Ulogujte se / Kreirajte profil

Mondrijan i Maljevič – ikone Moderne

Narodni muzej u Beogradu i Muzej istorije Jugoslavije pre nekoliko godina priredili su izložbe o dva veoma istaknuta avangardna umetnika s početka dvadesetog veka čiji radovi su bitno obeležili likovnu umetnost Moderne, ali i isto tako i dva autora čija su dela doživljavala široku implementaciju u oblasti primenje umetnosti, industrijskog dizajna, dizajna, uređenja enterijera, arhitekture i slično. Reč je o delima holandskog umetnika Pita Mondrijana i ruskog/sovjetskog umetnika Kazimira Maljeviča.

Izložba posvećena Mondrijanu, tačnije jednoj njegovoj slici/kompoziciji, bila je fokusirana na jedno Mondrijanovo delo, „Slučaj Kompozicije II“, koje je Kraljevina Holandija 1931. godine, samo dve godine pošto je delo nastalo u Parizu, poklonila novonastaloj Kraljevini Jugoslaviji ne bi li se veze između ove dve zemlje ojačale. Uz ovu kompoziciju Narodni muzej u Beogradu je tada na poklon dobio još nekolicinu slika holandskih umetnika među kojima je bio zastupljen i Van Gog, ali je samo ovo, Mondrijanovo, delo bilo izrazito modernističko. I upravo je modernizam i neoplasticizam ove kompozicije razlog zašto je slika dugo vremena bila zabačena u depou muzeja, da bi tek početkom pedesetih godina (dakle sa promenom društvenog i državnog uređenja nove Jugoslavije) kompozicija bila uvrštena u postavku muzeja.

Slučaj Kompozicije II

Pit Mondrijan je bio jedan od osnivača holandske umetničke modernističke škole De Stijl koja je okupljala progresivne umetnike slične onima kakvi su radili u susednoj Nemačkoj i Gropijusovom Bauhausu. Bauhaus je, sa druge strane, primao veoma snažne uticaje iz Rusije koja je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka bila veoma plodno tle za razvoj avangardnih pokreta koji su svoj angažman direktno ulagali u propagandne ideje socijalističke revolucije. Kazimir Maljevič je jedna od najistaknutnijih figura ruskog modernizma, a njegovi učenici, poput El Lisickog, dali su direktan doprinos razvoju Bauhausa.

Izložba dela ruske avangarde „Od Šagala do Maljeviča, revolucija avangarde“ najavljena je za ovu godinu u Muzeju istorije Jugoslavije, a Srbija i Beograd će biti jedna od tri države koje će imati priliku da ugoste do sada najveću putujuću zbirku Maljevičevih dela. Druge dve države su Monako i Švajcarska.

Mondrijanova umetnost je strukturalistička, fokusirana na osnovne elemente (kvadrat i pravougaonik) koji su poređani u skladnu celinu koja u krajnjem slučaju daje svoju funkciju, što će kasnije doći do izražaja kada umetnost postane sve više primenjiva u praksi i korišćena za masovnu upotrebu. Neoplasticizam, pravac kojem je pripadao i koji je začeo, predstavljao je smeo iskorak u apstrakciju koja nije imala nekog preteranog smisla ukoliko se tumačila van konteksta i bez metanaracije koja je bila u pozadini umetničke filozofije. Pokreti kao što su dadaizam, fovizam, kubizam, naglasili su i najavili promene koje su dolazile u shvatanju umetnosti koja se do tada doživljavala kroz ideju „umetnost radi umetnosti“. Mondrijan je u skladu sa svojim protestantskim nasleđem, puritanizmom kao stilom života i traganjem za redom u prostoru uspostavio svoju umetničku doktrinu koja je bila orijentisana na horizontalno i vertikalno pozicioniranje rešetkaste strukture (crnog okvira) koji je nosio osnovne boje raspoređene tako da predstavljaju skladnu celinu. Bela pozadina, crni okvir koji je pozadinu rešetkasto delio na manje i veće kvadrate i pravougaonike koji su bili „filovani“ plavom, crvenom ili žutom bojom. To je bilo u osnovi neoplasticizma, a kasnije su se razvijale varijacije koje su uglavnom činile dve boje od kojih bi jedna bila predominantna, dok je druga služila da razbije monotoniju prve. Ovaj pristup će naročito doći do izražaja i primene u dizajnu i arhitekturi gde će se velike površine jefitnih i masivnih materijala (poput betona i čelika) prekrivati u neoplasticističkom stilu.

Mondrijan je inspiraciju, između ostalog, crpeo i iz popularne muzike početka dvadesetog veka, iz džeza i bugi-vugija. Njegovo delo Brodvej Bugi-Vugi je nastalo kao plod boravka u SAD, a čine ga ponovo primarne boje od kojih dominira žuta koja daje osnovu i predstavlja muzičku matricu, dok su ostale boje, crvena, plava i bela, raspoređene „nasumično“ i predstavljaju promene intenziteta ritma. Mondrijan je na taj način dao direktan omaž tadašnjoj muzičkoj umetnosti koja nije bila etablirana kao elitistička i artisokratska, već upravo suprotno.

Brodvej Bugi-Vugi

Moderna, kojoj su pripadali i Mondrijan i Maljevič, je proklamovala ideale utopije i idealnog tipa društva i pojedinca ka kojim bi trebalo težiti. Umetnost je tu shvaćena kao podređena stvarnosti i u tom smislu je takva umetnost bila izrazito subverzivna i revolucionarna jer je istupala iz klasičnog shvatanja umetnosti u kojem je detalj bio izuzetno cenjen i naglašen. Moderno likovno stvaralaštvo je nasuprot detalju, odnosno preslikavanju stvarnosti ili prepričavanju realnosti, nudilo karakterizaciju te iste stvarnosti. U tom kontekstu valja tumačiti i apstraktna dela kubista, kubo-futurista, neoplasticista i suprematista. Svi vidimo stvarnost očima, ali suštinu, karakter i odnose stvarnosti modernisti su predstavljali na grub i „neotesan“ način ne bi li naglasili osnovne crte profila ličnosti, profesije, društva, klase i slično.

Maljevič je, slično kao i Mondrijan, prošao nekoliko različitih faza dok nije stigao do krajnje tačke i osnovao suprematizam. Obojica su, ma koliko njihova umetnost bila internacionalna, imali duboke korene u tradicionalnom holandskoj, odnosno ruskoj umetnosti. Kod Mondrijana se to vidi u naglašavanju strukture slike, a što se najbolje prepoznaje u slikanju pejzaža i prirode. Takođe, obojica su imali antropocentričan pogled na svet u kojem se stvari i odnosi u okruženju podređeni čoveku, ali upravo iz tog razloga i čovek treba da stvori umetnost na elementarnim temeljima kao što su bazične boje i osnovni geometrijski oblici.

Maljevič je rođen u Ukrajini (u Kijevu) u ondašnjoj carskoj Rusiji u porodici skromnog socijalnog statusa. Prvi radovi su bili inspirisani tradicionalnim narodnim nošnjama iz kojih je izvodio igre geometrijskih oblika, a što je sve bilo u skladu sa tadašnjom ruskom alternativnom školom likovne umetnosti koja nastaje u drugoj polovini devetnaestog veka kao reakcija na akademizam stila kojim je dominirao Sankt Peterburg. Putujući umetnici ili „передвижники“ su bile prve grupe umetnika koje su napravile otklon u odnosu na evropske uticaje koji su dominirali Rusijom otkako je Petar Veliki modernizovao i evropoeizovao zemlju. Peredvižnjiki su inspiraciju crpli iz narodne umetnosti, bili su oslonjeni na eksperiment i avangardu, tako da je Maljevičev put bio logičan naročito pošto je 1905. godine došao u Moskvu koju je već tada zahvatao revolucionarni talas usled loše socijalne i ekonomske situacije, ali i izgubljenog rata sa Japanom. Maljevičevo slikarstvo je u početku inspirisano seljačkim načinom života koji je predstavljen masivnim figurama sastavljenim iz različitih geometrijskih oblika. To je period koji je kod njega označen kao kubofuturistički („Seljak u polju“), da bi posle toga ušao u futurističku fazu koju bi mogli da povežemo sa dadaizmom s obzirom na količinu nabacnih elemenata realnosti koji samu kompoziciju čine besmislenom („Englez u Moskvi“). Ali to je upravo i poenta dadaizma, pokreta koji je u svojoj suštini antiumetnost.

Seljak u polju

Englez u Moskvi

Svoju suprematističku fazu započinje 1913. godine sa nacrtima skice za predstavu „Pobeda nad suncem“ u kojima scensku pozadinu čini smenjivanje tamnih i svetlih geometrijskih oblika, dok su kostimi rađeni u kubističkom stilu. Delo po kojem je postao poznat i sa kojim i dolazi putujuća izložba u Beograd, „Crni kvadrat“, prvi put je izloženo 1915. godine sa ostalim suprematističkim ostvarenjima. Posle „Crnog kvadrata“ usledile su varijacije koje su, po Maljeviču, trebale da dosegnu čistu formu i konačni raskid sa tradicionalizmom, a što sve se otprilike poklapa sa Oktobarskom revolucijom iz 1917. godine. „’Ono što se u društvenom pogledu dogodilo 1917. bilo je ostvareno našom delatnošću kao likovnih umetnika 1914. godine kada su ’materijali, volumen i konstrukcija’ usvojeni kao naša osnova’; proklamovao je Tatljin; ’kubizam i futurizam su bili revolucionarni umetnički pokreti koji su nagoveštavali revoluciju poitičkog i ekonomskog života iz 1917.’; rekao je Maljevič“.

Crni kvadrat

Majakovski se nadovezivao kao glasnogovornik i jedan od glavnih zagovornika modernizma i futurizma u novoj proleterskoj državi. Sledio je upravo ono što su radili Tatljin i Maljevič, a to je promovisanje direktne i narodne umetnosti koja neće obitavati u „mrtvim mauzolejima“, već na ulicama, u prevozu, u fabrikama. Ondašnje komunističko vodstvo je prepustilo umetnicima da svojim performansima organizuju godišnjice revolucije, obeležavanje 1. maja, da izvode različite hepeninge u cilju edukacije i pridobijanja masa za ideal komunističkog čoveka. Umetnost je tu igrala veoma značajnu ulogu, a scenski nastupi, koreografije, scenografije, igranje konstrukcijama, je bilo nešto novo jer se obraćalo direktno i iz budućnosti (film je ovde odigrao naročito veliku ulogu pa stoga i ne čudi da ga je Lenjin nazvao najvažnijom umetnosti).

Maljevič je započeo sa likovnim i pedagoškim radom u Vitebsku koji je bio jedan od centara nove umetnosti, pored Kijeva, Moskve i Sankt Peterburga/Lenjingrada. Prvih nekoliko godina posle revolucije su bile veoma haotične i anarhične, vlast nije bila konsolidovana i živelo se u nekoj vrsti inetrregnuma jer građanski rat još uvek nije bio gotov, a kao omaž tom periodu „herojskog komunizma“ Maljevičev saradnik i učenik, El Lisicki, je posvetio sliku „Tuci Bele crvenim klinom“ u tipičnom suprematističkom stilu. Maljevič se kasnije, zajedno sa Kandinskim, razišao sa konstruktivistima kojima su pripadali Tatljin i Rodčenko usled neslaganja da li umetnost treba da „siđe“ među zanatlije i inženjere, ili da ostane u domenu apstrakcije. Zagovarao je ovo drugo stanovište smatrajući da je umetnost kao takva beskorisna i „van telesna“ i da bi sa potpunim predavanjem zanatlijama, inženjerima i industriji prestala da postoji. „Postajući utilitarni konstruktor, umetnik prestaje da obezbeđuje izvor novih oblika“.

Tuci Bele crvenim klinom

Socijalna geografija

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *