Ulogujte se / Kreirajte profil

Marko Nikezić, poraženi modernizator

.

Become a Patron!

.




Ne tako davno,  na političkoj sceni Beograda, Srbije i Jugoslavije bio je političar zaista evropskog formata. Njegovo ime je Marko Nikezić.

Nevoljno se oči u oči sa Josipom Brozom našao Marko Nikezić. Broz je čvrsto i suvereno držao džojstik srpske i jugoslovenske prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, a Nikezića je hotimično iz kadrovskog šešira izvukao konzervativac Petar Stambolić, pošto on sam nije ni mogao, a nije ni hteo da sedne u vruću fotelju predsednika CK SK Srbije. Nikezić je bio zadovoljan dotadašnjom diplomatskom karijerom i najmanje što je želeo jeste da bude lider srpskih komunista, i još manje da se rve sa mitskim maršalom.

Vrhunac privrednog i kulturnog razvoja u 20. veku Srbija je imala tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. U proleće dvehiljadite u konaku knjeginje Ljubice Darko Ćirić i Lidija Petrović Ćirić postavili su izložbu „Beograd šezdesetih godina dvadesetog veka“. Katalog sa te izložbe izvanredno pokazuje svestrani razvoj i napredak Beograda. Taj vrhunac bio je istovremeno i raskrsnica srpskog društva. Prilike i vreme su slučajno krenule prema Marku Nikeziću. Jedna epoha se završavala – i, kuda dalje? Nikezić je prihvatio šansu, i na svoj tihi i nenametljiv način odgovorio: „Kuda? U modernu Srbiju!“

Tog trenutka, verovatno, nije ni sanjao da će on sam pre ući u istoriju Srbije kao njena velika propuštena evropska šansa, nego što će se ona naći u Evropi.

Kada zveckaju kantari kojima se džimrijski dnevno mere interesi, nema razumevanja, a ni poštovanja, za one koji bi da promene čaršijske običaje. Marko Nikezić je već pojavom, načinom mišljenja i govorom zbunio ondašnju srpsku političku glumačku trupu. Bio je šok za sistem. Ni vodećoj slovenačko-hrvatskoj garnituri nije se dopalo uzdizanje jednog modernog Srbina, svetskih manira. Sličan animozitet je hrvatska politička jav-nost imala i prema dr Zoranu Đinđiću, koji je bio potpuno zasenio Stipu Mesića. Pored Đinđića Mesić se pokazivao onakvim kakvim jeste što je rušilo napore da se Srbi prikazuju kao zaostali i primitivni.

Špiro Galović je u svojim reminiscencijama na početku novog mile-nijuma Marka Nikezića opisao kao „građanina sveta i aristokratu duha“. Najuticajniji književnik i politički mislilac među Srbima u dru-goj polovini dvadesetog veka, Dobrica Ćosić, svrstao je Nikezića među „nekolicinu politički najpametnijih ljudi u mojoj generaciji… koji je svojom programskom sintagmom ’moderna Srbija’ prepao Tita, Kardelja, Bakarića i ostale nepristalice moderne Srbije“. Oko Nikezića su se vrlo brzo okupili najprosvećeniji i najcivilizovaniji kadrovi. Oni su bili, utvrdio je Ćosić, najdemokratskija struja u srpskoj komunističkoj partiji i zbog toga je, po njegovom mišljenju, „njihov krah bio fatalan za Srbiju“. Naravno da se u neprevrelom srpskom društvu, tom konglomeratu imigranata iz raznih balkanskih budžaka, brzo formirala struja koja će u žudnji za vlašću paktirati sa Titom i svesrdno mu pomoći da obori liberale. Slično se dogodilo i u slučaju rušenja Aleksandra Rankovića. 

Špiro Galović je podsetio da je Nikezić svojevremeno zbunio francuski parlament savršenim izgovorom francuskog jezika. Jeste to bio njegov maternji jezik, ali je on i mislio savremeno i kompleksno kao građanin sveta, što se od jednog političara iz Beograda u Parizu nije očekivalo

Struju protiv liberala organizovao je, paradoksalno, Dragoslav Draža Marković, upravo potomak prosvećene srpske porodice. Njegov otac Milorad, učitelj i levičar, ratovao je u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, a za vreme Drugog svetskog rata bio je oteran u logor u Osnabriku. Iz ratova i zarobljeništva objavljeni su mu obimni ratni dnevnici 1912–1918. i 1941–1945. godine. Otac se nije slagao sa metodama komunističke vlasti i nije do smrti prihvatao privilegije koje su mu mogli omogućiti njegovi moćni sinovi Moma i Draža. Živeo je i umro u stanu od 40 kvadrata kod Kalenić pijace. Draža pada u nemilost krajem pedesetih, jer je odobrio da beogradska Prosveta objavi knjigu Borisa Pasternaka Doktor Živago, tada zabranjenu u SSSR-u, ali, kako se kasnije ustanovilo, uz pomoć CIA bila je prošvercovana i objavljena na Zapadu. Pasternak je ubrzo dobio Nobelovu nagradu. Objavljivanje srpskog izdanja Doktora Živaga naljutilo je Moskvu, pa je Draži Markoviću momentalno prekinuta politička karijera. Po kazni su ga poslali za ambasadora u Bugarsku.

Milorad je bio deda, Moma otac, a Draža stric Mire Marković, supruge Slobodana Miloševića. Mira Marković i Slobodan Milošević bili su ključni par u vreme razbijanja i raspadanja Jugoslavije. To je tema za roman, u kojoj je meri i u kakvom rođačkom nizu jedna porodica učestvovala i uticala na tok srpske istorije: Milorad se borio za proširenje i odbranu Srbije, Draža je rušenjem Nikezića zaustavio moder-nizaciju Srbije. Mira je organizovala uspon Miloševića i zajedno sa njim vodila Srbiju. Istina, Draža se žestoko i javno, gotovo jedini još pored Petra Živadinovića, Špire Galovića, protivio izboru Slobodana Miloševića za predsednika CK SK Srbije. U privatnim razgovorima nije krio ni sasvim loše mišljenje o svojoj bratanici, i uopšte o „njima“, fatalnom bračnom paru. Ali se Draža Marković 1968. žestoko suprotstavljao i izboru Marka Nikezića. Njegovi argumenti su bili da Nikezić nema politički autoritet i da je opasna „njegova intelektualistička i tehnokratska orijentacija“. Sa tim, za to vreme demonskim etiketama, kasnije će još više šibati po liberalima. One su, međutim, pokazivale koliko je Draža bio zaostao, a koliko je Marko bio moderan. Pokazalo se još nešto – koliko je srpska javnost bila podeljena, pošto Dražu uopšte nije bilo sramota, niti ga je ko prekorevao, što drži takve anticivilizacijske govore.

Iako je Draža Marković bio protiv Slobodana Miloševića, on je svojim demontiranjem liberala (zajedno sa Petrom Stambolićem) već tada utirao put Slobodanu Miloševiću i kobnim događajima. U srpskom otimanju oko vlasti svakako nije ni bio svestan šta čini, a to je bilo hronično kod srpskih političara. Baš kao pravi Pašićev radikal, on je za svoju vlast i za svoje kafansko društvo rušio sve i svakog pred sobom, i baš ga je bilo briga kakve destruktivne posledice na društvo ostavljaju njegovo ponašanje i govor. Bio je iznenađen i uvređen kada su rođaci Slobodan Milošević i Mira Marković došli na vlast. Ni tada nije shvatio da su oni delo, između ostalog, i njegovog antiliberalnog angažmana od pre dvadeset godina.

Kada je 1968. postavljen za predsednika CK SK Srbije, Marko Nikezić je bio u 47. godini. Jednu manje imao je 1987. Slobodan Milošević stupivši na istu funkciju. Za ondašnje partijske nomenklature bili su gotovo omladinci. Između njih i prvog ešalona partijskih vođa postojala je razlika najmanje po 20 godina. Broz je 1968. godine bio 30 godina stariji od Nikezića. Marku je već poreklo, po majci Francuz, po ocu Crnogorac, odredilo njegovu kosmopolitsku narav i omogućilo mu da postane poliglota što za našu sredinu nije baš uobičajeno. Vodeći ljudi u privredi i politici, pa i intelektualci nisu ni govorili niti čitali neki svetski jezik. Srpska elita još nije poznavala zapadnu civilizaciju, štaviše plašila je se. Tek se stvarala prva generacija gastarbajtera, koja se na Zapadu samoizolovala i još više učaurivala u običaje i neka arhaična vremena rodnog kraja. A idealizovani radni narod se masovno ponižavao pohlepnim kupovinama „šuškavaca“, petardi, lutaka i ostale bofl robe u Trstu. Veseli podsmeh su izazivale grupne posete političkih i privrednih rukovodilaca i kulturnjaka zapadnim prestonicama, po čijim su se ulicama i radnjama kretali kolektivno, u grupama, ne razdvajajući se, držeći se, takoreći, za ruke, u strahu da se ne pogube u toj, za njih, pretećoj tuđini.

Špiro Galović je podsetio da je Nikezić svojevremeno zbunio francuski parlament savršenim izgovorom francuskog jezika. Jeste to bio njegov maternji jezik, ali je on i mislio savremeno i kompleksno kao građanin sveta, što se od jednog političara iz Beograda u Parizu nije očekivalo. Potpuno je vladao engleskim i ruskim, a mogao je da čita knjige i novine na svim ostalim velikim evropskim jezicima. U drugoj polovini 19. veka, srpska elita je bila uglavnom poliglotska. U tome se nije isticao Nikola Pašić. Posle Drugog svetskog rata, Beograd i Srbiju je preplavilo stanovništvo sa Balkana, koje će dugo usklađivati pored mentaliteta i svoje akcente i dijalekte, pre nego što njihovi potomci stignu do učenja i stranih jezika. U raspravama o državnom karakteru Jugoslavije i Srbije Marko Nikezić isticaće činjenicu da je u Beograd i Srbiju, što preko savezne administracije, što migracijom, došlo mnogo ljudi koji su razvili različite predstave i o Jugoslaviji i o Srbiji i svako od njih je imao neku „svoju Srbiju“ ili „svoju Jugoslaviju“. Srbija je postala najjugoslovenskija teritorija i zahvaljujući tome u njoj nije bilo etničkih i jezičkih čišćenja kao u Hrvatskoj, na Kosovu ili u Sloveniji. 

Pronicljivom Marku Nikeziću nije promakla opasnost u koju je autokratska i monopolistička partija dovela sovjetsko društvo – bilo je to, kako je rekao, mafijaštvo na vlasti. Da nas ne bi zadesila ista sudbina, jugoslovensko i srpsko društvo morali su, po njemu, da krenu u reforme

Marko Nikezić je imao briljantnu političku i patriotsku karijeru od rane mladosti, a započeo je urbanom gerilom u zemunskom i beogradskom skojevskom otporu okupatoru. „Zapadnjaštvo“ (pripadnicima političke garniture i javnosti odmah je palo u oči) nije sticao samo diplomatskom karijerom. Ako mu je maternji bio francuski (što znači i kultura), onda mu je i dinamizam njegovog oca Petra, poreklom iz Starog Bara, veštog trgovca, levičara i globtrotera, omogućio da veliki svet upoznaje već u svojoj porodici. Otac je neko vreme živeo u Rusiji, a posle rata radio je za „Standard oil“ u Americi. U Marku je pobudio interesovanje za Rusiju i politiku. Pošto je dobro znao šta se sve događalo u staljinizovanom SSSR-u do sedamdesetih godina prošlog veka, o gulazima i državnom teroru, Marko je davao prednost američkom načinu života. Ondašnji Sovjetski Savez doživljavao je kao ledeni breg koji, kao svaka velika sila, preti nezavisnosti malih naroda oko nje.

„Da sam Meksikanac“, govorio je, „za mene bi đavo bile Sjedinjene Države; da sam Vijetnamac, smatrao bih da je najveći imperijalista Kina; ali, pošto sam Balkanac, u tim okolnostima normalno je prva opasnost Sovjetski Savez.“

Njegovo kritičko sagledavanje postoktobarskog razvoja Rusije razvijalo se paralelno sa događanjima kod nas i sa promenama u zapadnoevropskom komunističkom pokretu. Intenzivno je pratio pojavu evrokomunizma, kome su na čelu bili italijanski, španski i francuski komunisti, legendarni Santjago Kariljo i Žorž Marše, sa najistaknutijim među njima Enrikom Berlinguerom. Na međunarodnoj konferenciji komunista 1969. U Moskvi, Berlinguer je zapanjio domaćine oštrim kritičkim govorom kakav nikada ranije nisu čuli na svom terenu. Odbio je da prihvati ekskomunikaciju kineskih komunista, a Leonidu Brežnjevu je u brk skresao da je invazija Varšavskog pakta na Čehoslovačku – „tragedija u Pragu“, i da takav čin temeljno diferencira evropske komuniste od sovjetskih stavova prema nacionalnom suverenitetu, socijalističkoj demokratiji i slobodi kulture. Kasnije će i prekinuti veze italijanskih komunista sa Moskvom i prihvatiće savezništvo sa NATO jer, kako je govorio, pod tim kišobranom osećao se sigurnije.

Pronicljivom Marku Nikeziću nije promakla opasnost u koju je autokratska i monopolistička partija dovela sovjetsko društvo – bilo je to, kako je rekao, mafijaštvo na vlasti. Da nas ne bi zadesila ista sudbina, jugoslovensko i srpsko društvo morali su, po njemu, da krenu u reforme. Jeste se parče leda odvojilo od ledenika, ali ono je još uvek led. Nikezić je u mnogim govorima jasno upozoravao da je SSSR, društveno i privredno, u velikoj krizi i naslućivao je da kad-tad moraju nastupiti razorne političke posledice za ceo istočni blok i da takav potres neće mimoići ni nas.

Nikezićeve metamorfoze, kako je sam uočio, počele su još u ratu, a produžile su se i u decenijama posle rata. Ideologija i monopol jedne partije pokrenule su razvoj društva, ali su ga, tvrdio je, diktaturom i privilegijama kočile. Refren gotovo svih njegovih govora bio je da se bez privrednog razvoja i širenja obrazovanja ne može dalje napredovati. Ispovedao se:

„Kada se setim šta smo sve gutali, moglo bi se zaključiti da smo, kao proizvod ideologije, potpuno atrofirali… Svaki čovek, međutim, ima vratolomne puteve u svojoj glavi. Srećom, ne može potpuno da zaglupi. Postoji protivstruja, kontrapokret u našim glavama, koji sve proverava, neki put sa svojim prijateljima, a neki put sa samim sobom… “

U Markovoj glavi je iskrsnuo vratolomni put: iz komunističke monar-hije i verbalnog antistaljinizma možemo se izbaviti samo stvarnom evropeizacijom. I kada su ga stavili na čelo komunista u Srbiji, revnosno se posvetio, kako je sam govorio, popovanju o toj protivstruji, o izgradnji antiglupe Srbije.

Beograd je dobijao siluetu modernog grada. JAT i „Putnik“ su ga povezivali sa kontinentima. Surčinski aerodrom je bio kapija sveta. Iz bezličnog partijsko-državnog kolektivizma izranjale su lično-sti, javnost se personalizovala i kosmopolitizovala. Veliku popularnost dobijaju režiseri, glumci, profesori univerziteta, inženjeri, direktori raznih preduzeća. U redakcijama izrastaju značajne novinarske indivi-dualnosti, obrazovani, dobrog stila.

Gotovo da nije bilo grada u Srbiji a da nije imao fabriku, neko preduzeće, negde i po tri-četiri, uzdizali su se kombinati, instituti, rudnici, spoljnotrgovinske firme, namenska industrija, u pogone se uvodila robotizacija, i svuda – domovi kulture, domovi zdravlja i bib-lioteke. Emituje se na Radio Beogradu Treći program (izdavao se i istoimeni časopis). Treći program je bio eminentni generator umetničkog i intelektualnog sazrevanja, uz čiji će podsticaj, recimo, Radomir Konstantinović napisati i Filosofiju palanke i Biće i jezik. Crni talas u kulturi postaje komplementaran socijalizmu sa ljudskim licem. Bila je atmosfera poleta, razvoja, emancipacije, oslobođenja, Beograđani su se osećali građanima sveta. U koka-kola socijalizmu počelo je da cveta hiljade cvetova. U Americi, u dalekoj Silikonskoj dolini, aficionadosi kontrakulture utvrđivali su startnu poziciju za kompjutersku revoluciju koja će ubrzo izmeniti život ljudi na planeti. 

Nikezić je podsećao da je ranije na hiljadu radnika bilo desetak inženjera, ali da je za modernizaciju potrebno preko sto. I kao što je nužno uvoditi moderniju opremu koja će stariju izbacivati na način klin se klinom izbija, tako se moraju zaposliti mladi stručnjaci, spremni da odbace prevaziđene šablone

U srpskoj privredi, ali i u svim ostalim delatnostima, javlja se novi sloj – menadžeri, stručnjaci, bez kojih je modernizacija bila nemoguća, a dotadašnji „partizanski direktori“ nisu imali sposobnosti i znanja za dolazeću tehnološku stvarnost. Marko Nikezić je shvatao zahteve vremena, ali i ograničenja dotadašnje prakse. Upozorio je na neravnomernu razvijenost republike, podsetio da postoje krajevi gde po milion i po ljudi živi u izrazitoj zaostalosti. Zaključak je bio: Teško da se takvi možemo evropeizirati. Upravo se i dogodilo da nerazvijeni nadvladaju razvijene i kasnije „ubiju“ Jugoslaviju. Bio je Nikezić, međutim, protiv dizanja „političkih fabrika“, podsticao je da se traže „inteligentne metode“ za razvoj tih područja – one koje bi im pomogle dugoročno i osposobile ih za samostalan život bez intervencije države, i da u tim projektima ekonomski i finansijski faktori ne snose samo rizike, već da učestvuju i u dobiti. Dakle, da se prizna legitimitet profitu.

Biznis je biznis, govorio je Nikezić, ima svoju logiku, i ako napravi posao – u redu. Ako ne, opet u redu, idemo dalje. Pogubna je ona intervencija politike koja gradi Potemkinova sela i zatvara privredu u nacionalne granice, jer se onda rađaju opasniji nacionalizmi, destruktivniji od „popovskih“, a zasnovanih na prošlosti. Nikezić je podsećao da je ranije na hiljadu radnika bilo desetak inženjera, ali da je za modernizaciju potrebno preko sto. I kao što je nužno uvoditi moderniju opremu koja će stariju izbacivati na način klin se klinom izbija, tako se moraju zaposliti mladi stručnjaci, spremni da odbace prevaziđene šablone. Potrebno je otvarati vrata onima koji ne bi bili „transporteri naredbi iz vrha komiteta“, već bi stručnim znanjima razvijali metode da se, kako je Marko slikovito govorio, taj „bik nerazvijenosti uhvati za rogove“.

Egzistencijalni strah su pred ovim idejama morali osetiti konzervativni i stariji kadrovi. Najava da se mora „klin klinom izbiti“ donela im je nesanicu. Bili su navikli na „spontane“ aplauze i ovacije na sve što god izjave, imalo ili nemalo smisla. Odjednom se pojavio čovek koji dok govori razmišlja, ne izbacuje parole, zakletve, osude i pretnje, i traži da se privreda oslobodi njihovog begovanja i pretvori u surovi biznis izložen dokazivanju na tržištu. On je nagoveštavao kraj njihovom tutorisanju.

Oni su, međutim, u savezu sa Titom, Dražom Markovićem i Petrom Stambolićem uklonili Nikezića, ali zajedno sa njim izveli su i „seču“ dvanaest hiljada srpskih direktora, rukovodilaca, stručnjaka, isprašili su ih i demonizovali kao „tehnokrate“, „liberale“, „anarholiberale“, „tehnomenadžere“ – presudili su im etiketama koje u civilizovanom svetu označavaju napredne ljude.

Da li je ta seča progresivnih kadrova trajno obezglavila Srbiju, inače hronično siromašnu stručnjacima i bez tradicije dobrih zanatskih navika? Danas je ovde najteže naći profesionalne, etične i lojalne menadžere. Uništavanje jedne i jedine civilizacijske koncepcije razvoja u Srbiji dalo je šansu i otvorilo put institucionalizaciji narodnjačkih demagoga, antievropskih i antiprosvetiteljskih. Predstavili su se kao patriote, ljubitelji otadžbine, a na kraju, sa svim onim što su učinili, razmontirali i opljačkali, sa uništavanjem životnog vremena miliona ljudi, pokazali su se kao najveći neprijatelji Srbije.

Dugi i neuspešan put do građanske svesti u Srbiji, kako je primetila Latinka Perović, bio je batrganje između mistifikacija i stvarnosti. Kidao se kontinuitet razvoja, pa je posle svakog obračuna nasilno instaliran neki novi početak. Međusobno posvađane epohe uvek su svaka za sebe kretale od nule, ali i sa pljačkom prethodne. 

Latinka Perović je u Srpskoj krhkoj vertikaliizabrala i priredila Nikezićeve govore iz raznih prilika. Dovoljno su personalni da možemo dobiti predstavu o tome kako je mislio i kako je druge motivisao da misle

Marko Nikezić nije za sobom ostavio dnevnike, nije napisao memoare, niti ikakvu drugu studiju. Posle njega ostala su lepa sećanja savremenika, puna poštovanja, njegovi referati i govori, i njegove neme skulpture, njegove reči u kamenu. Latinka Perović je u Srpskoj krhkoj vertikali izabrala i priredila Nikezićeve govore iz raznih prilika. Dovoljno su personalni da možemo dobiti predstavu o tome kako je mislio i kako je druge motivisao da misle. U knjizi Slavoljuba Đukića postoji skraćeni intervjui – i to je sve. Kada je pročitao Slom srpskih liberala Slavoljuba Đukića, Nikezić je, a bio je već u bolnici, bacio knjigu na krevet i rekao da je to „laka knjiga o ozbiljnim temama i vremenima“.

Dok sam gledao fotografije Marka Nikezića, čitao njegove govore, pokušavao sam da uspostavim intuitivnu komunikaciju i nazrem njegovu ličnost. Latinka Perović ga opisuje kao vrlo delikatnog, obzirnog. Nikada nije ni o kome rekao ružnu reč. Taj pripadnik masovnog pokreta, rukovodilac u ogromnoj partijskoj hobotnici, govornik po trgovima i aktivima – delovao mi je distancirano i osamljeno. Prihvatio je sve običaje i rituale, ali, činilo mi se, da je u sebi bio daleko od njih, introspektivan, samo svoj, predan sopstvenim razmišljanjima. Neuobičajeni srpski političar: nenametljiv, bez bahatog egomanijaštva, apsolutno je davao prednost sagovornicima, ni traga recimo od „narodski“ vragolaste raspištoljenosti Draže Markovića. Jednom prilikom kada je obilazio partijske aktive po Srbiji, posle završenog sastanka, Nikezić je želeo da se povuče u hotel na svoj uobičajeni čaj ili kakao. Aktivisti su bili uporni u nagovaranju da sa njima ide u kafanu, na roštilj i muziku. Kada su prevršili meru, strogo ih je upitao: „Da li očekujete od mene da vam budem i peškir da obrišete ruke?“

Posetio sam njegov stan u Ulici Knjeginje Zorke, a zatim sam na Senjaku razgovarao sa njegovim sinom Zoranom, arhitektom, za koga beogradski novinari nisu znali da postoji. I tako, tragajući za ličnošću Marka Nikezića, neočekivano sam pronašao jednu nadasve zanimljivu osobu – njegovog oca Petra (1890–1967). Ali, iznenađenje je bila i priča o njegovoj majci Suzan Depre (1895–1977).

Suzan Depre, ne samo što je bila Francuskinja, nego je, što je još više ističe, bila rođena u najstrožem centru Pariza, na čuvenom ostrvu na Seni – Ile de Saint Louis (Ostrvo Svetog Luja), pored katedrale Notrdam. Pariz je bio centar sveta u 19. i početkom 20. veka, i ona je odrastala i sazrevala u centru centra sveta. Kao devojčica igrala se u parku pored katedrale, a veličanstveni vitraži i gotske skulpture sa fasada bili su njena urbana azbuka. Ostrvo je opervaženo sa dva keja na kojima su drvoredi i raskošne rezidencijalne zgrade iz 17. veka. U njima su živeli bogati umetnici, doktori i velike glumice. Osim zajednice boemskih umetnika iz Poljske, te pesnika Adama Mickijeviča, tu je živeo sa porodicom i poljsko-ruski princ Adam Čartorijski, znamenit i za našu istoriju, inicijator Garašaninovog Načertanija. Odgajana visokom i rafiniranom kulturom, Suzan Depre nastavlja školovanje kod časnih sestara, mada ih brzo napušta, pošto nije bila religiozna.

Kada je upoznala Petra Nikezića radila je u banci u Antverpenu. Bila je visoka i već na prvi pogled privukao joj je pažnju kršni Srbin iz Crne Gore. Iz vreve evropskih gradova u kojima se razvijao, iz mirisa benzina i škripe automobilskih guma, džeza i ranog stila modernog života – roaring twenties (urlajuće dvadesete), sve uz ludi ritam fokstrota i čarlstona, doselili su se 1921. godine na ušće Save u Dunav. Petar je želeo da mu sin Marko ugleda svet baš u Beogradu. Za Suzan je beogradska sredina bila kulturni i društveni šok. Teško se navikavala na lokalne običaje. Bila je očajna što mora da živi sa svekrvom, i uopšte sa svim tim crnogorskim rođacima. Naviknuta na bogate i raznovrsne zapadnoevropske pijace, držala je do delikatesne francuske kuhinje, a očajanje je bilo još veće kada je ustanovila da na oskudnoj beogradskoj pijaci može da nabavi samo žive piliće i prasiće. Njena majka je takođe došla u Beograd i još brže otišla, bio je to svet koji joj se nikako nije mogao dopasti. Suzan je često sedela na prozoru i plakala. Da nije bilo dece, govorila je, nikada ne bi ostala u Beogradu. Vajkala se tako i godinama kasnije pred unucima. Utehu je našla u bekstvu u imaginaciju, u čitanju francuskih knjiga i u druženju sa Francuskinjama koje su u Beograd došle kao supruge srpskih studenata poslatih na francuske univerzitete u vreme Prvog svetskog rata. 

Marko Nikezić je vodio dvostruki život: i politika i umetnost. Odgovorno se posvećivao i jednom i drugom. Tako je uravnotežavao svoju nemirnu i kreativnu prirodu

Zoran Nikezić, unuk Suzan Depre, i danas je impresioniran „njenim poštovanjem i negovanjem izvanrednog jezika“. Zadivljeno se priseća: „Fantastično se izražavala“. I Marka je vaspitavala da precizno i razumljivo oblikuje misli. Naročito je insistirala na francuskoj formuli „mon chien et moi“ (moj pas i ja), odnosno pravilu da se poštuje drugi i da u pričanju i obraćanju taj drugi ima prvenstvo. Uobičajeno naše „ja, pa ja“ smatrala je skandaloznim primitivizmom. Marko je tokom života bio okružen raznim rečnicima, naročito etimološkim, stalno ih je prelistavao i izoštravao lični vokabular, cizelirao je neumorno svoju moć izražavanja.

Ako je Marko Nikezić bio tako otmeno, aristokratski vaspitavan, šta ga je onda, pitam njegovog sina, opredelilo za „radničke“, odnosno levičarske ideje?

„Marko mi je jednom pričao da je prvi put počeo da razmišlja o idejama levice posle gledanja nemačkog filma o životu u Africi. Režiser je nekom crncu dao ili novac ili poklon da trči kroz žbunje u blizini lavova. Oni su jurnuli za njim i rastrgli ga. Sve je to namerno učinjeno da bi se napravila scena za kamere, da bi se snimio film o divljoj Africi koji će uzbuditi „civilizovani“ svet. Za režiserov uspeh u Evropi, život crnca je bio bezvredan. U Marku se tada probudila empatija za siromašne i odbačene, za proklete na svetu. Odlučio je da se angažuje u borbi za uspostavljanje društvene pravde.

Sestra moja – život

Marko Nikezić je vodio dvostruki život: i politika i umetnost. Odgovorno se posvećivao i jednom i drugom. Tako je uravnotežavao svoju nemirnu i kreativnu prirodu. Divili su mu se oni koji su mu bili bliski, a ipak im je bio zagonetan.

„Teško nam je da nađemo prave reči kojima bismo opisali koliko je jedinstven čovek Marko bio“, tvrde Renata Ulmanski i Mirko Tepavac. Marko i Mirko su se intenzivno družili ma gde bili i ma koju političku poziciju držali još od zemunskih dana. Vrlo mladi su se uključili u komunistički otpor okupatoru. Marko je izuzetno cenio ljude koji nešto znaju, a govorio bi tek kad je bio potpuno siguran u tačnost onoga što će izložiti.

Renata i Tepavac hvale Nikezićevu preciznost u detaljima. O oblastima koje su ga interesovale, a mnoge su ga interesovale, znao je gotovo sve. „Trebalo ga je samo slušati kada je govorio o umetnosti i skulpturi“, primećuje Tepavac, „više je znao od profesionalnih skulptora koji su sedeli s njim.“

Renata Ulmanski mi pokazuje jednu knjigu i Markovu posvetu. Kultna knjiga moderne poezije, korespondencija između Rilkea, Cvetajeve i Pasternaka, nastala nad Pasternakovim stihovima „Sestra moja – život“. Marko ih je jednako poštovao i sva tri pesnika čitao je u originalu, na nemačkom i na ruskom. Baš kao u Pasternakovim stihovima i sa njegovim vozovima koji tutnje beskrajnim stepama, Marko je bučnu sestru svoju – život, usmerio ka astralnom, nemirno njegovo srce je otkucavalo i plesalo na vratima vagona što jure ka zvezdama koje u vasionskim stepama migaju, ali i slatko spavaju, a tamo negde među njima spi i voljena i ljubljena fatamorgana, tajna „sestre moje – život“. I zašto čitati red vožnje kada si na putu, pita Pasternak, jer grandiozan je kao Sveto pismo, ma koliko puta se trudio da počneš čitanje iz početka. Redu vožnje svoje sudbine Marko Nikezić se nije suprotstavljao.

„Što je bio stariji“, priča njegov sin Zoran, „sve se više kod njega osećao fatalizam, tinjao je u njemu celog života. Smatrao je da se sve odvija na mnogo dužim stazama nego u vremenu poklonjenom jednom čoveku. A izuzetno je pošto-vao vreme, jer sve mora da ima razvojni tok, prema tome, mali smo mi u odnosu na vreme. Te duge staze su u njemu rađale skepticizam, a pri kraju života bio je uveren da su mnogi njegovi napori bili uzaludni. Potrebno je vrlo dugo raditi da bi se nešto promenilo, govorio je. U kući gotovo da uopšte nije pričao o politici, samo je jednom“, seća se Zoran Nikezić, „kada je Tito skinuo u Hrvatskoj Miku Tripala i Savku Dabčević Kučar, prokomentarisao da takav potez vodi ka rasturanju Jugoslavije, jer se prekida prirodan tok, a Mika i Savka su imali plebiscitarnu podršku.“

Kako da intelektualac francuske provenijencije nije pisao i da ništa za sobom nije ostavio zapisano? Svakako je bio upoznat sa razlikom, napetošću i značajem koji se u francuskoj kulturi uspostavljaju između govora i pisanja.

„Možda nije pisao“, pretpostavlja Zoran Nikezić, „jer to ne bi izgledalo onako kako bi on želeo. A nije voleo naknadnu pamet. Smatrao je da vrlo pažljivo treba birati život, što je i radio. Postoje mnoge forme života i nisu sve iste. Život nije uvek isti. Različiti stilovi su potrebni za različite forme života.“

Latinka Perović je sebe učinila doživotnim pratiocem ličnosti i dela Marka Nikezića. Srebrna senka je Markovog života, i posvećena mu je, bar sam takav utisak dobio, samo kako može časna sestra iz strogog manastira Tvorcu. Bez tog Tvorca ne bi bilo ni nje. A bez njenog angažmana istoričarke ni srpski liberali ne bi bili zabeleženi u istoriji. Modiljanijevski mlada i lepa, kako su primetili neki savremenici, brižno se bila nadnela nad starijim Markom i tako ostala do danas. Marko je nju izuzetno cenio i govorio da je on amater u poređenju sa njenom analitičnošću. U zavađenom srpskom političkom i društvenom životu, sa intelektualcima ispunjenim međusobnim omrazama i obuzetim solip-sističkim pijanstvom svojih patuljastih, a razornih sujeta što smrde kao tvor, ne postoji takav primer saradnje i lojalnosti, uzajamnosti i poštovanja. Taj jedinstveni slučaj platonske ljubavi kod nas trebalo bi da bude posebno istaknut i obrađen. On je klesao nju, ona je isklesala njega. I kada su svi zaboravili na srpske liberale, ona poput Selene srmi njihovim tragom, ima već pedeset godina. Ako se Marko služio sokratovskom metodom babičke veštine da kod svojih slušalaca dijalogom porodi misaonost, Latinka je te dijaloge evidentirala, klasifikovala, zapisala, protumačila. Čak je stvorila i Markovu knjigu, tako da više ne stoji da on nije napisao nijednu. A to je Srpska krhka vertikala potpisana imenom Marka Nikezića. U njoj je (i u knjizi i u Latinki) njegov verbalni dah pretvoren i rođen kao pisana reč. Mistika amor intellectualis gradi svoje zamkove uprkos vremenu i njegovom fatumu. 

Šta može da se dogodi sa društvom kada mu se iščupa vodeća moderna generacija stasala u njemu samom? Sunovrat koji živimo i koji još nismo preživeli bio je neminovan

Petar, otac Marka Nikezića, osim srpskog govorio je još sedam jezika – albanski, italijanski, španski, ruski, francuski, nemački i engleski. Bio je Markov spiritus movens. Od malih nogu je pazio kako mu se sin razvija: birao mu je knjige koje će da čita, kupio mu fotoaparat, upoznao ga sa vajarom Ristom Stijovićem, poklonio mu prvi vajarski alat.

„Za sve nas, on je bio poslovan čovek“, priča njegov unuk Zoran, „ali je Petar zapravo bio tajanstven čovek sa hiljade veza po svetu, u centrima moći, partijama, gradovima, lukama… Nestajao je i pojavljivao se iznenada kako je i otišao, kad niko nije očekivao, uvek je bio na putu, i uvek u nekoj konspiraciji… Odjednom doleti iz Pekinga u Kairo, a odleti iz Kaira ne znamo kuda. Veze je počeo da razvija još za vreme Velikog rata u Americi gde je vrbovao srpske dobrovoljce, a zatim je poslove imao po Rusiji i Kini. Nikome ništa nije pričao, niko nije smeo ništa da ga pita. Znamo, recimo, da je bio u dobrim odnosima sa Ču En Lajom.“

Dok je Marko sazrevao u mladića, Petar je sa njim pričao i po celu noć, ponekad konspirativno. Upropastićeš dete, Pjer, protestovala je i upozoravala Suzan. I upropastio ga je, sa smeškom dodaje Zoran. Petar je tako prvo razgovarao sa sinom, a kasnije i sa njegovim najboljim drugovima. Po celu noć. On je Marku objasnio ko su moćni na svetu i šta rade. Jeste se tako Marko formirao kao Srbin, ali ne i kao Srbijanac. Bio je patriota i srpski državljanin, ali je njegov identitet prevazilazio okvire srbijanske sredine. Petar ga je kasnije preveo i u diplomatiju, tako da je u 32. godini naimenovan za ambasadora u Kairu, odmah posle Naserovog puča.

Petar Nikezić je zanimljiv književni lik i zahvalan predmet naučnog istraživanja. O njegovim „misterioznim“ putevima, vezama, uticajima i kontaktima dovoljno govori to što je 1942. i 1943. dva puta hapšen sa suprugom i kćerkom i oba puta iz Banjičkog logora oslobađan intervencijom „odozgo“ iz Nedićeve vlade. Marka Nikezića su do kraja rata uporno tražili kao opasnog „bandita i teroristu“ i Gestapo i Specijalna policija Beograda. Za Petra se zauzeo i garantovao državni sekretar Nedićeve policije Cvetan Ceka Đorđević. U knjizi Specijalna policija u Beogradu 1941–1944. istoričar Branislav Božović citira korespondenciju između Đorđevića i Dragog Jovanovića. On šefu Srpske državne bezbednosti piše da je Petar Nikezić „izvanredno pošten čovek i konstruktivni građanin“, da mu je školski drug i lični prijatelj i moli da se pusti iz logora i bude „talac na slobodi“. Šefa Antikomunističkog odseka Specijalne policije Božidara Bećarevića toliko je ozlojedilo oslobađanje Nikezića da je u pismu Đorđeviću oštro protestovao, tražeći da za odmazdu zbog sina komuniste bude streljana cela porodica. Bećarević je imao njuh iskusnog policajca, jer je u Odboru Narodnooslobodilačkog fronta Beograda koji je dočekao jugoslovenske i sovjetske oslobodioce, pored dr Siniše Stankovića, bio i Petar Nikezić.

Za Marka Nikezića skulptorski rad nije bio ni „slabost“, kako je pisao jedan beogradski novinar, a ni gubljenje vremena, kako su ga ismevali poneki srpski vodeći intelektualci, već vokacija. Dobrica Ćosić ga je 1990. javno prekorevao „što je on danas zagledan u gromadu mermera, što ga ne čujemo u ovoj jugoslovenskoj tmuši i na srpskom raskršću“. Jakob Burkhart je ustanovio da „samo teško i postepeno laik stiče razumevanje za skulpturu. Zakoni i uslovi pod kojima ona stvara ono što je lepo toliko su mnogostruki, a delom i tako prikriveni, da je potrebno veoma mnogo vremena, vežbe i opštenja sa vajarima da bi se neko snašao makar u predvorjima ove umetnosti“. Naročito je teško shvataju oni kojima je skulptorska umetnost isto što i kamenorezački zanat. Pomišljao je Nikezić mnogo ranije da napusti politiku i da se potpuno posveti umetnosti. Jedva ga je molbama sprečio Petar Stambolić, ne sluteći da će kasnije poput kamile on sam krenuti za uzicom koju je vukao Broz i zajedno sa Dražom Markovićem baš on rušiti svog protežea.

Iz dnevne sobe pune knjiga, skulptura, i na zidovima slika velikih formata, izlazi se na prostranu krovnu terasu na kojoj je svrstano četrdesetak kamenih skulptura. Na kiši, snegu, vetru i suncu drže mrtvu stražu svom tvorcu. Ovde je vreme stalo kada je stalo i srce Marka Nikezića. U jednom kraju, pribijena uz zid i ograđena staklom u limenim ramovima nalazi se, ne veća od osam kvadrata, radionica u kojoj je, bez obzira na vrućinu ili zimu, Marko radio. Prenatrpana glavama njegovih prijatelja. Među skulpturama u kamenu i drvetu bezbroj je stilizovanih figura žena, zatim životinja: ptice (sova, gavran, orao), bik i nosorog. Zašto je radio baš te životinje? Slede klasične biste po ugledu na starorimske patricije: prijatelji i članovi porodice.

„Marko je sledio stil i teme Rista Stijovića“, obrazlaže Zoran Nikezić, „kao lovac voleo je prirodu i divio se snažnim, gordim, samouverenim životinjama. Imponovale su mu. Lovio je u prokletijskom kršu divojarce, a u ritovima divlje svinje. I u lovu je voleo samoću, da lovi sam. Lovom se oslobađao strasti, agresije, razrešavao je svoje unutrašnje konflikte. Ponekad, u pauzi dugačkih i mučnih sednica, skoknuo bi na dva-tri sata do Pančevačkog rita i vratio bi se relaksiran i svež.“

„Kako je radio, koliko, da li je pričao o tome što stvara?“

 Nad „poraženim snagama“ zaigralo se omiljeno kolo karijerista i mediokriteta nazvano „akciono jedinstvo“. Kada su te „zdrave snage“ pokrenule prljavu kampanju, i kada su se dotadašnji klimoglavci pretvorili u ljute klevetnike, Nikezić je sa blagom ironijom primetio Latinki: „Pa mi nismo znali s kakvim smo ljudima zapravo radili“

„Imao je snažnu istrajnost i bezgraničnu strpljivost. U osamljenosti je pravio skice, tako je i čitao ili slušao muziku. Evo za ovog gavrana od granita“, pokazuje mi Zoran ne baš veliku skulpturu na svom stolu, „utrošio je stotine sati rada. Da bi se granit ispolirao, potrebno je dugotrajno glancanje olovom. Imao je jaku usmerenost da nešto završi, da ono što počne dovede do kraja. Nije fušario, niti na brzinu nabacivao. I ono što izgleda kao nedovršeno zapravo je dovršeno i iza tog dela stoje mnogi časovi rada.“

Serija „njegovih“ žena utonula je u meditativnu senzualnost, ali krije plamteću erotiku. Na jednom bareljefu (uradio ga je kada je imao 31. godinu) raspomamljeni jelen riče pored smirene košute – zov prirode. Ali, ženska tela su prikazana u sanjarenjima, kada se telo budi ili odmara, dok je opušteno, u mekim oblicima u kojima modulira i sebe i prostor oko sebe. Otuda i nazivi: „Predah“, „Buđenje“, „Klečeći akt“, „Sanjarenje“, „Bol“, „Osamljena“, „Odmor“…

Vinčanska, dunavska kultura, kultura područja stare Evrope, u čijem je centru i naše područje, obiluje statuama, figurinama u kojima su praistorijski lovci oblikovali u drvetu, kosti, terakoti i kamenu svoj mentalni odgovor na izazove ondašnje okoline. Iz duboke gline na obali izvlače se na svetlo dana poruke umetnika davno iščezlih zajednica. Statuete boginja, plodne žene sa desetinama sisa, životinje-totemi što ove lovce štite od nepoznatog i ulivaju im snagu i hrabrost da savladaju neprijatelje. I Marko Nikezić je u osami, poput tih praistorijskih lovaca, istovremeno i maga, u primordijalnim materijalima tražio oblike i oslobađao ih, pravio svoje toteme. Bestijarijum koji je pripitomljavao oblikovao je i njega. Oblikovati bika u kamenu znači i ukrotiti ga i dobiti njegovu snagu. Kad iz ruku zaleprša sova – poziva na mudrost, ona je između gavrana-smrti i orla koji carski vlada sunčanim visinama. Samo nas mudrost uči kako da bez samouništenja savladamo tu kobnu i uznemirujuću napetost između trenutnog svetla i večnog mraka. Žena je ta Velika boginja kroz čije telo dolazi uskrsnuće, regeneracija života. Nju, raskošnu, pronaći će Marko u tvrdom orahovom drvetu, uraditi je u Njujorku i nazvati je „Predah“.

Ali, u celom tom opusu ima jedna jedina, bez serije sličnih, zagonetna statua, u crnom granitu, teška, preteći masiv, moćna, ukrućena sedi na tronu poput faraona, autoritarna i bez ljudskog lica i naziv joj je – „Lider“. Nikezić ju je stvorio 1978. godine. Podseća i na jakog, mrgodnog, krvoločnog babuna koji uništava život oko sebe. Kristalizacija iskustva i anticipacija budućnosti.

Za života su mu se rugali što stvara, a posle smrti SANU je početkom devedesetih odbila da u svojoj galeriji izloži umetnička dela Marka Nikezića. Prepiska između Latinke Perović i Dragoslava Srejovića porazno otkriva potuljene i zadrte naravi (objavljena je u knjizi Srpska krhka vertikala). Srejović je prvo obećao, pa je bedno odbio izložbu. Zna se ko je tada zapravo sektaški rukovodio Akademijom, kao da je stranka, a ne ustanova posvećena sveukupnom stvaralaštvu naroda.

Marko Nikezić je, kao i njegovi brojni istomišljenici i kao dvanaest hiljada menadžera, bio odbačen. Izbačen extra muros da vegetira i da čeka smrt. Imali su od 40 do 50 godina, u najboljim i najstvaralačkijim godinama. Bili su izdana generacija, žrtvovana diktaturi Jednog i oskudnosti sredine. Izdali su ih njihov poštovani predsednik i časni partijski patroni. Šta može da se dogodi sa društvom kada mu se iščupa vodeća moderna generacija stasala u njemu samom? Sunovrat koji živimo i koji još nismo preživeli bio je neminovan. Nad „poraženim snagama“ zaigralo se omiljeno kolo karijerista i mediokriteta nazvano „akciono jedinstvo“. Kada su te „zdrave snage“ pokrenule prljavu kampanju, i kada su se dotadašnji klimoglavci pretvorili u ljute klevetnike, Nikezić je sa blagom ironijom primetio Latinki: „Pa mi nismo znali s kakvim smo ljudima zapravo radili.“

Zašto niko od liberala nije bio vraćen u vlast kada je Tito umro? Pitam Latinku Perović da li je neko nju ili Marka pozvao na drugarsku kafu, na razmenu mišljenja. Naravno da ne. Nekoliko puta, dok je išla u Univerzitetsku biblioteku sredinom osamdesetih, iz funkcionerskog automobila joj je mahnuo Ivan Stambolić, znali su se još iz mladosti. Kakva groteskna scena s obzirom na tragično okončanje Ivanovog života! 

Za života su mu se rugali što stvara, a posle smrti SANU je početkom devedesetih odbila da u svojoj galeriji izloži umetnička dela Marka Nikezića. Prepiska između Latinke Perović i Dragoslava Srejovića porazno otkriva potuljene i zadrte naravi

Baš tog euforičnog dana kada je Slobodan Milošević na Osmoj sednici „stao na čelo srpskog naroda“ (kako su ga pozdravljali akademičari), Marko Nikezić je sa snajom i sinom bio na ručku u restoranu. Snaja ga je pitala:

„Šta se ovo događa? Da li je ovo renesansa srpskog naroda?“
„Pile moje, Srbija je ponovo utonula u mrak“, odgovorio joj je Marko.

 

XXZ Regionalni Portal

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Jedan komentar na tekst Marko Nikezić, poraženi modernizator

  1. Slavica Vukasović

    19/06/2019 at 17:00

    Naša tuga
    Teško je pričati o svojoj sudbini – ipak ima delova u ovom tekstu koje prepoznajem – poznati su mi a neki su lično iskustvo
    Inače tekst je odličan – za mene ima nekih otkrića i povezivanja događaja koji su mi bili nepoznati
    Valja mi još koji put čitati da dovoljno dobro razumem
    da manje lupam glavu – šta se to ustvari sa nama desilo kada je puno toga bilo u redu ?!?
    Istina – nisam dovoljno znala – roditelji su bili skromna radnička klasa – mi sitni provincijalci – živeli svoj mali sa puno malih zadovoljstava – život i – dalje od nosa nismo znali Jednom sam bila svedok nekih grandioznih stvari u našem skromnom svetu koje su me zgranule – skoro da sam zaboravila na njih dok nisam otvorila oči nad mogućnošću da je tig stvari bilo mnogo više i da su bile još grandioznije stvari – i da je u ono vreme bilo neodgovornih ljudi i lopova
    1919 godine bila sam u Americi na studijskom boravku
    Kada sam se vratila (jer nisam želela da ostanem u belom svetu – volim ovu svoju malu lepu i divlju zemlju) – kada sam se vratila rat je bio uveliko i ja sam sa decom krenula u izbeglištvo – kaljavim koracima u realnosti koja se bila povampirila
    Žrtve su neprocenjive
    Sadašnjost budalasta i gruba neljudska
    Promena će biti – one jedine postoje u ovoj večnosti

    Poštovanje i spomen za Marka Nikezića

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.