Ulogujte se / Kreirajte profil

Mitologija Istine, Vera u Istinu, Vera u svrhu

Od antike do današnjeg dana je prošlo dve hiljade i kusur godina, mada, kako ću pokušati da predstavim u ovom tekstu, mnoge stvari ostaju kakve su i bile, večni sukobi nama nekih jako bliskih sila i volja. Pošto smo svi ovde odveć kreativni, tako reći, predstaviću ove dve sile u duhu antičke mitologije, naime, duhu bogova i titana, a fokus će biti bačen na specifično dva: Hiperiona i Apolona. Naime, kada je u antici došlo do prevrata u mitologiji, došlo je i do prevrata u ljudskom vednovanju, vrednovanju samog ljudstva i ljudskosti, upravo na taj način što su sile prirode (titani) bili zbačeni od strane „ljudskih“ božanstava u odveć poznatom mitu o Hronu i Zevsu. Naime, nakon što su se uspostavile nezavisnosti od prirodnih sila, putem sjedinjavanja u polise, izgradnje agrokulture, stočarstva, Grci su time napravili i prevrat u mitologiji, sada vrednujući, ne više sam strah od prirode, već samu moć ljudstva, zakona, uma, ljudske lepote itd. Ovaj prevrat iza sebe krije, na prvi pogled, jednu jako jednostavnu predstavu, mada taj „rat“ ljudstva i prirode samo odveć uzima kakvo novo ruho može naći za sebe. Ovde na mesto stupaju Hiperion i Apolon, kao dve predstave sunca (svestan sam da je Helios titan sunca, ali sve ovo vodi negde). Zašto su Hiperion i Apolon tako bitni i koji je sukob o kome priča ovde autor? Drago mi je da ste pitali to, jer sada sledi obrazloženje.

Slika1

Hiperion je, naime, bezličan, „otac“ sunca, dok je Apolon, kako predstavljen u mitologiji, čovek koji vuče sunce. Već se naslućuje nešto? Odveć dugo među ljudima gori, kroz istoriju, sukob ideja o tome da li čovek ima ili nema svrhu, da li išta ima svrhu, a ako ima, koja je to svrha, to nam sve već dobro pokazuje metafizika, ali bolje od nje to dokazuje upravo težnja da se da smisao samom životu, da se na nebo postavi čovek kao lik i kao ono uzvišeno, kako mi to volimo da verujemo da smo. Vrativši se na sukob Hiperiona i Apolona (iliti njihovih principa postojanja, ličnosti i bezličnosti, svrhe i ništavila), možemo utvrditi da se, za činjenicu uzeti, ti principi nikada nisu okončali u svom „ratovanju“; taj rat je bio predskazanje za neodređenu budućnost, svaki preokret je bila pobeda bitke, a ne samog rata, koji se vodio kroz srednji vek, Renesansu, pa čak sve do… sada? Pa zar i sada? Ali nema svrhe! Bog je mrtav i tako to sve… sve te priče sam čuo još odavno.

Da bih nastavio dalje, neophodno je obrazložiti značenje paradigmi Hiperiona i Apolona. Hiperion, naime predstavlja bezličnog titana sunca, onog koji obasjava prirodu, ona paradigma koja stavlja težište na prirodu samu, na „ovaj“ svet, dok Apolon predstavlja ličnost, teleologiju, lik čoveka i ultimativnu svrhu, na „onaj“ svet. Hiperion predstavlja time nauku, Istinu (sa velikim „I“), dok Apolon, shodno tumačenju antičke mitologije, biva upravo religija, svrha itd. U današnje vreme (koje je najbitnije, jer nisam voljan da prelazim celu istoriju tog sukoba), ta „borba“ predstavlja upravo promenu paradigme sa religije na nauku, sa svrhe na ono neusvrhovljeno, post-modernizam, post-metafizičko doba, što po sebi treba biti spas od religije, od tiranije Boga nad čovekom, oslobođenje, doba nauke koja otkriva Istinu!… Ne baš.

Slika2

Promena paradigme je samo promena perspektive, što samo znači promenu tumačenja. Da bih to dokazao, poslužiću se samo pokojim „zašto?“ u vezi nauke: Zašto nauka ignoriše činjenicu da pokušaj da se težište stavi, pomoću matematike, u samo prirodu, dovodi do isključenja onoga prvog i suštinskog, ljudskog, iz-života-tumačenja-prirode? Zašto se nauka stavlja kao naš „najbolji“ način spoznaje sveta? Da li to znači da su sva ostala tumačenja pogrešna ili lošija? Ako se bavi matematikom, da li su onda oni koji nisu sposobni da tumače život na taj način ostavljeni da trunu u želji za spoznajom? Da li to što je nauka najbolje sredstvo za tumačenje znači da je jedino sredstvo? Da li ona, dolaskom do Istine tvrdi da je samo ta istina, matematička istina, uzročna istina, jedina istina? Ako je tako, onda su sva ostala tumačenja pogrešna, ili nauka ili ništa? Da li ona želi da otkriva prve uzroke i poreklo svega? Onda je metafizika. Da li želi da otkriva samo uzroke i posledice? Onda je krajnje beskorisna, budući da to ostavlja otvor samo za pitanje „Šta sada kada znamo sve uzroke i posledice?“. Da li joj je cilj održavanje i poboljšanje života? Ako je tako, onda ne uspeva. Da li nam je potrebna? Nije, jer nije nužna, već je samo efikasnija u onome što je već postojalo. Ako ima više tumačenja i više načina do istine, zašto se samo nauka bavi Istinom? To su sve samo neka od mogućih (uz moju krivicu, možda ne tako dobro postavljenih pitanja).

Sada možemo videti da ni ta promena paradigme koja se dešava danas, porast ateizma, porast nauke, porast Hiperionove paradigme, nije niti probližno idealan koliko bi želeo da bude. Danas se može reći da je Apolon mrtav, ali to je bio i tokom Renesanse, biće on mrtav i živ još mnogo, mnogo puta, dok god je čoveka. Sva tumačenja sveta, religijsko, lično, naučno, mistično, ostaju perspektive i tumačenja sveta, ali samo se nameće naučno, nameće se, religijskim fanaticizmom, vera u Istinu, vera u nauku, vera u istinu kao jednu, naučnu, perspektivu kao neku koja se postavlja kao najbolja, dok je samo perspektiva, Istina koja je istina tako što pobija svaku drugu istinu…osim što to ne radi…valjda Hiperion pobeđuje? Istina uzima novo ruho? Nauka kao ruho za još jedno, jedino tumačenje istine? Vera u nauku? Pronalaženje Istine? Koliko li smo puta taj ciklus prošli?

Slika3

Sada se, valjda, shvata suština sukoba Apolona i Hiperiona, sukoba koji je nadživeo svoje tvorce, Grke, sukoba ličnog, svrhovitog, mističnog i onoga prirodnog, propadljivog, onoga koji stoji kao Velika Mudrost, kao Istina, kao ono što rađa sunce, Heliosa, ali sam predstavlja sebe kao Istinu…sada se, valjda, shvata suština sukoba i Hiperiona i Apolona, Svrhe i Istine… Ili jedan ili drugi? I jedan i drugi? Ni jedan ni drugi?Jedan, ali ne drugi? Oba su „na nebu“, oba imaju svoje pratioce, svoje fanatike, kao da vera zahteva samo ličnog Boga, kao da sama jedna Istina ne zahteva veru, jedna perspektiva i tumačenje koje se nameće, oduvek i zauvek, dok god nam je svet ljudski, odviše ljudski.

Za P.U.L.S.E Dimitrije Ostojić

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *