Ulogujte se / Kreirajte profil

Nezvanični kukavičluk muškog roda

Evelyn Bencicova

Evelyn Bencicova

Imam prijatelja koji je verovatno jedan od najobrazovanijih sociologa na ovim duhovno utišanim prostorima koji se ionako plaše tog znanja i zdrave reči… Njega je zadovoljstvo gledati i slušati kako pronalazi formule grupnog ponašanja i vidi smisao većeg u svakoj duši.. Ali možda najveće zadovoljstvo je posmatrati ga kako otima pozornicu svojim prisustvom i svojim rečima svesno. Kao kada progovori, ljudi oko njega zaćute u blagoj neverici, a na licima im se očitava skoro strahopoštovanje, neko kao da je narušio njihov bezbrižni svet… I tako ostaju iznenađeni, mislili su da takve reči se sklapaju samo u filmovima i na pozornicama, tamo negde među dalekom elitom… I u pravu su, samo… Mislim da ovi veliki vukovi traže samodokazivanje kroz žrtvu, obespravljenje, moraju se podsećati zakona i mesta okrutnog lanca ishrane, a najslađi su njegovi pogledi posle iznenađenja, oni kažu „Moji ste! Samo niste to znali.“

Sada pošto ste ga upoznali, možda je vreme i da se postavi mala pozornica. Jednom je on tako ispijao tekilu sa mnom i još jednim “prijateljem” koji se još uvek nije otarasio korena neuspelih muških autoriteta, sećam se on reče iz proisteklog razgovora: „Ako ženu ne disciplinuješ pre prve trudnoće, nećeš nikad!“
Ja se zgrozih nad ovim, ali ne pokazah, čak i osetih tugu za žesnkim rodom pod ovom ružnom većinom, poželih da odem, ali sačekah da moj prijatelj odbrani ovu nesvesnu zabranu. Znam da je osetio prekoračenje u komunikaciji, njegove guste obrve se namrštiše i usne mu se skupiše…

 Međutim on uradi nešto neočekivano, ućuta na sekund, zamisli se, a zatim još jednom ote scenu pred prisutnima:

„Mislim da si u pravu,“ reče „vidiš, nekad su se revolucije pravile tako što se zastareli sistem, ideologija, na silu otimala prividno novom idejom, dakle kao što današnja žena otima muškarca i ubeđuje ga da je brak najpametnije rešenje i da njegov trenutni život nema smisla. I ona je generalno, u pravu. Da se ne lažemo, zato on i stupa u brak, pravi prvo dete, čeka i bori se za novi život. E sad, kako nastaju diktatori…?“ zastade i ponovo napravi malu pauzu, približavajući prst usnama izvežbano, a zatim nastavi predavanje „Diktatori nastaju tako što im se posle nasilne revolucije obezbeđuje period kada oni imaju skoro apsolutnu slobodu i tu oni ispituju sve granice tolerancije i postavljaju temelje svoje vladavine. Dakle, žena zatrudni, tad joj je sve dozvoljeno, niko ne sme ništa da joj kaže, ona ima pravo na sve i svi joj ugađaju i svi je slušaju. Sav bes i agresija je opravdan, svi egzistencijalni strahovi se tolerišu… Logično je da, svaka pametna osoba će iskoristiti ove uslove da osigura dalju vladavinu kako za sebe tako i za svog potomka… Naravno sa druge strane, i muškarac je živo biće, koliko god bio ugrožen ovim, on oseća da nešto nije u redu pa se vraća malo glupljem mehanizmu odbrane zastarelog šovinističkog ponašanja… Jer eto, šta mu drugo preostaje?

Tišina. Muk na pozornici.

„Da li si ti to upravo mene nazvao glupim?“ upita iznenađeno drugorazredni šovinista.

„Da. Hoćeš nešto da uradiš povodom toga?“

„Ti si sad malo bezobrazan, a?“ reče šovinista i napravi par nervoznih pokreta.

„Da, ali ti i dalje samo pričaš, a ne radiš ništa…“

Ipak, čovek iz prethodne ere starih grubosti se podignu i nadmeno se nagnu nad mirnom figurom mog čudnog princa na crnom konju, reče:

„Imaš sreće što mi drugar drži ovaj kafić…Još ćemo se videti.“

„Da, da. Izrasle su mi oči na potiljku zbog takvih kao što si ti.“

Ali on je već ljutito bežao iz dvorišta gunđajući u inače miran prolećni vazduh… Pade mi na pamet, izgleda samo ljudi remete taj mir prirode, nesvesno projektujući neku svoju zastarelost.

"Ecce Homo" by Evelyn Bencicova

“Ecce Homo” by Evelyn Bencicova

Drugi deo tumačenja zbog kojeg se moja duša oseća prozvanom da mora da upozori, jeste još grublja asocijacija, ali sada na žalost osećam da je žena ta koja mora da sprovodi tu grubost… I to za rad sopstvenog opstanka u ovom čudnom društvu.

Verovatno da niko nije čuo za taj film, iako je on jedna od najinteligentnijih studija stvarnosti u odnosima između krhkosti u muškarcu i grubosti u preduzimljivosti kod žena. Film se zove “Turista”, ukratko desi se nepredviđena lavina snega na jednoj planini pri planiranim detonacijama i snežni prah doleti čak do restorana u zastrašujućoj količini. Tu nastane panika među turistima koji su mirno sedeli i do skora uživali u pogledu na planinu i svakojakim ugodnostima naglašeno bezbrižne više klase.

U prvom planu je porodica sa dvoje dece, i sada otac kukavički beži, obraćajući panično pažnju samo na sebe dok majka ostaje sa decom prekrivši ih svojim telom.

Ovde neminovno nastaje zaplet koji razdire majku, ona u neverici pati veliku većinu filma, razmišljajući o razvodu dok muž bezuspešno negira da se išta desilo. I već sada znam, ako muškarac čita ovo, on verovatno misli da sve ovo i nije tako strašno, ali bojim se da se naslućuje mnogo ružnija istina. Uskoro u nemogućstvu da izdrži, majka priča prvim poznanicima šta se desilo, drugom paru, optužujući indirektno oca da laže i da je kukavica. On se brani da je shvatio da je to samo bezopasni snežni prah pa se samo sklonio, ali da stvar bude još gora, njegova kukavička reakcija je uhvaćena na kameri mobilnog telefona… Pomišljam opet, zar nije interesantno kako nas izdaju te tehnološke pogodnosti, čovek više ne može ni beneficije sumnje da iznudi… Otac zatim i moli i plače i čak i glumi da plače kroz čitav film, obećava ljutitoj majci da se to više nikada neće desiti… A interesantno je i veoma realno i bolno, bar je mene tako pogodilo: sa druge strane, par koji je slušao sve to, nešto kasnije ta mlada devojka iz para je isto tako prebacila svom partneru da misli da bi i on pobegao, rekla mu je “I ti si isti takav.” Uz šta se on pravdao i rečima dokazivao da on tako nešto nikada ne bi uradio, naprotiv, on je snažan , hrabar i pouzdan…

I da pređem konačno na stvar, ipak, osećam, ja znam zašto je ona to rekla. I znam zašto je majka ljuta i zašto će ostati ljuta još dugo dugo vremena. Vidite, ipak, gorko IPAK, potrebni su nam još uvek sposobni muškarci, hrabri muškarci, muškarci koji su na oprezu stalno, koji će u opasnosti spasiti ono što mora da se spasi. Ali šta žena da radi ako svet više ne pravi ratnike već velike kukavice sa mišićima koji panično beže na prvu situaciju gde srce brže zakuca? Ta situacija ne sme da se ponovi, jednom kada muškarac dokaže da nije spreman, ta iluzija je zauvek razbijena, nepovratno. A ako se već razbije onda muškarac mora da dokaže suprotno ako voli,  ako postoji i najmanja šansa da se razbije u nekoj budućnosti te ljubavi onda bolje postaviti to pitanje odmah i posmatrati reakcije. Zar ne? Kakve teške odluke za nežniji pol, kakav pritisak kontrole, kakvo prednačenje, kakva neiskrenost sa partnerom… Zar moraju da budu u mraku, zar ne smemo im nikada reći da je to za dobrobit svih nas?

Nezvanično

Nije bitno što si kukavica, samo mi nemoj to više nikada pokazati, bar glumi da si sposoban i jak, bar glumi da si ratnik, da znaš pod pritiskom da razmišljaš, bar glumi da ti je stalo.

I glumiće on verovatno, ali ne iz ljubavi, već verovatno što se i on boji da ostane sam, boji se šta će društvo reći, kakav je to on slabašan primerak muškarca?

A i naše krhke žene… Mi nismo više ni krhke. Nemamo priliku, nema hrabrijih i sposobnijh od nas izgleda, gledamo muškarca sumnjičavo, hladnim pogledom koji traži kukavicu i čeka priliku da kaže “Znala sam! Znala sam da si isti kao i svi.” Kako tužno. Kako bolno. Realno. Da li tražimo nekog ko je sposoban da bude muškarac ili tražimo nekoga ko zna savršeno da laže da jeste?

Zar je i bitno više? Svejedno ćemo sumnjati i preispitivati ga do samog kraja.

Evelyn BencicovaIzvinjavam se na ovoj furioznoj i vrtoglavoj nizbrdici osećanja pred kraj. To je samo moj lični tok misli. Zaljubiću se u onog ko mi objasni sve ovo, svojim rečima,bar to znam. Zaljubiću se, ali ne znam da li ću se setiti kako se voli ta osoba. I mislim da će me on mrzeti zbog toga. A meni će biti draži taj bol nego razrešenje. Ne znam zašto… Ne znam. Ali taj početak će bar biti osećanje neprolazne strasti dovoljno jako da se nikada ne zaboravi. I u njega, bar u njega neću nikada posumnjati.

A sreća pitate se?
Kome je još to privlačnija srećna žena od nesrećne.

Za P.U.L.S.E: Jovana Stefanovski

TwitterGoogle+

6 komentara na tekst Nezvanični kukavičluk muškog roda

  1. Teona

    05/03/2016 at 15:04

    Zar kukavičluk nije indivudualna stvar? Stvar pojedinca mimo rodnih i polnih razlika…koje, iskreno se nadam, pravazilazimo u 21. vijeku. Zar kroz istoriju nije dokazano da pol nije relevantan za hrabrost ili kukavičluk i zar nemamo pravo osjećati se kako se osjećamo bez obzira na pol? Društvo nam odvajkada nameće neke neprirodne norme i podijele, kao što i generaliziranje nikad “pilo vode nije”. Niti su sve žene slabe,niti su svi muškarci slabići. Isto važi za snagu. Sve ostalo su napomenute neprirodne društvene norme, svi možemo sve i niko ne mora ništa.

  2. Jovana Stefanovski

    05/03/2016 at 16:07

    Mislim da se nismo razumeli, recimo ovako,koristiću vaše termine: šta ako je trenutna neprirodna društvena norma da smo prevazišli određene neprirodne društvene norme? Jedna od skrivenih poenti ovog izlaganja jeste upravo da se muško- ženski odnosi kriju iza prividnog globalnog “odraslog” stanja da je sve pod kontrolom. A ja pišem po osećaju i kratkom analiziranju pojedinih tema, jedna od tih je “Nezvanični kukavičluk”, kao što kaže naslov, dakle opet, to nije zvaničan stav, već nešto što se možda krije iza objašnjenog. Možda me osećaj vara, ne znam… Možda ste i vi u pravu. Pokazaće vreme verovatno…

    A mislim da postoje i zakoni kolektivnog pored tog individualnog, i oni se nisu baš proslavili kroz istoriju, tako da, nadam se da je i pesimizam ponekad opcija. Hvala na komentaru.

  3. Teona

    05/03/2016 at 23:27

    Iskreno ne znam da li sam dobro razumjela skrivenu poruku…
    Mislim (možda griješim)da želiš reći da žena pored sebe želi jednu dovoljno snažnu i hrabru osobu, muškarca koji umije da podijeli sve zajedničke živopisne trenutke koje život nosi. Da se prepoznaju. Tvoj tekst je poput pjesme, čista emocija.
    No što bi Sartre rekao mogućnost postoji – “Svagda za kukavicu postoji mogućnost da više ne bude kukavica, a za heroja da prestane biti herojem”. “Šta biti” je isključivo (ipak) lična odluka kako jednog muškarca tako i jedne žene. Ostaje tako čak i ako je društvo implemetiralo u kolektiv rodna pravila da muškarac mora biti snažan, a žena krhka. (Film Sufraggette je sjajan po tom pitanju, pokazuje tu borbu protiv društvenog utjecaja i odgoja). A na koncu svi smo ljudska bića sa ovim čudnovatim i kompleksnim emocijama koje konstantno osporavamo jedni drugima stavom kako ko treba da ih proživljava i doživljava.
    Jesi li gledala film HER? Odličan je.
    Pozdrav i hvala tebi.

  4. Jovana Stefanovski

    06/03/2016 at 01:31

    Bojim se da ste možda otišli predaleko i da je ovo postalo malo previše lično za vas, a ne bih da ulazim u detalje zašto. Ali svejedno, hvala na komentaru. Ko zna zašto je to dobro.

  5. mnemoks

    06/03/2016 at 21:49

    sociolog na pozornici,metafora ili istinski lik?

  6. Jovana Stefanovski

    07/03/2016 at 12:33

    Svi moji prijatelji su stvarni, a uvek zapisujem kako mi se svidi neki događaj i dajem im boje koje mislim da zaslužuju. Jedino možda, projektujem svoju slabost kroz opis njihove superiornosti i zaštite. Znaćete, nadam se, da su boje na pravim mestima ako ih ikada sretnete.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *