Kad mu pozli posle nastupa, Toma Zdravković (Milan Marić), ispraćen od strane bliskih ljudi, završi u bolnici. U polusvesnom stanju, našavši se na bolničkim kolicima, čeka intervenciju, kada se vraćamo sa njim u dečaštvo, gde se nazire melodrama koja će opredeliti njegov karakter, a koju ćemo saznati do kraja filma. Detinjstvo, dečaštvo, vreme je u kojem se rađa karakter, jer infantilna svest, svest deteta postaje podsvest u zrelim godinama. Melodrama iz detinjstva postaje arhetip iz kojeg nastaje stvaralaštvo. Zrelim godinama dominira kalkulacija, račun, ponašanje koje je poželjno kad više niste dete, jer morate biti mudri, spremni na svu ozbiljnost života. Ali ne i kod Tome Zdravkovića. I filmskog i pravog.

Nalazimo se u 1991. godini,  godini smrti Tome Zdravkovića, a lekar ne zna ko je on, pa ga upita za ime. Nakon uspešne  lekarske pomoći, Toma insistira da lekar dođe na njegov koncert. Lekar : „Hvala, ne slušam tu narodnu muziku“, a Toma će na to: „Nema narod veze s tim. To su moje pesme“.

Melodrama u detinjstvu probila je led, sledile su jedna za drugom. Najveća je verovatno Silvana Armenulić, pravim imenom Zilha Barjaktarević, u prelepom tumačenju Tamare Dragičević. Rođena Bosanka, 60tih godina je već bila etablirana interpretatorka narodne muzike (sic!), najznačajniju pesmu napisao joj je upravo Toma Zdravković, koji je, po rečima Dragana Bjelogrlića, verovatno ceo život bio zaljubljen u Silvanu. Toma Zdravković, nežan bariton, kantautor narodnog melosa, živeo je i punio dvorane poput rok zvezde. Da su aranžmani njegovih pesama nešto drugačiji, pesme bi prolazile kao i Toma sam, čisti rokenrol.

U filmu se sa Tomom vraćamo u prošlost i boravimo u sadašnjosti, dok on, filmski i stvarno, utiče na sve koji dođu u dodir s njim, leči ih, ali i nas gledaoce. Lekar, isprva tvrdokoran profesionalac, slama se pod Tominim uticajem, i u najdirljivijoj sceni u filmu, pije zajedno sa njim, u ime lekarove preminule supruge, koja je bila Tomin obožavalac. U sekvenci koja počinje kad Ljiljana obaveštava supruga lekara da umire, od Skadarlije do hemoterapije, pa opet Skadarlije, gde Toma samo za nju izvodi pesmu i napisanu samo za nju. „Ne kosite rosnu travu, ne lomite mladu granu“, dok  Ljiljana i lekar plešu u praznoj kafani,  pa do pomena Ljiljani kad lekar i Toma piju za nju, slamamo se od suza i ne uspevamo da predahnemo. Bioskopska dvorana jecala je sa likovima. Takva vrsta emotivne involviranosti u priču koju gledamo dugo nije viđena u domaćem filmu.

Sve uloge su veličanstvene, od Milana Marića kao Tome do Denisa Murića, kao Raje, njegovog druga iz Leskovca, nadničara, kojeg je Toma zatekao isto onakvog kakvog ga je i ostavio. Tomine pesme u filmu su ponovo snimljene u dostojnom izvođenju Aca Pejovića, koji je i ranije u karijeri snimio pesmu Tome Zdravkovića, čuvenu “Jelenu”, uvrstivši je na svoj album. Inicijalna ideja za film delo je Željka Joksimovića, koji je i autor muzike u filmu te novih aranžmana za Tomine pesme, poput pesme „Za Ljiljanu“ koja ovde ima dosta sneniji i tužniji ton. Scenaristički tim čini Nikola Pejaković, Maja Todorović i Hajdana Baletić, uz Dragana Bjelogrlića i Zorana Lisinca koji su reditelj i koreditelj.

Odnos lekara i Tome Zdravkovića, koji se uzajamno leče, ne znajući to, hajlajt je celog filma. Lekar je fiktivan lik i pomenuta ideja i realizacija delo su Nikole Pejakovića. Kolja still have it. Njegovi scenaristički uplivi od Lepih sela do Vratiće se rode su poput gitarskih solaža rok balade. Na kraju lekar prati Tomu na poslednjim nastupima pružajući mu lekarsku negu. Sve ukupno, imamo muzički film o velikom kantautoru narodne muzike (iako narod nema ništa s tim), nostalgično, setno/tužno putovanje kroz lik boema, ljude koje je sretao, žene koje je voleo i zemlju koje više nema, čija smrt koindicira sa smrću Tome Zdravkovića.

Imamo i omaž Indeksima i Grupi 220, čije su pesme “Sanjam” i “Osmijeh” u soundtrack-u ovog filma. Lik Davorina Popovića pojavljuje se u filmu, u drugoj najdirljivijoj sceni u filmu, samom kraju, kad Toma u jednom od poslednjih koncerata nastupa sa Kemalom Montenom (koji je napisao nekoliko pesama za Tomu, uključujući remek delo „Pesme moje“) i Davorinom Popovićem, u punoj Skenderiji, dok zajedno izvode „Što te nema“, legendarnu pesmu Alekse Šantića, koju je obesmrtila Jadranka Stojaković, a sad i ovaj film.

Lik Tome Zdravkovića, njegove kompozicije i tekstovi koji su sjajni kao tekstovi rok pesama, Toma koji je živeo kao rok zvezda, naposletkuje  muzički film o kantautoru narodne muzike. Tomine pesme neizostavan su repertoar kafana, ovaj film doživeće istu sudbinu u bioskopima i arhivama godinama posle. Film je dostojan Tomine muzike.

Film: „Toma”, režija: Dragan Bjelogrlić, Zoran Lisinac, uloge: Milan Marić, Tamara Dragičević, Petar Benčina, Andrija Kuzmanović, Sanja Marković, Milan Kolak, Paulina Manov, Denis Murić…, trajanje: 140 minuta, proizvodnja: Srbija, 2021.

Za P.U.L.S.E: Hajrudin Aginčić

  Dragan Bjelogrlić, Film, Hajrudin Aginčić, Toma Zdravković