo na samoopredeljenje na svojoj strani ima moderne, progresivne argumente, dok Austrougarska iz ove perspektive izgleda kao relikt prošlosti. Ali, postoji jedno ali. Srpski nacionalni intelektualci, političari i naučnici često veoma različito shvataju princip samoopredeljenja, i od slučaja do slučaja ga povezuju sa drugim principima („istorijskim pravom“ ili strateškim i ekonomskim argumentima).

Balkanski ratovi 1912/13. označavaju veliku prekretnicu u istoriji Srbije. Osvajanje vardarske Makedonije i Kosova i težnja da se izađe na Jadransko more preko severne Albanije, nisu se mogli opravdati pravom naroda na samoopredeljenje. Slično važi i za Bosnu i Hercegovinu, koja se prikazivala kao „srpska zemlja“. Ali sa kojim opravdanjem? Dok se u slučaju Kosova moglo pozivati na „istorijsko pravo“, to u slučaju Bosne i Hercegovine nije bilo moguće. Istorijski se ne može (a ni tada se nije moglo) tvrditi da su Bosna i Hercegovina „srpske zemlje“. U ovom slučaju se argumenti oslanjaju na jezičke i etnografske nalaze ili, konkretnije rečeno, na definicije. Definicije same po sebi nikada nisu tačne ili pogrešne, prikladne ili neprikladne, verodostojne ili protivrečne. Najvažnije je da nikada nisu tačne ili pogrešne. Kada je reformator srpskog jezika Vuk Karadžić sredinom 19. veka sve koji govore štokavskim narečjem (a time i veliku većinu stanovništva Bosne i Hercegovine) označio „Srbima“ – time je utvrdio jednu definiciju. Ako je prihvatimo, Bosna i Hercegovina (barem na osnovu jezika) jeste „srpska zemlja“, čije stanovništvo onda ima pravo na samoopredeljenje. Ali isto tako sve koji govore štokavskim narečjem možemo definisati kao „Hrvate“ (za tako nešto ne morate biti Ante Starčević) ili – zašto da ne – „Hercegovce“ ili „Bošnjake“. U poslednjem slučaju Srbija bi bila „bošnjačka zemlja“.

Naravno, to je besmislica. Ali prema rezultatima popisa stanovništva iz 1910. ne može se izvući zaključak da su Bosna i Hercegovina bile „srpske zemlje“. Oni koji su se izjasnili kao pravoslavci (i koji su se smatrali Srbima) činili su 43 odsto stanovništva, ali i kao relativno najveća grupa (ostali su se izjasnili kao muslimani ili katolici) nisu imali ni ubedljivu, a kamoli apsolutnu većinu. Međutim, ako muslimane smatrate „u stvari“ Srbima, čiji su preci izdali svoju „pravu“ veru (pri čemu vera nije lični već izbor zajednice), onda dobijate tročetvrtinsku srpsku većinu. Neću se upuštati u ovo pitanje, već ću se samo ograničiti na zaključak da je u slučaju vardarske Makedonije, Kosova i Bosne i Hercegovine (na izlazak Srbije na Jadransko more preko severne Albanije ne treba trošiti reči) – opravdanje za srpske teritorijalne pretenzije bilo isto toliko arbitrarno koliko i opravdanje svih drugih država u sličnim situacijama. Naravno, u Beogradu nisu sanjali o „svetskoj moći“ kao u Vilhelmovom Berlinu, ali je i u Beogradu svakako postojala težnja ka statusu regionalne sile. To znači da su između velikih sila i manjih država postojale određene, ali ne i suštinske razlike, tako da moralni argument gubi na težini.

Gotovo svuda u Evropi je sopstvenoj državi pripisivana božanska priroda, a ispunjenje nacionalnih ciljeva, bez obzira na njihov sadržaj, smatralo se „svetom“ dužnošću. Tako je mislio i devetnaestogodišnji Gavrilo Princip. Atentat koji je izveo bio je izraz ovog euforično-nacionalnog raspoloženja. Iako su on i njegovi prijatelji iz mreže Mlada Bosna čitali i anarhističku i socijalističku literaturu, i zalagali se za prevazilaženje konfesionalnih razlika (smatrajući religiju privatnom odlukom svakog pojedinca) – svima njima je najvažnije bilo ostvarivanje nacionalnih ciljeva.

„Pre socijalne revolucije moramo ukloniti nejednakosti među narodima“, objašnjavao je Princip psihijatru Martinu Pappenheimu7 tokom izdržavanja kazne u tvrđavi Terezijenštat, „i uvereni smo da se među narodima moraju stvoriti takve veze koje uklanjaju međusobne razlike; ali se mi nacionalisti, iako smo čitali anarhističke i socijalističke spise, nismo previše posvetili ovom pitanju(!), jer smo smatrali da svako od nas ima jednu drugu, nacionalnu dužnost“.8

Nacionalno pitanje je odnelo prevagu nad svim drugim pitanjima, što je potpuno odgovaralo „duhu vremena“ tadašnje Evrope. Nacionalizam nije poznavao teritorijalne granice. Bio je to transnacionalni i transteritorijalni fenomen koji je zapalio čitavu Evropu.

Čak je i moralno uzdizanje atentata kao „tiranoubistva“ (oslanjanjem na antičku i novovekovnu filozofiju) prilično upitno. Franz Ferdinand je možda bio privatno autoritaran i odbojan, ali nije bio tiranin. A ne možemo da znamo da li bi to postao. Isto tako on nije pripadao „ratnoj strani“, kako tvrde savremeni srpski mediji, već njenim protivnicima. Međutim, Princip i njegovi prijatelji to nisu znali. Oni su poverovali u propagandu. Ovu zabludu dvoje ljudi je platilo svojim životima. Franz Ferdinand nije bio Dionizije I od Sirakuze,9 ni Cezar, a kamoli Hitler.

U suštini, reč je o tome da li svrha opravdava sredstvo? Cilj atentata je bio oslobođenje od austrougarske vlasti i ujedinjenje južnih Slovena u zajedničku državu. Oba cilja su postignuta. Stvarnost u prvoj jugoslovenskoj državi Gavrilo nije doživeo. On nije doživeo sudar svog mladalačkog entuzijazma i slobodarske retorike, ili svoje naivnosti i megalomanije, sa stvarnošću. Nije doživeo da vidi kako se cilj pretvara u svoju suprotnost. Hrvati, bosanski muslimani i mnogi bivši habsburški Srbi, „oslobođenje“ su zamišljali potpuno drugačije. A budući da nova (jugoslovenska) višenacionalna država, koja je po mnogo čemu podsećala na habsburšku, nije odgovarala Principovim zamislima, postavlja se pitanje da li bi onda usledio novi atentat? Možda na vodećeg hrvatskog opozicionog političara (setimo se ubistva u skupštini 1928), ili na kralja Aleksandra koji je ubijen 1934. dospevši tako na dugu listu žrtava političkih atentata? Postoje li „dobri“ i „loši“ atentati? Ko o tome odlučuje? Cilj je uvek pri ruci. Tada kao i danas.

Okrenimo se sada odgovornosti. Polazim od teze da velike države snose veću odgovornost od manjih, jer su odluke prvih značajnije od odluka potonjih. Time manje države ne oslobađam odgovornosti, jer je poznato da naizgled beznačajni povodi i uzroci mogu da imaju razorne posledice, ali tek kada se umešaju velike države. Zato smatram da Austrougarska i Nemačka (ali i Rusija, Francuska i Velika Britanija) snose daleko veću odgovornost od Srbije za događaje tokom Julske krize 1914. Da Vilhelmova Nemačka nije podržala Austrougarsku, a Rusija Srbiju i Francuska Rusiju, verovatno ne bi bilo Prvog svetskog rata. Ali time se vraćamo u virtuelnu istoriju. Odgovornost je uvek vezana za određeni slučaj, dok ga moral nadilazi, to jest ne možemo ga menjati od slučaja do slučaja. „Dobrih“ i „nedužnih“ država i nacija ima jednako malo koliko i „zlih“ i „krivih“. Postoje samo donosioci odluka koji odgovorno ili neodgovorno deluju što, zavisno od resursa kojima raspolažu, vodi manje ili više pogubnim događajima.

Dolazim do zaključka: postavlja se pitanje da li sto godina kasnije „duh 1914“ i dalje može i treba da bude uzor, model za oblikovanje stvarnosti i budućnosti: obožavanje države i nacije i prihvatanje rata ili atentata kao sredstva za ostvarivanje „nacionalnih ciljeva“. „Veliki“, „spektakularni“ čin, o kome je Gavrilo Princip sanjao i koji je na kraju izveo i zbog koga ga mnogi Srbi (ali ne i „oslobođeni“ Hrvati i muslimani) doživljavaju kao heroja, dakle taj „veliki“ čin izaziva podozrenje većine građana Evrope. Promenio se i pogled na „Evropu“. Milioni mrtvih u Prvom svetskom ratu ne smatraju se više samo „nacionalnim žrtvama“ i „palima za otadžbinu“ (prema krilatici što više to bolje), već sve više kao ljudi koji su ginuli za izuzetno sumnjive „ideale“. O sarajevskom atentatu i uzrocima Prvog svetskog rata ne možemo govoriti, a da se ne osvrnemo na militarizaciju velikih delova društva i njegovog nacionalističko-ideološkog naoružavanja.

U tom pogledu Srbija nije izuzetak. Kada pročitamo statut javnog udruženja Narodna odbrana, statut tajne organizacije Crna ruka, dela antropo-geografa Jovana Cvijića ili srpske udžbenike geografije i istorije iz tog perioda, stičemo utisak o pravim razmerama srpskog militantnog nacionalizma. To je takođe „činjenica“ koja se potpuno ignoriše u dosadašnjoj srpskoj istoriografiji. Način na koji se sećamo atentata i početka rata 1914-1918. manje govori o samim događajima, a daleko više o kulturi sećanja i sa njom povezanim sistemom vrednosti.

Vratimo se još jednom na Fritza Fischera. Značaj njegove veličanstvene knjige je pre svega u tome što se on kritički bavio sopstvenom, nemačkom prošlošću. Možda je to jednostrano stanovište, zbog koga je knjiga naišla na velike otpore, ali je ono bilo neophodno, neizbežno i zastupano u pravom trenutku. Gde je srpski Fritz Fischer?

  1. Griff nach der Weltmacht: Die Kriegszielpolitik des kaiserlichen Deutschland 1914-1918. Düsseldorf 1961. Srpski prevod: Fric Fišer, Posezanje za svetskom moći. Politika ratnih ciljeva carske Nemačke 1914-1918. Beograd 2014.
  2. Christopher Clark, The Sleepwalkers. How Europe Went to War in 1914. London 2012. Srpski prevod: Kristofer Klark, Mesečari: kako je Evropa krenula u rat 1914. Smederevo 2014.
  3. Michael Salewski, Der Erste Weltkrieg. Darmstadt 2003, str. 84 f.
  4. Mile Bjelajac, Serbien im Ersten Weltkrieg, u: Gordana Ilić Marković (ur.): Veliki rat – Der große Krieg. Der Erste Weltkrieg im Spiegel der serbischen Literatur und Presse. Wien 2014, str. 47-70; citat na str. 48.
  5. Vest TANJUG-a od 5.1.2014. preneli su brojni srpski mediji: Pismo koje otkriva ko je želeo Prvi svetski rat, B92 od 5.1.2014; Branko Pejović, Poćorekova najava rata godinu pre Sarajevskog atentata, Politika online od 6.1.2014; Bojan Bilbija, Nemci odbijaju odgovornost za rat, Politika online od 9.1.2014. Itd.
  6. Miklós Komjáthy (ur.), Protokolle des Gemeinsamen Ministerrates der Österreichisch-Ungarischen Monarchie (1914-1918). Budapest 1966, str. 145.
  7. Martin Pappenheim, Gavrilo Princips Bekenntnisse. Ein geschichtlicher Beitrag zur Vorgeschichte des Attentats von Sarajevo. Wien 1926; citirano prema Gregor Mayer, Verschwörung in Sarajevo. Triumph und Tod des Attentäters Gavrilo Princip. St. Pölten, Salzburg, Wien 2014, str. 35.
  8. Ibid., str. 36.
  9. Dionizije I od Sirakuze bio je vladar Sirakuze, današnje Sicilije. Smatra se najgorim primerom despota – okrutan, sumnjičav i osvetoljubiv.

Predavanje održano 4. jula 2014. na konferenciji u Berlinu.

PDF predavanja na nemačkom

Preveo Miroslav Marković

 

Prvi svetski rat – rat dugog trajanja

Tačno pre sto godina 11.11. u 11 sati u železničkom vagonu kod mesta Kompjenj blizu Pariza potpisano je primirje kojim su završene borbe u Prvom svetskom ratu. Svi su se nadali da će se bez odlaganja vratiti na Belle epoque, da će nastaviti tamo gde su stali, praviti se da se ništa nije desilo ili da će veselo uleteti u „lude dvadesete“. Ali nije išlo. Više ništa nije bilo isto.

Prvi svetski rat bio je prvi globalni i prvi totalni rat. Već time je svet ušao u sasvim novu fazu, u kojoj se ono što se dešavalo na bilo kojoj tački sveta osećalo svuda, što je fenomen koji obično zovemo globalizacijom. Rat je postao globalan već prvih dana avgusta 1914, kada su velike sile jedne drugoj objavljivale rat. Vladajući imperijalni sistem značio je da su tih istih dana i kolonije sa svih kontinenata ušle u sukob. U rat je na strani Antante odmah ušao i Japan, kao prva vanevropska sila. Zatim je u novembru 1914. u rat ušlo Osmansko cartvo, uvukavši u sukob svoju još uvek ogromnu teritoriju od Atlantika do Persijskog zaliva. I na kraju su u proleće 1917. u rat ušle i SAD, čime se on prelio na sve delove sveta. Ratne operacije odvijale su se i na Dalekom i na Bliskom istoku; vojnici iz Indije, Senegala, Kanade i Australije borili su se na evropskim i drugim frontovima; u Africi su se vodile borbe za kolonije; veliki broj država Latinske Amerike objavio je rat Centralnim silama… Nikada ranije ni u jednom događaju nije na taj način učestvovao ceo svet.

Foto: Peščanik

I nikada ranije nijedan rat nije bio totalni. Bilo je to sasvim novo iskustvo u kome je izbrisana razlika između fronta i pozadine. Nova oružja dovela su do toga da je u ratu sve postalo meta: ukinute su razlike između vojnika i civila. Rat se od tada vodio i protiv hrane, i protiv energenata, i protiv žena, dece, svih. To je bila posledica i činjenice da je to bio prvi industrijski rat. Nove vrste oružja značile su da rat zavisi od masovne industrijske proizvodnje, a ona je značila da su za rat angažovani svi. I zbog toga su svi postali meta. Masovno ubijanje je postalo legitimno. Rat više nije poštovao granice „pristojnosti“, nije više bio viteška disciplina koja rađa heroje. Njegov glavni cilj postala je totalna destrukcija.

I upravo zbog toga su ogromna sredstva, energija i naučna otkrića usmereni na otkrivanje novih sredstava za masovno uništenje. Da bi se ubilo što više ljudi napravljeni su bojni otrovi, granate i mašinke koje su garantovale veću „efikasnost“. Prvi put su avioni mogli da dobace bombe do gradova koje ranije nije bilo lako uništiti. Tenkovi su krenuli u svoj pohod, iako još uvek nespretni i bez jasne ideje kako ih u bici najbolje iskoristiti. Podmornice su omogućile novi način ratovanja na moru – podmornički rat. U neograničenom podmorničkom ratu koji se vodio od 1917. torpedima se moglo gađati sve – prvo vojni brodovi, pa trgovčki, zatim i putnički. Granice više nije bilo.

Bio je to prvi rat u kome su građani, bar u najrazvijenijim zemljama, dostigli masovnu pismenost. To je otvorilo vrata još jednom novom fenomenu – fenomenu propagande, koja je postala moćno političko oružje bez kojeg ne bi bile moguće zavodljive ideologije i masovni pokreti koji su obeležili nastavak 20. stoleća. Masovno obrazovanje i pismenost omogućili su masovne medije i tako, paradoksalno, otvorili prostor za monstruozne masovne zločine, nezamislive bez propagandne delegitimizacije i dehumanizacije „neprijatelja“. Prvi svetski rat bio je veliki okidač za taj tragični bilans.

Istovremeno s masovnim trovanjem patriotskom propagandom u prvom svetskom sukobu se pojavila i prva reakcija – prvi antiratni pokreti. Višegodišnje ratovanje u blatnjavim rovovima stvorilo je sliku rata veoma različitu od nekadašnjih viteških predstava. Prethodne epohe, a posebno romantizam 19. veka, veličali su heroje; polazilo se od toga da „rat pročišćava“, da ostaju samo najjači. Prvi svetski rat pokazao je rat u njegovom bednom svetlu, kao najniža tačka do koje čovečanstvo može da se spusti. Antiratno orijentisani intelektualci okupljali su se u neutralnoj Švajcarskoj, od Hajnriha Mana, Hermana Hesea do Anatola Fransa, stvarajući novu vrstu otpora, poručujući da je život pojedinca važniji od slepe službe otadžbini. Svest da je čovečanstvo doseglo dno u slici leševa uvaljanih u blatnjave rovove dovela je do prve pobune, do umetničkog otpora koji je prvo progovorio kroz dadaizam, dok je rat još bio u toku. Bilo je to rodno mesto pobunjene i angažovane umetnosti.

Posledice su bile i trajne. Ratna proizvodnja stvorila je ogromne zalihe robe koje su se gomilale obarajući cene, što je umanjivalo zarade, vodilo u otpuštanja i masovnu nezaposlenost. Rat su svi izdržavali štampanjem novca, pa se prvi svetski monetarni sistem zlatnog standarda raspao stvorivši nerealne kurseve i nove odnose svetskih valuta, što je doprinelo slomu njujorške berze 1929. Deo imperijalne podele sveta bilo je i stvaranje prvog sistema svetske trgovine. Kada je počeo rat tržište je nestalo, države su morale da se snađu same. Najveći su shvatili da i mogu sami, bez ostatka sveta s kojima se trgovina posle tog iskustva činila rizičnom avanturom, što ih je uvelo u fazu ekonomskog nacionalizma i protekcionizma, što su bili dodatni faktori sloma svetske ekonomije 1929. SAD su sve do ulaska u rat finansirale vojevanje sila Antante, a kad se rat završio rekle su: „Uzeli ste pare – vratite“. Bio je to užasan udarac za devastirane evropske države. Vraćale su dok su mogle, što ih je sprečavalo da se oporave, a onda su prestale, što je dodatno potopilo američku privredu. Ako se sve to sabere i posebno oduzme, razume se da je ekonomski slom 1929. direktno proistekao iz Prvog svetskog rata. A Drugi svetski rat proistekao je iz krize 1929.

A Evropa? Evropa je time otpočela svoj dugi građanski rat (1914-1945), koji ju je doveo do ivice samouništenja. Pokazala je kako se u samouništenje može ući poput mesečara, što bi rekao Kristofer Klark. I to ne samo kliznuti u opšti pokolj, već mu se baš i obradovati, slaviti ga, kao što je bio slučaj na ulicama Pariza, Berlina ili Beča tih prvih dana avgusta 1914. Po mnogim istoričarima Evropa se od Prvog svetskog rata nikada nije oporavila, nikada više nije mogla da povrati svoju predratnu moć. Oko 20 miliona mrtvih, 23 miliona ranjenih i onesposobljenih, raspad četiri carstva, nastanak zavađenih nacionalnih država, gubitnici željni revanša, ruska revolucija… Sve to trajno je promenilo Evropu i uvelo je u tragični ostatak veka i nove podele.

Zato je 1918. godina prvi put postavila pitanje kako postići mir koji će okončati sve ratove. Tada to nije uspelo. Tek su sasvim novi odgovori, oni do kojih se došlo nakon 1945. godine, koji su bili zasnovani na principima pomirenja, suočavanja s prošlošću i nadnacionalnim integracijama dali pravi odgovor koji već više od 70 godina čuva evropski mir. Zbog toga današnje dovođenje u pitanje tih vrednosti liči na novo mesečarenje.

 

Peščanik.net, 11.11.2018.

Izvor:

Sarajevski atentat, Srbija i duh 1914.

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.