Ulogujte se / Kreirajte profil

Da li je pravi doživljaj filma moguć samo u bioskopu? (poslednji deo)

Ovo pitanje je često prisutno kad se sastanu „tradicionalisti” – pristalice starog, dobrog biskopa sa punim salama i tapkarošima ispred, nasuprot pristalica novog vremena i novih tehnologija. Potpisnik ovih redova priznaje da je skloniji ovima drugima, mada veoma dobro pamti doživljaje kojih tradicionalisti ne žele nikako da se odreknu. Ali ne iz pukog tehnološkog pomodarstva, već prosto zbog toga što veruje da svako novo vreme ima svoje zakone, svoja pravila, te da ništa nije jednom zauvek zamrznuto. Prosto rečeno, vreme se promenilo, došla je na scenu nova tehnologija, sa njom nov senzibilitet i nama ne preostaje ništa drugo nego da se tome prilagođavamo, da menjamo svoje navike, ukus…

empty_cinema_room_by_malypluskwiak

S druge strane, oduvek je bilo onih kojima je bioskop, kao socijalni skup, kao mesto kolektivnog doživljavanja, prijao i pomagao da prevažiđu svoje svesne ili podsvesne strahove od usamljenosti – i onih kojima je osama prijala mnogo više od gužvi, kašljanja okoline i šuškanja s kesama od kokica, onih koji su kupovali karte za matine, kada nema gužvi i kada su mogli da nađu mesto blizu koga na desetinu metara nema nikoga. Danas su nove tehnologije donele veće mogućnosti ovoj drugoj grupaciji da ostvare svoje usamljeničke snove.

Šala na stranu, jedno je sigurno: doživljaj umetnosti, pa i filma, umetničkog – pre svega, individualna je stvar, intimna i subjektivna, te zavisi od svakog pojedinca posebno. Umetnost, a film posebno, zahteva punu koncentraciju, kao čitanje poezije ili ozbiljnih književnih žanrova, te je suštinsko pitnje koliko je to bilo moguće u ranijim, isključivo, bioskopskim uslovima. Danas je pravom filmofilu omogućeno da gleda, uživa i analizira film u najidealnijim uslovima – kućnim uslovima, u ambijentu u kome se kao gledalac najudobnije oseća, a da ne govorimo o mogućnosti zaustavljanja filma, vraćanja sekvenci i „dubinske analize”.

Da, rećiće neko, nisu bitni filmofili, važnija je široka publika. To bi mogla da bude opravdana tvrdnja kada bi se podrazumevalo da se filmovi gledaju na lošim ekranima ili televizijskim monitorima. Međutim, kada ovo govorimo, mislimo pre svega na dobre emitere, plazme, led-ekrane, na dobre video projektore koji su sve pristupačniji gotovo svakom porodičnom krugu. A onda i oni, kojima nedostaju socijalnu skupovi (bioskopi), mogu da prave svoje privatne bioskope za svoju poroducu, prijatelje, komšije.

Klasičan bioskop bio je izum i proizvod producentsko-distributerskih pohlepa za što većim profitom sa što manjim ulaganjima, tj. što manjim habanjima skupih kopija. Jedna projekcija = 300 ulaznica. I više. Priču o socijalnoj dimenziji spojenoj sa estetskom, pri čemu doživljaja nema s jednom bez druge, izmislili su kasnije teoretičari. Istovremeno, bioskop je neka vrsta sirotinjske zabave, u kojoj je bitnija masovnost publike od svakog doživljaja. Markentinška prevara najčešće je pratila svaki nov film, dovodeći široku publiku u poziciju pasivnog priložnika producentskim, distributerskim i bioskopskim kasama.

Starije generacije pamte „kišovite” kopije, sa manjim ili većim skokovima na mestima prekida filmske trake, do kojih je neminovno dolazilo usled mehaničkih razloga. Danas ste, naprotiv, u mogućnosti da gledate filmove bez i jednog kracera, bez i jednog „ukradenog” frejma. U svojim udobnim foteljama, bez ljubavnika ispred, koji su tu došli da se tajno ljube, bez šuškanja s kesama, kašljanjima i kijanjima, bez bilo čega što vam smeta i što vas može dekoncentrisati. I,  eventualno, sa sebi najbližima.

A za one koji još uvek žele da uživaju u kolektivnim doživljajima, s kracerima i iskrivljenim vratovima, nadamo se da će još dugo biti klasičnih bioskopskih sala. Bar onih u muzejima kinoteke.

Autor: Miroslav Bata Petrović

“Deset zabluda o filmu” – X deo

“Filmske radosti”

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *