Ulogujte se / Kreirajte profil

10 Bisera Mundijala

* Brazil 1950. (finale) Urugvaj-Brazil 2:1

Schiaffino postiže izjednačujući gol u finalu Mundijala 1950.

Schiaffino postiže izjednačujući gol u finalu Mundijala 1950.

200.000 hiljada frenetičnih Brazilaca je došlo tog dana na Marakanu da prosto sažvaće i proguta Urugvaj u finalnom meču Mundijala i konačno dočeka osvajanje titule Svetskog šampiona. Masa je bila euforična do granice nepodnošljivosti, nepobedivi tim je bio spreman i naoštren, štampa je već spremila sutrašnje izdanje sa naslovom “Brazil šampion”, organizatori su već uklesali imena brazilskih igrača u zlatne medalje, a Urugvajci su bili – hladni kao špricer.

Prvo poluvreme je proteklo u konstantnim napadima Brazila, praštalo je po urugvajskoj odbrani sa svih strana, no izdržali su sva iskušenja i završeno je 0:0, što je i dalje bio rezultat koji je donosio titulu domaćinu. Međutim, kako je počelo drugo poluvreme, tako je Brazil poveo sa 1:0. Strelac je bio Friaca u 47.minutu. Delirijum na Marakani primorao je urugvajskog kapitena Varelu da okupi drugove na terenu i izda im instrukcije: “Momci, glave gore, oni su u ekstazi i ne očekuju da ih napadnemo, kucnuo je naš trenutak.” Tako je i bilo, Brazilci su već u mislima slavili pobedu a protivnik je konačno počeo da ih napada. Brazil je do ovog meča mleo sve protivnike sjajnom napadačkom igrom, tako da slabosti odbrane nisu dolazile do izražaja. A da ih je bilo, pokazao je Urugvaj. Schiaffino u 66. minutu realizuje jedan kontra napad i donosi izjednačenje, a nešto kasnije i Ghiggia donosi potpuni preokret i vraća titulu u Urugvaj. Iznenadni muk na Marakani bio je glasniji od najjače grmljavine.

Zabležena su dva samoubistva posle skoka sa galerije Marakane, igrači Brazila su proglašeni otpadnicima, novine su pisale da Brazil kao država ne može napredovati dok ne osvoji Svetski kup, brazilska Fudbalska Federacija je odlučila da promeni tradicionalnu belu boju dresova državnog tima…a u Urugvaju i danas govore “Druge zemlje imaju svoju istoriju, Urugvaj ima – fudbal.”

U brazilskoj “Kući slave” i danas postoji posebna prostorija posvećena ovom porazu, koji oni smatraju prekretnicom u fudbalskoj istoriji te zemlje. Brazil do danas ostaje jedini tim koji je osvajao Mundijal a da to nije uradio kod kuće.

“Samo tri čoveka su uspela da potpuno utišaju Marakanu, Frenk Sinatra, Papa Jovan Pavle II…i ja.”

Alcides Ghiggia

16.07.1950. Stadion Maracana, Rio de Janeiro (200.000)

0-1 Friaca 47′
1-1 Schiaffino 66′
2-1 Ghiggia 79′

Uruguay

1. Roque Maspoli
2. Matias Gonzalez
3. Victor Andrade
4. Eusebio Tejera
5. Schubert Gambetta
6. Julio Perez
7. Obdulio Varela (cap.)
8. Oscar Miguez
9. Alcides Ghiggia
10. Juan Alberto Schiaffino
11. Ruben Moran

tr. Juan Fontana

Brasil

1. Moacyr Barbosa
2. Augusto da Costa (cap.)
3. Juvenal Amarijo
4. Bigode
5. Jose Carlos Bauer
6. Danilo Alvim
7. Zizinho
8. Jair da Rosa
9. Friaca
10. Ademir Marques
11. Chico Aramburu

tr. Flavio Costa

Švajcarska 1954. (finale) Nemačka-Mađarska 3:2

Izjednačujući gol Helmuta Rahna u finalu 1954.

Izjednačujući gol Helmuta Rahna u finalu 1954.

Meč poznat pod nazivom “Čudo u Bernu” je još jedan od klasika Mundijala. Mađarska ekipa, predvođena Puškašom i Kočišom, već je prethodno pobedila Nemačku u grupnoj fazi, rezultatom 8:3, i njihov ponovni meč u finalu Mundijala u Švajcarskoj je za većinu bio samo formalnost, tj. meč u kome će Mađari ozvaničiti naziv najboljeg tima na Svetu, koji ih je pratio već pune četiri godine. Ali, Mađari su u ovom meču naišli na nekoliko problema. Prvo, ideolog njihove igre i najbolji fudbaler tima, Ferenc Puškaš, je ušao u meč nedovoljno oporavljen od povrede, a kao drugo, kiša koja je padala u Bernu tog dana nikako im nije išla na ruku. S druge strane, Nemcima, koji nisu oduševili igrama pre finala, to vreme je apsolutno išlo u prilog, obzirom da nisu bili tehnički potkovani kao protivnik. Posebno se igrom u teškim uslovima isticao nemački kapiten Fritz Walter. Dva dana pre meča, predviđajuci slične uslove u finalu, nemački selektor Herberger je izveo igrače na trening po jakom pljusku, ne bi li ih što bolje pripremio za meč odluke.

Međutim, na početku je izgledalo da ništa neće moći da zaustavi Mađare. U 6. minutu Puškaš dovodi Mađarsku u vođstvo, a već u 8. Czibor postiže i dugi gol. No, Nemci nisu pali posle ova dva brza gola, i već u 18. minutu rezultat je bio izjednačen – 2:2. Rezultat je prvo smanjio Morlock, a izjednačenje je doneo Helmut Rahn. Do kraja poluvremena obe ekipe su propustile nekoliko izglednih prilika, a onda, sa početkom drugog poluvremena, Mađari odlučuju da krenu svim silama u napad, u želji da ponovo stignu do vođstva. Imali su puno velikih šansi, neke od udaraca je fenomenalnim intervencijama odbranio sjajni golman Turek, a neke lopte su završavale na okviru gola, ali gola nije bilo. Bar ne u mreži Nemaca. Sve do 84. minuta Nemci su se grčevito branili, a onda se otvorio jedan kontranapad, koji je preciznim udarcem realizovao Helmut Rahn, zvani “Gazda”, i nagovestio jedno od najvećih iznenađenja u istoriji Mundijala. U 88. minutu Puškaš uspeva da postigne svoj drugi gol na meču, međutim taj gol biva poništen zbog navodnog ofsajda. U poslednjem minutu još jednu stopostotnu šansu Mađara brani Turek, i tu je bio kraj, Nemačka je načinila veliki preokret i osvojila svoju prvu titulu šampiona.

Ova pobeda protiv Mađarske je imala veliki značaj u posleratnoj Nemačkoj. Talas euforije zahvatio je celu Nemačku, narod je dobio prvi razlog za slavlje posle poraza u Drugom svetskom ratu. Takođe, posle meča se dogodilo i prvo javno intoniranje nemačke himne posle rata.

Mađarski tim se ubrzo posle meča raspao i više nikad nije dostigao takve visine. Ostaju upamćeni u istoriji kao najveći fudbalski tim koji nikad nije osvojio Svetski kup.

04.07.1954. Wankdorf, Berne (64.000)

0-1 Puskas 6′
0-2 Czibor 8′
1-2 Morlock 10′
2-2 Rahn 18′
3-2 Rahn 84′

Germany

1. Anton Turek
3. Werner Kohlmeyer
6. Horst Eckel
7. Josef Posipal
8. Karl Mai
10. Werner Liebrich
12. Helmut Rahn
13. Max Morlock
15. Ottmar Walter
16. Fritz Walter (cap.)
20. Hans Schafer

tr. Sepp Herberger

Hungary

1. Gyula Grosics
2. Jeno Buzanszky
3. Gyula Lorant
4. Mihaly Lantos
5. Jozsef Bozsik
6. Jozsef Zakarias
8. Sandor Kocsis
9. Nandor Hidegkuti
10. Ferenc Puskas (cap.)
11. Zoltan Czibor
20. Mihaly Toth

tr. Gusztav Sebes

Engleska 1966 (finale) Engleska-Nemačka 2:2 prod. 4:2

Treći gol Engleske u finalu Mundijala 1966.

Treći gol Engleske u finalu Mundijala 1966.

Za razliku od prethodna dva, finalni susret u Engleskoj 1966 bio je meč u kome nije bilo jasno izraženog favorita. Engleska je imala prednost domaćeg terena, ali je Nemačka igrama u prethodnom delu prvenstva (u 1/4-finalu demoliran Urugvaj sa 4:0) pokazala da će biti više nego teška prepreka do osvajanja titule. Meč je obeležio het-trik Geoffa Hursta, i jedna lopta koja se od prečke odbila na gol-liniju…ili možda malo iza nje?

Gotovo 100.000 ljudi gledalo je tog dana dva velika (ne samo fudbalska) rivala u borbi za najvažniji trofej u fudbalskom svetu. Na jednoj strani Gordon Banks, Bobby Moore i Bobby Charlton, na drugoj Schnellinger, Beckenbauer i Uwe Seeler. Posebno zanimljiv bio je duel Charlton – Beckenbauer. Obojica su smatrani za najbolje igrače u svojim timovima i bili su jedan drugom direktni čuvari.

U 12. minutu, jednu nabačenu loptu engleski bek Wilson glavom slabo izbija i ona dolazi do Hallera, koji snažnim udarcem trese mrežu – 0:1. Samo 6 minuta kasnije, Bobby Moore izvodi jedan slobodan udarac tako što nabacuje loptu u šesnaesterac Nemaca, pravo na glavu Hurstu, koji lako vara Tilkowskog i donosi izjednačenje – 1:1. U drugom poluvremenu nije bilo naročito velikih prilika sve do 78. minuta i jednog kornera za Engleze. Hurst je primio loptu na ivici kaznenog prostora, ali je slabo šutirao, pa je Hottges izblokirao tu loptu, na njegovu žalost samo do Petersa, koji je poklon iskoristio i doveo Englesku prvi put u vođstvo – 2:1. Zatim su Nemci svim silama krenuli po izjednačenje, i kako to inače sa njima biva, do njega su i stigli u 90. minutu. Bio je to jedan neverovatan gol. Emmerich je šutirao jako iz slobodnog udarca, ali je pogodio Cohena u stomak na liniji peterca, lopta se odbila do Helda koji je ispred sebe imao samo Banksa i svog saigrača Schnellingera. I, umesto da sprovede loptu u gol, Held pogađa Schnellingera u leđa, a lopta počinje da se šeta po petercu dok nekoliko igrača i jednog i drugog tima pokušava da dođe do nje a ona im svima izmiče. Svima osim Weberu, koji se iznenada stvorio tu i sa par metara je konačno ćušnuo u praznu mrežu – 2:2, produžeci!

U produžecima, Goeff Hurst postiže treći gol za Englesku, najkontraverzniji gol, slobodno se može reći, u istoriji Mundijala. Alan Ball je uputio centaršut na jedno 7-8 metara od gola Nemaca, a tamo loptu, okrenut leđima prema golu, prihvata Hurst, umiruje je, i iz okreta šutira prema golu Tilkowskog. Lopta preleće golmana, udara u donji deo prečke i odbija se, čini se tako, na samu gol liniju, a zatim je jedan nemački igrač ispucava u korner. Englezi dižu ruke u znak radosti, Nemci mašu rukama odrično i gledaju u sudiju Diensta. Sudija nije ništa video i konsultuje se sa pomoćnikom Bakhramovim, iz SSSR-a. Ovaj potvrđuje da je gol regularan, i Dienst konačno pokazuje na centar – 3:2! Nemci nevoljno nastavljaju meč, a u 120. minutu Hurst postiže svoj treći gol, u momentu kad su već neki gledaoci počeli da ulaze na teren. Kraj, 4:2, Engleska je Svetski šampion.

Posle meča, sudija Bakhramov je priznao da on zapravo nije ni video da li je lopta pala na liniju ili iza, već je mislio da ona nije pre toga pogodila prečku nego mrežu, i da je zato potvrdio da je gol regularan. Mnogo godina kasnije, kada su ga na samrti pitali kako može da bude siguran da je gol bio regularan, Bakhramov je navodno procedio samo jednu reč – Staljingrad.

Na oksfordskom Univerzitetu su svojevremeno vršili naučnu analizu tog događaja i nisu mogli da dokažu da je lopta prešla preko gol-linije celim obimom, kako bi morala po pravilima fudbalske igre. Tvrde da je toj lopti nedostajalo 6 cm da bude regularan gol.

U Nemačkoj ni dan danas ne priznaju Englezima taj gol.

30.07.1966. Wembley, London (98.000)

0-1 Haller 12′
1-1 Hurst 18′
2-1 Peters 78′
2-2 Weber 90′
3-2 Hurst 101′
4-2 Hurst 120′

England

1. Gordon Banks
2. George Cohen
3. Ray Wilson
4. Nobby Stiles
5. Jack Charlton
6. Bobby Moore (cap.)
7. Alan Ball
9. Bobby Charlton
10. Geoff Hurst
16. Martin Peters
21. Roger Hunt

tr. Alf Ramsey

Germany

1. Hans Tilkowski
2. Horst-Dieter Hottges
3. Karl-Heinz Schnellinger
4. Franz Beckenbauer
5. Willi Schulz
6. Wolfgang Weber
8. Helmut Haller
9. Uwe Seeler (cap.)
10. Siegfried Held
11. Lothar Emmerich
12. Wolfgang Overath

tr. Helmut Schon

Meksiko 1970 (polufinale) Italija-Nemačka 1:1 prod. 4:3

Polufinale Mundijala u Meksiku 1970. - Italija-Nemačka

Polufinale Mundijala u Meksiku 1970. - Italija-Nemačka

Fizioterapeut imobiliše Beckenbauerovo rame u meču protiv Italije

Fizioterapeut imobiliše Beckenbauerovo rame u meču protiv Italije

Evo još jednog klasika Svetskog kupa, poznatog ponajviše po najvećem broju golova u produžecima u istoriji Mundijala. Bilo ih je čak 5.

Meč je počeo pogotkom Boninsegne već u 8.minutu, i činilo se da će Italija tim golom i otići u finale, posebno posle povrede Franza Beckenbauera u drugom poluvremenu, koji nije mogao da bude zamenjen, već je igrao sa imobilisanim ramenom do kraja meča. Već je bio istekao 90. minut kada je Grabowski nasumice sa krila nabacio jednu visoku loptu u sred kaznenog prostora Italije. Neverovatno je kako se tamo našao, usamljen kao duh, nemački bek koji je slavu stekao baš u Italiji, Schnellinger, i sa samo pet metara zakucao loptu iza nemoćnog Albertosija – 1:1. Bio je to prvi Schnellingerov gol u 47 mečeva za reprezentaciju, ali momenat nije mogao da bude bolji. “Schnellinger, od svih ljudi baš on!” – uzviknuo je u ekstazi komentator sa nemačke televizije. Ionako umorni od velike borbe po velikoj vrućini, fudbaleri su morali da odigraju još 30 minuta produžetaka. Bila je to divovska borba, sad već i dekoncentrisanih igrača oba tima. Produžeci su bili pravi miks sumanutih napada i paničnih odbrana, na oba kraja terena.

Od gotovo sigurnog gubitnika u 90. minutu, Nemci su u 94. minutu došli do vođstva. Bila je to greška u komunikaciji izmedu Polettija i golmana Albertosija, koji nisu mogli da se dogovore ko će pokupiti loptu, a poklon je iskoristio, ko drugi, Gerd Muller – 1:2.
Samo par minuta kasnije sledi slicna greška u odbrani Nemaca, Held bukvalno servira šansu protivniku, a egzekutor je Burgnich – 2:2. Na kraju prvog produžetka
Luigi Riva dobija loptu na ivici šesnaesterca, “lomi” jednog nemačkog igrača i preciznim udarcem šalje loptu u mrežu – 3:2. U drugom produžetku, ponovo Muller ostaje sam na petercu i glavom šalje loptu pored Albertosija – 3:3. Nemci su držali nerešen rezultat svega tridesetak sekundi, jer, samo što su krenuli sa centra, Italijani postižu i četvrti gol. Rivera je izveo početni udarac do Facchettija, ovaj je “bacio u vatru” Boninsegnu na levom krilu, koji je vukao loptu sve do kaznenog prostora Nemaca, ušao unutra i pritisnut odbranom poslao loptu negde oko bele tačke, a tamo se kao poručen stvorio Rivera i snažnim udarcem zapečatio sudbinu Nemačke – 4:3, Italija odlazi u finale.

Oduševljeni spektaklom kom su prisustvovali, novinari su ovoj utakmici dali naziv “Meč veka”, a domaćini prvenstva su čak na stadionu Azteca stavili i memorijalnu ploču u čast ekipama Italije i Nemačke.

17.06.1970. Stadion Azteca, Mexico City (102.000)

1-0 Boninsegna 8′
1-1 Schnellinger 90′
1-2 Muller 94′
2-2 Burgnich 98′
3-2 Riva 104′
3-3 Muller 110′
4-3 Rivera 111′

Italia

1. Enrico Albertosi
2. Tarcisio Burgnich
3. Giacinto Facchetti (cap.)
5. Pierluigi Cera
8. Roberto Rosato
(4. Fabrizio Poletti)
10. Mario Bertini
11. Luigi Riva
13. Angelo Domenghini
15. Sandro Mazzola
(14. Gianni Rivera)
16. Giancarlo DeSisti
20. Roberto Boninsegna

tr. Ferruccio Valcareggi

Germany

1. Sepp Maier
3. Karl-Heinz Schnellinger
4. Franz Beckenbauer
5. Willi Schulz
7. Berti Vogts
9. Uwe Seeler (cap.)
12. Wolfgang Overath
13. Gerd Muller
15. Bernd Patzke
(10. Siegfried Held)
17. Hennes Loehr
(14. Stan Libuda)
20. Jurgen Grabowski

tr. Helmut Schon

Meksiko 1970 (finale) Brazil-Italija 4:1

Igrači Brazila slave pobedu u finalu Mundijala 1970.

Igrači Brazila slave pobedu u finalu Mundijala 1970.

Samo nekoliko dana posle epskog polufinala sa Nemačkom, Italijani su morali na megdan Brazilu. Igrama koje je prikazao do finala Brazil je naveo novinare da ovaj tim proglase za verovatno najbolji u istoriji fudbala, a oni su u tom finalu sa Italijanima tek trebali da odigraju svoj najbolji meč. Atomska navala, u sastavu Gerson – Jairzinho – Tostao – Pele – Rivelino, rušila je sve pred sobom na mečevima u grupi, u četvrt-finalu su potukli Peru, a u polufinalu se osvetili Urugvaju za poraz iz 1950. Italijani su bili umorni i istrošeni posle iscrpljujuce borbe sa Nemačkom, mada im verovatno ni drugačija situacija ne bi pomogla da izbegnu poraz od “Najboljeg tima svih vremena”.

Sama utakmica nije bila preterano dramatična, Pele je rano doveo Brazil u vođstvo, a zatim je Boninsegna iskoristio jednu grešku odbrane i poravnao rezultat u 37. minutu. I to je sve što su Italijani mogli da urade u ovom meču. U drugom poluvremenu su bili puki statisti na pozornici na kojoj su igrači Brazila igrali svoj ples. Tri sjajna gola su postigli Brazilci u drugom poluvremenu, a stekao se utisak da su mogli da daju koliko su hteli. Igrali su sa neverovatnom lakoćom, neuhvatljivo za protivnika. Filigranski precizni pasovi, visoka elegancija pri običnoj kontroli lopte, maštovita rešenja u osmišljavanju akcija, sve to urađeno “u trku”, spontano, tečno i efektno. Bila je to najbolja moguća propaganda fudbalske igre.

Golove su još postigli Gerson, Jairzinho i Carlos Alberto, a upravo taj poslednji je čini se sumirao svu snagu tog brazilskog tima. Jairzinho je dobio loptu na levom krilu, ugledao Pelea na kapici kaznenog prostora i prosledio mu loptu, ovaj je malo zastao, krajičkom oka ugledao kapitena Carlosa Alberta, koji je natrčavao sa desne strane, odložio mu idealno loptu u prazan prostor, a kapiten ju je onda svom silinom zakucao u mrežu grogiranog protivnika. Prava fudbalska poezija.

Brazil je tako osvojio svoj treći trofej i dobio “Zlatnu boginju” u trajno vlasništvo, a Italijanima je ostalo samo da priznaju zaslužen poraz i da sačekaju svoju priliku za osvetu.

21.06.1970. Stadion Azteca, Mexico City (107.000)

1-0 Pele 18′
1-1 Boninsegna 37′
2-1 Gerson 66′
3-1 Jairzinho 71′
4-1 Carlos Alberto 86′

Brasil

1. Felix
2. Brito
3. Piazza
4. Carlos Alberto (cap.)
5. Clodoaldo
7. Jairzinho
8. Gerson
9. Tostao
10. Pele
11. Rivelino
16. Everaldo

tr. Mario Zagallo

Italia

1. Enrico Albertosi
2. Tarcisio Burgnich
3. Giacinto Facchetti (cap.)
5. Pierluigi Cera
8. Roberto Rosato
10. Mario Bertini
(18. Antonio Iuliano)
11. Luigi Riva
13. Angelo Domenghini
15. Sandro Mazzola
16. Giancarlo DeSisti
20. Roberto Boninsegna
(14. Gianni Rivera)

tr. Ferruccio Valcareggi

Španija 1982. (četvrt-finalna grupa) Italija-Brazil 3:2

Italija-Brazil u Španiji 1982.

Italija-Brazil u Španiji 1982.

Sjajnu priliku za osvetu Brazilu, Italijani su dobili na Svetskom prvenstvu u Španiji. Bio je to meč u četvrt-finalnoj grupi, u kojoj su obe ekipe već pobedile Argentinu, i ostalo je da u međusobnom duelu odluče o prolasku u polufinale. Brazil je bio veliki favorit za osvajanje titule, tim koji je u velikom stilu pobedio u svim mečevima do tada, sa velikim majstorima (na tragu onih iz 1970.) kao što su Zico, Socrates i Falcao. S druge strane, Italija je stigla do četvrt-finala bukvalno kroz iglene uši. Igrali su jako loše i zabeležili tri remija sa gol razlikom 2:2. U drugi krug su se plasirali samo zbog većeg broja postignutih golova od Kameruna, koji je takođe imao tri boda, ali gol-razliku 1:1. Prilično skroman učinak za tadašnjeg dvostrukog Svetskog prvaka. Međutim, da ima snage u ovom timu pokazali su u meču protiv Argentine, koji su dobili sa 2:1. Obzirom da je Brazil svoj meč sa Argentinom dobio rezultatom 3:1, njima je u meču sa Italijom bio dovoljan i remi.

Ali, Italijani su u tom meču neočekivano “uskrsli”, predvođeni osporavanim čovekom iz senke – Paolom Rossijem. Njegov mizeran učinak u prethodnim mečevima dovodio je do besa celu sportsku javnost u Italiji, a novinari su osipali paljbu po selektoru zbog toga što ga i dalje trpi u timu. Ipak, Bearzotu se ta upornost isplatila.

Dva puta je Rossi dovodio Italiju u vođstvo i dva puta je Brazil, preko svojih vedeta, Socratesa i Falcaoa, dostizao tu prednost, ali kada je srećni i spretni Rossi i treći put, u 75. minutu, doveo Italiju u vođstvo, spasa više nije bilo.

Prvi gol je bio pravo malo remek-delo. Cabrini je primio loptu na levoj strani napada, uputio sjajan centaršut na drugu stativu, tamo je utrčao od brazilske odbrane zaboravljeni Rossi i glavom smestio loptu u gol. Drugi gol je klasičan “italijanski”. Poigravali su se odbrambeni igraci Brazila ispred svog šesnaesterca, loše kombinovali, prikrao im se Rossi i oduzeo loptu, zatim izbio ispred golmana i rutinski plasirao loptu u gol. Isto se može reći i za treći. Tardelli je uputio jedan ne previše jak šut na gol, lopta je prošla pored Rossija koji joj je samo malo promenio pravac, dovoljno da prevari Waldira Peresa i odvede Italiju u polufinale. Brazilski golovi su bili plod individulanih akcija njegovih najboljih igrača. Prvo su Zico i Socrates izigrali odbranu protivnika, da bio ovaj poslednji snažnim udarcem iz blizine savladao Zoffa, a drugi gol je postigao Falcao fenomenalnim udarcem sa ivice kaznenog prostora.

Bila je to velika pobeda za Italiju, posle koje su stigli do titule Šampiona, a u Brazilu je vladalo srazmerno veliko razočaranje zbog neuspeha jednog iznimno talentovanog tima, koji je svakako imao kvalitet da osvoji veliki trofej.

05.07. 1982. Estadio Sarria, Barcelona (44.000)

1-0 Rossi 5′
1-1 Socrates 12′
2-1 Rossi 25′
2-2 Falcao 68′
3-2 Rossi 74′

Italia

1. Dino Zoff (cap.)
4. Antonio Cabrini
5. Fulvio Collovati
(3. Giuseppe Bergomi)
6. Claudio Gentile
7. Gaetano Scirea
9. Giancarlo Antognoni
13. Gabriele Orialli
14. Marco Tardelli
(11. Giampiero Marini)
16. Bruno Conti
19. Francesco Graziani
20. Paolo Rossi

tr. Enzo Bearzot

Brasil

1. Waldir Peres
2. Leandro
3. Oscar
4. Luizinho
5. Toninho Cerezo
6. Junior
8. Socrates (cap.)
9. Serginho
(7. Paulo Isidoro)
10. Zico
11. Eder
15. Falcao

tr. Tele Santana

Španija 1982. (polufinale) Nemačka-Francuska 1:1 prod. 3:3 pen. 5:4

Šumaherov divljački start na Patrika Batistona

Šumaherov divljački start na Patrika Batistona

Nemci su na Mundijalu u Španiji bili akteri još jednog epskog duela, ovog puta sa četiri pogotka u produžecima, i sa dobrim ishodom po njih. Protivnik je bila selekcija Francuske a meč je bio prava rovovska bitka, začinjena grubom igrom, golovima i na kraju penal-dramom.

Bio je to sudar dve potpuno različite škole fudbala. Sa jedne strane bili su Francuzi, sa velikim majstorima na sredini terena (Platini – Giresse – Tigana), koji su gajili tehnički dopadljiv fudbal, privlačan oku običnog navijača, a sa druge strane standardno solidni Nemci, sa svojom poznatom upornošću, bez velikog umiranja u lepoti ali sa konstantno izraženom željom za pobedom, kroz izgaranje u svakom duelu i do poslednjeg zvižduka sudije.

Reviju golova otvorio je Littbarski već u 17. minutu, ali je samo desetak minuta kasnije Platini izjednačio iz opravdano dosuđenog jedanaesterca. Tada, kao da se aktiviralo staro nemačko-francusko neprijateljstvo, i počele su da se dešavaju nemile scene na terenu stadiona u Sevilji. Shvativši da su Francuzi tog dana izuzetno inspirisani, Nemci su počeli grubim faulovima da seku igru francuskog tria sa sredine terena, a golman Schumacher je koristio svaku priliku da u gužvama koje su se dešavale pred njegovim golom pokuša da udari i isprovocira francuske igrače. Ni Francuzi nisu ostajali dužni Nemcima, i ubrzo od fudbala nije bilo ničega. Vrhunac nesportskog ponašanja dogodio se sredinom drugog poluvremena kada je francuski half Battiston izbio sam ispred Schumachera. Nemac je, nemajući drugog izbora, izašao sa gol-linije i krenuo prema igraču sa loptom. Battiston je uputio udarac mnogo pre nego što je nemački golman došao do njega, međutim lopta je prošla pored stative u gol-aut. Ono što je zapanjilo sve koji su gledali taj meč bila je reakcija Schumachera. Iako je imao vremena da izbegne Battistona, on se odlučio da nastavi kretnju prema igraču, i da ga jednim naskokom i brutalnim udarcem ramenom baci onesvešćenog na travu. Svi francuski igrači su poleteli prema Battistonu da vide da li je ovaj uopšte živ, dok je Schumacher nezainteresovano stajao sa strane i čak iskoristio pauzu da provocira francuske navijače. Ceo slučaj se završio tako što je teško povređeni half Francuske morao van terena, a Schumacher nije dobio čak ni žuti karton, niti su Francuzi dobili faul.

Besni na holandskog sudiju i Schumachera, Francuzi su nastavili mec sa željom većom nego ikad. Do kraja regularnog toka nije bilo promena rezultata, i u produžetke se ušlo sa rezultatom 1:1. Već u prvom produžetku francuski inat počinje da daje rezultate. Prvo Tresor u 92. minutu dovodi “Trikolore” u vođstvo, da bi zatim i Giresse sjajnim udarcem sa 16 metara povećao rezultat na 3:1. Činilo se da je pravda sustigla Tonija Schumachera i njegov tim. Ne bih da davim previše sa poznatom nemačkom “igrom do poslednjeg zvižduka”, ali možete pretpostaviti šta se desilo do kraja drugog produžetka. Prvo je rezervista Rummenigge smanjio na 3:2, a onda je i Klaus Fischer prelepim golom “makazicama” izjednačio na 3:3, u 108. minutu. Francuzi su stali posle trećeg gola, preorijentisali se isključivo na odbranu, ali jednostavno nisu izdržali. Kao i mnogi drugi, pre i posle njih, kada su igrali sa Nemačkom.

U penal-seriju Nemačka je ušla sa velikom psihološkom prednošću i gotovo da nije mogla da izgubi. Posle prve četiri serije rezultat u jedanaestercima bio je 3:3. Kod Nemaca promašio je Stielike, a kod Francuza Six. U poslednjoj seriji glavni negativac ove sage, Toni Schumacher, nogom brani udarac Bossisu, a Horst Hrubesch postiže pogodak, za kraj možda i najdramatičnije utakmice u istoriji Mundijala.

Šest meseci posle incidenta Patrick Battiston se oporavio i nastavio da se bavi fudbalom, a Schumacher se do danas nije izvinio zbog svog postupka.

08.07.1982. Sanchez Pizjuan, Sevilla (70.000)

1-0 Littbarski 17′
1-1 Platini 26′ (pen.)
1-2 Tresor 92′
1-3 Giresse 98′
2-3 Rummenigge 102′
3-3 Fischer 108′
———————-
penali:

za Nemačku promašio Stielike
za Francusku Six i Bossis

Germany

1. Harald “Toni” Schumacher
2. Hans-Peter Briegel
(11. Karl-Heinz Rummenigge)
3. Paul Breitner
4. Karl-Heinz Forster
6. Wolfgang Dremmler
7. Pierre Littbarski
8. Klaus Fischer
14. Felix Magath
(9. Horst Hrubesch)
15. Uli Stielike
20. Manfred Kaltz (cap.)
5. Bernd Forster

tr. Jupp Derwall

France

22. Jean-Luc Ettori
2. Manuel Amoros
4. Maxime Bossis
5. Gerard Janvion
8. Marius Tresor
9. Bernard Genghini
(3. Patrick Battiston)
(6. Christian Lopez)
10. Michel Platini (cap.)
12. Alain Giresse
14. Jean Tigana
18. Dominique Rocheteau
19. Didier Six

tr. Michel Hidalgo

Meksiko 1986 (četvrt-finale) Argentina-Engleska 2:1

"Ukazivanje" Božije ruke na stadionu Azteca u Meksiku 1986.

"Ukazivanje" Božije ruke na stadionu Azteca u Meksiku 1986.

Priča o gorkom rivalstvu između Argentine i Engleske počinje još na Mundijalu u Engleskoj 1966. Tada su se ove dve ekipe sastale u 1/4-finalu, a pobedila je Engleska golom Hursta, po Argentincima, iz očiglednog ofsajda. Usput je i prestrogo isključen argentinski kapiten Rattin, koji nije hteo da napusti teren sve dok ga policija nije sprovela u svlačionicu. Selektor Engleske Ramsey je po okončanju meča zabranio svojim igračima da menjaju dresove sa gostima, a u izjavama posle meča nazivao ih je “životinjama”. U Argentini su dobro zapamtili taj meč, koji je kod njih poznat pod nazivom “krađa veka”. Rivalstvo je mirovalo tokom 70-ih, sve dok se ponovo ova dva rivala nisu sastala u 1/4-finalu Mundijala u Meksiku 1986. Četiri godine pre toga, dogodio se kratkotrajni konflikt između te dve zemlje, zapravo rat, oko Foklandskih ostrva, i to je samo produbilo netrpeljivost između ekipa pred važan meč.

Argentina, predvođena Maradonom, je bila znatno bolji rival tog dana. Maradona je pravio velike probleme Englezima, koji nisu prezali od oštrih startova, čak ni od udaranja igrača u situacijama kada je ovaj daleko od lopte. Ipak, prvo poluvreme je prošlo bez postignutih golova, uz nekoliko lepih šansi promašenih uglavnom od strane Argentine. A onda je Maradona uzeo stvar u svoje ruke, i bukvalno. Prvo je u 51. minutu napravio potez koji je učinio ovu utakmicu besmrtnom. Naime, na jednu odbijenu loptu u kaznenom prostoru Engleza krenuli su Maradona i engleski golman Shilton, ali je pre do nje stigao omaleni Argnetinac (1.65 m), koji je ipak bio previše nizak da bi do nje stigao glavom, pa je rešio da taj nedostatak nadomesti tako što će podići ruku i njome ćušnuti loptu u praznu mrežu, na očigled celog fudbalskog sveta. Jedini ljudi koji to nisu videli (ili možda nisu hteli da vide), bili su oni koji su to morali da vide – sudije. Gol je bio priznat, 1:0. Uzaludna su bila nastojanja Engleza da objasne sudiji Nasseru iz Tunisa da je Maradona rukom skrenuo loptu u gol, taj čovek nije ništa video.

Samo što su besni Englezi krenuli sa centra, stigao je novi šok za njih, ujedno i jedan od najlepših golova u istoriji Mundijala. Zločesti “El Pibe” je uzeo loptu na svojoj polovini terena, u slalomu izdriblao petoricu Engleza, izdržao sve njihove startove i guranja, stigao na kraju skroz do Shiltona i rutinski ga savladao za vođstvo od 2:0 u 54. minutu. Ako je onaj prvi gol naišao na ogromno negodovanje fudbalskog sveta, ovaj drugi je zaslužio još više pohvala.

Englezi su do kraja uspeli još samo da smanje na 2:1, preko Linekera, a Maradona je u vezi prvog gola posle meča izjavio “Gol je postignut malo glavom Maradone, a malo Božjom rukom.”

22.06.1986. Stadion Azteca, Mexico City (115.000)

1-0 Maradona 51′
2-0 Maradona 54′
2-1 Lineker 80′

Argentina

18. Nery Pumpido
2. Sergio Batista
5. Jose Luis Brown
7. Jorge Burruchaga
(21. Carlos Tapia)
9. Jose Cuciuffo
10. Diego Maradona (cap.)
11. Jorge Valdano
12. Hector Enrique
14. Ricardo Giusti
16. Julio Olarticoechea
19. Oscar Ruggeri

tr. Carlos Bilardo

England

1. Peter Shilton (cap.)
2. Gary Stevens
3. Kenny Sansom
4. Glenn Hoddle
6. Terry Butcher
10. Gary Lineker
14. Terry Fenwick
16. Peter Reid
(11. Chris Waddle)
17. Trevor Steven
(19. John Barnes)
18. Steve Hodge
19. Peter Beardsley

tr. Bobby Robson

Meksiko 1986 (četvrt-finale) Francuska-Brazil 1:1 pen. 4:3

Kapiteni Brazila i Francuske pred 1/4-finalni meč

Kapiteni Brazila i Francuske pred 1/4-finalni meč

Jedan od retkih mečeva u ovom pregledu koji nije tu dospeo zbog kontraverzi ili nekih drugih stvari, već zbog čistog fudbala. I to onog najviše klase. Brazil i Francuska su se sastali u 1/4-finalu Mundijala u Meksiku, i bilo je to pravo “finale pre finala”. Prošlo je bilo 16 godina od poslednje brazilske titule, ali ovaj tim je superiorno prošao kroz grupu, a zatim i zgromio Poljake u 1/8-finala sa 4:0. Socrates i Alemao su još bili neprikosnoveni na sredini terena, a u napadu su blistale dve nove zvezde, Careca i Muller. Nedovoljno oporavljeni Zico počeo je na klupi, a zvezde u najavi bili su Branco i Josimar, koji se istakao sa par fantastičnih golova. Francuzi su došli u Meksiko kao vladajući šampioni Evrope, sa timom gotovo nepromenjenim u odnosu na prošli Svetski kup, kada su ispali nesrećno od Nemačke. Platini je bio na vrhuncu karijere i trebalo je ovo prvenstvo da bude kruna njegove karijere.

Dve reprezentacije koje su igrale najlepši fudbal na svetu sastale su se na stadionu Jalisco u Guadalajari, na velikoj vrućini (+40), da odluče ko će na megdan Nemačkoj u polufinalu. Već u 17. minutu Brazil je došao u vođstvo preko Carece. Bila je to još jedna filigranska akcija navale, koja je izbacila Carecu samog, korak-dva u šesnaestercu, ispred golmana Batsa, a ovaj je “iz prve” smestio loptu u mrežu, za delirijum na stadionu – 1:0. U 40. minutu uzvraćaju Francuzi. Rocheteau prima jednu loptu na desnom krilu, centrira je na peterac, tamo ni Francuz Stopyra, ni brazilski golman Carlos, ne stižu do nje, ali se na pravom mestu našao Platini na drugoj stativi i lagano ubacio loptu u mrežu – 1:1. Uzbudljivo prvo poluvreme tako je završeno rezultatom 1:1. Šanse su se ređale i na jednoj i na drugoj strani, blistali su golmani oba tima, ali promene nije bilo sve do 71. minuta, kada Tele Santana odlučuje da zaigra na poslednji adut – Zica. Stari majstor ulazi sa klupe umesto mladog Mullera i već u prvom kontaktu sa loptom izbacuje Branca samog ispred Batsa. Branco je pokušao da zaobiđe francuskog golmana, ovaj ga sapliće i sudija pokazuje na belu tačku – penal za Brazil. Ipak, Zicu sudbina nije namenila da tog dana bude heroj. Njegov šut sa bele tačke sjajno brani Joel Bats i, kako to u fudbalu često biva, za 60 sekundi od tragičara izrasta u heroja.

Obe ekipe su, zbog teških uslova za igru, pokušale do kraja da pogotkom izbegnu produžetke, međutim rezultat se nije menjao do 90. minuta. Prvi produžetak je prošao bez većih uzbuđenja, a u drugom su Careca i Giresse promašili po jednu izglednu šansu na obe strane. Jedan tim je morao otpasti, i ta stvar se imala rešiti penalima. Već u prvoj seriji Bats fantastično brani težak udarac Socratesa, a Stopyra dovodi Francuze u vođstvo. Naredne dve serije prolaze bez promašaja, a onda u četvrtoj seriji Platini šalje loptu preko gola i ostavlja Brazil u igri. Ipak, u poslednjoj seriji Julio Cesar gađa stativu, a zatim Luis Fernandez sigurnim udarcem šalje Francusku u polufinale. Možda i ključni momenat penal-serije dogodio se u trećoj seriji, kada se Belloneov šut u stativu odbio pravo u leđa golmana Carlosa, da bi se lopta zatim od njega odbila nazad u mrežu.

Ko god da je prošao dalje od ove dve ekipe ne bi bilo nezasluženo. Po mnogima najlepši meč u istoriji Svetkog kupa.

21.06.1986. Jalisco, Guadalajara (65.000)

0-1 Careca 17′
1-1 Platini 40′
—————-
penali:

za Francusku promašio Platini
za Brazil promašili Socrates i J.Cesar

France

1. Joel Bats
2. Manuel Amoros
4. Patrick Battiston
6. Maxime Bossis
8. Thierry Tusseau
9. Luis Fernandez
10. Michel Platini (cap.)
12. Alain Giresse
(11. Jean-Marc Ferreri)
14. Jean Tigana
18. Dominique Rocheteau
(16. Bruno Bellone)
19. Yannick Stopyra

tr. Henri Michel

Brasil

1. Carlos
4. Edinho (cap.)
6. Junior
(20. Silas)
7. Muller
(10. Zico)
9. Careca
13. Josimar
14. Julio Cesar
15. Alemao
17. Branco
18. Socrates
19. Elzo

tr. Tele Santana

USA 1994 (1/8-finala) Rumunija-Argentina 3:2

Duel Chamot-Hagi u Americi 1994.

Duel Chamot-Hagi u Americi 1994.

Meč odigran pod vrelim kalifornijskim suncem, između Argentine i Rumunije, neočekivano je izrastao u najbolji na celom Mundijalu u Americi 1994. Argentina je imala sastav sa dve stare zvezde (Maradona i Caniggia) i nekoliko talentovanih momaka koji su u godinama koje slede ostavili veliki trag na svetskoj sceni, kao što su Batistuta, Simeone, Redondo i Ariel Ortega. Međutim, slučaj je hteo da ni jedna od dve zvezde ne nastupi u meču 1/8-finala protiv Rumuna. Maradona je izbačen sa turnira zbog pozitivnog doping-nalaza, a Caniggia je bio van stroja zbog povrede. Rumunija je igrala promenljivo u grupi i niko zaista nije znao šta da očekuje od njih. Ipak, ove dve ekipe pružile su tog dana meč za dugo pamćenje.

Argentinci su bili potpuno zatečeni igrom paklenog rumunskog tandema Hagi – Dumitrescu. U 11. minutu Dumitrecu postiže fantastičan gol iz slobodnog udarca, iz veoma teške pozicije. Svi su očekivali centar-šut ali je lopta dobila čudnu putanju, prevarila golmana Argentine i odsela u mreži. Samo 5 minuta kasnije Argentina izjednačuje preko Batistute, posle udarca sa bele tačke. Da će ovo biti sjajan meč videlo se već dva minuta posle izjednačenja, kada su Rumuni ponovo došli u vođstvo. Bila je to jedna sjajna akcija “Maradone sa Karpata”, kako su novinari prozvali Hagija, koji je prošao po desnoj strani, ušao malo u kazneni prostor i potražio Dumitrescua na petercu. Odbrambeni igrači protivnika su prosto zaboravili na brzonogog Rumuna, i Dumitrescu to hladnokrvno koristi – 2:1.

Pravi šok za Argentinu stiže u 58. minutu. Rumuni kreću u brzu kontru, Dumitrescu vuče loptu celih 50 metara, sve do kapice kaznenog prostora, i onda, slično kao i Pele 1970. , primećuje Hagija koji se ubacuje sa desne strane, odlaže loptu u prazan prostor isped kapitena, ovaj naleće punom snagom na nju, i topovskim udarcem dovodi svoj tim na ivicu senzacije – 3:1 za Rumuniju. Argentina je zatim krenula na sve ili ništa. Napadali su “gaučosi” svim raspoloživim sredstvima, a Rumuni su se orijentisali na odbranu i vrebanje šansi iz kontranapada. Ipak, u 75. minutu, Balbo koristi jedan odbitak golmana Prunee i smanjuje na 3:2, za nadu Argentincima da mogu izbeći poraz u ovom meču. I tada je krenula navala na gol Rumunije, no nije tu bilo naročito organizovanih napada, već su Argentinci besomučno ubacivali loptu u kazneni prostor Rumunije, ali su ovi uspeli vešto da se odbrane i odole svim tim napadima. Rumunija se tako plasirala u 1/4-finale, prikazavši pritom jednostavnu a dopadljivu i zrelu igru, dok Argentinci, ispostavilo se, ipak nisu mogli da nadoknade izostanak Maradone i Caniggie.

03.07.1994. Rose Bowl, Los Angeles (94.000)

1-0 Dumitrescu 11′
1-1 Batistuta (pen.) 16′
2-1 Dumitrescu 18′
3-1 Hagi 58′
3-2 Balbo 75′

Romania

1. Florin Prunea
2. Dan Petrescu
3. Daniel Prodan
4. Miodrag Belodedic
5. Ioan Lupescu
6. Gheorghe Popescu
7. Dorinel Munteanu
10. Gheorghe Hagi (cap.)
(18. Constantin Galca)
11. Ilie Dumitrescu
(19. Corneliu Papura)
13. Tibor Selymes
14. Gheorghe Mihali

tr. Anghel Iordanescu

Argentina

12. Luis Islas
3. Jose Antonio Chamot
4. Roberto Sensini
(11. Ramon Medina)
5. Fernando Redondo
6. Oscar Ruggeri (cap.)
8. Jose Basualdo
9. Gabriel Batistuta
13. Fernando Caceres
14. Diego Simeone
17. Ariel Ortega
19. Abel Balbo

tr. Alfio Basile

——————————————————————————————————————————————–

Youtube:

Brasil-Uruguay 1:2

Germany-Hungary 3:2

England-Germany 4:2

Italia-Germany 4:3

Brasil-Italy 4:1

Italia-Brasil 3:2

Germany-France 3:3

Argentina-England 2:1

Brasil-France 1:1

Romania-Argentina 3:2

Za P.U.L.S.E.
Simić Mihajlo

3 komentara na tekst 10 Bisera Mundijala

  1. Boban Savković

    22/03/2010 at 23:50

    Hvala Moco za ovo podsećanje.
    Jedno je sigurno…ta utakmica Francuska – Brazil iz 86-te je najlepša utalmica koju sam ikada video na nekom Mundijalu. A ono što sam isplakao bila su tri Rosijeva gola Brazilcima četiri godina ranije

  2. Snezana Moracic

    23/03/2010 at 00:10

    „Samo tri čoveka su uspela da potpuno utišaju Marakanu, Frenk Sinatra, Papa Jovan Pavle II…i ja.“

    naslov za film, kao da sam čitala scenario – ima i suspensa, i dugačke kadrove i close-ups i ritam i muziku /navijanje/ sam čula, i heroje i anti heroje, klimaks i anti klimaks, ja pročitah od A-Š tekst i sadržaj koji mi nikad nije interesovao, a još manje držao pažnju, ali ti si to majstorski napisao.
    bravo!

  3. Moca

    23/03/2010 at 00:22

    meni je najlepša naša utakmica sa špancima u italiji, od onih što sam gledao “uživo”. ipak, to je suviše subjektivno da bi ušlo na listu. od ovih što su igrane pre mog vremena, najlepša mi je brazil-italija 4:1. onakvu poeziju od fudbala nisam nikad video. objektivno, moglo je da uđe tu još nekoliko utakmica, ali ja sam malo tražio po netu te top 10 liste, i ovo su otprilike one koje se najčešće pominju.

    sneki, gledam da mi ne budu suviše rigidni ovi fudbalski tekstovi, baš zato da mogu da ih čitaju i oni koji i ne prate to baš mnogo. ubacim poneku pikanteriju, zakulisnu priču, malo “fudbalske mitologije” itd.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *