Ulogujte se / Kreirajte profil

Ključni uzroci neurotičnosti – Vladeta Jerotić

Već je davno rečeno da je dete najnemoćnije biće u prirodi. Da bi što bliže označio svu slabost novorođenog deteta, ogromnu zavisnost od afektivnog života roditelja, njihovog interesa, straha, ravnodušnosti – značajni švajcarski biolog A. Portman nazvao je prvi period posle rođenja ekstrauterinim embrionalnim dobom. U životinjskom svetu ovaj period bespomoćnosti traje relativno kratko i sve radnje životinjskog para roditelja, ili samo jednog od njih, upravljene su ka što bržem i uspešnijem osposobljavanju nejakog mladunčeta za samostalan život.

Kada se ova samostalnost jednom postigne, roditelji su ispunili svoj zadatak i mladunče odlazi, milom ili silom. U ljudskim zajednicama takav proces još postoji samo kod tzv. primitivnih naroda (i to ne svih) ili u siromašnijim slojevima stanovništva sa brojnom decom. Karakteristično je pri tome da se kod ovakvih naroda i u ovakvom sloju stanovništva ređe viđaju duševni poremećaji u razvoju, o kojima mislimo da govorimo.

f0e0e9a5214b4f9d278913b10aa6423d_l

Foto: Petar Dimitrijević

1. Uslovi razvoja

Kod svih naroda koji nastanjuju civilizovane zemlje, sve do onih u visokocivilizovanim i kulturnim društvima, svejedno da li je trenutno reč o društvima sa strogom patrijarhalnom strukturom porodice ili onom, u najnovije vreme, prelaznog tipa, za koje još ne znamo čemu će odvesti – razvoj deteta protiče pod znatno drukčijim uslovima, koji ne samo što ne jačaju osećanje sigurnosti i samostalnosti kod deteta već ga, naprotiv, koče i ometaju. Nije pri tom bitno da li je reč o klasičnom tipu porodice sa strogim, patrijarhalnim ocem i slabom, potčinjenom majkom, ili o roditeljima koji, prezauzeti svojim brigama i spoljnom angažovanošću, prepuštaju vaspitanje dece nekom drugom odgajivaču ili prosto ulici.

U oba slučaja ono što će odlučiti da se dete pogrešno razvija jeste nedostatak topline, sigurnosti i autoriteta kod samih roditelja. Jer ako je dete zaista na početku bespomoćno, od koga ono može da dobije onaj prvi neophodan impuls ka sigurnosti i zbrinutosti nego od roditelja. Ono nema nikakav drugi kriterijum za sopstvenu vrednost nego priznanje koje dobija od svoje najbliže okoline. Ne zaboravimo pri tom Adlerovu tvrdnju da svako dete ne samo što oseća svoju inferiornost nego je ono stvarno i inferiorno u odnosu na svet odraslih koji ga okružuje. Nije čak bitno da li je neko dete fizički defektno ili ružno, jer imamo niz primera da ovakva deca i kasnije odrasli ljudi, pravilnim odgojem koji je detetu pružio materijala za samopotvrđivanje i priznavanje njegove ličnosti, uopšte ne pate od nekog osećanja inferiornosti.

Obratno: dosta je dece obdarene i inteligencijom i fizičkim izgledom koja zbog pogrešnog odgoja vrlo mnogo pate od nedostatka poverenja u sebe, plašljivosti i stidljivosti.

2.Sigurnost i značaj

Sada smo se već približili nastanku neuroza. Neurotičar je čovek koji je u razvoju svoga osećajnog života sprečen oštećenjima koja je doživeo postupcima hladnih, nezainteresovanih, potcenjivačkih, u osnovi nesigurnih i neurotičnih roditelja, ili onih koji zamenjuju roditelje. Naravno, ne samo ovakvih roditelja. Potreba čoveka da se oseća siguran i značajan jača je i od seksualnog nagona. Ako je ova potreba rano frustrirana, neće biti ništa čudnovato ako se i seksualni nagon pogrešno razvije.

Razvoj ovakvog deteta, neumitnom logikom svirepih zbivanja u njegovoj okolini, za koje roditelji često i nisu krivi, jer su i sami bolesni, opredeljen je, kako Adler kaže, jednim fiktivnim ciljem, čija je osovina neutoljiva potreba za priznanjem i važenjem. Nije pri tom bitno da li će se ovakav neurotičar razvijati začauren u svoj svet fantazija, dnevnih sanjarenja, udaljen od stvarnog života strahom od ponavljanja doživljenih trauma u detinjstvu ili će pokušati neumerenom i uvek loše usmerenom agresijom da se oslobodi ovog nepodnošljivog osećanja nesigurnosti i slabosti.

13129944_244234372599791_466129988_n

Bitno je u ovome neurotičnom razvoju to što je takav subjekt uvek okrenut prošlosti, umesto sadašnjosti, jer su njegove neispunjene želje za priznavanjem u prošlosti, a ne u sadašnjosti. Uvid u apsolutnu nemogućnost da se prošlost ponovo doživi njemu gotovo uvek nedostaje. Druga karakteristika neurotičara proizlazi iz prve.

3.Sloboda da čovek bude svoj

Uslov za razvoj samostalne i zrele ličnosti je u doživljenom i proživljenom osećanju sigurnosti i priznanja u detinjstvu. Ako toga nije bilo, neurotičar će neprestano kasnije težiti da dobije priznanje od spoljnjeg sveta, a ne od samog sebe.

Veće nesreće za ličnost čoveka nema. Ako se neko neprestano trudi da zadobije milost i priznanje svoje okoline (ovde, naravno, nije reč o potrebi normalnog čoveka za priznanjem svoje stvarne vrednosti), nemajući poverenje u samog sebe, svi su uslovi da se razvije u ropsku i nesamostalnu ličnost od koje ni društvo ne može imati nikakve koristi.

Ako bismo se na kraju upitali za sociološke uzroke porasta neuroza u savremenom svetu, onda svakako dolazimo do problema strukture društva koje formira i porodicu od koje zavisi razvoj pojedinca u njoj. Totalitarni režimi, s jedne strane, kojima i nije cilj razvijanje samostalnih ličnosti, i anarhična demokratija, s druge, u kojima bespoštedna konkurentska borba povećava strah i nesigurnost – plodno su zemljište na kome uspeva neuroza.

maxresdefault

Samo takva zajednica i društvo koji, po Fromovim rečima, pružaju pojedincu najbolje šanse za razvijanje svih njegovih mogućnosti, prevazići će već postignutu čovekovu „slobodu od“ otvarajući perspektive „slobodi za“ tj. slobodi da čovek bude svoj, da bude produktivan i potpuno probuđen.

Vladeta Jerotić

Čovek i njegov identitet

Family

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Ključni uzroci neurotičnosti – Vladeta Jerotić

  1. Душко Јевтовић

    19/12/2016 at 10:08

    Владета Јеротић је (заједно са Светим Николајем Охридским и Жичким и Николајем Берђајевом) пресудно утицао на мене у последњих 15 година живота и његови текстови ме испуњавају радошћу и захвалношћу. Они су попут стожера који су ми оријентири и осветљавају свакодневницу осећањима и тежњама који су непролазни и вечни.
    Зато и хоћу да истакнем да је један од основних услова неуротичности, што се у овом чланку између редова може прочитати, подсвесно осећање да је све што радимо узалудно, да свакодневница исцрпљује и гута наше поступке без остатка, једноставно – да смо затворени у пролазност из које нема излаза.
    Ми смо птићи који тек треба да пробију љуску и допру до самоостварења, да се излегнемо из гнезда греха и узвинемо се до слободе којој је Бог исходиште и циљ.
    Љубав је снага која се пробија до вечности и омогућава јој да се улива у нас, чинећи нас способним да се рвемо са патњом, да сносимо невоље и зло и преобраћамо их у добро, да стварамо топлоту и радост оплемењујући живот у нама и око нас.
    У песми “Париски сплин” Бодлер је ту магију (која је суштина човековог жиивота) овековечио стихом: “Да од жара мојих мисли благо поднебље се ствара”.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *