Ulogujte se / Kreirajte profil

Magično obično – Sid Baret

Godine 1966. i 1967. mogle su biti svakakve, ali svakako ne sipljive, u kojima se ništa nije dešavalo. Posebno ne u Londonu, gradu koji od tada ne spava. Često sam se pitao šta je doprinelo tadašnjem pridevu swinging ispred imena grada, dok se nisam jednom i sam tamo našao i osetio tu brzinu svakodnevnih mogućnosti koju ima metropolis, gde je stvarno sve moguće, ali gde je istovremeno svako sam, ako nema posla. U onim užurbanim danima pošto je rok muzika tek bila otkrivena, a s njom i pare, London je bio stecište svakakvih tipova.

Mit o vitezovima okruglog stola britanske pop muzike – The Beatles, The Rolling Stones, The Animals, potom The Kinks, Yardbirds, Mooddy Blues – tek se do tad nekako uobličio. Pink Flojd je obeležio prvo odstupanje od stola i bili su prvi sa Ostrva koji su uspeli da, posle The Beatlesa i The Rolling Stonesa, budu trajno svetski priznata autentična britanska robna marka posle tog naivnog perioda (uz Led Zeppelin, naravno). Osnovni razlog za njihov brz uspeh bio je efektan prodor umetničke revolucije Rogera Keitha Syda Barreta, neprikosnovenog lidera grupe, koji je komponovao skoro sve, pevao, svirao gitaru i savršeno izgledao, uspevši da uobliči jednu evropsku rok muziku na onaj način na koji su davno Django Reinhardt i Stephane Grapelli uobličili evropsku džez muziku.

Engleskost, a time i evropejstvo, u rok muziku su, naime, uvedeni sredinom šezdesetih – 1966. i 1967. godina u tome su bile ključne, a “svinging London”, novi pop-kulturni London tradicionalne ekscentričnosti i uvek sveže dekadencije, bio je kolevka. U to vreme napravljen je most ka muzici vodvilja, nasleđu britanske folk-muzike, i pre svega zahvaljući Sydu Barrettu – uspostavljena je tačka gde se tradicija vila i vilenjaka ukršta sa naučnom fantastikom, otvarajući vrata psihodeliji, budućem Davidu Bowieu, i svemu eksperimentalnom što još nosi odeždu rok muzike, sve do postroka.

Bez traga za sobom

Ovo je bila jedna od prvih autentičnih belačkih formula za to kako rok muzika može da izgleda. Nije više bilo potrebe da se na samo drugačiji način interpretira i kombinuje crnačko nasleđe – evolucija The Beatlesa, The Rolling Stonesa, Boba Dylana i drugih već je otvorila novo poglavlje u koje su uleteli razni umetnički wannabees. Među mnogim pretencioznim tipovima, Syd Barrett nikako nije izgledao kao neko ko ima najviše šanse da završi kao ključno istorijsko poglavlje tog perioda. Ali je tako bilo, mada je trebalo malo vremena da se tako nešto ustanovi, jer je Barret posle dve frenetične godine stvaranja sam sišao sa scene.

Syd Barrett i njegovo slavno ludilo, zbog koga se na vrhuncu i povukao iz Pink Floyda, jedna su od najvećih legendi rok muzike, ali ni najnovija zapažanja ne daju mnogo objašnjenja za to šta se u stvari dogodilo. Tada su psihodelične droge bile dozvoljene i masovno korišćene, i verovatno su uticale na Barretovu ličnost. Ovaj višestruko talentovani i načitani momak, koji je iz povučenog Kembridža došao u proključali London i preko noći postao istinska zvezda, bio je krhka i labilna ličnost, što su zapažali njegovi prijatelji. Konačno, nedavno otkriveni rasporedi obaveza pokazuju koliko je beskrupulozan bio celonedeljni ritam svirki godine 1967, u kojoj je grupa Pink Floyd postala slavna, i postaje jasno do koje mere su nervi svim muzičarima morali biti napeti. Međutim, Barrettovi rođaci danas svedoče kako on, u stvari, nikad nije išao na psihijatrijske tretmane zato što su stručnjaci procenili da za to nema razloga. Svedoče i da je u kasnijim godinama živeo povučenim, relativno konzistentnim, slabo društvenim seoskim životom, u kome se sve vrtelo oko mirnog bavljenja apstraktnim slikarstvom i ljubavi prema cveću. S druge strane, R.D. Laing, najznačajnije ime antipsihijatrije, svojevremeno je, preslušavši jednu traku sa Barretovim razgovorima iz najgoreg perioda nikad dijagnostifikovanog sloma, izjavio da je mladi gospodin “neizlečiv”.

Preteran hedonizam bio je mnogima dobar vodič za loš put, a jedan momak je svemu tome pristupio bez rezerve verujući da su stvari upravo ono za šta se izdaju. U svim Barretovim pesmama jasno se vidi to poverenje u život koji stvari imaju nezavisno od nas, poverenje da svako ima svoju priču koju treba shvatiti, poverenje da život sa sobom donosi mnoga neslućena uzbuđenja, sva radosna, a i ona koja nas možda plaše – moći ćemo da prespavamo. Zato je prvi album Pink Floyda najbolja dečja ploča na svetu.

Album The Piper At The Gates Of Dawn ostaje za sva vremena bajkovita verzija onoga što je moglo da bude u pop muzici i onoga što bi dete u svakom od nas volelo da zna da postoji. Svet Syda Barretta se u nekoj svojoj tački oslanjao na svet Saint Exepperyja i, kao i njegov, srušio se sa nebesa u tačku bez povratka, ne ostavljajući nikakav trag za sobom.

Svetleće vesti iz sna

Zahvaljujući ovom neobično funkcionišućem geniju pop iščašenja, prvi singlovi i naročito debi album grupe Pink Floyd ostaju prve autentične evropske stranice rok muzike. Teško je objasniti šta danas Barrettove snimke sa Pink Floydom iznutra obasjava neprolaznom, krajnjom modernošću, ali su neke inspiracije jasne – sam naziv debi albuma citat je iz ključnog uporišta moderne bajkovitosti: Wind In The Willows Kennetha Grahama. Jasno je da je njegovo sviranje gitare bilo originalno, ekstremno i istinski oslobađajuće, upotrebljeno u kontekstu pop pesme (rana upotreba eha, fidbeka, distorzije, klizanje zipo upaljača po žicama da bi se dobio blago jeziv zvuk). Još je uzbudljivije što su u istom periodu od januara do jula 1967. Pink Floyd svoj prevratnički album The Piper At The Gates Of Dawn snimali u Ebi roud studiju 2, dok su u susednom studiju 1 The Beatles radili na snimcima koji će kasnije postati Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band, jedan od najvećih albuma u istoriji roka, praktično zasnovan na istom porivu da se rokenrol iskoristi kao umetnička platforma i kroz njega kaže nešto mnogo više i drugačije nego što je njegova uobičajena forma dopuštala.

Današnjoj publici je skoro nemoguće objasniti kako je jednom rokenrol bio jezik kojim stariji nisu govorili niti ga razumeli, i plašili ga se. Takva je bila dubina političkog rascepa između mladih i starijih da su se jedni osećali ugroženi od drugih – mlađi su bili sigurni da im stariji rade o glavi tako što žele da ih šalju u rat ili im namenjuju sudbinu karijerističkog piona u nečijoj korporativnoj igri, dok su stariji bili sigurni da mladi iz inata dovode u pitanje sve vrednosti na kojima je do tad počivao svet. Sporazuma nije moglo da bude, i iz tog kleša je nastao rokenrol.

Za razliku od genijalnih aranžmana i široke vizije koja je menjala naše shvatanje pop muzike, a koju su samo The Beatles imali, zahvaljujući Sydu Barrettu rani Pink Floyd je imao dubinu ličnog obraćanja slušaocu na do tad nezabeležen način. Iskustva o kojima je Barrett govorio sa lakoćom su postajala deo ličnog iskustva, zahvaljujući njegovom posvećenom načinu pričanja priča u kojima kraljice i pomračeni umovi dobro idu zajedno, fantazije se prepliću iz jednog nivoa nerealnosti u drugi, međusobno se podržavajući. On je očigledno bio čovek velikih fascinacija i ushićenja koje je nalazio u svakodnevici, koja u stvari krije sve moguće priče i bajke ovog sveta, i po tome se razlikovao od okoline.

Za Syda Barretta svakodnevica je bila najčudnije mesto na svetu, a obične boje dana – najsjajnije boje univerzuma.

Have you got it yet?

Jedna od tajnih istorija XX veka svakako je ona koja govori kako je rok muzika postala belačka, a ne imitacija i interpretacija crnačke, i ko je to uradio. U verziji istorije koju bih potpisao, to je svakako bio Syd Barrett.

Mnogi su obožavali Syda zbog toga što je bio prvi veliki usamljenik rok muzike. Čovek koji je odlutao i čije je “odlutavanje” bilo nešto što je dovodilo u pitanje ceo priznati univerzum rok muzike, jer je ostalo još toliko toga da se kaže. Koliko je snažno moralo biti njegovo prisustvo, kad se njegovo odsustvo osećalo sledećih 40 godina, i to kao poseban vid kritike onoga u šta se pretvorio san o rokenrolu kao jeziku svih drugačijih.

Bajkoviti motivi koje je doneo i ostavio za sobom bili su i ostali obećanje da “stvari mogu biti drugačije, samo ako želiš da ih vidiš drugačije”. To je finalna revolucija čiji je Syd Barrett pre 40 godina, na početku urbanizacije uma, bio ključni deo.

Još nisam upotrebio reč postmoderno, ali Syd je bio umetnik koji je postmodernu situaciju zadužio svojim veštim kombinovanjem muzičkih citata i preslikavanjem priča iz drugog konteksta u muzički. Jednostavno bi bilo nemoguće i zamisliti bukoliku zavodljivost savremene generacije psihodeličnih folk-autora, od Animal Collective preko Ariel Pinka do Devendre Banharta, a da ne pomislite svakog trenutka na veselu razigranost razbarušenog šumskog momka sa muzičkim instrumentom u rukama koji daje ritam ostalima. I nije važno koji je instrument u pitanju, mogao je biti bilo koji, ali bila je gitara i Syd ju je svirao najbolje na svetu, prosto zato što je shvatao da gitara mora da priča priče.

Njegova jedina velika tajna bila je u pričanju priča, i potrebi da se priče pričaju podredio je sve; kasnije je možda postalo još očiglednije da je čak i u svakodnevnom obraćanju drugima Syd imao potrebu da nešto saopšti, ispriča, uspostavi odnos, izokrene pogled na stvari. Ne znam, naravno, zašto je to tako bilo, ali je bilo, jer je i u odevanju Syd Barrett bio čovek-izraz nečega. I to nije bio uobičajen fashionstatement, nego uvek u duhu onoga kako se osećao u tom trenutku.

Kao kakva Alisa koja je ostala sa one strane ogledala, Syd je video više nego svi ostali, i rešio da mu je dosta. I to je suština mita o njemu – sve je moglo biti, a nije bilo ništa; za jedan trenutak sve je bilo jasno ili je moglo biti jasno. I taj trenutak sija i dalje silinom supernove koja iznutra već eonima osvetljava, naročito britansku pop muziku.

Mit o palom anđelu tako je bio ugrađen u istoriju rokenrola još i pre nego što je ona stvorena.

Kad se jednom konačno budu zaklopile stranice rokenrol knjige, Syd Barrett će ostati jedna od ličnosti koje su je nadrasle, a zbog mita koji je nehotice stvorio, ostaće živ u svim vremenima. Ne, nisu to najveći gitaristi, ni najveći pevači, ni najveće poete, ni najveći menadžeri, ni najveći novinari. To što će biti upamćeno kao univerzalna večna poruka rokenrola jesu ljudi čije lične sudbine pomalo svi delimo, ili želimo da delimo, bez obzira na tragičnu, komičnu ili besmislenu stranu njihovih životnih priča.

Dragan Ambrozić

\”Vreme\”

oprema teksta “P.U.L.S.E”

TwitterGoogle+

3 komentara na tekst Magično obično – Sid Baret

  1. Mira

    21/12/2012 at 15:32

    Shine on you crazy diamond !

  2. Jelena

    16/07/2013 at 10:26

    Divan, divan tekst! Mislim da nigde nisam pročitala lepše sročenu suštinu Sidovog stvaralaštva i ličnosti nego baš u ovom tekstu (čak ni u knjizi o njemu). Pomešaj njegovu pripovedačku ličnost (uz to prirodno ,,iščašenu”), njegov natprosečni mozak i magično okruženje Kembridža + tadašnje muzičke tendencije – i nastalo je nešto nezaboravno, što se obraća samim dubinama ljudske duše, i jedino tim dubinama i može da se shvati.

  3. Dragan

    23/02/2017 at 00:08

    Stvarno odličan tekst. Možda nedostaje još samo malo više naglaska na taj najvažniji, prvi period Pink Floyd-a, koji upravo Sid Baret najviše, ili sasvim, oličava. A iz razloga što se danas Floyd-i pamte najviše po nekih par kasnijih songova. Stoga se te stvari moraju odvojiti. Taj prvi period je gotovo nestvaran. Takav spoj krajnje složenih muzičkih formi i mitske jednostavnosti “pesmica”, koje skoro liče na magijske nabrajalice – daje rezultat kakvog nema ni u kasnijim fazama Floyd-a (kvalitetnim na drugačiji način), a ni u rok muzici uopšte.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *