Transcediranje kroz postojanje u radovima Miloša Berića

Posmatrajući pravi unikatni biser koji predstavlja njegovo stvaralaštvo posmatrač dolazi do problema da rečima racionalizuje i verbalizuje utisak i sadržaj radova ovog slikara, što mu ipak ne oduzima pravo da pokuša. Ovaj problem je iz razloga što razum obično, po svojoj prirodi, kaska za ostalim aspektima ljudskog bića koji su po Jungu uz razum i oset (intuicija), emocija i percepcija.

Sam autor kao i pokoji senzibilni posmatrač njegovih radova mora sačekati određen tok vremena dok kompleksni sadržaj rada ne dostigne svoju delimičnu racionalizaciju. A ovaj tok svesti sudi o životnosti koja vibrantno i evidentno struji kroz Miloševe radove. Prisutni su i frojdovski procesi u vidu „davanja oblika unutarnjoj stvarnosti, regresije u službi Ja i katarze“, ovo su ozbiljni procesi koji su prisutni samo kod stvaralaca koji u rad ulažu ogromnu i iskrenu snagu volje neuprljanu interesom koji bi umanjio snagu samog dela koje nastaje.

Iako Miloš nema formalno obrazovanje u vidu akademskih studija njemu ovakav pristup kreaciji dozvoljava da na čudesan način artikuliše likovnim elementima i zanatom uz pomoć kojih stvara čisto ličnim pečatom obojeno likovno umetničko delo. Došlo je vreme gde se često govori o smrti umetnosti i nemogućnosti stvaranja nečega što već nije viđeno. Ipak u introspektivnom putu Miloša Berića on dolazi do dela koje je poput njegovog otiska prsta. Nevezano za žanr ili istorijski gledano umetnički pokret, ako bi i hteli da njegovo stvaralaštvo tako odredimo i damo definiciju, lični otisak je upravo to nešto novo, neponovljivo i unikatno na likovnoj sceni danas. Ovo se retko može videti u umetničkom stvaranju na globalnoj sceni danas gde je sveprisutan postmoderni uzvik „sve je umetnost i svako je umetnik“, uzvik koji udara u plafon i ne može dosegnuti stvaralaštva poput Berića i retkih ali marginalizovanih izuzetaka, koji verujem da i dalje postoje i stvaraju.

Kao što je otisak prsta svih nas nešto novo i neponovljivo tako i umetnik koji dosegne dubinu svoga sopstva i čije delo postane „otisak prsta“ stvara nešto novo, neponovljivo i do sada neviđeno. „Čemu sav taj trud da bih bio sam svoj eho“ kako je napisao Tarkovski u svojoj knjizi „Vajanje u vremenu“ je segment teorije koji govori da umetničko delo je umetnost samo ako nije hermetično i ako nosi u sebi neki univerzalni sadržaj koji je namenjen svakom voljnom posmatraču. Introspektivni Berićev put i njegovo posmatranje fenomena egzistencije i spoljnog sveta prolazi kroz „unutarnji mehanizam apstrakcije“ i izlazi u vidu likovnog dela koje sadrži u sebi dat oblik i istinitost o raznim pojavama u okviru ove „doline plača“.

Njegovo lično i proživljeno iskustvo postaje nešto što je univerzalno iskustvo svih nas. Iako radovi odaju utisak fantazmagoričnosti i po svojoj atmosferi snoviđajnosti oni nisu fantaziranje već su utemeljeni u duboko proživljenom i izraženom perceptivnošću okidači za stvaranje. „Umetnost koja nije utemeljena na stvarnom životu lebdi nogama u vazduhu“ kako je Hartman pisao govori u prilog tome da maštovitost Miloševih dela nije maštarija niti snoviđajnost atmosfere u delima fantaziranje. Zapravo to je realnost predstavljena u svojoj dubini i širini iščupana iz predsvesnih ili možda čak i podsvesnih istinitosti koje vrište da izađu napolje i budu razrešene. Takav linčovski, kafkijanski i sabatovski pristup delu je razlog što su njegovi crteži i slike toliko nadrealni, simboličko bogati i srčano ekspresivni sve do izražaja primordijalnog nivoa neobičnosti. Njegova ranija dela imaju često „mračan“ ton i ekspresija su egzistencijalističkih ožiljaka čijim predstavljanjem dolazi do katarzičnog sagorevanja tih bolnih aspekata postojanja i tim putem njihovog razrešena; paradokcizam gde se „pesnik bori tugom protiv tuge i strahom protiv straha“ kako je Oldos Haksli govorio u svojim esejima.

Miloš se ipak nije zadržao u tom ključu izlaska iz tame već sve više u njegovim radovima prisutne su predstave pravog osećaja mira, egzaltirane radosti, tihe radosti i poetizovanja postojanja u smislu davanja lepote kroz zvuk koji njegovi likovni elementi i tematike puštaju. Njegovi radovi su poput „produžetka duše“ (Artur Šopenhauer). Imamo dakle, ako promatramo opus ovog ozbiljnog stvaraoca, mapiran put kako ići od tame do svetla.

Lično smatram da u ovom iščašenom i dehumanizovanom vremenu gde je vrlina postala monstruozno odbačena kao vrednost stvaralaštvo poput Berićevog je od izuzetnog značaja i kao opomena i kao uteha svim bićima koja i dalje imaju dušu…a i onima koji su na nju zaboravili.

MA akademski slikar Miloš Kališki

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Miloš Berić, Miloš Kališki, Slikarstvo