Ulogujte se / Kreirajte profil

Burek

Lena je volela staru četvorospratnicu u kojoj je živela sa baka Olgom, taj slatkasti miris memle koji je dopirao iz podruma, dotrajale  drvene sandučiće za poštu i njihova vratanca koja su deca oslikavala kako bi izgledala bar malo veselije. Volela je i sivkasto betonsko stepenište kojim su odzvanjali koraci stanara, oivičeno zidovima do pola ofarbanim masnom, mestimično oljuštenom  bojom i dotrajalu  fasada koja se onako oronula od dugogodišnjih naleta kiša, snega i vetra skrivala u senci obližnjih lipa.

Otvorila je teška ulazna vrata i osetila olakšanje kada je nakon  sparne julske žege udahnula  svežinu  polumračnog hodnika.

„Dobar dan, Cico“, veselo je pozdravila  komšinicu koja je silazila niz stepenice  boreći se sa svežnjem ključeva u ruci.

„Ej, ćao“, promrmljala je mlada susetka uobičajeno mrzovoljno, što nikako nije bilo u skladu sa lepršavom haljinom cvetnog dezena koju je odenula i elegantnom punđom u koju je umotala svoju ravnu pepeljasto plavu kosu. Mirisala je na đurđevak.

Cica je bila večito ljuta na ceo svet, posebno na  komšije koji nikako nisu mogli da prestanu  da je oslovljavaju nadimkom koji je dobila još kao devojčica  dok je ceo kvart oduševljavala pevanjem čuvene pesmice o zaljubljenoj  princezi i uobraženom princu. Njena  majka Vera, bila je draga žena, lepih manira i srdačnog osmeha. Obožavala je  baka Olgu prema kojoj je osećala veliku naklonost nakon što ju je ova svojevremeno,  sa  pozamašnom svotom novca, spasila  sudskih izvršitelja koji su se poput lešinara okomili na sve što je Vera imala. Za baka Olgu komšiluk je bio svetinja.

„Da li je sve u redu“, upita Lena preturajući po džepovima i tražeći ključić od poštanskog sandučeta iz kog su virile koverte sa pristiglim računima.

„Ma, jeste, samo moram da se vratim na posao, ovih dana radimo neke nove projekte, novi partneri,  imamo mnogo posla, a tako je vruće…“, Cica namesti naočare za sunce na svoje lepo, pomalo bledunjavo lice i dobaci: „Vidimo se“,  žureći u susret  vrelom gradskom popodnevu.

„Srećan rad“, uzvrati Lena.

 Slušala je zvuk svojih potpetica koji je odzvanjao  prostranim stepeništem  zgrade dok se lenjo  penjala. Osmehnula se setivši se kako je nekada od majke tražila da joj kupuje samo cipele koje „tuckaju“ dok hoda. Osetila je dobro poznati miris punjenih paprika dok se približavala vratima stana iz kog je dopirao glasan muški smeh.  „Ah, da, danas su nam matematičari na ručku“, pomislila je sa radošću pre nego što je pozvonila.

Lipa

 ***

„Kristina..“

„Nije Kristina,  Nina je.“

„Nina, imate li vas dve nešto od onih vaših iskorišćenih papira koje ne bacate, koje čuvate za žvrljanje i beleške?“

„Imamo, kažite?“

„Molim Vas donesite mi ih, treba da odštampam nešto, da ne trošim novu hartiju.“

„Koliko Vam treba?“

„Desetak listova, možda i više…“

„U redu, doneću Vam.“

Devojka  odloži slušalicu i pogledom prelete preko polica.  „Gde li je Kristina ostavila te papire“, pomisli i ustade. Prišla je koleginicnom stolu i zavirila ispod u kartonsku  kutiju pored računara.  „Aha, tu su“, zadovoljno prošaputa, uze sa hrpe nekoliko listova, na brzinu ih prebroja, biće dovoljno i požuri kod šefa u kancelariju.

„Hvala Vam, stavite na sto“, reče on ne pogledavši  je.

Kada je devojka izašla,  sredovečni muškarac u beloj košulji sa rukavima podvrnutim gotovo do laktova i elegantnim sivim pantalonama od lanenog platna, uze onu gomilu sa stola ne skidajući pogled sa štampača. „Kako li ide, nikad ne znam kako da okrenem, sa lica ili naličja“, mrmljao je gledajući u neupotrebljeni deo papira, pa ipak odluči da okrene drugačije. Probaće jedan. Okrenuo je prvi i zastao. Pogled mu je prelazio sa slike na tekst,  pa opet iznova, nekoliko puta. Zamišljen, posegnu za telefonom:

„Nina…“

„Nije Nina, Kristina je, samo što sam stigla, velika je gužva u saobraćaju, svima je toplo, svi negde žure…“

„Dođite do mene u kancelariju“, prekinu je. „Obe.“

***

 Vrata joj je otvorio Mihajlo, sveže obrijan i namirisan, još uvek vlažne kose. Ovlaš je poljubio u obraz:

„Gde si ti Lena, čekamo te k’o ozeblo sunce? Grofica postavlja sto, Milan joj kao pomaže, a u stvari ne vadi nos iz šerpe“, mladić se nasmeja propuštajući je u predsoblje.

Milan i Mihajlo su bili studenti matematike koji su stanovali na spratu iznad, u stanu koji je iznajmljivao  profesor Kostić, stari gospodin koji se nikada nije ženio i bakina simpatija iz mladosti. Bilo je to davno, ali oči bi joj uvek zasijale nekim čudnim iskricama kada bi ga neko spomenuo. Kada je završio radni vek profesor se preselio u vikendicu na Fruškoj gori. Retko je navraćao u grad , ali svaki dolazak je završavao posetom baka Olgi, uz kafu i slatko od višanja koje je ona pravila samo zbog njega iako to nikada nije htela da prizna. Studenti su često baka Olgu zvali ’’grofica’’ u šali, aludirajući na njeno ime, a ona im je to dozvoljavala jer su joj bili prirasli srcu, onako neposredni i iskreni, a poseban tretman u vidu obedovanja kod nje su dobili kada je saznala da povremeno obilaze prosjake na ulicama grada i nose im hranu i vodu.

U prolazu do trpezarije Lena sa umornih stopala zbaci papuče boje lavande i okači tašnu na stari drveni čiviluk.

„Stigla sam“, dobacila je i zavirila u kuhinju.

Milan i baka Olga se su se tiho došaptavali, ona je sekla hleb, on paradajz. „Grofica“ se okrenu kada joj je unuka prišla i zagrlivši je protrljala nežno svoj obraz o njen. To je  već godinama bio njihov mali ritual pozdravljanja. Milan učtivo požele dobar dan. Bio je sušta suprotnost brbljivom Mihajlu, pravi naučnik sa poludugom tamnom kosom, uvek zalizanom i zabačenom unazad, više nesvesno i nehajno nego što je želeo da to izgleda kao neka frizura, i naočarima sa širokim crnim okvirom zbog kojih je podsećao na mladog studenta elektrotehnike iz filma „Mi nismo anđeli’’. Nije se odvajao od svog crnog ranca prepunog skripti i zadataka koje je vrlo uspešno rešavao, zbog čega je slovio za najboljeg studenta generacije.

„Konačno“, reče baka  Olga. „Sedajte odmah, sto je postavljen. Danas je sve kašikom, i poslastica“, dodala je zadovoljno se smeškajući jer je znala koliko su svi voleli njene šomloi galuške.

„Idem samo da se osvežim, dajte mi još pet minuta“, dobaci Lena i odjuri kroz dvokrilna staklena vrata koja su vodila u drugi, onaj intimniji deo stana u kom su se nalazile spavaća, sada njena soba i kupatilo.

Stan nije bio previše velik, imao je svetle i prostrane sobe po kojima se i razlikovao od novoizgrađenih čije su prostorije delovale kao zatvorske samice u kojima je čovek jedva mogao da se okrene a da ne udari u neki komad nameštaja.

„Jao grofice, ovo je fenomenalno“, Mihajlo je prvi sipao i,  ne sačekavši ostale, krenuo sa jelom.

„Nemoj ti meni grofice, znaš, nego pričaj, jeste li rešili onaj zadatak oko kog se mučite?“

Momci se značajno pogledaše. Poslednjih meseci su se spremali za neko mnogo važno takmičenje u Parizu i maštali o postdiplomskim studijama na MIT-u.

„Pa, recimo da je rešen“, promrmlja Mihajlo između zalogaja. Milan je ćutao.

„Aha, znači profesor je ipak odlučio da vam pomogne“, baka  Olga im svima nasu vodu iz starog staklenog bokala koji je donela sa nekog davnog putovanja iz Venecije.

„Nije profesor, a možda i jeste, ne znamo ko je, mislim da nećemo nikada ni saznati“, reče Mihajlo odsutno zagledan u zaobljen rub čaše ispred sebe. Milan je i dalje ćutao.

„Ma nemoj, desilo se čudo“, nasmeja se grofica.

„Recimo da je čudo…hajde cimeru pomagaj, reci i ti koju, ti si ga našao.“

„Bolje ćeš ti to ispričati“, odgovori na prozivku Milan.

„Kreni, Mihajlo“, bakina naredba je bila kratka i jasna.

„Pa…ovako je to bilo…“, poče on ne prekidajući jelo. „Znate da se povremeno družimo sa najboljim poznavaocima ljudi i  života…“, uvek je izbegavao da kaže prosjaci ili beskućnici. „Pre desetak dana.. prišli smo dvojici koji su sedeli uz ogradu pored podzemnog prolaza na Bulevaru Mihajla Pupina… Nisu hteli da jedu ni piju, zamolili su nas da malo posedimo sa njima… u stvari… zamolio nas je jedan od njih…nosio je neki stari laneni sako i šešir na glavi, to sam zapamtio… Onaj drugi…ne sećam se šta je imao na sebi, nije ni važno…sećam se samo da je ćutao i da se neprestano igrao sa nekim klikerom prevrćući ga među prstima… Pristali smo i seli, a onaj sa šeširom je predložio da popijemo  pivo, on časti…ima razlog, a i dan je bio dobar…nismo mogli da odbijemo.“

„Jedi prvo, pa nastavi kasnije, ohladiće se“, reče brižno baka Olga.

Iz dvorišta se kroz otvoren prozor čula komšinica Vida kako doziva svog mačka Stoleta. Kada je ispraznio tanjir Mihajlo uze salvetu sa stola, otpi gutljaj vode i nastavi:

„Elem, seli smo pored njih i uz pivo je krenula priča. Čovek u sakou nas je pitao šta radimo, čime se bavimo, odakle smo…Kada je Milan rekao da studiramo matematiku,  onaj sa klikerom nas je prvi put pogledao, ali je i dalje nastavio da ćuti. Ja sam se malo više raspričao, pomenuo sam  takmičenje i taj famozni zadatak oko kog se mučimo. Onaj sa šeširom skide sako, pogleda u svog druga kao da je hteo da proveri da li i on sluša i upita me da li imamo taj zadatak kod sebe, kaže, ako je problem, onda ga kao i svaki drugi nosimo stalno sa sobom, od problema se ne može bežati, i ne treba, pa bi eto hteo da ga vidi ako nemamo ništa protiv, i on je, kaže, nekada išao na takmičenja iz matematike. Pogledao sam u Milana, nisam znao šta da radim, a on je kao i sada ćutao“,  Marko naglasi poslednju reč , promeškolji se u stolici i pogleda svog prijetelja koji je i dalje jeo.

zadatak-1-670x335

„I, šta bi dalje“, baka Olgi je postajalo zanimljivo.

„Namignuo sam Milanu“, nastavi Mihajlo, „ i on je nevoljno uzeo svoj ranac i izvadio papire na kojima nikom ne bi ništa bilo jasno osim njemu, valjda. Pre nego što je uspeo da ih pruži čoveku u šeširu, onaj s klikerom mu ih ote iz ruke. Gledao je netremice u one beleške, onda ustade, odšeta malo dalje od nas i sede preko puta na klupu. Njegov sapatnik sa ulice nas umiri, reče da ne brinemo, vratiće on te papire, možda nam i reši zadatak našali se, bar nam se tada učinilo da se šali.“

„Je l’ onaj drugi vratio papire“, Lena je bila nestrpljiva.

„Jeste“, reče  Milan.

„Neka si i ti progovorio“, nasmeja se Mihajlo. „Rastali smo se sa njima uz obećanje da ćemo navratiti i sutra. Našli smo ih na istom mestu, malo smo opet posedeli, ovaj put smo pričali uglavnom o vremenu i vrućini, neka žena je pala u nesvest ispred nas, zvali smo Hitnu, i tako, kada se razišla gužva, otišli smo. Sad ti, Milane završi priču.“

„Ništa, te večeri sam u rancu našao papire istrgunte iz neke sveske, sa rešenjem. I kliker…“

„Pa, ko su ti ljudi“, Lenin pogled je brzo prelazio sa Milana na Mihajla.

Baka Olga je duboko uzdahnula.

„Ne znamo, tražili smo ih, nema ih više tamo, nema ih nigde“, odgovori tiho Milan igrajući se kašikom.

Tišnina, samo zujanje muve koja je sletala sa jednog na drugi tanjir brljaveći po ostacima hrane. Čulo se blago brujanje i pucketanje iz ventilatora pored terasnih vrata.  Baka Olga nikada nije htela klima uređaj u stanu, nije joj se uklapao u ambijent. Baš kao što se ni jedan njen ili Lenin komentar ne bi uklopio u neobičnu priču mladih studenata. Zato su svi zaboravili na šamloi galuške i  još neko vreme sedeli za stolom bez reči.

***

Kancelarija je više podsećala na bibiloteku nego na poslovni kabinet. Bila je prostrana i osvetljena prirodnom svetlošću koja je dopirala kroz velike prozore na istočnom zidu. Mnoštvo časopisa i knjiga iz oblasti arhitekture i istorije umetnosti bili su pedantno složeni na police modernog dizajna, pričvršćene na preostale zidove od poda sve do plafona. Uz ogroman radni sto postavljen naspram ulaznih vrata bio je prislonjen još jedan, konferencijski, čiju su ravnu površinu ukrašavale neobično izrađene fotografije raznih zdanja, zgrada i mostova, neprimetno pričvršćene za podlogu. Udobne kožne stolice sa visokim naslonima, namenjene sastancima sa poslovnim partnerima i saradnicima, bile su uredno složene oko njega. Jedan od uglova kancelarije krasile su zamije visoko izrasle iz tri saksije od pečene gline, diskretno dekorisane dekupažom.

Inženjer Vukašin Savić je dugo godina pažljivo uređivao svoj radni prostor karakterističan po zanimljivoj mešavini stilova, baš kao što je godinama, u kontinuitetu, više ili manje uspešno, uspevao da opstane u poslu koji je nakon velike ekonomske krize najviše stradao. Poslovi onih koji su gradili prvo su gotovo preko noći bačeni na kolena, a potom srušeni do temelja. Samo retki su opstali, među njima i on.

Nina i Kristina tiho pokucaše i uđoše. On ih rukom pozva da sednu.

„Kako je ovo završilo u smeću“, upita uzevši onaj papir na kom je malo pre toga hteo da štampa predlog novog Zakona o planiranju i izgradnji.  Smestivši se preko puta njih odgura ga po stolu za sastanke polako ga zaustavivši ispred njih dve. Devojke pogledaše u papir, Nina ga podiže sa stola i prelete pogledom po sadržini. Iako je klima uređaj prijatno rashlađivao, blago je porumenela.

„Ja ovo prvi put vidim“, reče i pruži papir Kristini.

„Ne sećam se ni ja da sam ga pregledao . Rekao sam vam da mi odštampate i donesete sve što stigne.“

„Pa, konkurs je završen pre mesec dana. Sve smo donele, ovaj je stigao kasnije, verovatno“, Kristina je pokušala da zvuči odgovorno i uverljivo.

„Ovaj kandidat ima odličnu biografiju, ima sve što tražimo za jedno od upražnjenih mesta. Obrazovanje, iskustvo, ruski jezik…“, nastavio je ne skidajući pogled sa Kristine.

Nina je ćutala i i gledala u koleginicu.

„Zaista ne znam, sigurno je stigao nakon završetka konkursa“, Kristina je ravnodušno slegnula ramenima.

„Zašto ste ga onda štampali“, bio je nemilosrdan.

„Ne znam, zaista se ne sećam, stiglo je toliko prijava, ne znam“, Kristina se nervozno promeškolji u stolici.

„Dobro“, reče on. „Nina, molim Vas pozovite broj koji je ostavljen za kontakt i  zakažite sastanak za sutra ujutro u osam. Naravno, ako kandidat nije na nekom odmoru van grada. Sa ostalima ćemo zakazivati kao što je dogovoreno od prvog septembra“, završi razgovor i ustade.

Posmatrao ih je dok su odlazile. Nije mu se dopadala Kristina. Iako vredna i sposobna, nosila je u sebi nešto što mu se nije sviđalo, baš kao ni ono što je svakodnevno nosila na sebi. Kičasto, neprilagođeno i pakosno. Znao je da je želela da napreduje gotovo po svaku cenu, ali joj namerno to nije dozvoljavao. Trebalo je još toliko toga da nauči.

 „Ko zna koliko je prijava sakrila“, pomisli i vrati se za sto.

***

Lena je nemo posmatrala vrh viljuške u svom praznom tanjiru. Priča koju su ispričali mladi studenti duboko ju je potresla. Nakon što je ostala bez posla tako što joj je direktor nakon više od deset godina požrtvovanog rada, pet minuta pre kraja radnog vremena, saopštio da od sutra više ne dolazi na posao, da nema novaca da je plaća, počela je njena bezuspešna potraga za novim zaposlenjem. Nije dobila otkazni rok, zaostale plate ni otpremninu. Obećao je da će joj pomoći da pronađe novi posao, ali se nikada više nije javio. Od službe za zapošljavanje je dobila neku crkavicu kao tehnološki višak  jer je sve vreme bila prijavljena na iznos takozvanog minimalca. “Imate li nešto novo u planu, da počnete neki svoj posao”, upitala ju je službenica na prvom razgovoru, pažljivo kao da se obraća nekom ko stoji na ivici mosta u nameri da skoči i ubije se. Okićena „Bvlgari“ nakitom sedela je za stolom na kom nije bilo ni papira ni olovke. Lena se jedva suzdržavala da je ne pljune. Dane koji su usledeli provodila je sastavljajući poslovnu biografiju po meri poslodavaca koji su raspisivali konkurse, iako je većina bila otvorena samo formalno jer se unapred znalo koga će primiti. Tražili su sve podatke, od stručne spreme i iskustva do horoskopskog znaka. Najteže je bilo to što je imala više od trideset pet godina, takve niko nije želeo. “Nemoj da te to čudi, ceo život nam neko uzima meru. Čim se rodiš bace te na vagu, na kraju te opet mere zbog sanduka u kom ćeš završiti, tako je to”, govorila je baka Olga pokušavajući da je uteši. Roditelji su je zvali da se preseli kod njih u Italiju, ali ona nije želela da ode, kao što nije želelani  da joj šalju novac. Imala je nešto ušteđevine i nadala se da će joj biti dovoljno dok se ne snađe. Pomireni sa kćerkinom čvrstom odlukom da ostane u svojoj zemlji i bori se, prestali su da je nagovaraju.

Iz razmišljanja je prenuše glas Din Martina i taktovi pesme “Sway”. Požurila je u sobu da se javi na telefon.

***

Zaspala je negde pred zoru. Kada se u pola sedam oglasio alarm jedva je uspeo da je probudi. Brzo je skočila i požurila u kupatilo. Na vešalici su čekale teget suknja i bež bluza koje je prethodne večeri nakon višesatnog presvlačenja odabrala za ovu priliku. Vrlo malo šminke, tašna, sandale, ništa nakita i tek kap citrusnog parfema. Bila je spremna. Dok je pozivala taksi zaviri u kuhinju i bakinu sobu, ali „grofice“ nije bilo nigde. “Mora da je već na pijaci”, pomisli Lena i nažvrlja poruku- Otišla sam nekim poslom, cmok. Ostavila je papir na trpazarijskom stolu i požurila napolje. Na stepenicama se gotovo sudari sa tetka Verom i njena dva maltezera koje je morala da nabavi po hitnom postupku nakon što je i Cica postala deo sveopšte pomame zvane “Pjer”.

“Dobro jutro, dušo, gde žuriš ovako rano? Već sada je toplo, jako”, tetka Vera otpi gutljaj vode iz plastične flašice.

“Dobro jutro”, uzvrati Lena. “Idem nešto da obavim,  čujemo se kad se vratim”.

Lena požuri ka izlazu iz zgrade, taksi je već čekao ispred. Tetka Vera je sa smeškom isprati pogledom, zastade i poli malo vode za njom. Za svaki slučaj.

CV

Lena reče taksisti da stane malo pre odredišta, prošetaće do tamo ne bi li hodanjem suzbila tremu koja je ne napušta još od telefonskog poziva koji je primila dan ranije. Ženski glas sa druge strane joj je saopštio da ukoliko je slobodna dođe na razgovor u vezi sa poslom za koji je konkurisala. Bila je zbunjena, nije poslala nikakvu prijavu od aprila, ali žena je ponovila njeno ime, datum rođenja, sve se slagalo, bio je to njen CV. Odlučila je da baka Olgi i momcima ne govori ništa dok ne ode i ne proveri o čemu se radi. Firma je bila na istoj adresi kao ona u kojoj je Cica radila. Zapamtila je samo da postoji „inženjering“ u nazivu, a Cica joj je rekla da su oni pre izvesnog vremena menjali ime.

Zastala je pred jednospratnom zgradom sa velikim logom firme iznad ulaza i duboko udahnula. Službenik iz obezbeđenja je uputi kod sekretarice, izvesne Sonje, koja je bila simpatična dama, jedna od onih iz stare garde, sa podužim radnim i životnim iskustvom, na koju je čovek mogao da se osloni i kojoj je mogao da veruje.

“Izvolite unutra, možete odmah, direktor vas očekuje”, ljubazno joj reče. “Srećno”, dodade tiho i namignu joj. Lena uđe u prostranu kancelariju. Učinilo joj se da oseti miris  bureka, pomešan sa mirisom muškog parfema drvenastih nota. Za stolom je sedeo prosed muškarac gledajući u monitor računara. Polako je skrenuo pogled ka njoj i ona zastade. Bez reči ga je posmatrala. “Nemoguće”, pomisli i srce joj brže zakuca. “Zdravo, Leno”, nasmeja se on i ustade. “Dobro došla, doručak je spreman, naš omiljeni”, dodade i izvuče jednu od kožnih stolica nemo je pozivajući da sedne.

“Vukašine, pa to si stvarno ti?!”

“Ja sam, stvarno”, reče on i nasmeja se.

Da, bio je to njen drug iz osnovne škole sa kojim je sedela u klupi, sa kojim je delila sve, od užine do knjiga. Najviše su voleli burek koji je Lena svakodnevno kupovala za oboje. Vuletovi roditelji su bili siromašni, a ona je zbog toga bila veoma tužna. Ponekad bi noću plakala zbog pohabanih cipela u kojima je po snegu dolazio u školu, tako da je njena majka morala da ode i kupi mu čizme. Bio je ćutljiv i drag dečak kog je cela njena porodica zavolela, naročito baka Olga koja mu je svake zime plela rukavice i kape. Lena ga je često posle časova dovodila na ručak i uvek je bio dobrodošao. Nakon osnovne škole nekoliko puta su se sreli, a onda su im se putevi razišli. Čula je da ga je stric, sa kojim je njegov otac bio u zavadi dugo godina, nakon njihovog pomirenja odveo kod sebe u Nemačku i više ga nije videla. Sve do sada.

“Pa, da navalimo na taj burek, kao nekad”, progovori Lena uz osmeh osetivši neku milinu koja joj prođe celim telom.

Nekim ljudima je dovoljan samo tren, ili čak samo jedan njegov delić, da probudi onu staru bliskost kojoj godine, događaji i neviđanje nisu mogli ništa.

***

Telefon joj je zazvonio dok je puna utisaka izlazila iz zgrade veselo poželevši doviđenja radniku obezbeđenja.

“Dušo, gde si, jesi li zauzeta, smetam li?”

Baka Olga nije više mogla da čeka, morala je da proveri šta se dešava.

“Ne smetaš baki, nećeš verovati šta se desilo, dobila sam posao, kod Vukašina u firmi, neko me je prijavio na konkurs, ne znam ko je, znam samo da ja nisam ništa poslala…”, Lena nije znala šta bi pre rekla.

“Koji Vukašin?”

“Znaš onaj mali Vule sa kojim sam išla u školu, sećaš se? On je sada direktor, neko me je prijavio na konkurs, juče su me zvali da dođem na razgovor.”

“Ma šta kažeš, stvarno? E, baš mi je drago, vidi ti Vuleta, daleko je dogurao, znala sam ja…Dolaziš li kući? “

“Idem kod frizera, malo da se udesim, počinjem odmah sutra, posle ću na ručak sa Majom, želi da čuje sve detalje bez odlaganja. Zamisli ti kakva je to slučajnost”, Lena je bila toliko uzbuđena da je jedva dolazila do daha.

“Nema slučajnosti, dušo, koliko puta sam ti rekla. Onda da si kod kuće u sedam, na večeri, zvaću društvo, pozovi i Maju, nemoj da kasnite”.

Baka Olga prekinu vezu i požuri u kuhinju. Iako je uskoro punila osamdeset, i dalje je bila čila i pokretna na čemu je svakodnevno zahvaljivala Bogu. Nije dozvoljavala da joj se iko meša u odlazak na pijacu i kuvanje. Odlučila je da spremi večeru po Leninom ukusu.

Kada su Maja i Lena stigle malo pre sedam, sto je već bio postavljen najsvečanije moguće. Baka Olgin servis od ruskog porcelana, najlepši escajg koji je imala i čaše od tankog venecijansko stakla bili su pažljivo namešteni po ručno vezenom stolnjaku od najfinijeg damasta. Svi su već bili tu, Mihajlo i Milan, Vera i Cica.

“U rerni je još tvoja omiljena pita sa grožđem”, reče baka Olga dok je Lena preletala pogledom po piletini premazanoj karijem i pečenoj sa limunom, umaku od pečuraka i mirođije, mladom siru i raznovrsnim salatama od sezonskog povrća.

“Ma, ti si srce”, reče Lena,  priđe baki i pozdravi je na uobičajen način, obraz uz obraz. „Grofica“ je izgledala carski u vizantijsko plavoj haljini sa diskretnim bisernim ukrasima. Mirisala je na lak za kosu i sveže krastavce.

Svi prisutni su čestitali Leni na novom poslu nestrpljivi da čuju detalje. Samo je Cica delovala kao da je silom naterana u ovu malu, veselu družinu. Ali, niko nije obraćao pažnju, za nju je to bilo normalno stanje.

“Ljudi, nemam pojma šta se desilo, ko je poslao moj CV, misterija. Mislim da je moj bivši direktor, obećao mi je čvrsto da će mi pomoći da nađem novi posao, sigurno je on”, objašnjavala je Lena.

“Ma da, kako da ne”, zausti ljutito baka Olga. “Taj skorojević samo misli na žene, piće i kocku. Ostao ti je dužan,  bacio te na ulicu i ne trepnuvši, a….”

“Hajde da mi nazdravimo”, ubaci se tetka Vera značajno pogledavši baka Olgu, kao da joj daje neki znak očima. “Uopšte nije važno ko je poslao i zašto, posle ćemo o tome, bitno je da si ti, mila, ponovo zaposlena.”

“Pusti je da veruje da je on, bolje nego da ga prezire ceo život”, šapnu tetka Vera „grofici“ i podiže čašu.

Sedeli su do kasno u noć. Lena je pričala o Vukašinu, svi su se prisetili nekih svojih drugara i doživljaja iz detinjstva. Samo je Cica otišla ranije požalivši se na glavobolju.

Baka

 ***

Baka Olga je izdržala pet meseci. A, onda je Leni jedne subote, uz jutarnju kafu i sok od zove priznala da je njenu prijavu na konkurs poslala ona, u stvari ne ni ona nego Milan. Od tetka Vere je saznala da u Cicinoj firmi traže nove radnike, da bi bilo dobro da Lena pokuša. Baka Olga je bila odlučna, Leni neće reći ništa. Nije mogla više da je gleda razočaranu zato što se niko od poslodavaca nikada nije udostojio ni da joj odgovori i saopšti da nije primljena. “Nekada su ljudi dobijali odbijenice, ovi sada ni reč, kakvo je to nepoštovanje, nekultura i bahatost”, rekla je Veri. Odlučila je da zamoli Milana da joj pomogne, što je on i učinio. Poslao je elektronskim putem Lenin CV, našao ga je na njenom računaru jednog popodneva dok je ona bila van kuće. Otvorio je novi nalog za poštu na Lenino ime kako bi mogli bez njenog znanja da prate šta se dešava i da li će biti nekog odgovora. Baka Olga je zamolila Cicu da pomogne, da se makar potrudi da papir završi na stolu onih koji odlučuju, da pazi da se negde ne zaturi. Cica je obaćala da će učiniti sve što može i eto, uspele su.

Leni je tada postalo jasno zašto je baka poslednjih meseci bila toliko pažljiva i darežljiva prema Cici, koristeći svaku priliku da je obraduje onako kako samo ona ume.

Tada je mislila da je čula istinu. Da nije, saznala je tek nekoliko godina kasnije, kada više nije radila u toj firmi i kada je kao gospođa Savić svu ljubav, pažnju i umeće usmerila na svoje i Vukašinove sinove, smatrajući ih najlepšim mogućim završetkom naizgled poslovne priče. O tome kako je njen CV zapravo završio bačen u đubre i kako ga je tamo bacila Kristina koju su oni u komšiluku zvali Cica, suprug joj je ispričao nakon što ih je napustila baka Olga, odselivši se tiho i bez patnje na neko lepše i bolje mesto. Kada ga je pitala zašto joj ništa nije rekao ranije, odgovorio je: “Neke priče se po pravilu serviraju hladne. Znao sam da će je moje ćutanje i vaši osmesi, pažnja i zahvalnost, Olgini pokloni i kolači koje je pravila samo zbog nje boleti i mučiti više od bilo kog vašeg besa, razočarenja ili tuge. Tebi sam rekao zato što si toliko uporna u ubeđivanju da je ne otpustim, da joj oprostim iako mi je radila iza leđa i prenosila naše poverljive poslovne podatke konkurentima od kojih je za to dobijala novac. Najvažnije je da je baka otišla ne saznavši nikad.”

happy-family-720x380 (1)

I bio je u pravu.

Neke stvari u životu se govore, šapatom ili glasno, neke se pevaju ili zapisuju.

A, neke se jednostavno ćute.

                                                                                        KRAJ

za P.U.L.S.E: Tatjana Đilas

TwitterGoogle+

3 komentara na tekst Burek

  1. Neso

    22/09/2015 at 20:04

    Predivna prica.

  2. mihael

    26/09/2015 at 23:35

    predugacko, tesko se prati

  3. Pera

    29/09/2015 at 22:35

    Čudna priča. Zapravo mi se sviđa. Podseća me na one često zbunjujuće jednostavne, ali ipak zahtevne priče objavljivane u “Politikinom zabavniku”, posle stripa, negde oko muzičke kritike. Ovo je kompliment. Tamo su objavljivane i priče jednog Zorana Živkovića, a on je zbilja veliki majstor. Mislim da “Burek” sadrži u velikoj meri elemente onoga što se zove “žensko pismo”, ali to nikako nije prosto ženska priča, priča iz ženskog ugla ili nešto slično. Samo je ženska. Zaokružena je. Sve je tu. Možda bi bila još lepša da si objašnjenja dala malo manje eksplicitno, da se malo uključi i svojoj “velikoj” pameti obraduje i čitalac, ali ne smeta ni ovako. Ukratko – sviđa mi se. Sviđa mi se, jer iza nje ostaje punoća. Lepo osećanje. Čini mi se da si lovila lepotu. I uspela si. Ulovila si je. I sačuvala. Čestitam. Da, da – punoća. Lepota mora biti celovita, kao i istina. To je onaj konačni utisak. Kao od vina, kada popiješ dobar gutljaj i pojavi se jasan utisak. Može još jedna čaša. Pozdrav!

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *