Ulogujte se / Kreirajte profil

Srđan Valjarević i čitalački hedonizam

Prolazila sam kroz jednu od svojih povremenih čitalačkih kriza kada sam se susrela sa prozom i poezijom Srđana Valjarevića (1967).

Tokom studija književnosti razvio se u meni izvesni antagonizam i odbojnost prema čitanju. Jer književnost i književnost nije isto. Odabrala sam Filološki fakultet zbog svoje pasije prema knjigama, ali literatura koja je bile deo obaveznog programa retko bi mi se dopala. Mučila sam se kao da jedem neslanu i nezačinjenu, a uz to i nepodgrejanu i bajatu boraniju čitajući Žitije svetog Save i Žitije svetog Simeona, kao i sva ostala žitija, čitajući Narodne epske pesme, Gavrila Stefanovića Venclovića… Dopale su mi se antičke drame i dela Platona i Aristotela. Nije mi se dopala književnost starog Dubrovnika, Šiško Menčetić i Džore Držić. Za Marina Držića sam se prošfercovala da ga ne pročitam. Moj greh je bio što nisam mogla da uvidim lepotu što su u Milice duge trepavice, kao i što sam ravnodušna na sve podvige Marka Kraljevića, sve sa ljubimcem mu Šarcem i staramajkom Jevrosimom. Sve i kad protivnika toliko udari da usledi stih koliko ga je jako udario tri mu zuba u groce saso. Zapravo, taj Marko je za mene literarna nakaza koja me ne dodiruje ni emotivno ni estetski. I šta meni vredi što su mi se dopale narodne bajke, naročito Zlatna jabuka i devet paunica kada ignorišem veličine koje su nam tako predstavljene.

SV

Studije književnosti sam napustila tamo negde u trećoj godini, ali nisam odustala od samostalne edukacije. Napravila sam sebi listu obavezne lektire vođena rečima stručnjaka. U strahu da ne ostanem neobaveštena opet sam jela neslanu boraniju. I, tako, između dva zalogaja se zapitam da li ja to moram da volim. Susretnem gospođa Virdžiniju Vulf, konkretno  Gospođu Dalovej, ali osećam se impotentno, sve razumem, ali ništa mi se ne dopada. Onda pokušam sa Talasima, ali taj susret je bio još gori. Moram li ja da volim Virdžiniju Vulf? To pitanje me nagoni da preispitam cvet u sebi sve sa kidanjem latica i volim/ne volim. Da, ne volim Gospođu Dalovej,da volim Portret umetnika u Mladosti. Ne volim Andrića. Volim Crnjanskog.  Ne volim Pavićev Hazarski rečnik, volim Pavićevu Unutrašnju stranu vetra. Volim Kafku. Volim Kiša. Volim Kunderu. Volim Vajlda. Volim Tomasa Bernharda. Naravno da Danijela Stil i Paolo Kueljo nikada neće biti moj izbor književnosti, ali onda se postavlja pitanje pa šta ja to hoću. Između Danijele i Virdžinije biram beo papir. Ni jedno ni drugo nije moja šolja čaja.

Obožavam jednu sliku neafirmisane slikarke Suzane Ilić o kojoj niko ništa nije pisao. Pa sad, mogu li ja „da pogrešim“ ako mi se ta slika dopada. Ali ta slika je meni toliko lepa i svaki put kada je pogledam osetim da se nešto pozitivno nadima u meni.

SV1

Onda razmišljam – pa to nadimanje je ono bitno. Umetnost, valjda, treba da služi narodu. Ne onako prosto komunistički utilitarno ili pinkovski da podleže niskim strastima. Ali, svakako, treba da bude prijemčljiva. Književna javnost kuka kako ljudi sve manje čitaju i kude internet, medije i šta sve ne da im otima leba, a ne pomisle da je književnost postala odveć elitistična i sektaška. Smatram da su se Branko Ćopić i Desanka Maksimović iz sasvim neknjiževnih pobuda našli na listi obavezne školske lektire i da današnjim klincima to može biti dvostruko odbojno, em daleko, em treš.

Onda sam gledala film Certified Copie (2010) i raspravu između El (Žilijet Binoš) i Džejmsa (Vilijam Shimel) o nekoj toskanskoj statui gde Džejms tvrdi da je bezvredna, a El govori o tome kako se njoj dopada. Elina kritika je bila lična i impresionistička, a Džejmsova akademska, suvoparna i matematična.

Na pitanje, imam li ja pravo nešto da volim, a nešto da ne volim, odgovaram sebi sa DA. Jer imam pravo na izbor. I u opštem smislu, i u kulturnom i literararnom.

Građa književnosti su reči, ali estetska građa književnosti su stilske figure. Od metafore, preko poređenja do metonimije i ostalih mnogobrojnih. Umetnički nastrojen tekst ima estetske obaveze prema čitaocu, ali ispunjenje tih obaveza nije garancija da mi to moramo čitati i ako pročitamo da će nam se dopasti. Estetičnost je cenzus. No, pored nje tu su bitni i neki drugi faktori.

SV2

Onda niotkuda „došeta“ Srđan Valjarević. Romani Dnevnik zime, Dnevnik druge zime,  Komo, List na korici hleba, Ljudi za stolom i pesme Džo Frejzer i 49 (+24) pesama. I dobijem odgovore od neupitanog Srđana na moje dileme. Prvo naletim na pesmu Ono malo o poštenju:

„(…)

Zašto ja baš to čitam?

Zar mene baš to zanima?

(…)

Pustim se niz stranicu.

Osluškujem, rekoh. I stalno očekujem

nešto tiho,

nešto u blizini, jedva čujno.“.

Tada pomislih kako se i ja puštam niz stranice, osluškujem i stalno očekujem nešto tiho, nešto u blizini, jedva čujno. Očekujem tekst koji će me uvući u sebe, čije ću biti integralno slovo. Želim taj tekst da vidim, čujem, osetim.

SV3

Deo odgovora nalazim i u Valjarevićevoj pesmi Uvod:

„Sa istom energijom

divim se

Česlavu Milošu i Gertrudi Stejn

kad se upustim u čitanje,

s potrebom

da me zagreju nečije reči.

.

I kad usred šume,

sa svih strana okružen drvećem

stojim na jednom panju

i vidim

da mi se tako dopada i

prirodno, kažem: zašto

ne bih svakog dana dolazio na ovo mesto?

A u tu šumu, tada,

ušetao sam sa namerom da pišem,

uz neko stablo i pitao se:

šta u stvari čoveka greje?“.

Kao što drvo fizički greje, tako umetnost, metonimično opisana kroz pisce Miloša i Stejn greje duhovno. Papir je od drveta. Knjige su šuma, ali mi biramo drvo za sebe, panj za sebe na koji ćemo stati i posmatrati. Dakle, opet dolazimo do pitanja izbora.

SV4

Umetnost, a samim tim i književnost je izbor, kako tematski, tako i formalno. Bingo! Ono što Valjarević kao književnik pruža je neposrednost i stavljanje lupe na neke naoko male i beznačajne događaje oko nas i u nama. Neko ko hoda i hoda gradskim betonom, a uočava prirodu. Floru i faunu. I ko se ne odriče grada, a sjedinjava se sa prirodom. Valjarevićeve rečenice su impresionističke, bez suvišnih fraza aka –joj-mnogo-sam-pametan-i-sve-znam–  od čega ne prezaju tzv. edukovani – mnogo sam pametan – pisci ili prepisivači kakvih je danas najviše koji slede ctrl-c/ctrl-v manir te kao usmeni pevači „valjaju“ jedno te isto bežeći u opštost u večitom strahu da ne iskoraknu u lično(st). Svedenost, a opet rečitost. U romanu Ljudi za stolom oduševio me je opis Van Gogovih slika i gradova.

Beograd. Kvartovi koje poznajem. Naselje u kojem stanujem. Naselja kroz koja prolazim. Oni delovi koje dobro poznajem. To je razumljivo. Tu sam rođen. (…) London. Crveni autobus broj 88. Šepards buš. Oksford cirkus. Hajd park. Ginis pivo. Aksbridž roud. Aksbridž roud, tu sam jeo šnicle i pio pivo. Dvaput, i kroz prozor sam gledao tu široku ulicu. (…) Berlin. Krojcberg. I jedna prodavnica muških košulja uvučena ispod mosta nadzemne železnice. A i kolači u Jorkštrase. A i lepa Kristin Katner. A i jedan bilder koji me je častio pivom, blizu hotela „Tranzit“. I otac i sin u sobi do mene. Spavali su. A i pili smo kafu zajedno. Prag. Vinogradska ulica. Jevrejsko groblje. Sinagoga. Maramica na glavi. Kafkina kuća. Nemački ptičar Bil. Kifle ujutru. I knedličke. Slatko vino. Crno pivo. Obične stvari. Odvratne stvari. Odvratno razumljive..

Stajao sam pored Van Gogovog autoportreta, na nekih pola metra od slike. (…) Ali kad staneš na pola metra od slike, od neke Van Gogove slike, možeš videti Van Gogove vijuge. Možeš videti Van Goga kako slika neke mutne seljake za stolom i možeš videti kako su neke slike blatnjave. I možeš videti, i gledati, Vinsenta, tačno među oči, dok slika svoju sobu, I troši i troši i troši tubu žute boje. Možeš ga videti kako on samo gleda svoje cipele i kako iz tih iskidanih, iznošenih i razvezanih pertli taj Van Gog izvlači i cedi samog Van Goga..

Ova dva citata su tematski potpuno različita, ali stilski oba imaju autentičnost (gradovi i Van Gog iz ličnog ugla), a ta autentičnost je literarno artikulisana. Sinestezija, jer dok čitam citirano ja pored što čitam i vidim Van Gogov autoportret, čujem oca i sina kako se domunđavaju, osetim ukus knedlički. Ali i razumem, da je Kafka bitan za Valjarevića kao i lepa Kristin Katner i pivo.

SV7

Srđan Valjarević je nepretenciozan i oslobođen od svih moranja i konvencija. Radio kao metalostrugar, moler, trgovac fotokopir aparatima, pikao fudbalicu, nije studirao, a opet obrazovan, načitan i odličan pisac.

U pesmi Klinč II možemo videti samosvest i poetiku Srđana Valjarevića:

„Za početak, ne bih da se pravim važan,

kao dete

roditelji me nisu oblačili u mornarsko odelo.

Otac nije pušio lulu. Majka je,

obično nedeljom uveče,

hodala hodnikom stana na petom spratu

stambene zgrade

sa plastičnim viklerima u kosi.

Sestra je sa udvaračem stajala u ulazu

Zgrade.

Nisam učio latinski jezik, nisam bio

talentovan za crtanje,

oduvek nepravilno izgovaram neke reči

maternjeg jezika.

Nisam učio biologiju, hemiju, fiziku,

matematiku.

(…)

Hteo sam da kažem,

da sam i takav bio oduševljen sopstvenom

rukom na hartiji,

da čak i ja mogu da pišem i da mi to bude

važno.

Dao sam, odnekud, sebi pravo na to.

Pa čak i da to nazovem radom.

I sad, dok mi zelena gusenica preko

zgloba leve ruke, ne prekidam ovo što bih

da otpevam

hemijskom olovkom u tri prsta desne šake.

To zovem radom..“.

U ovoj pesmi Valjarević parodira biografije pisaca sve sa očevima sa lulom i njima u mornarskim odelcima, sve sa neizbežnim latinskim. No, on nam pripoveda ili peva kako i dosadna svakodnevnica i odsustvo poetičnog može biti poetično ako mu pristupimo na pravi način.

Kao u haiku poeziji koja je svedena na esenciju, tako je i u Valjaravića. On piše o tzv. malim događajima, ljudima i životinjama i kroz to o svom shvatanju života i sveta, a sve to preko mosta estetike.

SV6

U Zimskom dnevniku kroz naoko jednostavnu radnju, junak šeta Beogradom jedne zime i ispisuje dnevničke beleške sa njemu bitnim događajima. I tako vidimo taj mali svet koji ide uporedo sa velikim događajima, ponekad se preplićući sa njima,a ponekad i ne. I taj mali svet deluje istinito, u svetlu estetske istine.

  1. januar – subota

U 13.55 Ulicom Gospodara Vučića, jedan momak sa torbom na ramenu i drugom torbom u ruci, ali i kapom na glavi. Hoda i nosi. Nositi nešto, neki teret, to je suština svih poslova. Taj teret, polako, nositi, stići ću, nema zaustavljanja, mogu, taj teret, polako, nositi, mogu, nositi, taj teret, stići ću, nositi, polako… To je pesma svih poslova..

Valjaravićevu poeziju i prozu odlikuje odsustvo opštih mesta, pa samim tim i pripovedačka nepredvidljivost, nepretencioznost, minimalizam, odsustvo banalnosti, zanimljive rečenične konstrukcije i poređenja, svet prirode i životinjski svet kao literarno sredstvo da se govori o sebi i svojim shvatanjima.

U romanu List na korici hleba kojeg je Valjarević napisao sa samo 22 godine posebno me dojmio minimalizam gde pripovedač mnoštvo likova koje pominje sublimira u oskare, emile i lidije. Sebe zove Jakobom. Tako uopštavajući likove on ih svodi na minimum i bitnost u datom momentu. Oni postoje kroz fragmente i pojedine rečenice, u pripovedačevom životu su tren i zato kao da se nastavljaju jedni na druge kao da je ista osoba, te on zato sve devojke sa kojima je imao nešto zove „lidijama“, a drugare oslovljava sa ili Oskar ili Emil. Pisac mistifikuje i sebe sa tim Jakob, zapravo, moglo bi se reći da je Jakob Srđan kada piše. Srđanovo literarno ja. I takva manipulacija tekstom je stil.

SV8

Napomenula sam bitnost biljnog i životinjskog sveta u Valjarevićevoj poetici, gde je flora i fauna samo poredbena baza. Čini se da je vrhunac postigao u romanu Komo opisujući susret sa surim orlom. Taj orao može biti umetnik, samostalnost,lepota, može biti ono što jeste i ono što mi želimo da je:

Shvatio sam zašto su sve ptice zamukle. On je bio jedan, veliki, gore, iznad svih nas. Osećao sam se kao žaba. Mogao je sve, šta god je hteo. Nikad nisam bio beznačajniji. Bio sam mali, baš kao i moj život, i sve u meni, sve iluzije u meni, sve što me je činilo. (…) I upisao sam: – Veliki zlatni orao; jedan, sam, veličanstven, ogroman, iznad Monte San Prima, nad jezerom Komo.

Da li sam dobila odgovor na svoje nedoumice? Da! Dobra knjiga je ona koju kad čitaš ne gledaš u broj strane i koja „ne tone“ u vremenu. Čitajmo ono što nam se čita, vodimo ljubav sa piscima. Možda postoji umetnička vrednost u opštem smislu, ali ne treba zanemariti i lični afinitet. Ništa se ne mora. Gete i Gete nije isto. Ako nema ljubavi sve je izlišno, makar taj neko bio na svim spiskovima lektire. Makar bio nobelovac. Valjarević mi je pomogao oko tih nekih nedoumica i hvala mu.

Za P.U.L.S.E Aleksandra M. Lalić

TwitterGoogle+

3 komentara na tekst Srđan Valjarević i čitalački hedonizam

  1. Душко Јевтовић

    14/04/2016 at 15:03

    На питање ко је госпођа Бовари, у значењу која жена је била узор за њен лик, писац Флобер је одговорио:
    – Госпођа Бовари, то сам ја!
    Оваквим одговором је најјзгровитије изразио суштину стваралаштва. Уметник увек изражава себе. У себи мора да погоди ону нит којом су прожета осећања свих нас и када додирне ту жицу која нас спаја, он је истинит и уверљив и чини нам се да је проговорио из срца које куца у нама и покреће нас.
    (Одломак из књиге “Хвалоспеви смислу”)
    Док сам читао чланак Александре М. Лалић о Срђану Ваљаревићу, разочарао сам се што је као књижевнике које не воли навела Андрића, Ћопића и Десанку Максимовић, мени омиљене писце, али ми се допала њена искреност и смелост да то отворено каже. Они једноставно нису погодили нит којом су прожета њена осећања, а то је и разлог због кога људи које воле да читају не воле исте књиге и ауторе.
    Што се мене лично тиче, пишем само о ономе што волим, што добро познајем, чиме сам прожет.
    Неки писци према којима сам био равнодушан у младости одушевили су ме касније, приликом поновног читања, после 20, 30 година. Јер живот ме у међувремену испунио патњом и љубављу коју нисам имао, којом ме је искуство обогатило у годинама које су само календарски прошле, али које су се угњездиле у сећању и врше свој благотворни утицај.

  2. Pingback: » Srđan Valjarević i čitalački hedonizam

  3. Neko

    07/11/2016 at 20:07

    Poredeci srpsku epsku poeziju sa neslanom boranijom autor samo pokazuje svoju nezrelost. Srpskoj narodnoj poeziji su se divili mnogi veliki ljudi poput Getea zbog koje je i naucio srpski jezik. Ona traje vec nekoliko stotina godina, a veliko je pitanje koliko ce trajati pisanje Valjarevica. Srpska narodna poezija je originalna za razliku od Valjarevica koji sledi americku liniju autora poput Hemingveja, Bukovskog, Fantea, Londona i cija je tek bleda kopija.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *