Maja Deren i Ana Mendieta: ritualizacija umetničkog

‘Već dvanaest godina osciliram između pejzaža i ženskog tela. Ovaj opsesivan čin ponovnog uspostavljanja veze sa zemljom jeste manifestacija moje žeđi za Bivstvom. U suštini ovog rada je ponovno aktiviranje drevnih verovanja u ljudskoj psihi.’

(Ana Mendieta)

‘Fascinirana sam Majinom upotrebom rituala koja se u radu prepliće i sa istraživanjem njenog unutrašnjeg bića. Ovde je nužno zapitati se – kada individualno postaje arhetipisko? Maja je želela da njeni filmovi budu viđeni kao mitološke konstatacije, ali ih je ponekad takođe zvala ‘dokumetarcima o interijeru’.

 (o Maji Deren)

Ana Mendieta

(1948-1985)

Anino poreklo, mešavina Kube odakle je bila prisiljena da emigrira i Amerike sa posebnim uplivom meksičkog, znatno širi njene kulturološke okvire do egzotičnog nivoa. Mendieta koristi konceptualnu fotografiju kao izvestan vid foto performansa, sa bazičnim fokusom na izvođenju pararitualnih akcija zabeleženih 35 mm fotografskim formatom.

‘Prvi deo svog života provela sam na Kubi, a nju čini mešavina španskog i afričkog kulturološkog nasleđa. Katolička crkva i Santeria – afrički kult božanstva koje se prezentuje kroz katoličku ikonografiju sa magičkim svojstvima – su preovlađujuće religije ovih prostora.’

Na univerzitetu za intermedijalna istraživanja u Ajovi, sutorka na završnoj godini izvodi nekoliko performansa koji su pre svega feministički obojeni dok posle 1973. godine počinje rad na otvorenom, na prostorima Meksika. Ovi radovi nisu performans u tom smislu što bivaju zabeleženi fotoaparatom, nemaju zahtev trenutačnosti i prisustva publike niti improvizovane momente. Ana ih naziva ‘Ritualima preporoda’ /Rituals of Rebirth/, interesujući se za pogrebne obrede i odnos prema smrti u Meksiku koji na određeni način neguje fascinaciju smrću sa svojim čuvenim Dia de los muertos, Danom Mrtvih.

U predačkim kultovima doline Oaksaka, Mendieta otkriva novo područje za rad.

U dugogodišnjem vremenskom periodu ovi radovi nazivaju se Siluete /Siluetas/, odlikuje ih istraživanje ženskolikih formi nalik veneričnim uobličenjima,  posredstvom intervencije na zemljanoj površini. U pitanju su utiskivanja obrisa sopstvenog tela u prirodne terene, i to isključivo na praistorijskim nalazištima.

‘Ono što pronalazim u ‘primitivnoj umetnosti’ jeste smisao za magiju, znanje, moć…i to su uticaji na moje bavljenje umetnošću. Kroz rad, sposobna sam da se predam prirodi i identifikujem sa njom, u transcendentalnom smislu. Želim da izrazim aktuelnost života i večnost prirode.’

Istim pristupom pravi siluete kao ostrva na vodi.

‘Moja umetnost temelji se na energiji koja protiče kroz sve nas i povezuje sve; ovi radovi su poput venskog sistema tog univerzalnog fluida. Kroz njih, uspevam da se uspinjem do predačkog, do prvobitnog, do nesvesnog uma koji sazdaje svet u celini.

‘Preplavljena sam osećajem da sam isterana iz Utrobe. Moja umetnost je tu da ponovo uspostavi osećaj snažne veze sa univerzumom.’

 (Ana Mendieta)

Maja Deren

(1917-1961)

Maja Deren /Maya Deren/, rođena kao Eleanora Derenkowsky, u Kijevu 1917. godine, emigrira u Ameriku 1922. i studira žurnalizam na univerzitetu u Nju Jorku, a kasnije se posvećuje književnosti. Međutim, kako sama izjavljuje, njen pokušaj da isključivo pisanjem poezije uobliči svoj stvaralački impuls biva promašaj – oduvek je  zapravo razmišljala u slikama.

U svojoj 26. godini snima prvi film sa supružnikom Aleksandrom Hamidom /Alexander Hammid/ i, na njegovu sugestiju, menja ime u Maya. U hinduizmu, Maja predstavlja iluziju perceptivne stvarnosti koju prosvetljeni treba da uoči, ovo ime paše Derenovoj budući da se i sama bavi pobijanjem uobičajenih predstava stvarnosti u filmu.  Maja vrlo brzo počinje da intenzivno snima kratke filmove od kojih su neki bili u saradnji sa velikim, poznatim imenima toga doba poput Marsel Dišana (Witch’s Cradle). U to vreme talas nadrealizma, popularizacija frojdizma i interesovanje za okultno idu jedno s drugim u vidu opšte tendencije.

‘At Land’, film

‘Vreme je ugrađeno u ženu na drugačiji način nego što je u muškarca. Muškarac je biće sadašnjeg trenutka, dok  žena posmatra stvari iz aspekta onoga što će one tek postati. Ovi filmovi naglašavaju konstantnu metamorfozu, jedna stvar u mom filmu nikad se ne može doživeti kao ono što jeste, nego kao ono što se menja i što postaje nešto drugo.’  (iz intervjua)

Ono što je na najznačajnijem nivou pokrenulo njenu umetničku praksu i izdvojilo je od mnogih nadrealista tog vremena jeste život na Haitiju. Autentičnost tog iskustva u periodu od 1947-54. godine, budi njene višestruke umetničke veštine i kombinuje u jedno. U knjizi ‘Živi bogovi Haitija’, objavljenoj 1953. godine, a kasnije i na predavanju studentima, govori o haićanskoj boginji Erzulie i utisku koji je ostavila na nju u doživljaju žene i umetnice:

‘Njihova boginja ljubavi je vrlo fascinantna i kompleksna ideja. Ona je, zapravo, boginja svih luksuza koji nisu esencijalni za život. Ona je boginja ljubavi koja, za razliku od seksa, nije nužna za reprodukciju. Ona je muza umetnosti. Čovek može da živi bez toga, ali onda i nije u potpunosti čovek. Čudno je što sam morala otići I pristupiti jednoj naizgled primitivnoj kulturi kao što je haićanska da bih shvatila uzvišeno značenje ženske uloge u začeću svega onoga što je onoga što je iza nužnog i egzistencijalnog. Sa ovog aspekta gledišta, nema razloga zašto žene ne bi bile umetnice, i to odlične umetnice. Razočarana sam što ih je tako malo u filmskoj industriji.

Nakon povratka sa Haitija, prvi gotov film je ‘Meditacije o nasilju’, koji se nadovezuje na esej ‘Religijska posednustost tokom plesa’. Nasilje ovde ima posebnu konotaciju. Učestvujući u ritualnim plesovima, ona predočava kako viša sila preuzima i obuzima osobu time vršeći transformaciju nad njom – nešto staro biva uništeno, a nešto novo rođeno, a samim tim to  je nasilan čin nad dotadašnjim psihičkim iskustvom koje nečega mora da se odrekne, da odstrani. ( setimo se Hesea i čuvene rečenice iz Demiana: ‘Ko hoće da se rodi, mora da razori jedan svet.’)

‘Ritualne forme daju čoveku depersonalizovanu ulogu u dramatičnoj celini, a to nije isto što i dekonstrukcija individue; naprotiv, one uvećavaju biće preko svake personalne dimenzije i oslobađaju od stega ličnosnog postojanja. Individua postaje deo dinamične celine.’, piše Maja  Deren u knjizi ‘Anagram ideja o umetnosti, formi i filmu’.

Za P.U.L.S.E  Luna Jovanović

Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E

  Luna Jovanović, Ritual, Umetnost