Ulogujte se / Kreirajte profil

Genealoške komplikacije

Lokalne pravne i političke inicijative i kampanje delotvornije su od bilo kojeg broja međunarodnih ugovora, komiteta i izveštaja. Nevladine organizacije (NVO), kao što su Crveni krst, Amnesti internešenel i Oksfam bile su važan učesnik u kampanjama za ljudska prava poslednjih godina.

PA200191

Kada nisu sredstvo vladine politike, NVO su u stanju da mobilišu javno mnjenje za promovisanje prava zato što mogu sebe braniti od optužbe za dvostruke standarde i skrivene motive. Takav tip humanitarizma sadrži u sebi radikalni potencijal za odbranu ljudskih prava i može se dovesti u vezu sa duhom narodne organizacije i aktivizmom revolucionarne prirodno-pravne tradicije.

Ljudska prava dugo su predstavljana kao uzvišeni proizvod istorije ideja. Iako je ovaj pristup nužan za razumevanje njihovog intelektualnog porekla, on često pati od filozofskih i istorijskih nedostataka istoricizma. Istorija se u ovom slučaju predstavlja kao progresivni marš sveosvajajućeg uma koji briše greške i savladava predrasude. Prema tumačenju istoricizma, seme vrednosti posejano je u nekoj vremenskoj tački u prošlosti, raste tokom generacija i inspiriše ljude koji se bore za njegovu realizaciju, da bi posle mnogih pokušaja i muka, filozofski potencijalitet konačno postao istorijski aktualitet. Istorija se kreće u jednom pravcu, vrednosti se neumoljivo raspleću u smeru usavršavanja u linearnom procesu razotkrivanja esencija i vrednosti, kao što su sloboda, jednakost ili prava. Sadašnjost je uvek superiorna u odnosu na prošlost zbog progresivnog marša istorije.

Ovakav tip istorije Fridrih Niče i Mišel Fuko napadali su kao sikofantski način pričanja priča, da bi ga potom zamenili genealoškom metodologijom. Terminom genealogija, koji Niče upotrebljava u svom ataku na moralnost hrišćanstva, pravi se aluzija na prljavi i nepravedni pogled na istorijski proces. Istorija se stvara u sukobu sila i u sukcesiji dominacija, gde se srećni i nesrećni događaji, podudarnosti i loši zaokreti, kombinuju na neočekivan način da bi se oblikovale naše blagoslovene institucije i vrednosti. Napuštajući Kantovo insistiranje na apriornim uslovima saznanja, na večnim i univerzalnim normama, Niče je razvio novi tip istorije koja ne napreduje trijumfalno ka sadašnjosti u maršu, gde se neznanje, arbitrarnost i sukob postepeno zamenjuju naukom, zakonom i mirom.

Posao istoričara nije da istražuje večne izvore i linearni put, već moguće uslove i nepredviđene okolnosti iz kojih izrastaju vrednosti, a ovaj metod za model uzima ličnu geneaologiju. Dolazak na svet svakog pojedinca praćen je nizom slučajnih događaja. Oni uključuju nepredvidivi susret njegovih roditelja i akt rađanja, koji su stvorili tog pojedinca, ali su mogli dovesti i do nečeg drugog.

Ipak, uprkos centralnom značaju slučajnosti u životu (sekularni termin za moria ili fata), racionalistički filozofi i društveni inženjeri nastoje da u dugoj misionarskoj kampanji u potpunosti potisnu slučajnost i emocije u korist uma, planiranja i kontrole.

Potreba da se legitimiše novi svetski poredak

feljton_ocp_w380_h300

Kada se jednom usvoji geneološki metod, političke intrige, lične antipatije i konflikti, domaći prioriteti, tajna ogovaranja nacionalnih i međunarodnih institucija i slučajni događaji postaju podjednako važni za razvoj i saznavanje ljudskih prava, kao i intelektualna istorija, politička filozofija i jurisprudencija.

U SAD, na primer, vladini predstavnici, zakonodavci, lideri nevladinih organizacija i medijski urednici, prihvataju ljudska prava kao ideološku zastavu pod kojom se vode kulturni ratovi i međunarodne političke bitke. Supersila tokom hladnog rata i globalni hegemon posle njega, SAD su jedina zemlja koja ima neophodnu moć i dovoljno interesa da vodi međunarodnu kampanju u ime čovečanstva i čovečnosti, ali taj interes ne proističe samo iz čvrstog opredeljenja američke administracije za ideale slobode i jednakosti. Naime, iza neumoljivog uspona moralnosti uglavnom leže ovozemaljski, prizemni i ne tako očigledno vidljivi razlozi. Na međunarodnom planu, ljudska prava predstavljaju neprocenjivo američko oruđe u ideološkim bitkama današnjice.

Posle Drugog svetskog rata (i posle hladnog rata), međunarodni poredak bio je razoren. Predratni principi i institucije bili su nedelotvorni, te je jaz u centru svetskog poretka bio ispunjen ljudskim pravima, koja su pružila uzvišenu moralnu osnovu za novi poredak i Ujedinjene nacije, kao njegov primarni institucionalni izraz. Ali, opredeljenju za moralnost i prava bio je napadno pridodat princip neintervencije u unutrašnje stvari država. Promovisanje morala i odbrane suvereniteta, dva navodno antagonistička principa, služilo je odvojenim ciljevima velikih sila: potrebi da se legitimiše novi svetski poredak posredstvom opredeljenja za prava, a da, pri tome, pobedničke sile nisu mogle biti izložene istragama i kritkama zbog otvorenog kršenja tih prava. Dok su se glavne sile borile svom snagom oko pitanja definisanja ljudskih prava i pravljenja liste prioriteta, istovremeno su bile saglasne da ona ne mogu biti upotrebljena za probijanje štita nacionalnog suvereniteta. Njihov neugodni savez omogućio je vladama i nevladinim organizacijama da kritikuju države sa kojima se ideološki ne slažu po pitanju ljudskih sloboda, a da istovremeno štite velike sile i bliske im države od napada zbog zloupotreba navedenih prava.

Najbolju ilustraciju navedene tvrdnje pruža jedan rani primer. Naime, novouspostavljena Komisija Ujedinjenih nacija za ljudska prava, kojom je predsedavala Eleonora Ruzvelt, u do tada neviđenom samoporicanju odlučila je da ne čita pojedinačne žalbe u vezi sa zloupotrebama ljudskih prava koje su joj podnete i tako postala najveći koš za hartiju koji je ikad izumljen. Jednu od odbačenih peticija poslao je W.E.B. Di Boa u ime Nacionalne asocijacije za razvoj obojene populacije (NAACP) u kojoj se detaljno opisuje linčovanje Džima Kroua i raširena rasna diskriminacija u SAD. Gospođa Ruzvelt primila je Di Bou koji je želeo da stavi pomenuti apel na dnevni red Generalne skupštine i tom prilikom zapretila povlačenjem iz američke delegacije ukoliko to bude učinjeno, oštro mu rekavši „da bi bilo bolje da se stara i radi za svoju zemlju, a ne da SAD izlaže iskrivljenim optužbama drugih zemalja.“

Prigovori američkih crnaca

2504_ocp_w380_h300

Sovjetski delegat, kojem se Boa posle toga obratio, sa zadovoljstvom je prihvatio prigovore američkih crnaca. Tokom čitave ere hladnog rata, na zapadne optužbe u vezi sa gulazima i političkom represijom Sovjeti su ritualno odgovarali ukazivanjem na američki rasizam (i britansko ponašanje prema Severnoj Irskoj).

Na taj način je postavljena pozornica za pretvaranje ljudskih prava u fudbalsku igru za ideološko poentiranje, u retorički dodatak i sredstvo za podupiranje geopolitičkih prioriteta supersila.

Potpisivanjem Univerzalne deklaracije, 10. septembra 1948, i izvršenjem kazne nad sedam okrivljenih koje je tokijski tribunal osudio na smrt 23. decembra, objedinjena su dva dela posleratnog projekta. Konstitucionalni momenti u nacionalnom i međunarodnom poretku sadržavali su pogled unazad i pogled unapred. Naime, suđenjima se ocenjivala prošlost, dok se deklaracijama i konvencijama nastojala regulisati budućnost, ali su i jedno i drugo bili delovi jednog istog projekta. Suđenja i ugovori predstavljali su početak dugoga procesa čiji je cilj bio da se umanje politički i društveni konflikti i da se zamene serijom pravno-tehničkih sporova koje mogu razrešavati advokati i sudije.

Taj aspekt bio je posebno očigledan u težnji zapadnih sila da delegitimišu rat i zamrznu svetske granice postavljene krajem četrdesetih godina. Za kolonijalne sile zločin Japana sastojao se u tome što je on uzdrmao i čak preokrenuo postojeće kolonijalne aranžmane. Posle pobede, saveznici su počeli ponovo da zauzimaju svoje stare kolonije u završnoj igri pred dekolonizaciju. Suđenja su se koristila za uvođenje pravnih principa koji bi mogli staviti van zakona nadolazeće antikolonijalne borbe. Radhabinod Pal, indijski sudija u tokijskom kolegijumu sudija, snažno je artikulisao svoj prigovor kada je istakao da „današnji status kvo nacija pod dominacijom ne može biti iskorišćen za podvrgavanje večnoj dominaciji od strane drugih samo u ime mira“.1

Mada su ljudska prava bila savršena zamena za istrošene principe svetskog poretka, motiv koji je stajao iza specifičnih inicijativa i kampanja nije uvek bila represija u udaljenim nemirnim područjima u svetu, već i prioriteti i konflikti unutar velikih sila. Vlade procenjuju ljudska prava na osnovu njihove korisnosti za uspešno sređivanje stanja na domaćem planu. Predsednik Ruzvelt, na primer, upotrebljavao je retoriku ljudskih prava da bi izrazio neslaganje sa američkim povlačenjem iz rata. Međutim, ako prema mišljenju političkih filozofa ljudska prava pripadaju moralnom diskursu i razložnoj argumentaciji, onda valja reći da pragmatičke kalkulacije preovlađuju u procesu njihove primene u unutrašnjoj i međunarodnoj politici. Već krajem prve runde oblikovanja institucija i postavljanja standarda, kasnih četrdesetih godina prošlog veka, koristile su se dve laži: prvo, da je rat vođen zbog zaštite ljudskih prava i, drugo, da su tradicionalna američka prava i slobode izvoženi u ostatak sveta. Dok prva ideja i danas karakteriše način na koji shvatamo dobre ratove, druga se tretira kao dobra tek u poslednjih deset godina (deseto poglavlje).

Posle uspona ljudskih prava krajem četrdesetih godina, usledio je dug period u kojem su ona bila podređena prioritetima antikomunizma. Stavovi velikih sila sledili su logiku domaćih političkih prioriteta. Početkom pedesetih godina američka desnica je na ljudska prava gledala kao na komunističku zaveru na međunarodnom nivou i sredstvo u rukama buntovničkih pokreta za građanska prava u unutrašnjim okvirima. Briskerov amandman, zakonodavnu meru usmerenu najviše na odredbe ljudskih prava, američki Kongres nije 1953. uspeo da usvoji zahvaljujući nedostaku glasova, što je Senatu dalo krajnja ovlašćenja u vezi sa međunarodnim ugovorima i omogućilo mu da proglasi nevažećim one koji su navodno nesaglasni sa ustavom.

Savršeni lek za američku bolest

feljton_ocp_w380_h300 (1)

Sledeći prepad na ustav, američka vlada obznanila je da neće ratifikovati dva ugovora Ujedinjenih nacija (za koje se ona borila radi umanjivanja socijalnih i ekonomskih prava), čime je otpočela kontinuirani trend nepotpisivanja važnih ugovora o ljudskim pravima. Trebalo je da prođe dvadeset šest godina da bi SAD potpisale Ugovor o građanskim i političkim pravima, četrdeset godina da bi ratifikovale konvenciju o genocidu, a dvadeset osam da bi odobrile sporazum protiv rasne diskriminacije.

Međutim, Kongres nije ratifikovao ugovor o ekonomskim i socijalnim pravima, konvenciju o zabrani diskriminacije protiv žena, a SAD su, uz Somaliju, jedina država koja nije potpisala konvenciju o pravima deteta. Ideološke borbe tokom hladnog rata, koje su ljudska prava pocepale na politička u plavom taboru i ekonomska i socijalna u crvenom, počele su da se smiruju u eri popuštanja zategnutosti između velikih sila. U vreme Karterove administracije ljudska prava široko su prihvaćena na Kaptol hilu, a diktatorske države koje su se nalazile pod američkim patronatom i izvlačile korist tokom hladnog rata zahvaljujući svom zaštitniku, počele su dolaziti pod udar blage kritike američke vlade i mnogo žešće kritike nevladinih organizacija za ljudska prava. Nova spoljnopolitička retorika u vezi sa ljudskim pravima bila je u postvijetnamskoj, posthladnoratovskoj, recesionoj eri savršeni lek za američku bolest. Naime, ljudska prava predstavljala su ideju čije vreme tek dolazi, ujedinjujuću, moralno zadovoljavajuću, ali i čip u pregovaranju. Predsednik Karter kolebao se povodom ljudskih prava tokom predsedničke kampanje, ali kada je shvatio njihovu korisnost, postao je najvatreniji zagovornik ove ideje, a tim povodom jedan insajder u administraciji istakao je da je „sudbina intervenisala – slučajni događaji, stvari, pisma – tako da se to pitanje neočekivano rasplamsalo“. Ipak, čini se da su ideološke kontroverze, utilitarne kalkulacije i nasumični događaji više uticali na istoriju ljudskih prava nego principi i idealizam.

Karterova administracija nagovestila je radikalan zaokret u američkoj politici. Stalno pozivanje na ljudska prava, Godišnji izveštaji o zloupotrebi ljudskih prava Stejt departmenta, ekonomske i eventualno vojne sankcije koje se nameću odmetničkim režima, sve to stavilo je ljudska prava u samo srce američke spoljne politike. „Ljudska prava postala su iznenada hit. Već godinama mi smo bili propovednici, idealisti, nametljivci, a sada smo uvažavani“, pisao je jedan zvaničnik NVO 1977. godine. Kongres je usvojio zakonodavstvo sredinom sedamdesetih godina, povezavši spoljnu pomoć i ostvarivanje ideje o ljudskim pravima. Nova orijentacija olakšala je pristup opozicionim partijama i pokretima širom sveta, nudeći nekad nedostupne informacije i stvarajući povoljnu političku atmosferu za američke interese, pošto su demokratske snage uspele da uklone tlačitelje koje su sponzorisale SAD. Istovremeno, demokrate i aktivisti uzdigli su opredeljenje za ljudska prava na „nivo patriotizma, reafirmišući najbolje tradicije američke nacije“. Nova orijentacija obnovila je esprit de corps i apetite za liderstvom u okviru demoralisane američke elite.

Ljudska prava kao glavni način delovanja i sticanja prijatelja

feljton_ocp_w380_h300

Interesovanje za ljudska prava nekako se povuklo posle Karterovog predsednikovanja, da bi se potom vratilo sa manihejskom politikom Reganove administracije. U ratu protiv imperije zla (vođenom u savezu sa najrepresivnijim režimima u svetu), odbrana ljudskih prava poistovećivala se sa promovisanjem demokratije određene terminima izbora koji nisu očigledno i brutalno lažni.

