Bjelokosa đevojčica – Jutro je. Majka sprema ručak. Idem napolje. Silazim ispred zgrade. Nikog. Iza zgrade. Nikog. Idem u borove među pijačne tezge, možda skupim koju “borovnicu”[1]. Idem polako, sagnute glave. Vidim jednu šišarku, uzimam je i tresem. Prazna. Nijedne “borovnice”. Idem dalje i čini mi se da se nešto crni između suvih borovih iglica. Saginjem se, gledam. Stvarno “borovnice”. Čujem tihi glas:

– Što to radiš?

Podižem glavu, a ispred mene stoji  jedna đevojčica.

– Skupljam “borovnice”.

– A što su “borovnice”?

I ja otvorim šaku, a na crnom dlanu tri “borovnice”.

– Što su ti ruke prljave?

– Nijesu, to je od “borovnica”!

– Što ćeš sa njima da radiš?

– Da ih pojedem.

– A imaš li ti majku?

– Imam.

– Pa, što ti ona ne dâ da jedeš,nego skupljaš to glibavo sa zemlje?

Vidim odmah da sa njom neću lako izaći na kraj. Mala je, moraću sve da joj objašnjavam.

– Koliko imaš godina?

Podiže četiri prsta i kaže:

– Ovoliko, a ti?

– Šest.

– Kako se zoveš?

– Vanja. A ti?

– Manja.

Došle smo ispred zgrade i ja sam joj pokazala kako se jedu “borovnice”. Kako se prvo lome kamenom, pa se onda jede ono bijelo iznutra.

Probala je, počela da se smije i rekla:

– Ja više volim sladoled!

Onda smo kroz baraku otišle u Arifovu slastičaru i kupile po sladoled.

– Ja sad idem, rekla sam

– ‘Oćeš li doć’ śutra da se igramo?

– Ne znam.

A dobro sam znala da ‘oću, jer svi ostali će biti u školi.

A kako joj je kosa bila bijela, kao perje! A kako je bila sitna, kao igračka!

Śutra, kad sam sišla pred zgradu, već je bila tamo. Otišle smo iza barake. Tamo smo skupljale stakla i čepove od flaša, a bilo ih je cijelo breme. Tamo se nalazila kafana. Sve te skupljene sitnice smo zakopavale u zemlju. Otkopamo rupu, u nju stavimo čep, a preko njega staklo, i ponovo zatrpamo zemljom. To smo zvale blagom.

U toj su baraci živjele neke stare žene koje su nas stalno ćerale. Ispočetka smo bježale, a poslije smo se navikle i s mjesta ne bi mrdale. Jedna od tih baba je imala ćerku koju smo mi zvale “muška mala”, valjda zato što je stalno nosila pantalone i bila ošišana na kratko. Stalno nas je fotografisala.

Moja mala drugarica je jednog dana rekla:

– ‘Ajde kod mene da jedemo čokolade. Juče mi je bio rođendan.

Pošle smo i otvorile frižider, a unutra sve jedna  na drugu naslagane čokolade “Najljepše želje”. Bilo ih je dosta.

Počinjala sam da volim tu moju, malu bjelokosu drugaricu, koja se stalno smijala.

Na ulazu u našu zgradu bilo je devet stepenica. Lijevo od njih je bio ravan, uzdignuti prostor na koji su se naslanjale. Nije bilo ograde na tom dijelu. To je bila naša pozornica. Na njoj smo glumile, igrale, pjevale, vrćele se ukrug! I ona je jednog dana, vrtjeći se, izgubila ravnotežu i pala sa onog uzvišenja. Brzo se napravila gužva.  Čika Savo je podigao, ponio je do svojeg kafenog tristaća i odvezao je u bolnicu. Vratila se poslije nekoliko dana, modra ispod očiju. Sve je brzo zaboravljeno. Samo se meni ponekad činjelo da joj lijevo oko bježi iz centra.

Na trenutak samo. Možda.

Jednog dana me pitala:

– Kad je tebe rođendan?

– Dođi da ti pokažem! Kad na ovo drvo poraste voće, ja ću napuniti sedam godina i počeću u školu!

– Koliko još ima do tada?

– Ne znam!

– Znaš li barem kako se ovo naopako drvo zove?

– Murva. Zašto naopako?

– Pa, vidiš li da mu grane rastu pud zemlje, a ne pud neba?

Ništa nijesam odgovorila, malo me je bilo sramota što baš tome drvetu grane rastu prema zemlji i što nije kao svako drugo drvo.

– Da, ali ispod njega možeš da se sakriješ kad kiša koso pada!

– Dobro, rekla je.

Poslije smo danima dolazile da provjeravamo ima li ikakvog voća na drvetu. Ništa. Ubrzo smo odustale. Mislim da mi nije povjerovala. A pravila se kao da je sve u redu sa tim mojim rođendanom.

Ta nam je zima prošla u čekanju ostale đece da se vrate iz škole. I onda bismo sa njima u ulazu zgrade igrale žmurke ili ćoroga miša. Ulaz je odzvanjao od našeg zujanja, a mi smo bili poput zunzara zatvorenih u teglu.

Te se zime u prodavnicama pojavio euro-krem. Zvali smo ga zimski sladoled. Njoj su uvijek prodavačice davale po jedan džabe, a ona se kikotom smijala, zarazno.

Prošlo je neko vrijeme. Počele su vrućine. Ono drvo je dobilo plodove, pa su pocrvenjeli, pa su pomodreli,  i ja sam krenula u školu. Ona je ostala sama.

Onda su se njeni roditelji preselili.

Dugo se nijesmo srijetale.

Spremala sam se za maturu i otišla kod frizerke.

Vidim je tamo u kecelji; u rukama joj makaze, a u džepovima četke.

Kaže mi da radi u tom frizeraju, da je napuštila školu i da će se uskoro ponovo doseliti u moju zgradu.

Počele smo ponovo da se družimo. Viđale smo se svakog dana, a uskoro se nijesmo razdvajale. Prepričavale smo događaje i što se kojoj desilo u međuvremenu.

Mnogo je volim. Opet se smije tako slatko. Na prednjem zubu, gornjoj jedinici, ima bijeli biljeg, pa, kad se smije, ta bijela tačka sija kao biser.

Svake smo noći izlazile. Čekale bismo da njeni roditelji zaspu i onda smo uzimale njihov auto i vozile se po gradu…

Ona je radila kući kao frizerka, a ja sam spremala diplomski.

Obje smo bile uvučene u onu klasičnu priču “čekanja pomoraca da nam se sa broda vrate”.

Svakim je danom bilo sve hladnije, śever je ledio kosti, a mi smo se i dalje vozile.

Njen pomorac je došao, pa smo sa njim izlazile… Ostavio je… Pa smo same izlazile.

Moj pomorac je došao, pa smo sa njim izlazile… Ostavila sam ga… Pa smo same izlazile.

Onda sam diplomirala i odlučila da idem za London. Zaposlila sam se, pakovala sam duvan da bih zaradila za put. Ustajala sam u pet ujutro i odlazila da slažem u bale one ogromne listove duvana, koji su ličili na pergamente.

Nastavile smo da izlazimo svaku noć. Samo što bih ja ponekad skoro zaspala u kafani. I te noći je bilo isto. Došla sam za nju… Spremala se. Uvijek je bila lijepo odjevena, našminkana i nasmijana, uredne kose. Mirom je mirisala. Uvijek… Te noći su joj oči bile tužne… A kosa kao da nije bila njena… Suva… Uvela.

– Nemoj da budeš tužna, proći će, rekla sam.

Zasmijavala sam je i ona se smijala, ali to nije bio onaj njen zarazni smijeh već neko odzvanjanje. Škripao je, nije zvonio kao prije.

Te je noći bilo slavlje u kafiću u koji smo izlazile. Pilo se puno. Još po jedna, još po jedna, i bilo je skoro dva sata poslije ponoći. Ja više nijesam mogla da stojim, a pred očima su mi se žutjeli listovi duvana.

– Ja idem da spavam, rekla sam.

– Ostani još malo.

Ostala sam. Vrata od kafića otvorio je vjetar. Ušao je moj prijatelj, teturajući se mrtav pijan. Nije mogao da hoda. Morala sam da ga povedem kući. Ako ga ne povedem, ubiće se od alkohola.

– Moram da ga povedem kući, pa idem da spavam, rekla sam.

– Važi. Vidimo se śutra, odgovorila je.

I otišla sam, povela druga i nastavila svojoj kući.

Spavala sam dva sata, pa duvan, pa vreće… pa sam viđela tatu kako žuri i sestru za njim. Uhvatio me za nadlakticu i rekao:

– Manja je imala udes, u teškom je stanju.

Ništa nijesam shvatala.

– Koja Manja, što pričaš tata?

Ispred zgrade mi je sve bilo jasno…

Pitala sam:

– Je li živa?

Svi su ćutali. Manjaaaa, kriknula sam. Otišla sam u krevet. Pokrila se jorganom preko glave i u jastuk vrištala njeno ime.

U kapeli sam je posljednji put poljubila u hladno čelo.

Ležala je u bijeloj haljini. Ruku prekrštenih na grudima. Lijepa. Mirna.

Poslije nekoliko dana, otišla sam za London.

London, 1989.

U nekoj sam šumi. Drveće pružilo granje ka nebu. Baš onako kako je Manja voljela, kad čujem jedan tihi glas, kaže:

– Dođi.

Podignem glavu i vidim Manju. Idem prema njoj. Vidim malu baraku na jednom proplanku. Staza, sva u cvijeću, vodi do nje. Potok. A šuma borom miriše. Za njom ide brat od onog pomorca koji je onda ostavio… Oni dvoje ulaze u baraku…

Zovem je: Manjaaaa!

Vičem:

– Ne mogu sad da svratim, doći ću drugi put!

Maše mi kroz prozor, nasmijana.

Pomislim kako je ovđe lijepo kao u raju…

Godine su prolazile. Vratila sam se iz Londona. Otišla za Španiju. Poslije u Pariz.

Pariz, 2006.

Petak, 13. oktobar

Sinoć sam kod Manje bila u toploj baraci… pored bistrog potoka.

– Dugo nijesi dolazila, rekla je.

– Daleko živim, odgovorila sam.

Srijeda, 18. oktobar

Manja i ja se vozimo kolima, nekim strmim i klizavim putem. Snijeg je. Ona vozi brzo. Pokušava da se parkira. Gubi kontrolu nad kolima, klizaju, prave osmice… Ispod nas je provalija. Vidi se more. Modro-plavo. Ona uspijeva da doveze kola do nekog brda. Zima je. Užasno je zima. Daleko na horizontu sunce se utapa u modro more… Parkirala se i počela da se smije.

Četvrtak, 19. oktobar

I noćas smo se spremile u grad. Svratile smo kod Źage… On nam pokazuje neki izum koji se nalazi na zidu na kojem visi neka polica. Na polici kutija, a pored nje dvije male posude za vodu. Kad staneš ispod police, voda počinje da se preliva iz jedne u drugu posudu. A kad staneš ispred kutije, u njoj vidiš cijeli svoj život.

Ja joj kažem:

– ‘Ajde da vidimo ‘oće li prikazati onu scenu kad nas je “muška mala” slikala? I mi čučnemo, šćućurimo se jedna uz drugu… A na ekranu one kutije stvarno nas dvije kad smo bile đevojčice.. . Nasmijane čučimo, naslonjene jedna na drugu. A onda scene idu dalje, pa vidim jedan dio puta iz suprotnog smjera, kao da se vrijeme unazad okreće. A te je noći fijukao śever kao nikada prije.

Kretala sam, a ona je rekla:

– Nemoj čekat’ da te zovem, nego dođi sama kad god ‘oćeš.

 za P.U.L.S.E: Tanja Sekulić

[1] pinjole

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi