Ulogujte se / Kreirajte profil

Zašto ne možemo da verujemo svojim uspomenama?

.

Become a Patron!

.

[wpedon id=”90510″ align=”center”]

Ljudi uglavnom nisu voljni da ulože vreme i trud u proveru tačnosti svojih sećanja, a vaše pamćenje verovatno nije tako dobro kao što mislite da jeste.

Mi se oslanjamo na naša sećanja ne samo za deljenje priča sa prijateljima ili učenje iz naših prošlih iskustava, već i za ključne stvari kao što je stvaranje osećaja ličnog identiteta.

Ipak, dokazi pokazuju da naše pamćenje nije toliko dosledno koliko bismo želeli da verujemo. Što je još gore, mi smo često krivi za promenu činjenica i dodavanje lažnih detalja u naše uspomene, a da to ni ne shvatamo.

Da biste razumeli kako pamćenje radi razmislite o “gluvim telefonima”, igri u kojoj jedna osoba šapuće poruku osobi pored, koja je prosleđuje sledećoj osobi i tako do poslednje osobe.

Svaki put kada se poruka prenese može se desiti da je čovek pogrešno čuje ili shvati, pa će se neminovno izmeniti sadržaj. Vremenom se poruka može veoma razlikovati od originala.

Isto se može dogoditi i našim uspomenama.

Postoji bezbroj razloga zbog kojih se male greške ili ukrasi mogu dogoditi svaki put kad se prisetimo prošlih događaja, od onoga za šta verujemo da je istinito ili što je istina, do onoga što nam je neko drugi rekao o događaju, ili onoga što želimo da ta osoba misli. I kad god da se to dogodi, ima dugoročne efekte na to kako ćemo se setiti te uspomene u budućnosti.

Na primer, pripovedanje, kada svoje uspomene opisujemo drugim ljudima, koristimo umetničku dozvolu da priču ispričamo drugačije, zavisno od toga ko sluša. Možemo da se zapitamo da li je od vitalnog značaja da se činjenice isprave ili samo želimo da se slušalac nasmeje. I možemo da promenimo detalje priče u zavisnosti od stavova slušatelja ili njegove političke orijentacije.

Istraživanje pokazuje da, kada drugačije opišemo našu memoriju različitim publikama, to nije samo poruka koja se menja, ponekad je to i sama memorija. Ovo je poznato kao “efekat podešavanja slušalaca”.

U jednoj studiji o efektu podešavanja publike, učesnici su gledali video-snimak borbe u baru. U video-snimku, dva alkoholisana muškarca se fizički sukobljavaju nakon što se jedan muškarac prepire sa svojim prijateljem, a drugi vidi da njegov omiljeni fudbalski tim gubi utakmicu.

Učesnici su podeljeni u dve grupe. Jednoj je rečeno da stranac nije voleo jednog od dva muškarca na video-snimku. Drugoj grupi je rečeno da stranac voli tog istog borca. Nije iznenađujuće da su ove dodatne informacije oblikovale način na koji su ljudi opisivali video-snimak strancu. Učesnici su dali više negativnih odgovora o ponašanju borca ako su verovali da ga stranac ne voli.

Što je još važnije, na način na koji su ljudi kasnije ispričali svoju priču uticalo je njihovo sećanje na ponašanja muškaraca iz tuče. Kada su učesnici kasnije pokušali da se sete borbe na neutralan, nepristrasan način, dve grupe su i dalje davale donekle različita mišljenja o onome što se dogodilo, odražavajući stav njihove izvorne publike. U izvesnoj meri, priče ovih učesnika su postale njihova sećanja.

Takvi rezultati nam pokazuju da se naša sećanja mogu menjati spontano tokom vremena, kao proizvod kako, kada i zašto pristupamo njima. U stvari, ponekad jednostavno proba memorije može biti upravo ono što je čini podložnom promenama. Ovo je poznato kao “sugestivnost poboljšana dohvatom”.

U tipičnoj studiji o ovom efektu, učesnici su gledali kratak film, a zatim su nekoliko dana kasnije napravili test memorije.

Tokom dana između gledanja filma i završnog testa dogodile su se još dve stvari. Prvo, polovina učesnika je prošla test memorije na praksi. Drugo, svi učesnici su dobili opis filma za čitanje, koji je sadržao neke lažne detalje. Cilj ovih studija je bio da se vidi koliko će lažnih detalja na kraju reprodukovati u završnom testu pamćenja.

Stotine studija već pokazuju da će ljudi nesvesno dodati lažne detalje poput ovih u svoja sećanja. Ali ove studije su pronašle nešto još fascinantnije. Učesnici koji su prošli test memorije za vežbu neposredno pre čitanja lažnih informacija, verovatnije će ovu lažnu informaciju reprodukovati u završnom testu memorije.

Jedna teorija je da proba naših uspomena na prošle događaje može privremeno učiniti ta sećanja ispravnim. Drugim rečima, pronalaženje memorije može biti pomalo kao izvlačenje sladoleda iz zamrzivača i ostavljanje na direktnom suncu neko vreme. Do trenutka kada se naše sećanje vrati u zamrzivač, moglo bi prirodno da postane malo izobličeno, pogotovo ako se neko u međuvremenu upleo u to.

Ovo nas uči mnogo o tome kako se naša sećanja formiraju i pohranjuju. I mogli bi nas navesti da se zapitamo koliko su se naše najskuplje uspomene promenile od prvog puta kada smo ih zapamtili.

Istraživanja pokazuju da ljudi uglavnom nisu voljni da ulože vreme i trud u proveru tačnosti svojih sećanja.

Ali da li ste ikada otkrili neke male ili velike promene koje su se desile, malo je verovatno da je vaša dragocena memorija 100% tačna. Sećanje je ipak čin pripovedanja. I naša sećanja su uvek pouzdana samo kao najnovija priča koju smo sami sebi ispričali.

Izvor: B92, Independent

Donacije

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Jedan komentar na tekst Zašto ne možemo da verujemo svojim uspomenama?

  1. Душко Јевтовић

    10/04/2019 at 13:04

    Славни јапански филм “Рашомон” Акира Куросаве је најбоље сведочанство о непоузданости сећања и уплатању личних потреба и намера у причу о догађају који се збио пред више очевидаца. Почетком 70-их, професор у гимназији скренуо нам је пажњу на овај филм, у склопу анализе романа “Песма” Оскара Давича, напомињући да филм показује да је да је људско памћење у ствари “субјективни одраз објективне стварности” јер се у сваком прелама на различити начин. Додао бих да то нема само негативну страну и да та субјективност може постати извор стваралаштва. Јер сећање се с годинама мења, обликују га несвесно и заборав, туге и радости које су скривено благо душе, па давно збитије искрсава обновљено пред унутрашњим очима које га једва препознају. То сећање које је одрасло у недрима заборава осветљава прошлост искренијим зрацима и открива нам скривени смисао за чије нијансе нисмо имали слуха. Тако нас успомене чине бољим и блажим. Препознајући сопствене заблуде у млађима, склони смо да им опростимо грешке на које их невиност навела а неисквареност није знала да их спречи. Знање је најчешће резултат страдања, лутања, кајања после учињеног греха, изласка из блата у коме смо се давили. Сећање је и опомена да не паднемо поново. Независно од наше воље преживљава оно што је најбоље у нама.

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.