SAD su izdavale godišnje izveštaje o zloupotrebi ljudskih prava u zemljama širom sveta i upotrebljavale ih kao monetu za pogađanje u sferi trgovine, pomoći i diplomatskih pregovora. Njihova tačnost bila je sporna. Robert Bernstejn, osnivač organizacije Hjuman rajts voč, tvrdio je da je američka grana u toj organizaciji uspostavljena 1981. godine kako bi ispravila sve laži iznete u prethodnim izveštajima Stejt departmenta. Iako su ti izveštaji odnedavno postali objektivniji, grupe zadužene za ljudska prava ukazuju na činjenicu da SAD stalno krše ljudska prava, što se ogleda u nekažnjivoj policijskoj brutalnosti, tretmanu osoba koje traže azil, zatvorskim uslovima i smrtnoj kazni. Pri svemu tome, valja imati u vidu da se navedene i druge zloupotrebe ljudskih prava „nesrazmerno odnose na rasne manjine“. („Amnesty urges curb on US ’human rights abuse’“, The Guardian, 14. april 1999, tačka 9. „Ako proanaliziramo standarde za međunarodna ljudska prava, onda jasno možemo videti da Amerika ignoriše test na koji dnevno ukazuje direktor organizacije Amnesty obraćajući se Komisiji UN za ljudska prava povodom zloupotreba ljudskuh prava u Americi.“ Potpredsednik Čejni ismejao je izveštaj organizacije Amnesty International za 2005. u kojem se osuđuju različita kršenja ljudskih prava, sledećim rečima: „Kad je reč o oceni organizacije Amnesty International da Amerika krši ljudska prava, ja je iskreno ne uzimam ozbiljno“ (Cheney Offended by Amnesty criticism, CNN.com). Valja istaći da je Evropski sud za ljudska prava zaključio da uslovi u kojima zatvorenici čekaju egzekuciju u američkim redovima smrti predstavljaju kršenje člana 3 Konvencije, kojim se zabranjuju tortura, nehumani i degradirajući tretman. Soering v. United Kingdom Series A, No. 161, 11 EHRR 439, 7. jul 1989.)

Međutim, opšta usmerenost posleratnog poretka bila je već uspostavljena. Ljudska prava potvrdila su svoju vrednost onima koji su ih sprovodili, s tim što su dobrotvori često više profitirali nego korisnici. Ljudska prava trijumfovala su 1989. godine. Humanitarni ratovi u Klintonovoj eri bili su logičan nastavak dugotrajne američke politike aktivnog uplitanja u unutrašnje stvari zemalja širom sveta, koji se nisu pretvarali u neposrednu intervenciju samo zbog suočavanja sa kontrasilom oličenom u SSSR. Ipak, posle njegovog raspada, prikrivena prevlast Klintonove ere postala je realna. Ljudska prava više nisu predstavljala sredstvo kojim se obezbeđivalo da države slede antikomunističku i prozapadnu politiku, već lingua franca novog svetskog poretka. Evropa je primila hrišćanstvo posle pobede imperatora Konstantina nad tri pretendenta na imperijalni tron i njegovog preobraćenja u IV veku posle nove ere. Slično tome, danas je američka pobeda nad komunističkim neprijateljima bila tvorac ljudskih prava kao zapadne ideologije i kreda novog svetskog poretka (osmo poglavlje). Ona više nisu kritičko sredstvo u globalnim sukobima ili lokalnim sporovima između satelitskih država, već glavni način delovanja i sticanja prijatelja na globalizovanom tržištu.

Ideologija na kraju istorije

feljton03_ocp_w380_h300

Danas je pečat ispravnosti ljudskih prava postao i veći i manji. Pre svega, veći je zato što je nacionalno ili nominalno prihvatanje njihovih normi i regulatornih organa nužna pretpostavka, ulaznica u sferu upravljanja svetom. Odbacivanje tih pravila ne znači više samo diplomatske osude na međunarodnom planu i teatralne napade u medijima, već i bombardovanje, invaziju i okupaciju.

Tokom devedesetih godina predsednik Buš stariji koristio je jezik ljudskih prava i demokratije kao opravdanje za ratove i intervencije, da bi posle 2001. godine Buš mlađi kombinovao retoriku slobode i demokratije i mračni govor o smrtonosnoj opasnosti i unutrašnjoj (ne)bezbednosti. S druge strane, značaj ljudskih prava je smanjen. Ona se posmatraju kao nužni i prirodni deo zapadnog nasleđa, nešto što se dobija automatski, kao televizori i mobilni telefoni. Međutim, pošto mi proizvodimo puno i imamo mnogo ljudskih prava na Zapadu, moramo naći tržišta na koja ćemo ih izvesti. Ali, kao i slučaju velikih količina maslaca i vina, moramo takođe obezbediti da primaoci naše velikodušnosti plate odgovarajuću tržišnu cenu kako vrednost našeg proizvoda ne bi bila podrivena. Kao što to ističe Tom Farer, noviji ratovi vode se „između onih koji veruju u slobodne ljude i tržište, s jedne strane, i onih koji u to ne veruju, s druge strane; to je rat između demokratskog kapitalizma i njegovih neprijatelja“.

Naime, čini se da nametanje osiromašenog tipa demokratije okupiranim zemljama predstavlja veći prioritet od zaštite ljudskih prava. I zaista, „ako je samo demokratija cilj, onda sve dotle dok smo ubeđeni da će neko preživeti da održi slobodne i poštene izbore šta drugo može biti vrednije od smrti civila nego životi naših trupa“. Irak je pokazao da su ljudska prava možda vrhovno načelo, ali da ljudi nisu.

Retorika ljudskih prava trijumfovala je zato što nju mogu usvojiti levica i desnica, Sever i Jug, država i crkva, ministar i pobunjenik. To je karakteristika koja ih čini jedinom ideologijom u varoši, ideologijom posle kraja ideologija, ideologijom na kraju istorije. Ali, ta široka privlačnost prava ujedno je i njihova slabost. Do sada smo ukazivali na to da su se prirodna i, potom, ljudska prava shvatala kao odbrana od dominacije moćnih i arogancije i ugnjetavanja bogatih. Posle njihovog uvođenja prisvojile su ih vlade koje su shvatile kakvu korist mogu izvući iz moralno zvučeće politike, i ta tendencija se danas kreće ka svojoj završnoj fazi. Pre svega, ljudska prava predstavljaju način na koji ljudi govore o svetu i svojim težnjama i izraz su univerzalnog dobra u životu. Ona su utkana u novi svetski poredak, zahtevi za njima se usvajaju, apsorbuju i refleksivno ugrađuju protiv izazova. Pristanak i kritika, odobravanje i cenzurisanje, jesu deo iste igre, pri čemu i jedno i drugo doprinosi beskrajnom umnožavanju i kolonizaciji prava.

Ljudska prava postaju kredo srednje klase. U tom smislu, najveće dostignuće diskursa prava nije u tome što smanjuje distancu između Istoka i Zapada, levice i desnice ili bogatih i siromašnih, već da siromašnima nameće ideologiju bogatih. Ipak, paradoksalno, rezidijum transcendencije ostaje. Svaki put kada siromašni, potlačeni, torturama izloženi ljudi upotrebljavaju jezik prava – zato što im u tom momentu ništa drugo nije dostupno – da bi protestovali, pružali otpor, borili se, oni se oslanjaju na metafiziku, moral i politiku zapadnog sveta. Naime, ljudska prava mogu da ponude samo paradokse.

Kostas Duzinas

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *