Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Митови древних цивилизација Мезоамерике


У основи мита је потреба човека да упозна свет око себе, пише Мирче Елијаде, и да нађе ослонац у новом и неистраженом. И митови имају свој живот, сматра Едгар Морен, сродан животу богова. Али док богови нестају и замењују се новим, митови трају. Добар доказ за ту тврдњу наћи ћете у књизи Милана Балинде, новинара интернационалног искуства и публицисте-етноистраживача који је непуне три деценије живео и радио у Мексику, Никарагви, Белизеу и Мајамију. Књига обухвата изабране митове и легенде чак десетак прастарих народа Мезоамерике, односно Мексика и северног дела јужноамеричког континента. Они се причају и данас, а њихови корени су у несталим цивилизацијама Астека, Маја, Тотонака, Олмека, Толтека и других, све до доласка шпанских освајача, али и после тога, у колонијалним временима, све до савремене легенде из Мексико Ситија.

Личности у њима су први и каснији богови, Сунце и Месец, краљеви, свештеници и особе надприродних моћи, али и вулкани, громови, јелени, свици и друге природне појаве и шаролик животињски и биљни свет. Догађаји одсликавају особености и проблеме свакодневног живота, до катастрофа, смењивања народа и појава нових богова. Легенде из колонијалних времена имају занимљиве личности чије јарке и контрастне особине приказују полифоничне карактере, другачије него што у први мах изгледају, као да призивају савремену драматургију.

Приређивач овог избора у први план је истакао легенде о борбама за сетве кукуруза и плодоносне пљускове, народу који се осмехује, змијском божанству које изазива суше када се људи свађају, историјским личностима као што је Доња Марина која је преводила Ернану Кортесу и родила му сина Мартина, «првог савременог Мексиканца» мешане европско-индијанске крви. Преводећи са језика Астека на језик Маја, а касније и на шпански, она је посредовала у бројним преговорима и спречила многа велика крвопролића покорених народа али и освајача.

Посебну вредност књизи дају бројне прастаре слике и илустрације које прате сваки текст, оригинална дела старих народа која се први пут објављују ван Мексика. Овај драгоцени избор приређивач Милан Балинда је посветио Вуку Милана Балинди Левиу (Мексико Сити 1983 – Мајами 2008. године).

Миливој Анђелковић

 

La Malinče

(Iz kolonijalnog doba)

Predivnog i božanskog izgleda planina Malincin uzdiže se u nebesa da bi tamo preklinjala za kišu. Svako je posmatrao oblake koje je ščepao vetar, ali oni sa Malincina obavezno donose pljusak.

Nakon što je okončano osvajanje, Asteke su, znajući da je Marina* mrtva, pokušali da se domognu njenog tela. Kada su ga napokon imali u svojim rukama, plašeći se da telo ne prigrabe Španci, sakrivali su ga na različitim mestima.

Onda su na jednoj velikoj planini otkrili ogromnu pećinu, pa su na konja, koji im je poklonio Kortes stavili Marinino telo i odneli ga na brdo gde su ga sahranili pri dnu pećine, a potom su pećinu zatvorili velikim stenama.

Na ključnim mestima postavili su stražu da bi je čuvali.

Od tada su starosedeoci tu svoju planinu nazvali Malincin, a od tog vremena ona im sa svog vrha šalje obilne pljuskove.

Jasno se vidi na planini silueta Malinčinog, kako još zovu Marinu, usnulog tela koje ište kišu od nebesa.

* Početkom 16. veka po mišljenju mnogih, jedna žena je svojim delovanjem promenila tok meksičke istorije. Bila je to Donja Marina koja je služila španskom osvajaću Ernanu Kortesu kao prevodilac, prvo, a kasnije mu je podarila sina po imenu Martin, koga mnogi simbolično uzimaju prvim savremenim Meksikancem, mešancem Evropejca i Indijanca. Smatra se da La Malinče, kako su je prozvali nakon što je prelaskom u hrišćanstvo dobila ime Marina, a u mladosti se zvala Malincin, svojim nastojanjima na uspešnim pregovorima između Španaca i Indijanaca izbegla velika krvoprolića.

Donja Marina rođena je 1505. godine (ili 1496.) u selu Pajnala gde se govorio nahuatl jezik. Kako je kasnije u mladosti naučila maja jezik, prvobitno je prevodila sa nahuatl jezika, odnosno sa jezika Asteka, na jezik Maja, a potom je jedan španski sveštenik, koji je prethodno bio zatočenik kod Maja, prevodio Kortesu na španski. Kasnije je Malincin naučila španski.

U španskim arhivima postoji dokument u kome Kortes piše: „Pred Bogom dugujemo ovo osvajanje Nove Španije Donja Marini“.

Smatra se da je umrla 1529. godine, ali neki tvrde da je bila živa sve do 1550.

Majka kukuruza

(Prekolumbijski mit)

Ova legenda priča kako je narod Huičol, zahvaljujući majci kukuruza i jednom srećnom mladiću, prigrlio kukuruz. Narodu Huičolu dojadila je monotona ishrana koju su jeli u ta davna vremena. Jedan lokalni momak, koji je načuo da negde daleko raste biljka s čijim je plodom bilo moguće skuvati mnoga različita jela, odlučio je da krene u potragu.

Ugledao je kolonu mrava, koji su običavali da sakrivaju zrna kukuruza, i odlučio je da ih neprimetno prati u njihovom pohodu na kukuruzna polja. Hodao je i hodao za njima dok zbog umora nije klonuo i zaspao čvrstim snom. To su mravi iskoristili i pojeli mu svu odeću.

Kada se probudio i shvatio da je go, mladića, koji je bio veoma gladan, savladala je duboka tuga jer nije znao da li će naći hranu, sve dok jedna ptica nije sletela na obližnju granu. Momak je zgrabio svoj luk i zategnuo strelu, ali mu se ptica obratila rekavši mu da se ne usudi da je ubije jer je ona Majka Kukuruza i da je spremna da ga odvede tamo gde kukuruz raste u izobilju.

Otišli su do Kuće kukuruza; mladić je tamo upoznao ćerke Majke Kukuruza i oženio se jednom od njih. Mlada se zvala Mazorka Azul (Plavi Klip) i sa mužem je otišla u njegovu zemlju.

Kako nisu imali kuću za stanovanje, mladoženja i njegova lepa i slatka žena spavali su po hramovima. Kao čudo, mesta gde su ostajali mladenci punili su se klipovima kukuruza koje je Majorka Azul velikodušno delila svakome koji ih je zatražio; istovremeno im je pokazivala kako spremiti jela, kako sejati i negovati usev kukuruza.

Priča se da je velikodušnost Mazurke Azul bila tolika da je nakon što je pokazala sve što je znala o kukuruzu, samlela samu sebe da bi i njeno lepo telo takođe poslužilo kao hrana.

 

Gospođa u crnini

(Legenda iz Verakruza)

U Naranhiju je živela jedna veoma zgodna devojka koja je ostala siroče. Jednog dana joj je jedna njena prijateljica rekla da su videli njenu majku na putu za Barijal, blizu njihovog mesta. Devojka nije u to poverovala:

– Moja je majka mrtva i sahranjena.

Ipak, njena drugarica nije bila jedina koja je videla tu utvaru; mnoge žene iz mesta susrele su na putu za Barijal gospođu odevenu u crno; prljavu, blatnjavu i zamršene kose. Pitale su je ko je ona i koga je tražila, ali žena u crnom nije odgovarala i svi su poverovali da nije u stanju da govori, da je nema.

I dalje su viđali ženu kako šeta gore-dole na putu za Barijal i svet je počeo da shvata da je to bila neka duša u bolu. Prijateljica devojke otišla je da porazgovara sa svojom drugaricom:

– To je tvoja mama, sigurna sam – rekla je drugarici.

– Ali, ona je umrla! – tvrdila je devojka.

– Ona je, sigurno je ona! Korača zabrinuto. Da li si dobro pazila na svoju braću? – upitala je devojka stidljivo.

Devojci se to pitanje nije dopalo i otišla je uzrujana. Sledećeg dana jedna žena iz mesta srela je devojku kojoj se na licu videlo da nije spavala i, uopšte, jadno je izgledala.

– Hoćeš li da ostaviš tog oženjenog čoveka? – iznenada ju je okrivila ta gospođa. – Idi i čuvaj svoju braću i ostavi tužnu dušu tvoje majke da se odmori. Devojka se trgla jer je zaista bila ljubavnica oženjenog muškarca s kojim je provodila mnoge noći, a tokom jutra nije bila u stanju da se pobrine za svoju braću niti da ide na posao.

Utučena, odlučila je da ode do puta za Barijal, da ispita da li je tačno to što se govorilo. Stigavši tamo pronašla je ženu u crnom, približila se i prepoznala svoju majku. Da, gospođa u crnom bila je njena majka. Žena je počela da plače; nije devojci ništa rekla, ali je ona osetila da njena majka sve zna. Oduvek je tako bilo, majka je pogađala njena osećanja i misli. Gospođa u crnom obuzdala je svoj plač i nečujno nestala. Devojka je osetila prazninu koju je ostavila njena majka i shvatila je koje zavetovanje je njen plač označio.

Sa namerom da se oslobodi krivice, otišla je da pronađe ljubavnika i našavši ga rekla mu je da se više neće viđati; potom je otišla kući i obećala braći da ih više nikada neće ostavljati same.

To je bilo poslednji put da se gospođa u crnom pojavi na putu za Barijal, blizu Naranhija.

Svitac

(Mit Maja)

Možda si tokom neke noći video iskru blještavog svetla koja se kreće sa jedne na drugu stranu; ovo svetlo pravi kokaj, što je ime koje su Maje dale svicu. Oni znaju kako je svitac stvorio svetlo, a ovo je priča koju pričaju:

Bio jednom jedan gospodin koji je svim stanovnicima El Majaba bio drag, jer je bio jedini koji je mogao da izleči sve bolesti. Kada bi oboleli išli da ga zamole da im pomogne, on je iz džepa izvlačio jedan zeleni kamen; držao bi ga u šakama mrmljajući nekoliko samo njemu razumljivih reči. To je bilo dovoljno da se izleči bilo koja bolest.

Jednog je jutra taj gospodina izašao da se prošeta šumom, a tamo je hteo da malčice prilegne, ali se zadržao satima očaran cvrkutanjem ptica. Iznenada, crni oblaci prekrili su nebo i započeo je veliki pljusak. Gospodin je ustao i potrčao da bi pronašao zaklon od kiše, a u žurbi nije ni primetio da mu je zeleni kamen ispao iz džepa. Stigavši kući zatekao je jednu ženu koja je molila da joj izleči bolesno dete. Gospodin je potražio svoj kamen i otkrio je da ga više nema kod sebe. Uznemiren, hteo je da krene da ga traži, ali je verovao da bi mu potraga oduzela previše vremena, te je pozvao raznorazne životinje da mu pomognu. Ubrzo su stigli jelen, zec, sup i svitac. Veoma zabrinut, gospodin im je rekao:

– Potrebna mi je vaša pomoć; izgubio sam moj zeleni kamen u šumi, a bez njega ne mogu da lečim. Vi bolje od bilo koga poznajete staze, pećine i skrivena mesta šume; potražite tamo moj kamen, a ko ga pronađe biće dobro nagrađen.

Čuvši ove poslednje reči životinje su potrčale u potragu za zelenim kamenom dok je svitac, koji je bio veoma marljiv insekt, leteo polako neprestano se pitajući:

– Gde bi mogao da bude kamen? Moram da ga pronađem jer će samo tako gospodin moći ponovo da leči.

Mada je svitac od početka bio taj koji se najviše posvetio potrazi, jelen je prvi pronašao čudotvorni kamen. Videvši kako je lep, nije hteo da ga nikome da, pa ga je progutao.

– Niko ga neće pronaći – rekao je sam sebi. – Od danas ja ću da lečim, a bolesni će morati da mi plate za to.

Ali čim je izgovorio te reči, jelen je osetio mučninu; tako ga je jako zaboleo trbuh da je morao da povrati kamen, a potom je uplašen pobegao.

U međuvremenu je svitac krstario šumom. Ulazio je u najmanja udubljenja, proveravao je sve kutke i lišće biljaka, ni sa kim nije pričao, samo je razmišljao gde bi mogao da bude zeleni kamen.

Tada su se životinje koje su započele potragu već umorile. Sup je leteo isuviše visoko i nije sa te visine mogao da vidi tlo, zec je prebrzo trčao i ništa oko sebe nije mogao da uoči, a jelen već nije hteo ništa da ima sa kamenom. Tako je u jednom trenutku jedini koji je još tražio zeleni kamen bio svitac.

Jednog dana, nakon više sati razmišljana o mestu gde bi mogao da bude kamen, svicu je sinulo u glavi:

– Znam gde je! – uzviknuo je srećan, jer je u glavi video sliku mesta na kome je ležao kamen. Odmah je odleteo tamo i, mada u početku to nije ni primećivao, svetlost je izlazila iz njegovog tela i osvetljavala mu put. Ubrzo potom je pronašao kamen i još brze ga odneo njegovom vlasniku.

– Gospodine, tražio sam po svim kutkovima šume i konačno sam natrapao na vaš kamen – rekao mu je prezadovoljni svitac, dok mu je telo svetlelo.

Hvala, kokaj – odgovorio mu je gospodin – vidim da sam uspeo da budeš nagrađen. Ta svetlost koja iz tebe izlazi predstavlja plemenitost tvojih osećanja i sjaj tvoje inteligencije. Od danas će te stalno pratiti da bi te vodila kroz život.

Veoma zadovoljan, svitac se oprostio od gospodina i otišao da ispriča životinjama šta se dogodilo. Svi su mu čestitali novi izgled, osim zečice koja je zavidela na svetlosti svica i htela je da je ukrade.

– Ta iskra bi mi bolje stajala. Prelepo bi mi svetlela na ogrlici – pomislila je zečica, a da bi ostvarila svoju želju, čekala je da se svitac pozdravi sa svima i potom krenula da ga prati po brdu.

– Sviče! Dođi, pokaži mi svoju svetlost – uzviknula je insektu kada je bila sigurna da ih niko ne vidi.

– Naravno – rekao je svitac i zaustavio let. To je zečica iskoristila, zaskočila ga i poklopila telom. Svitac je bio pritisnut pod trbuhom zečice i skoro da više nije mogao da diše, a onda je zečica počela da skakuće sa jedne na drugu stranu verujući da se svitac iskrao.

Svitac je počeo polako da leti s namerom da se sakrije od zečice. Sada je on pratio nju, a čim ju video da je nemara, odlučio je da joj se osveti. Poleteo je iznad nje i zaustavio se ispred zečicinog čela sve vreme svetleći. Ona se strašno uplašila jer je poverovala da ju je pogodila munja i mada je skakutala, nije mogla da ugasi vatru jer je svitac stalno leteo ispred nje.

Usred tog skakutanja stigla je do jednog velikog bunara i u panici poverovala da bi bilo najbolje da se baci u vodu, samo da bi izbegla da joj izgori glava. Međutim, čim je skočila, svitac je odleteo daleko i sa sigurnog odstojanja slatko se smejao zečici dok je ona pokušavala da izađe iz bunara, mokra do gole kože.

Od tada čak i najveće životinje poštuju svica da im se ne bi dogodilo da ih jednog dana namagarči svetlošću.

Žena Htabaj

(Maja mit)

Živele su u jednom mestu dve žene. Jednoj su komšije nadenuli ime Hkeban, što bi bilo kao – grešnica, a drugu su zvali Uc-kolel, što bi značilo nešto kao – dobra žena.

Hkeban je bila prelepa, ali se neumorno prepuštala ljubavnim gresima. Zbog toga su je prezirali pošteni lokalni ljudi i bežali od nje kao od smrdljivice. Mnogo su puta nameravali da je proteraju iz mesta, mada su ipak više voleli da je imaju „pri ruci“ da bi mogli da je preziru.

Uc-kolel je osim što je bila prelepa, bila vrla, poštena i skromna i zbog toga je uživala poštovanje čitavog susedstva.

Uprkos mnogobrojnim ljubavnim gresima, Hkeban je bila veoma sažaljiva i pomagala je prosjacima koji su dolazili kod nje u potrazi za milostinjom, lečila je bolesne i napuštene, štitila je životinje; bila je čednog srca i smireno je podnosila nepravdu kojom su je obasipali susedi.

Iako telesno podarena, Uc-kolel je bila strogog i nesavitljivog karaktera. Prezirala je skromne jer ih je smatrala manje vrednim od sebe i nije lečila bolesne jer ih se gadila. Život
joj je bio nesavitljiv kao jako stablo, ali joj je srce patilo kao koža zmije.

Jednog dana komšije nisu videle da je Hkeban izašla iz svoje kuće, nisu je videli ni sledećeg dana, ni sledećeg, a ni narednog… Shvatili su da je Hkeban umrla napuštena; samo su joj njene životinje čuvale telo, ližući joj šake i terajući muve. Parfem koji je namirisao čitavo mesto širio se iz njenog nepomičnog tela. Kada je vest stigla do ušiju Uc-kolele, ona se prezrivo nasmejala:

– Nemoguće da leš jedne velike grešnice može da oslobađa bilo kakav parfem – uzviknula je. – Sigurno bi smrdeo na trulo meso.

Međutim, kako je bila radoznala, htela je da se sama uveri. Otišla je na lice mesta i osetivši aromu parfema rekla je otežući:

– Mora biti delo đavola da bi se prevario svet, – dodavši – ako leš ove loše žene miriše tako opojno, moj će leš mirisati još bolje.

Na sahranu Hkebane otišli su samo siromašni koje je ona pomagala i bolesni koje je izlečila, ali svuda kuda je prolazila pogrebna povorka širio se opojni miris parfema, a sledećeg dana njen je grob osvanuo prekriven šumskim cvećem koje je izraslo tokom noći.

Ubrzo nakon toga umrla je Uc-kolel; umrla je kao devica i sigurno se njenoj duši nebo odmah otvorilo. Ali, kakvo iznenađenje! Protivno onome što je ona sama, a i ostali očekivali, njen je leš počeo da širi nepodnošljiv smrad, kao smrad trulog mesa. Komšije su to pripisale činu zlog đavola i došli su na njenu sahranu u velikom broju, noseći bukete cveća da bi joj ukrasili grob. Cveće je već sledećeg jutra uvenulo, a komšije su komentarisale da se i to dogodilo po volji prokletog satane.

Vreme je prolazilo, a poznato je da se nakon smrti Hkebana pretvorila u sladak cvet, jednostavan i mirišljav, nazvan htabentun. Sok ovog cvetića opijao je slatko kao što je za života opijala ljubav Hkebane. Nasuprot tome, Uc-kolel se posle smrti pretvorila u cvet cakam, što cveta na jednom nakostrešenom kaktusu punom bodlji. Cvet tog kaktusa je lep, ali bez mirisa, naime – miriše neprijatno, a na kaktus je lako ubosti se.

Ova lažna žena, pretvorena u cvet cakam, počela je da razmišlja, zavidna, o izuzetnom slučaju Hkebane, dok nije zaključila da se Hkebani nakon smrti dogodilo sve to što joj se dogodilo sigurno zato jer su njeni gresi bili ljubavne prirode. Onda je odlučila da je imitira prepuštajući se ljubavi takođe. Nije joj bilo ni na kraj pameti da sve što se dogodilo kako se već dogodilo bilo zbog Hkebaninog srca, koje se predavalo ljubavi zbog plemenitog i prirodnog impulsa.

Prizvavši u pomoć zle duhove Uc-kolel je postigla dozvolu iz pakla da može da se vrati u život svaki put kada bi to zaželela, pretvorena ponovo u prelepu ženu, da bi zavela muškarce, ali sa zlobnom ljubavlju jer je tvrdoća njenog srca drugačiju ljubav nije dopuštala.

Dakle dobro, nek znaju oni koji hoće da znaju, da je žena po imenu Htabaj, ona koja proizilazi iz cakama, cveta bodljikavog i krutog kaktusa, ta koja se, kada vidi da neki muškarac prilazi, vrati u život i zaskoči ga u hladovini granja češljajući svoju dugu kosu parčetom kaktusa nakostrešenih bodlji. Ona sledi muškarce sve dok joj ne uspe da ih privuče, osvoji i da ih na kraju ubije u žaru paklene ljubavi.

Mulatkinja iz Kordobe

(Legenda iz Verakruza)

Kažu stare priče da je pre više od dva veka, a u poetskom gradu Kordobi, živela jedna čuvena žena, devojka koja nikada nije ostarila uprkos poodmaklim godinama. Niko nije znao čija je ćerka bila, ali su je svi zvali Mulatkinja.

Po mišljenju većine Mulatkinja je bila veštica, gatara koja je sklopila ugovor sa đavolom koji ju je posećivao svake noći, jer su mnogi susedi tvrdili da su, prolazeći po ponoći pored njene kuće, videli kako kroz kapke na prozorima i kroz prorez ispod vrata sija neka zlokobna svetlost, kao da u unutrašnjosti jaki požar proždire pokućstvo.

Drugi kažu da su đavola videli kako leti iznad krovova kuća prerušen u ženu, ali su ga ipak prepoznali jer su ga odavale njegove crne oči satanskog pogleda, đavolski osmeh njegovih crvenih usana i blještavo beli zubi.

Njoj su pripisivali raznorazna čudesa.

Kada se pojavljivala u gradu, momci su se, zapanjeni njenom lepotom, prepirali ko će od njih pokušati da joj osvoji srce.

Međutim, ona nikada nikome od njih nije odgovarala, sve ih je prezirala i tako je rođeno verovanje da je jedini koji je posedovao njene čari bio gospodar tame.

Uprkos svemu tome, ta uvek mlada žena, išla je redovno na pričešće, prisustvovala bogosluženjima, davala milostinju, a svako ko bi je zamolio da mu pomogne imao ju je uz sebe; bila je na pragu kolibe siromašnih i uz krevet samrtnika.

Govorilo se da se nalazila na svim stranima, na različitim mestima – istovremeno, a saznalo se da je jednog određenog dana viđena u istom trenutku u Kordobi i u Gradu Meksiku. „Imala je dar posvudašnosti“, rekao je o njoj jedan pesnik. Bilo je sasvim normalno pronaći je i u nekoj pećini, kao i u bolničkoj sobi, ili u stravičnom kućerku na zlom glasu. Neki su je viđali u najogavnijim delovima grada, a neki u nekoj skromnoj sobi u komšiluku, smerno obučenu, priprostog izgleda, opuštenog ponašanja i ne otkrivajući magičnu moć kojom je bila obdarena.

Čarobnica je takođe služila kao advokat izgubljenim slučajevima: devojkama bez verenika, ugojenim ženturačama, onima koje su gubile nadu da će pronaći muža, otpuštenima sa posla, damama sa ambicijama da se tunikama i nakitom takmiče sa princezama, penzionisanim oficirima i siromašnim lekarima. Svi su išli kod nje, svi su joj dolazili donoseći svoju utučenost, a ona je sve ostavljala raspoložene, ispunjene i zadovoljne.

Zbog toga i dan danas, kada se od nekoga traži neka velika usluga, skoro ili u potpunosti neostvarljiva, obično upitani uzvikne: „Nisam ja Mulatkinja iz Kordobe!“

Slava te žene bila je velika, ogromna. Svuda su o njoj govorili i na mnogobrojnim mestima širom Nove Španije spominjali su joj ime od usta do usta.

„U suštini je bila“, kaže isti pesnik, „varalica, mudrac, vračara, izuzetno biće kojem ništa nije bilo strano, koga su svi slušali i čija je moć dostizala takve visine da je savijala zakone prirode… Bila je, na kraju, žena koja bi se u antičkom svetu nalazila među božanstvima, ili najmanje među najpoštovanijim sveštenicama. Bila je medijum, od najpovlašćenije vrste koja je uživala duhovnu školu onog vremena… Velika je žalost što ne živi u naše doba! Kakvom sve čudu ne bismo bili svedoci! Kakva otkrovenja bi uradila u ovo vreme! Koliko prizivanja, koliko duhova ne bi pristigli kroz njen glas! Koliko bi nevernika prestalo da to budu!“

Koliko dugo je trajala slava te žene, vidovnjaka svog vremena i predmet divljenja kasnijih vekova? Niko ne zna! Ono što se tvrdi je da je jednog dana Grad Meksiko saznao da su je doveli iz Kordobe i smestili u mračne tamnice Svete Inkvizicije.

Zatim se nešto neverovatno dogodilo, spasla se, Bog zna kako, od nedokučivih tajni Inkvizicije, a to je bio glavni događaj u svim slojevima društva, kao i među brbljivcima po pijacama i u dućanima. Toliko se iz raznih uglova govorilo o njenom uspehu da je i jedna smela osoba čak tvrdila da Mulatkinja nije bila gatalica, ni veštica, ni ništa tome slično i da su joj, zato što je greškom pala u ruke Svete Inkvizicije, dugovali oštetu skoro nemerljivog bogatstva. Ošteta se navodno sastojala u deset velikih glinenih ćupova napunjenih zlatnim prahom. Drugi brbljivac je dopunjavao gornju priču tvrdeći da je u sve bio umešan jedan neugledni udvarač, koji je zaslepljen ogorčenošću lažno optužio Mulatkinju iz Kordobe, samo zato što je ona ignorisala njegova udvaranja.

Prošle su godine, sve su izmišljotine zaboravljene, sve dok jednog dana grad nije s iznenađenjem saznao da će se na sledećem ispitivanju koje se spremalo gatara pojaviti sa pogrdnom kapom na glavi i da će nositi zelenu sveću, ali se iznenađenje udvostručilo kada se nekoliko dana kasnije proneo glas koji je tvrdio da je ptičica odletela za Manilu, rugajući se stražarima koji su je čuvali… Tačnije, izašla je na očigled jednog od njih. Kako se to dogodilo? Kakvu je moć posedovala ta žena, da tako namagarči uvaženu gospodu inkvizitore? A kada je pobegla? Tada ili godinama ranije?

Niko nije znao. Najčudnija i najapsurdnija objašnjenja kružila su gradom. Bilo je onih koji su tvrdili, dok su prstima pravili znak krsta, da je sve bilo delo samog đavola koji se neprimećeno uvukao u tajne zatvore da bi spasao Mulatkinju. Neko se prisećao onoga da lepa reč otvara… rešetke. Bio je i jedan zlobnik koji je pričao da ljubav pobeđuje sve… i da su oni iz Svete Inkvizicije, kao svi smrtnici i sami sastavljeni od kostiju i mesa.

Evo ovde šta se stvarno dogodilo:

Jednom je islednik ušao u odvratnu ćeliju gatare i istinski se iznenadio ugledavši na jednom zidu ugljem naslikanu lađu. Onda ga je Mulatkinja iz Kordobe upitala:

– Šta nedostaje ovoj lađi?

– Nesretna ženo, – odgovorio je islednik – da si htela da spaseš svoju dušu od užasnih kazni u paklu, ne bi bila ovde i uštedela bi Svetoj Inkviziciji i narodu napor da ti se sudi. Ovoj lađi jedino što nedostaje je da zaplovi. Inače, savršena je!

– Dobro, ako Vaša blagost želi, ako se čovek potrudi, krenuće, otploviće veoma daleko… – rekla mu je Mulatkinja.

– Kako? Da vidim!

Mulatkinja je s lakoćom uskočila u lađu koja je, sporo u početku, a potom brzo i punim jedrima, nestala s prelepom ženom prošavši kroz jedan ugao ćelije.

Islednik, nem i nepokretan, s izbečenim očima i s nakostrešenom kosom, s otvorenim ustama, preneražen, nije verovao da je sve to video. A posle? Tvrdi onaj pesnik:

„Kaže tradicija da je nekoliko godina nakon što se sve to dogodilo postojao čovek, zatvoren u ludnici, koji je pričao o jedrenjaku koji je jedne noći plovio Meksikom noseći ženu uzvišenog držanja. To je bio islednik. O mulatkinji ništa se više nije znalo, osim što se veruje da gori u svetu demona“.

Čitaoče, ostavi je u plamenu.

Kolibrijeva svadba

(Mit Maja)

Jednog sunčanog jutra, kolibri ili hdžunuum, kako mu je ime na jeziku Maja, stajao je na grani velikog drveta plačući dok je posmatrao svoje malo i nedovršeno gnezdo. Uprkos tome što je danima tražio materijal za izgradnju svoga doma, uspeo je da pronađe samo nekoliko grančica i listova, a to ni izdaleka nije bilo dovoljno. Kolibri je hteo hitno da završi svoje gnezdo, jer je u njemu nameravao da živi nakon što se oženi, ali je bio siromašan i svakim danom činilo mu se sve težim zadatkom da izgradi svoju kuću i da priredi svadbu.

Budući da je bio toliko sitan, kolibrijeva kuknjava se jedva čula, a jedini koji ju je načuo bio je kanarinac, koji je sletao sa grane na granu sve dok nije pronašao tužnu pticu. Videvši je, upitao je:

– Šta ti je, prijatelju kolibri?

– Joj, moja je tuga prevelika – plakao je još žešće kolibri.

– Ispričaj mi, možda mogu biti od pomoći – rekao mu je kanarinac.

– Ne možeš! Niko ne može da mi ublaži bol – kukao je kolibri.

– Ma daj, kaži mi šta te muči – navaljivao je kanarinac.

– Dobro – popustio je kolibri – pazi, hoću da se oženim, ali smo moja verenica i ja toliko siromašni da nemamo čak ni gnezdo i ne možemo da pripremimo svadbu.

– Aj, to jeste problem, jer i ja sam takođe siromašan – odgovorio je kanarinac.

– Vidiš!? Rekao sam ti da mi niko ne može pomoći! – uzviknuo je kolibri.

– Nemoj da plačeš, pričekaj, nešto će nam pasti na pamet – tvrdio je kanarinac.

Obe ptice su se zamislile za trenutak; očajan, kolibri je hteo ponovo da brizne u plač, a tada je kanarincu sinula ideja:

– Vidi, ti i ja nećemo moći da priredimo svadbu, ali ako pozovemo ostale životinje da nam pomognu…

Rekavši to kanarinac je počeo da peva na jeziku Maja. Pesma je zvučala ovako:

„U tul čičan čiič, u kat sokobel, ma ti patal hun, minaan i nuukul“.

Kanarinac je otpevao poruku da jedna ptica hoće da se oženi, ali da nema novca za to. Onda je ponovio pesmu i kako je njegov glas bio tako lep, neke životinje, pa i voda i stabla, približili su se da bi ga bolje čuli. Kada je kanarinac video da obraćaju pažnju na njegove reči, uputio im je molbu sledećom pesmom:

„Minaan u hbakal, minaan u nokil, minaan u hanbil, minaan u hačeil, minaan u neeneil, minaan u ču-ci, minaan u nekteil“.

Ovim je rečima kanarinac objavio sledeće:

„Nema ogrlicu, nema odelo, nema cipele, nema češalj, nema ogledalo, nema slatkiše, nema cveće“.

Dok je kanarinac pevao, kolibri je lio krupne suze. Tako su, zajedno, postigli da su svi prisutni hteli da pomognu. U prvom trenutku niko ništa nije rekao, potom se čulo nekoliko glasova:

– Neka se spremi svadba, ja ću dati ogrlicu – rekla je jedna šarena ptica, nazvana homhanil, spremna da ustupi žuti ukras koji je imala na grudima.

– Neka se spremi svadba, daću odelo – ponudio je pauk i počeo da upreda fini materijal da bi odenuo mladoženju.

– Neka bude svadbe, prilažem češalj – obećala je iguana skinuvši nekoliko bodlji koje su pokrivale njene slabine.

– Neka bude svadbe, daću ogledalo – potvrdio je bunar, jer je voda u njemu bila tako kristalno čista da je u njoj mogao da se posmatra mladoženja.

– Neka bude svadbe, prineću slatkiše – pridružila se pčela i odletela da donese med iz košnice.

Sa ovim darovima sve za svadbu je bilo spremno. Kolibri je nanovo plakao, ali ovoga puta od sreće. Potom je odleteo da pronađe verenicu da bi joj rekao da već mogu da se uzmu. Za nekoliko dana proslavljena je velika svadba i, naravno, kanarinac je bio kum. Na zabavi je bilo svega i svačega, jer su gosti doneli još mnogo poklona. Od tada je kolibri prestao da kuka zbog svog siromaštva, jer je shvatio da može da računa na iskrene prijatelje u svetu Maja.

Pogovor

Poreklo američkih starosedeleca

Poznate su razne teorije o poreklu američkih starosedelaca. Najviše pobornika zadobila je ona koja tvrdi da potiču iz istočne Azije i da su stigli na američke kontinente preko Beringovog moreuza dok je more bilo zaleđeno, pre otprilike 25.000 godina. Smatra se da su prelazili u manjim grupama i najverovatnije u četiri migraciona talasa. Po tipu lobanja smatra se da su prve migracione grupe bile dolihocefalne, odnosno duguljastih lobanja, posle su sledile grupe s brahicefalnim karakteristikama, s kraćim lobanjama. Nakon njih stigli su ljudi tipa nazvanog atapaski i, na kraju, moreuz su prešli Eskimi.

Dolihocefalne i brahicefalne grupe stigle su do Južne Amerike. Atapaskani su se smestili na teritoriji današnje Kanade, Sjedinjenih Država i u severnom delu Meksika. Eskimi su ostali u polarnoj zoni kontinenta. Može se sa sigurnošću reći da američki starosedeoci nisu autohtoni, odnosno da nisu evolucijom nastali u tim predelima, jer u Severnoj, Srednjoj i Južnoj Americi do sada nisu pronađeni fosilni ostaci pračoveka. Budući da su iz Azije preneli kulturu na paleolitskom nivou, odnosno na nivou kamenog doba, američki Indijanci stvorili su sopstvene, a time osobene civilizacije.

Stanovnici Mezoamerike


Mezoamerika je geografski prostor koji obuhvata veći deo današnjeg Meksika, Gvatemalu, Belize, El Salvador, delove Hondurasa i, uz obalu Atlantika, prostire se sve do današnje Kostarike. Na toj velikoj teritoriji postojale su mnoge civilizacije, kao što su civilizacija Olmeka, Tetihuakanska, Albana, Maja, Čičimeka i Tolteka, Mehika odnosno Asteka… Budući da su flora i fauna u skoro čitavoj Mezoamerici veoma slične, a zahvaljujući trgovini, migraciji, ratovima i okupacijama, starosedeoci su delili mnoge kulturne i civilizacijske vrednosti. Jeli su sličnu hranu, lovili iste životinje i ribe. Rešavali su slične probleme i pripisivali su snagama dobra i zla vodeću ulogu u svojim životima. Njihove religiozne ceremonije podrazumevale su ljudske žrtve jer su verovali da bogovima moraju da ponude krv i ljudska srca.

Jedna od najinteresantnijih stvari koje su arheolozi otkrili u Mezoamerici bili su sportski tereni od kamena gde su starosedeoci igrali izvesnu igru gumenom loptom. To je bila veoma oštra igra, nasilna i uglavnom je činila deo religioznog rituala. Igrači su često bivali povređeni, a ponekad su igrači tima koji je izgubio žrtvovani na oltaru bogova.

Maje

Civilizacija Maja razvila se u južnom delu Mezoamerike, teritoriji koja sada pripada severnoj Gvatemali, Belizeu, El Salvadoru i delom Hondurasu. U Meksiku Maje su živeli na teritoriji koje aktuelno pripadaju državama Čijapas, Tabasko, Kampeče, Jukatan i Kintana Roo. Danas ima oko šest miliona Maja, uglavnom u Gvatemali, gde čine oko polovinu stanovnika te zemlje. Civilizacija Maja je mnogo starija od asteške. Naučnici veruju da su Maje počele u periodu od15 do 18 vekova pre nove ere da gaje kukuruz, pasulj, tikve… pa su i samim tim podizali stalna naselja. Civilizacija Maja dostigla je vrhunac  u takozvanom Klasičnom periodu (od 300. do 900. godine naše ere). Tokom tog perioda Maje su gradile velike piramide, hramove, palate i gradove. Ipak, samo tokom jednog veka, od 800 do 900 godine nove ere, civilizacija Maja je propala. Još ne postoji zadovoljavajuće objašnjenje o uzroku pada. Tokom stotina godina džungla je temeljito pokrila starinske građevine Maja, a iskopavanja se i dan danas nastavljaju s verovanjem da ima mnogo toga još da se otkrije.

Maje su ostavili pisane podatke, mada u formi teško čitljivih hijeroglifa, uglavnom uklesanih na kamenu. Originalni manuskript velikog epa Maja,Popol vuh, nikada nije pronađen, ali su obrazovani španski kaluđeri naučili izabrane Maje latiničnom pismu, tako da je 1550. taj ep bio zapisan na kiče jeziku.

Maje su imali dva sistema računanja dana. Prvi, svetovni kalendar baziran na sunčanoj godini, sastojao se od 360 običnih dana, plus pet nesrećnih dana na kraju godine. Zašto „nesrećnih“ a ne, na primer, „srećnih“ nije nam poznato. Takođe nam nije poznat razlog postojanja drugog, religioznog kalendara koji je imao 260 dana. Osim izrade kalendara, oni su detaljno studirali planete i zvezde. Bili su napredni astronomi, a kao matematičari poznavali su i nulu.

Španski osvajači, početkom 16. veka, nailaze na ostatke Maja civilizacije koja je praktično nestala nekoliko vekova ranije. Španci nisu lako osvojili teritoriju Maja koji su se grčevito branili, a dosta toga se duguje i neprohodnosti džungle, kao i činjenici da Maje nisu posedovale ni zlato ni nešto slično po vrednosti. Konačno su gradovi Maja pali u Španske ruke 1697. godine, mada su neka manja izolovana sela izbegla predaju evropskim osvajačima još nekoliko godina.

Mehuke ili Asteke

Asteke, koji sebe nikada nisu nazivali tim imenom, već i dan danas kažu da su oni Mehike, razvili su moćnu, iako vremenski kratku civilizaciju. Vode poreklo od ratničkog plemena poznatog po imenu Tolteke. U desetom veku naše ere to pleme je podiglo veliki grad na severu današnjeg Meksiko Sitija i nazvalo ga Tula. Samo 250 godina kasnije Tolteke su podlegle napadima nomadskog plemena zvanog Čičimeke. Tolteke su se rasejali na sve strane, ali su ostavili svoje legende i religioznu tradiciju koje će kasnije činiti stub kulture Asteka.

Godine 1325. Asteke osnivaju grad Tenočtitlan na ostrvu usred jezera na kome i sada leži, mada vode u jezeru više nema, Meksiko Siti. Legenda kaže da ih je njihov bog rata, koji je bio i simbol sunca, odveo do ostrvceta gde su videli orla sa zmijom u kljunu. Dalje kaže da im je orao rekao da na tom mestu podignu hram u kome će slaviti boga sunca prinoseći mu ljudske žrtve. Meksički grb i zastava sadrže sliku tog orla kako stoji na kaktusu i drži zmiju u kljunu. Tenočtitlan, čije ime može da se prevede kao „mesto kamenog kaktusa“, postao je glavni grad Asteka. Kada su početkom 16. veka stigli španski osvajači procenili su da je Tenočtitlan bio veći i od Londona i od Pariza.

Asteke su porobili i asimilari mnoga plemena i narode Mezoamerike. Tokom 15. veka Asteke su sa još dva lokalna naroda stvorili trostruki savez, a potom su pokorili još dva naroda 1487. godine. Tokom narednih 30 godina bili su najveća sila u regionu. Početak kraja civilizacije Asteka nastupio je 1519. dolaskom španskih osvajača na čelu sa Ernanom Kortesom. Vođa Asteka Montezuma II pokušao je da ubedi Kortesa da ne ulazi u Tenočtitlan, ali je Španac ipak odlučio da ga osvoji. Interesantno je da su mnoge Asteke bile zadovoljne dolaskom Kortesa jer su ga smatrali svojim bogom Kecalkoatlom, pernatom zmijom, koji je takođe bio, po predanju, bledolik i imao je bradu.

Godine 1520. grupa Asteka se pobunila protiv Španaca. Montezuma, koga su Španci držali zatočenog, bio je pogubljen, a Kortes je sa svojom vojskom, uz velike gubitke, bio prinuđen da pobegne iz grada. Sledeće se godine Kortes vratio i nakon tromesečne opsade ponovo zauzeo Tenočtitlan. Dogodilo se to 13. avgusta 1521. godine. Asteška imperija prestala je da postoji.

za P.U.L.S.E     Milan Balinda

(Милан Балинда: «Најлепши митови и легенде Мексика», издање «Балинда и другови», Београд, 2010)

14 komentara na tekst Митови древних цивилизација Мезоамерике

  1. Amika

    02/09/2010 at 09:11

    Redosled mitova i legendi u knjizi je po hronologiji nastanka, pa je zanimljivo kako mitove o bogovima, Suncu, Mesecu, vulkanima, gromovima, zemljotresima… zamenjuju legende o kukuruzu, jelenu, morskoj zvezdi, pa (sa istim uvažavanjem dogadjanja i bića) o najmanjim stvorenjima: svitac, kolibri, šišmiš, a onda o ljudima, da bi se završila sa “Pojava u Bazilici” – na pragu smo vremena spektakla.

    Knjiga ima 106 strana, a sigurno preko 70 izvrsnih ilustracija – na svake dve strane je jedna do tri ilustracije, neke i preko dve strane, što je posebna vrednost.. Meksička ambasada bi mogla da priredi izložbu ovih ilustracija (Milana za kustosa, yes!!!) i da promoviše ovu knjigu i Meksiko.

  2. Snezana Moracic

    03/09/2010 at 14:12

    ja samo da dodam, inspirisana pricom Majka kukuruza, da je od plavog kukuruza odlican tamale i cula sam/nisam probala/ za pice atole de maiz , milan sigurno to bolje zna.
    milane, nije losa ideja da krenes sa egzoticnom i raznovrsnom i vrlo kompleksnom ustvari juznoamerickom ili da budem odredjenija ‘mezo’ americkom kuhinjom, to je, kao i mitovi savrseno i vrlo spicy.

  3. Milan

    03/09/2010 at 15:09

    A ja bas danas razmisljao da sastavim jedan Kuvar za devojcice!?

  4. Bojan

    05/09/2010 at 03:25

    Milane, cestitke na knjizi! Ovo je odlicno!

    (Kad smo kod Indijanaca, mozda ne bi bilo lose sastaviti i nesto slicno na temu severnoamerickih, koji imaju manje materijalnih ostataka ali svakako fascinantnu istoriju – u moderno doba, najveci tragicari Amerikane i narod koji prosto izaziva jedno cudno postovanje… steta pa niko o njima ne pravi dokumentarce a svaki cas nesto snimaju u Americi: nasi sa ovih televizija odu i zevaju u muzeje i turisticke spots a bilo bi daleko zanimljivije da posete neku nation u Arizoni ili Nevadi recimo, a ne da drndaju dosadne price o Route 66, Severu, Jugu, Orvilu Rajtu, Elvisu i Grejslendu)

  5. Milan

    05/09/2010 at 08:12

    Severnoamericki Indijanci u svojim rezervatima, jer su u neku ruku drzava u drzavi, danas zive sasvim drukcije. Naime, kako mogu da imaju kockarska kasina, onda se time bave. Neka od tih plemena su veoma bogata. Takodje prodaju cigarete bez poreza pa i tu imaju dobar prihod. U Juznoj Floridi, npr. izvode “vratolomije” sa aligatorima. Te su predstave dobro posecene. Pre svega Seminole Indijanci… Sto se bizona tice, ima ih nesto u divljini, ali je najveci deo na farmama i od njihovog mesa se prave dosta dobri hamburgeri koji su nesto suvlji od govedjih, ali imaju prijatan ukus…

  6. Milan

    05/09/2010 at 08:14

    A mozda bi mogla Meksicka kuhinja za devojcice!? 🙂

  7. Snezana Moracic

    06/09/2010 at 14:44

    Pa sa Indijancima ti je malo senzibilna i delikatna situacija, i o njima /onoliko koliko pratim i znam/ bih prilicno oprezno.
    Imam utisak da se ‘kanadski i americki holocaust’ kada su native indians u pitanju koristi kod indijanaca /kao i kod afro-amerikanaca / kao referenca za sve nepravde I one koje i nisu.
    Kao sto rece Milan, neki su se obogatili, njihov zakon dozvoljava otvaranje kockarnica, prvo je bio BINGO, a onda kockarnice tako da ih ima i po Kanadi i po Americi i pune su sto turista sto lokalnog stanovnista koji gube novac u tonama…kao i prodaja po mnogo nizoj ceni cigareta, tako da je jedan vrlo mali deo dobrostojeci a ostatak zivi u najgorim mogucim uslovima na tzv. welfare i housing assistance, najveci problem, cini mi se, to se pokazalo i kod nas, na Kosovu sa Albancima, je neobrazovanje, rezervati u kojima zive su udaljeni od naseljenih mesta, mali broj iz ekonomskih razloga ide u skolu, alkoholizam, samoubistva kod mladih , droga…korupcija. Nije bas vesela slika. E sad, ova prica ima i drugu stranu medalje tako da je vrlo tesko objektivno dati pravo stanje kod Indijanaca.

    Milane, pa kazem ti, znas onu pesmu Oh give me a home where the buffalo roam, where the deer and antelope play…

    Sto se buffalo burgera tice, jeste da je ‘lean’ ali ima neki jak, cudan miris? Zar ne? A kuvanje egzoticne hrane je jos uvek kod nas ‘fensi’ dodatak i neophodan dokaz za posete isto tako ‘fensi’ svetskim restoranima pa nasem globtroterskom intelektualcu itekako treba jedna lepa glossy coffee tabele knjizurina sa nasmejanim meksikancima, pokojom ljubavno-tuznom pricicom, receptom, nesto slicno kao Como agua para chocolate.
    Znas….

    Ako ti je bas do Indijanaca, Boki, predlazem odlicne savremene filmove Frozen River i Smoke Signals, a za citanje izvanrednog Shermana Alexie i njegove price-eseje, The Lone Ranger and Tonto Fistfight in Heaven, inace film Smoke Signals koji je po njegovoj prici iz ove knjige.

  8. Snezana Moracic

    06/09/2010 at 15:10

    p.s.
    zaboravih da spomenem mog omiljenog slikara, Norval Morrisseau, Aboriginal Indijanac, nazalost umro je pre 3 godine, poznatiji kao Copper Thunderbird, zvali su ga Pikaso sa Severa…cudotvorac, inace clan Indian Groupe of 7 , koja energija i vatromet boja, ne znam da li radi ovaj link

    http://www.google.com/images?q=Norval+Morrisseau&rls=com.microsoft:sr-rs&oe=UTF-8&startIndex=&startPage=1&um=1&ie=UTF-8&source=univ&ei=IeeETKySNcL38Abi692FBA&sa=X&oi=image_result_group&ct=title&resnum=1&ved=0CCoQsAQwAA&biw=1259&bih=558

  9. Ugo Matulic

    12/09/2010 at 17:21

    Ako nekoga zanima detaljnije informacije o Norval Morrisseau mogu da posjete moj blog (ja sam autor) koji je ekskluzivno posvecen ovom velikom kanadskom slikaru.

    Puno pozdrava iz Kalgarija

    S postovanjem,

    Ugo Matulic

  10. Ugo Matulic

    12/09/2010 at 18:37

    Ako nekoga zanima da mi pomogne mogli bi da napravimo jednu veliku prezentaciju o ovom velikom kanadskom Indijancu – Slikaru – Norvalu Morrisseau pa da predstavimo to sve skupa srpso-hrvatskom govornom podrucju.

    Hvala na interesu.

    Ugo Matulic
    spiritwalker2008@gmail.com

  11. Snežana Moračić

    16/09/2010 at 00:11

    ugo, norval morrisseau zahteva i zasluzuje jedan tvoj ozbiljan esej!

  12. Ugo Matulic

    19/09/2010 at 02:32

    Oce, oce uskoro cu da napisen jedan esej o Norvalu… strpite ce… isplatice se 🙂

    P.S. U medjuvremenu pogledajte http://norvalmorrisseau.blogspot.com/ za podrobnije informacije… ili se pak strpite pa kad uvatin vrimena cu napravit jednu lipu prezentaciju…

  13. Bojan

    23/09/2010 at 01:12

    Snezana, tek sad vidim. Hvala za tips, za Aleksija sam cuo ali ga citao nisam. Potrazicu. Smoke Signals gledao brdo puta – fantastican. Ovaj Frozen River cu pogledati, Melissa Leo me ‘kupila’ jos kao Kay Howard iz Homicide.

    Inace, oko Indijanaca, da, znam to za kazino-fransize sto su poceli (inace neki njihov vidjeniji poglavica je nas covek, Milanovic se preziva :D, citao sam neki intervju s covekom, neka Nevada ili tako, isto kazino i to: dete naseg iseljenika, otac Licanin 😀 a majka Indijanka). Samo, pazi, to su sve ostaci ostataka, fakat je da Indijancima ustvari NIKAD nije ni pruzena sansa za integraciju, tojest oni JESU bili klasicna zrtva tog anglo-koncepta “civilizacije” koji jeste bio debelo rasisticki. Crnci nisu bili u boljem polozaju, inicijalno, ali nakon ukidanja ropstva i tog nekog teskog i sporog ali ipak postojeceg procesa emancipacije, oni se jesu izborili za svoje mesto u Americi (mislim, uz teske muke ii sporo, od ukidanja ropstva do Civil Rights pokreta je proslo 100 godina). Tako da je to druga prica. A Indijanci su, nazalost, u startu vec bili obelezeni kao “visak”, mozda bi se drugacije zavrsilo da nisu raseljeni i rastrkani u te geto-rezervate. Jos je de Tokvil, polovinom pretproslog stoleca, primetio da ce buducnost Amerike zavisiti od uspesnog konsenzusa belaca i crnaca, a Indijanci su ipak ostali izvan toga. Jer ta getoizacija, plus etnicko-socijalni ostrakizam ostatka Amerike, i, fakat, otvoreno genocidna politika prema njima sve do kraja XIX veka… dobro je da ih uopste ima. Po meni jedan od vecih zlocina zapadnog sveta su Indijanci i njihova sudbina.

    Ili, znas onu opasku koju je Link Wray (eto simbolike, gitaru je u rokenrol uneo Indijanac) negde dao, kad su ga pitali oko toga sto su on i Elvis poticali iz iste (siromasne) klase, iz Misisipija. I kaze Link, da, ali jedno je bilo siromasni belac, a drugo siromasni Indijanac.

    Oko Kanade, zanimljivo mi to njihovo sve. Pogotovo sto oni imaju i ona plemena na krajnjem severu (behu Inuiti?).

    Nego interesantan vam taj Morrisseau, Snezana i Ugo.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *