Ulogujte se / Kreirajte profil

Norveška šuma Murakamija – skoro kao blues

Japan je i dalje, kao egzotična zemlja za nas, uticajem više faktora, pod velom neke vrste mističnosti. Najčešće, na samo pominjanje Zemlje izlazećeg sunca, u našim glavama se rađaju dve preovlađujuće predstave koje predstavljaju ujedno i krajnosti, a koje ipak koegzistiraju i hrane jedna drugu.

Na jednoj strani je ona, dobro poznata, slika srednjevekovnog Japana koja u sebe uključuje samuraje sa svojim etičkim kodeksima, mitologiju, trešnjin cvet, tradicionalne kuće sa vrtovima stopljenim sa okolnim prirodnim ambijentom, prostodušne seljake na pirinčanim poljima… Uostalom, dovoljno je pogledati neki od Kurosavinih filmova kako bi se istog momenta našli u drevnom Japanu. Ipak, ovo je zemlja i pop-kulturnih fenomena koji su se odavno proširili van njenih granica. Počev od mangi (koje se odnedavno mogu naći i na našim kioscima), preko Mijazakijevih anima pa sve do Murakamija – Rjua i Harukija, dve prezimenjaka od kojih je potonji sa svojim romanom predmet ovog članka.

Haruki Murakami se pojavljuje kao glasnogovornik ovog “drugog” Japana, prizemnijeg, savremenijeg, u krajnjoj liniji realnijeg, lišenog bilo kakvih iluzija i romantizovane predstave. Murakami je imao mladost obojenu muzikom, što je kasnije uticalo i na njegovo stvaralaštvo. Počeo je kao zaposlen u prodavnici gramofonskih ploča gde je najverovatnije doživotno zaražen dobrom muzikom, da bi se nešto kasnije oprobao u ulozi vlasnika džez kluba, a vremenom je postao i veliki kolekcionar ploča. Uostalom, Norveška šuma, odnosno sam naslov romana, predstavlja piščev omaž Bitlsima. Veliki je poznavalac američke književnosti, preveo je neke od najvećih klasika na japanski jezik. Kada se sve ovo ima u vidu, jasno je da u Murakamijevom opusu nema previše mesta za šogune, ronine i katane.

aaa

Nakon Drugog svetskog rata, mlađe, posleratne generacije ove dalekoistočne zemlje – odrasle u jednom drugačijem okruženju, lišenom stega tradicionalizma i konzervativizma – su svom snagom prigrlile slobodu individue koja je sa sobom ipak donela i dekadenciju kao posledicu izgubljenosti, nesnađenosti i usamljenosti u svetu punom hipokrizije i laži. Ovo jeste današnji Japan, ali jasno je da se isti ne može posmatrati izolovano u tom smislu, jer navedene društvene vrednosti su dominantne i u ostatku zapadnog sveta. Samo, u slučaju Japana se ovo odrazilo u jednoj surovijoj formi, a zašto je to tako – ostavljamo sociolozima da se pozabave time.  Elem, upravo Murakami se pojavljuje kao duhovni vođa izgubljenih generacija Japanaca, nama sa strane prozor u taj univerzum, a njegova Norveška šuma – kao najpoznatije i najprodavanije delo – postavila ga je među najveće izvoznike japanske umetnosti i kulture uopšte.

Murakami se često karakteriše od strane kritike i čitalaca kao pisac nadrealizma. Istina, njegova dela (ne sva) su zaista obogaćena elementima nadrealizma, posmatrano iz ugla nas koji pripadamo tzv. zapadnoj civilizaciji. Međutim, treba imati u vidu da dalekoistočne kulture funkcionišu na potpuno drugačijim temeljima nego naše na zapadu i da oni nemaju u toj meri potrebu da sve stave pod kapu racionalnog, da sve oboje u crno-belo. No u Norveškoj šumi nema nadrealizma te se ovaj roman – za sve one koji se još uvek nisu upoznali s piscem – može smatrati idealnim za zaljubljivanje u opus Murakamija, ukoliko je prisutna skeptičnost zbog gorenavedenih specifičnosti koje krase njegova dela.

127

Kritičari danas, kao i mnogi čitaoci, obično čitaju priče na analitičan način. Toj analitičnoj metodologiji čitanja ih je naučila škola ili društvo. Ljudi analiziraju i kritikuju iz akademske, društvene ili psihoanalitičke perspektive. Međutim, ako pisac pokuša da stvori priču analitično, njena vitalnost će biti izgubljena, jer neće doći do empatije između pisca i čitaoca. Često vidimo da romane koje kritika zakiva u zvezde čitaoci i ne vole mnogo, ali u mnogo slučajeva to je zbog toga što radovi koje zbog analitičnosti kritika smatra izuzetnim ne uspevaju da osvoje prirodnu empatiju čitalaca.

Ovaj citat predstavlja deo piščevog govora povodom dobijanja nagrade za književnost Hans Kristijan Andersen. Upravo u tom svetlu bi mogli da predstavimo Norvešku šumu. Ovo sa sobom ne povlači automatski zaključak da roman predstavlja trivijalnost, naprotiv. Uostalom, sada je već pomalo i izlizana ona priča o Murakamiju kao kladioničarskom favoritu broj jedan, već godinama unazad, za osvajanje Nobelove nagrade za književnost.

Ovo je roman koji kao da je pisan sa svrhom da postane biblija mladih. Amerikanci imaju Keruaka i njegov roman Na putu, kao i Selindžerovog Lovca u raži. S druge strane, Murakamijev klasik je japanski pandan američkim remek-delima. Haruki nas u svom romanu vodi kroz svet 60-ih urbanog dela njegove zemlje, a čitavu radnju posmatramo iz ugla glavnog junaka tokom njegovih studentskih dana. Svet ovog romana je svet sanjara, čudaka, nepopravljivih romantika, usamljenika, buntovnika, marginalaca i melanholika. Pisac nas preko protagoniste knjige uvlači u doba studiranja, života u studentskom domu, upoznavanja novih ljudi, činjenja razvojnog zaokreta i otklona od ranije faze života. Već u početnim poglavljima se upoznajemo sa mentalnim sklopom junaka preko njegove navike da ocenjuje druge osobe u studentskom domu u zavisnosti od njihovog čitalačkog ukusa. Kroz ovaj segment ispunjen referencama na druge knjige, Murakami pravi omaž književnicima koji su mu obeležili život i verovatno uticali na njega u pogledu stvaralaštva. Svoj gnev usmeren ka licemerju, pisac oslikava parodičnim predstavljanjem vršnjaka glavnog junaka u njihovim oportunističkim pokušajima imitiranja studenstkih protesta u Americi i ostatku sveta.

’’Tad sam i shvatila da su ti tipovi prevaranti. Jedino im je važno da zadive nove članice, pa se razbacuju visokoumnim rečima, onako puni sebe, da bi ih odobrovoljili i zavukli im ruku pod suknju. A kad budu došli na četvrtu godinu, ošišaće se na kratko, početi da rade za Micubiši ili IBM, ili na televiziji ili u Fuđi banci, naći će neku slatku ženicu koja za Marksa nikad nije čula i davaće svojoj deci pomodna imena da povratiš. Ma, kakvo razbijanje obrazovno-industrijskog kompleksa? Da se zaceniš od smeha. A drugi novi članovi su bili užasni. Niko od njih ništa nije razumeo, ali su se samo bezbrižno pretvarali da shvataju, pa su mi posle rekli: ’Ti si stvarno budala. Pa šta ako ne razumeš? Samo klimaj glavom i slaži se s onim što pričaju.’

Roman je bar delom autobiografski, budući da je prisutna paralela između, već pomenutog, Murakamijevog rada u prodavnici muzičkih ploča i radnog mesta njegovog protagoniste u Norveškoj šumi. Takođe, prisutna teskobna atmosfera i otpadništvo se oslikavaju kroz besciljna lutanja gradom, celonoćna opijanja i druženje sa osobom koja se ni po kojoj osnovi ne poklapa sa senzibilitetom junaka, a preko koje upoznaje mnoštvo jednostavnih, površnih devojaka, pokušavajući preko istih da popuni prazninu seksom u obilnim porcijama, svestan, ipak, nemogućnosti oslobađanja od potrebe za pronalaskom stabilnijeg i trajnog oslonca u iskrenoj ljubavi i dubljoj povezanosti. Upravo ta potreba čitavim tokom radnje lebdi nad protagonistom, ali uvijena u formu slobodoumnog ponašanja koje se često nekontrolisano pretvara u (samo)destruktivnost. U svetlu te destruktivnosti, junaci romana uspevaju da i male, svakodnevne pobede pretvore u poraze, a taj osećaj poraženosti prerasta u prirodno stanje likova.

11111

Pisac je na neki način stvorio hermetički zatvoren svet, gotovo isključivo ispunjen međusobnim interakcijama likova u već pomenutom specifičnom životnom dobu, tako da se u univerzumu Norveške šume ne ostavlja mnogo mesta „starijim“ likovima. Ovo se može tumačiti kao beskompromisan stav pisca kada je reč o dobro poznatom pitanju, uvek prisutnog, sukoba generacija i iskoraka mladih iz sveta roditelja, što je 60-ih godina prošlog veka – u kojima je smeštena radnja romana – bilo naročito izraženo. Posledica je rađanje kontrakulture koja je mlađe generacije postavila na pijedestal društvenih zbivanja.

U svom drugom romanu, Sputnik ljubav, pisac na više mesta pominje Keruaka, dok, konkretno, u Norveškoj šumi Murakami nam preko postupaka protagoniste oličenim kroz njegovu lutalačku prirodu šalje poruku o usvojenim vrednostima američke beat-generacije oličenim u slobodi, suprostavljanju autoritetima, nekoj vrsti weltschmerza o kojem je kod nas pevao EKV i, na kraju, ljubavlju prema džezu i novom, sveobuhvatnom pristupu umetnosti očišćenom od uštogljenog akademskog uticaja.

Svi gorenavedeni elementi mogu da se posmatraju kao sporedni delovi koji gravitiraju oko centralne teme romana, a to je ljubav i večita potraga za istom, a u nekim trenucima i čežnja, praznina i bol koje se rađaju posle svakog neuspeha i sudara sa otrežnjujućom realnošću – u ovom slučaju – surovih životnih okolnosti. Čitavim tokom radnje, oko junaka provejava bolan osećaj gubitka usled smrti najboljeg prijatelja koji nastavlja da živi kroz ekscentričnu devojku u koju se pišćev alter ego zaljubljuje, a koja simbolizuje teškoće sa kojima se susreću jake, samosvesne ličnosti u procesu integracije u društvo i u pokušajima traženja skladnog odnosa sa okolinom koja diktira norme i pokušava da uredi svet prema svom kalupu. Murakami se pobrinuo da se pomenut razvoj događaja na emotivnom planu ne pretvori u kliše i patetiku pa uključuje u radnju nekoliko važnih ženskih likova kako bi dobili zamršenije međusobne odnose, odražavajući dramski naboj kroz splet nesrećnih okolnosti.

I pored prisutne dekadencije oličene kroz nezasitan libido, alkohol, rušenje tabua i otklon od tradicionalizma, neki od nezaboravnih delova knjige su zapravo obojeni romantikom. Na taj način, Murakami pravi jednu savršeno izbalansiranu priču dopadljivu najrazličitijim profilima ličnosti. Nakon čitanja romana, osim scene na krovu, prikazane u donjoj ilustraciji, u sećanju ostaju i posete protagoniste romana svojoj devojci u rehabilitacionom centru, celonoćna druženja uz razgovor i gitaru, a, naravno, sve to začinjeno seksom. Puritancima se možda neće svideti.

faddsf

Prozom u ovoj knjizi pisac oživljava svu poeziju jednog osetljivog životnog doba, ispunjenog mnogobrojim raskrsnicama, postavljanju pitanja, traženju smisla, izgradnji ličnosti i samospoznaji. Teško je izostaviti utisak da je knjiga i posle tri decenije vrlo aktuelna svojom tematikom, a istoj će kultni status – uzimajući u obzir preovlađujuće društvene trendove savremenog doba – biti još dugo zacementiran. Ako ste se na bilo koji način identifikovali sa nekim od navedenih segmenata Murakamijevog opusa i, konkretno, knjige koja je bila predmet ovog članka, ispravite grešku i upoznajte se s piscem, sa njegovom bolnom iskrenošću i hrabrošću da podeli sopstvenu intimu obojenu emotivnim tonovima koji se naziru iza fasade dekadencije. Pustite u pozadini neki bluz i uronite u hipnotišući svet Norveške šume.

Ja sam biće nalik na ono hrapavo na kutiji šibica. I to mi ne smeta. Nije mi to mrsko. Više volim da sam prvorazredna kutija šibica, nego da sam drugorazredno palidrvce.

za P.U.L.S.E: Uroš Popović

3 komentara na tekst Norveška šuma Murakamija – skoro kao blues

  1. Душко Јевтовић

    01/12/2016 at 14:36

    Књигу “Норвешка шума” прочитао сам пре неколико година, у једном даху.
    Књига носи назив по чувеној песми Битлса “Norwegian wood” који се може превести као “Норвешка шума” али правилан превод је “Норвешко дрво”, што се закључује из текста песме, по смислу речи које се односе на квалитет намештаја израђеног од пуног дрвета. И код нас је песма превођена као “Норвешка шума” и дуго година сам је знао под тим, нетачним називом.
    Погрешан превод као да продужава неспоразум који песма изражава: духовито испричан сусрет после кога остаје усамљеност, присутна од самог почетка. Момак и девојка су провели ноћ у девојчином стану. Она се хвали намештајем од норвешког дрвета. Њихов однос је нељудски хладан. Причају о безначајним стварима. Спавају одвојено. Ујутру она одлази на посао. Момак остаје сам, загледан у ватру у камину и пита се: “Зар није добро, норвешко дрво”?
    Мураками се опредељује за нетачан превод, наглашавајући свеобухватност неспоразума, који почиње већ од назива песме. Од објављивања романа “Норвешка шума” поменути наслов постаје симбол. Тај израз означава трагичан неспоразум, осећај празнине, промашај који оставља горчину, укус туге, изневерено очекивање, неузвраћену љубав која се завршава несланом шалом не би ли преварила очајање. Али очајање притајено вреба иза привидне равнодушности разочарања, пламти попут пожара кога нисмо свесни а који је захватио свакодневницу. “Норвешка шума” је лавиринт који је Аријадна напустила, неоставивши спасоносну нит. Осећај изгубљености претвара самопоуздање у згариште.
    Нисам прочитао књигу у којој има више самоубистава него у “Норвешкој шуми”. Туга којом су натопљени ликови налази излаз у ђорсокаку.
    Многобожачки свет Старих Грка живи у савременом Јапану, у коме су се, без обзира на електронске новотарије, сачували древни обичаји. Вековни ритуали испуњавају складом људске односе, обасјавају их непромењеном светлошчу као у време предака.
    Тај сачувани дух прошлости, који има прожима домове, уноси мир у душе и зрачи спокојством. Али, чим се овај мир поремети, настаје сукоб између начела које душа поштује и свакодневних потреба које намеће стварност. Ако расцеп који раздваја идеале од жеља постане непремостив, самоубиство искрасава као једини излаз којим се нарушено самопоштовање може повратити. Греси се не могу искупити покајањем, претхришћански свет не зна за лековитост патње, исцелитељску моћ молитве, прочишћујућу снагу покајања.
    За разлику од хришћанства, уништење сопственог живота у паганском свету се не сматра грехом. То нам јапански морал чини неприхватљивим, као што нам је туђ морал античке Грчке, чак и кад је стоички и херојски. Добри и пожртвовани људи се туку и убијају у мраку. Сунце хришћанства тек треба да их освертли, споља и изнутра.
    Осветљен зрацима сећања, Токио шездесетих година XX века проговорио је у “Норвешкој шуми” гласом љубави. Тај глас нам је познат, враћа нас у младост и охрабрује тишином свитања.
    Дани у којима је свитала љубав ка којој смо летели познатим улицама, сусрећу нас на страницама “Новешке шуме’ и сетно се осмехују. Студентски дом у Токиу као брат близанац личи на Студентски град у Београду, описан у роману Моме Капора “Фолиранти”. Надахнуте истоветном љубављу која струји кроз студентске дане, ове две књиге се у мени допуњују и преплићу. Озариле су ме нетакнутом свежином лепоте коју су изразиле.
    Пронашле су вечност у пролазном животу и упознале нас с њом на непролазан начин.
    Пронашли су вечност у пролазном животу

  2. Boban Savković

    01/12/2016 at 23:28

    Lenon nije ostao sam zagledan u vatru u kaminu, nego je ostao sam i zapalio sobu sa nameštajem od norveškog drveta (jeste…to je pravi prevod). O tome je pričao Mekartni, dok je sama pesma nastala pod Dilanovim uticajem gde je Lenon pokušao da ispriča priču o ljubavnoj aferi ali tako da njegova žena ne posumnja u to. I da, na njegov nagovor Harison je po prvi put upotrebio sitar u jednoj pesmi rok grupe.

  3. Душко Јевтовић

    02/12/2016 at 13:54

    Ни сањао нисам да се ватра односи на сам намештај и захвалан сам Бобану Савковићу што ми је то предочио, јер песма тиме добија још шире и изразитије значење, “попут пожара кога нисмо свесни а који је захватио свакодневницу”, како сам навео у коментару на подстицајни текст Уроша Поповића.
    Уметничко дело превазилази намере аутора, а “Норвешка шума” у том погледу зрачи неслућеним могућностима и Мураками је заиста одабрао назив који најбоље одговара смислу његове књиге.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *